Zahvaljujem se predsedniku poslaničke grupe Stranka pravde i pomirenja - Ujedinjena seljačka stranka.
Sledeći na listi je potpredsednik Narodne skupštine, Radovan Tvrdišić.
Izvolite.

Uvažena predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici.

Ako je ikada iko u Srbiji sumnjao da li je kultura značajna, posle zadnjih nekoliko nedelja je moglo da se utvrdi da je ona veoma značajna.

Dakle, ona ima tu sposobnost da dotakne tu najdublju crtu, najdublju srž naše duže. Ovo što se dešava, posebno posle prikazivanja filma „Dara iz Jasenovca“ i posle otkrivanja spomenika Stefanu Nemanji, pokazuje da je kultura veoma bitna u Srbiji.

Zašto je odjednom postala toliko bitna? Zato što se u ova dva primera pokazalo da država Srbija, konačno ide putem povratka kulturi pamćenja, konačno prepoznavanju suštinskih, temeljnih tački svog identiteta i zato je film „Dara iz Jasenovca“ proizvela takvu reakciju, zato je izazvala toliko negativnih i pozitivnih, svakih drugih reakcija. Zašto? Zato što je pokazala da posle 80 godina srpski narod koji nije jedini koji je stradao, ali jeste jedini koji nije progovorio o svom stradanju. I posle 80 godina konačno je u formi filmskog izraza napravljen film o stradanju srpskog naroda.

To je jedna vrsta neverovatnog presedana da pripadamo narodu koji nije imao snage ili mogućnosti da na svom jeziku, da na srpskom jeziku progovori o svom sopstvenom stradanju.

Zbog toga je taj film izazvao tolike reakcije, jer pokazuje jednu vrstu odluke, jednu vrstu sposobnosti da se krene u pravcu povratka kulture pamćenja.

Na isti način je bila reakcija oko otkrivanja spomenika Stefanu Nemanji. Sve priče o estetici, sve priče o arhitekturi, sve priče o ne znam kakvim nijansama koje nam se ne sviđaju suštinski su pokrivka za najveći problem koji ovaj spomenik izneo, a to je problem za neke što se srpski narod i srpska država okreće kulturi pamćenja.

Ovde treba dobro razdvojiti kulturu pamćenja od kulture sećanja, jer sećanje je obično vezano za jednu generaciju. Kultura pamćenja na kojoj je jevrejska država izgradila identitet i na kojoj je postala ono što je danas, je jedna vrsta sinhronizovanog sintetičnog odnosa prema slikama, prema filmovima, prema određenim ritualima koji izjašnjavaju i objašnjavaju tu vrstu odnosa neke države.

Dakle, kultura pamćenja je ključna, pa i u ovom današnjem zakonu o kome pričamo i zbog toga je posle prikazivanja tog filma i posle otvaranja spomenika Stefanu Nemanji logično bilo da se ta kultura preliva i posle inicijative predsednika Srbije upućenog ka Vladi, da se udžbenici pod kontrolom države iz predmeta istorije, geografije i srpskog jezika, konačno, puste našoj deci, odnosno da konačno imamo pravo i mogućnost da imamo svoju vizuru naše istorije, našeg jezika i onoga što smatramo ključnim stvarima vezanim i za geografiju.

Dakle, i tu se nastavlja kultura pamćenja. Dolazimo do današnjeg Predloga zakona, odnosno zajma koji upravo tom logikom, idući tom pričom o kulturi pamćenja koja se naravno pominje i u strategiji, koju uskoro očekujemo, koji idući tom logikom dolazi do onoga što je veoma bitno, a to je infrastruktura za čuvanje tog pamćenja.

I u ovom Predlogu je vrlo bitno i meni veoma drago što se, osim pomoći za infrastrukturne objekte, u ovom trenutku su od vitalnog značaja za čuvanje tog pamćenja, govori se i o digitalizaciji, čime pokazujemo kao država da smo svesni i spremni da prepoznamo trenutak u kome živimo, da prepoznajemo svet koji se menja, da prepoznajemo ključne trendove u tom svetu koji se menja, da razumemo da je digitalizacija proces koji mi ne možemo preskočiti i da ako je već digitalizacija neminovnost onda je treba staviti u svoje ruke.

Na taj način kroz prihvatanje procesa digitalizacije, kroz prihvatanje svega onoga što možda i nismo u dovoljnoj meri upućeni, a tiče se rada na nivou eUprave sa kojim konkretno i ja nisam bio do kraja upućen dok nismo kroz pododbor vezan za digitalizaciju koji smo pre neki dan održali nisam shvatio u kom stepenu je jedna vrsta državnog suvereniteta na prostoru digitalizacije izvršena i kroz formiranje tog Data centra u Kragujevcu koji na taj način stavlja jednu vrstu povećanog državnog suvereniteta iz oblasti digitalizacije.

Dakle, stalno vrtimo, mislim da je to ključna tačka o kojoj stalno treba da ponavljamo, kultura pamćenja, a ne možemo govoriti o kulturi pamćenja ako ne pomenemo srpski jezik.

Srpski jezik je najveća žrtva tržišnog koncepta vrednosti, robovanja trendovima, mnogo puta i političkih logika, sitnog ćara trenutnih. Srpski jezik je nažalost, što radom nekih koji su imali cilj da ga unište, a što našim ne delovanjem bio velika žrtva tog procesa tranzicije. Evo, ta reč tranzicija, opet strana reč, kao što je strana reč i transparentnost umesto jasnost, dakle, na mnogo nivoa je taj srpski jezik napadnut.

Da ne pričamo o čuvenoj psihološkinji, da pričamo da više imate problem kako nekog da nazovete, a da ga ne uvredite, da ne pričamo i o onome što mene posebno boli, a to je što smo pridev – srpski, počeli da izbacujemo kao potreban uopšte, zato što nam je neko rekao da to nije politički korisno.

Ako Srpska akademija nauke i umetnosti kao prvu reč stavi pridev srpski, koji je po Vujakliji sinonim za srpski narod i državu, zašto je onda problem da isto radimo na svakom nivou.

Po mojoj logici, idući za logikom ljudi koji su veoma stručni, a to je u stvari najstručnija institucija, Srpska akademija nauke i umetnosti, ja, na primer, lično smatram da treba da bude srpski fudbalski savez, srpski košarkaški savez, ali, ja nisam stručnjak, nisam lingvista, ali postoje ljudi koji su stručnjaci i kojima treba da prepustimo da oni definišu šta jeste, a šta nije ispravno.

Ovako dolazimo u situaciju da su jezici svih nacionalnih manjina zaštićeni, i apsolutno treba na svaki način da budu zaštićeni, a srpski jezik nije zaštićen u dovoljnoj meri.

Siguran sam da u skladu i sa Strategijom o razvoju kulture, koju ćemo uskoro, nadamo se, dočekati ovde u parlamentu, sa Poveljom o jedinstvenom srpskom kulturnom prostoru, koja je takođe potpisana i u kojoj se naznačuje neophodnost potrebe za sistemsku borbu za očuvanje sprskog jezika i pisma, i naravno, sa Ustavom kao ključnom i temeljnom tačkom odakle sve potiče i odakle sve proizilazi.

Nadam se da ćemo uskoro doći do situacije da tu kulturu pamćenja prenesemo i na prostor srpskog jezika u nadi da će ovdašnji i ovaj sadašnji saziv prisustvovati i toj vrsti jednog pomaka, naravno da podržavam da ovakav jedan predlog zakona se usvoji i ja ću u danu za glasanje glasati za taj zakon.

Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Žarko Bogatinović.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre sa saradnicima, u gradu Leskovcu oblast kulture se ceni veoma i poštuje i predstavlja spone između ljudi, zbir svih delova umetnosti i kao veoma značajna za razvoj jedne zajednice i civilizacije zauzima visoko mesto na listi prioriteta lokalne samouprave našeg grada.

Leskovac iz budžeta izdvaja 9,1% za ovu značajnu oblast i pod tim izdvajanjima nalazi se u vrhu među gradovima i opštinama Srbije.

Ključni principi na kojima se zasniva koncepcija kulturne politike grada Leskovca su promocija kulturnog identiteta grada, decentralizacija, stvaranje ambijenta za podsticanje mladih talenata, očuvanje kulturnog nasleđa, stvaranje uslova za umetničku produkciju i stvaralaštvo, kao i unapređenje prostornih kapaciteta postojećih objekata.

Kako bi se navedeni principi ostvarili, grad Leskovac iz budžeta finansira i sufinansira ustanove kulture čiji je osnivač, ali i udruženja kulture preko konkursa za finansiranje i sufinansiranje projekata. Rezultat ovakve kulturne politike grada su brojne nagrade i medalje u kulturi.

Ustanove kulture u Leskovcu su Leskovački kulturni centar, Narodni muzej Leskovac, Narodna biblioteka "Radoje Domanović", Istorijski arhiv i domovi kulture u Vučju, Grdelici, Pečenjevcu i Brestovcu, kao i Dom kulture Roma.

Čitaonica leskovačke biblioteke je 2019. godine proslavila čak vek i 40 godina postojanja. Čuvajući ovaj hram knjige, uvek ističemo da smo ponosni na tradiciju ove ustanove.

Izložbama Narodnog muzeja "Ratni put Moravske divizije" u Galeriji RTS-a, čijem je otvaranju prisustvovao ambasador Francuske Federiko Mondolini, kao i izložbom "Moravci i Francuzi, braća po oružju" u Kulturnom centru u Parizu, pokazali smo da je naš muzej institucija koja ima međunarodnu reputaciju vrednu pažnje i poštovanja.

To dokazuje i nagrada "Mihailo Valtrović" za najbolji muzej koji u poslednje tri godine čak dva puta dodeljena ovoj leskovačkoj ustanovi.

Ponosni nosioci ovog priznanja su kustosi i arheolozi muzeja. Muzej, nakon dugo godina, promenio je svoju stalnu postavku i sada možemo uživati u njene dve faze - Vremeplov leskovačkog kraja i Srpski Mančester od 1878. do 1941. godine.

Glumci Narodnog pozorišta u Leskovcu, nakon pobede na jubilarnom 50. festivalu "Joakim Vujić", postaju sve viđenija lica u serijama i filmovima koji se prikazuju na televizijama sa nacionalnom frekvencijom.

Ova institucija je krajem 2020. godine u svoj grad Leskovac donela devet nagrada sa istoimenog festivala. Uspeli su da prevaziđu pomenuti uspeh iz 2014. godine i mi Leskovčani smo posebno ponosni na činjenicu što će 2021. godine, kada proslavimo 125 godina postojanja, ponovo biti domaćini ovog divnog događaja.

Leskovački kulturni centar proglašen je institucijom sa najvećim brojem događaja u Srbiji u 2018. godini po kvalitetu i kvantitetu sadržaja odmah posle Beograda.

Zahvaljujući festivalu filmske režije "Lajf" Leskovac je postao prepoznatljiv na mapi najvažnijih kulturnih manifestacija u našoj zemlji i regionu.

Leskovački kulturni centar je okupljanje umetnika, književnika, filmofila i ljubitelja kulture čije rukovodstvo pažljivo bira sadržaje i organizuju događaje koji pružaju širok spektar mogućnosti svim našim građanima.

Kao što ste mogli čuti iz maločas navedenog, rezultati ustanove kulture u našem gradu mogu se oceniti najvišim ocenama. Narodni muzej, pored nosioca nagrade "Mihailo Valtrović" i ponosni nosilac Sretenjskog ordena III reda, Istorijski arhiv je prošle godine dobio nagradu "Zlatna arhiva".

Na kraju, svi rukovodioci ovih institucija konstantno ističu da ove brilijantne rezultate ne bi mogli da ostvare bez podrške lokalne samouprave, gradonačelnika Leskovca i, naravno, Ministarstva kulture i informisanja, Vlade Republike Srbije i, naravno, predsednika Republike Srbije gospodina Aleksandra Vučića, koji je prilikom posete Leskovcu u okviru kampanje "Budućnost Srbije", najavio da će država uložiti turistički razvoj Caričinog rada tri miliona evra, u arheološki lokalitet iz VI veka koji se nalazi u blizini Lebana, ali kojim rukovodi leskovački Narodni muzej i da će učiniti sve napore da lokalitet se nađe na listi Svetske kulturne baštine UNESKO-a do 2023. godine. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se narodnom poslaniku Žarku Bogatinoviću.
Reč ima narodni poslanik Branimir Jovanović.
Preostalo vreme za vašu poslaničku grupu je četiri minuta.
Izvolite.

Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, predstavnici ministarstva, danas, kada raspravljamo o sporazumu kojim treba da se obezbede sredstva za renoviranje, obnavljanje i proširenje ustanova kulture, želim da ukažem na nekoliko problema u ovoj oblasti. To su problemi, uglavnom, sa kojima se suočavaju zaposleni u ustanovama kulture na lokalu, ali pre svega čini se da i mi sami nekada posvećujemo malo pažnje, malo vremena, malo novca kada govorimo o pitanju kulture. Kao dokaz toga često kada raspravljamo o budžetu najmanje se dotaknemo ovog pitanja koliko izdvajamo za kulturu i koliko smo spremni da unapređujemo ovu oblast.

Velika količina novca usmerena je iz ovog sporazuma na ustanove kulture koje su u Beogradu, ali se nadam da će deo biti opredeljen za ustanove kulture iz unutrašnjosti Srbije.

Želim da ukažem na neke uslove u kojima rade zaposleni u kulturi, pre svega, u mom gradu, u Kraljevu.

Govoriću najpre o problemima sa kojima se suočava pozorište u Kraljevu. To su problemi koji zaista nisu od juče. To su problemi koji traju decenijama unazad. Pozorište je smešteno u zgradi koja je izgrađena pre 140 godina, koja je poslednji put ozbiljno rekonstruisana 1984. godine i do tada nije odrađena nijedna kapitalna rekonstrukcija ovog prostora. Pozorište funkcioniše odlično zahvaljujući razumevanju gradske uprave i zahvaljujući efikasnosti i entuzijazmu zaposlenih i rukovodstva pozorišta, ali dodatne poteškoće stvorio je i zemljotres koji je 2010. godine dodatno razrušio prostor u kome se nalazi kraljevačko pozorište.

I sam Zavod za zaštitu spomenika kulture procenio je da je ovaj objekat izložen riziku od rušenja i neophodno je da se što pre rekonstruiše. S druge strane, zgrada je tokom procesa privatizacije u vlasništvu privatnika koji nema realan interes da ulaže u prostor i želja mu je da po što povoljnijoj ceni proda ovaj objekat.

To nisu jedini problemi. Problem je i scenska tehnika koja je prilično zastarela i zaista kraljevačko pozorište niti može da proizvede, niti da ugosti neko drugo pozorište sa takvom scenskom tehnikom da bi ispunjavala standarde koji su na nivou Republike Srbije.

Još jedna ustanova kulture u Kraljevu ima probleme, a tiče se smeštaja, tiče se prostora. To je Istorijski arhiv u Kraljevu, koji je sada i dalje u zgradi koja je u procesu restitucije vraćena manastiru Žiča i, zahvaljujući dobroj volji i razumevanju episkopa Žičkog i samog manastira, Istorijski arhiv funkcioniše efikasno i nalazi se u istim prostorijama.

Moram da istaknem i razumevanje Ministarstva odbrane i dobru saradnju sa Ministarstvom odbrane koje je ustupilo jedan objekat istorijskom arhivu u Kraljevu, ali taj objekat je neophodno rekonstruisati i adaptirati ga za uslove u kojima može da funkcioniše Istorijski arhiv u Kraljevu i za to je, prema idejnom rešenju, neophodno oko 45 miliona dinara.

Podsetiću i da je Istorijski arhiv u Kraljevu ustanova ne samo od lokalnog, već od nacionalnog značaja, jer pokriva teritoriju gradova od Raške do Trstenika, a nalazi se dobar deo Istorijskog arhiva iz Prištine.

Zaposleni se suočavaju sa još jednom problemom, a to je problem nedostatka prostora u depou, koji je sada u vlasništvu Mašinskog fakulteta.

Ukazaću, naravno, i na jednu dobru saradnju, dobru saradnju između grada Prijepolja, odnosno Doma kulture u Prijepolju i Ministarstva kulture i to je možda putokaz drugima kako da se ponašaju u ovakvim vremenima. Jednostavno, problemi koji postoje u Domu kulture u Prijepolju nisu od juče i treba da se rešavaju na vreme.

Ministarstvo kulture je podržalo deset projekta koji se odnose na Dom kulture u Prijepolju i nadamo se da će oni biti usmereni na pravi način i da će se realizovati na zadovoljstvo svih građana.

Ukazujući na ove probleme i na ova pitanja sa lokala želim upravo da pokažem da je opravdano što danas razmatramo o ovakvom jednom sporazumu, da je opravdano što ulažemo u kulturu.

Mi iz Socijaldemokratske partije Srbije smatramo da ulaganje u kulturu nije trošak, da je to jedna odlična investicija i uvek ističemo da je kultura osnova duhovnog života i most između različitih društvenih identiteta i različitih grupa. Iz svega izloženog Socijaldemokratska partija Srbije glasaće za predloženi sporazum. Hvala.

Zahvaljujem se predsedniku poslaničke grupe SDPS.
Reč ima narodna poslanica Jelica Sretenović. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Gospodine ministre sa saradnicama, dragi poslanici, na dnevnom redu je Predlog zakona o potvrđivanju Okvirnog sporazuma o zajmu između Banke za razvoj Saveta Evrope i Republike Srbije za projektni zajam „Infrastruktura u kulturi“.

Ovo je zajam namenjen poboljšanju infrastrukture grupe najznačajnijih institucija kulture, čija je lista strogo utvrđena Sporazumom o zajmu.

Lista projekata navedena u zahtevu za odobrenje zajma za finansiranje projekta je ovakva kako sledi: Narodno pozorište u Beogradu - radovi na obnovi i održavanju enterijera, odnosno istočne fasade ka Francuskoj ulici i Velike scene; Muzej Jugoslavije u Beogradu; Narodno pozorište u Nišu – obnova zgrade i izgradnja Male scene; Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“; digitalizacija 11 centara kulture u celoj Srbiji; obnova i pretvaranje stare Železničke stanice u muzej, ranije ložionica stare železničke stanice u paviljon za savremenu umetnost; Galerija umetnosti na Kosančićevom vencu u Beogradu, radi se o izgradnji i Višenacionalni kulturni centar u Pirotu.

Ovaj zajam treba da vrati stari sjaj institucijama kulture, kako bi zadržale značaj koji su imale. I, prava je zamisao ulagati u ovako značajna zdanja, ali ne zaboravimo da je važna i kolektivna svest održavanja i čuvanja ovih institucija. Poznat je naš nemar prema javnom dobru. Nije svrha da ih obnovimo, a ne održavamo. Potrebni su poštovanje i briga za ono što je obnovljeno, a ne da dopustimo urušavanje i da svakih 15 do 20 godina sve počinjemo ispočetka.

Tu vrstu nemara ne bismo smeli da prenesemo generacijama koje dolaze. Neophodan je, u stvari, brižljiviji pristup prema umetničkim zdanjima i delima. Ta briga, pažnja i ponašanje su neodvojivi deo kulture jednog naroda, a jedini lek je kulturom protiv nekulture.

Za svaki narod važna su dva strateška pravca u kulturi – kulturna politika i kulturna strategija. Kultura je negovanje i ona se stvara stolećima i stvarala se stolećima, i od pre Nemanjića, pa Nemanjići, Hrebeljanovića, Lazarevića, do kraljevskih dinastija. Od tada, pa do danas se gradi i naš zadatak je da tu baštinu čuvamo.

Zato ja jesam za ovaj zajam, a naročito me raduje što će stara Železnička stanica postati muzej i što će ovo građevinsko delo 19. veka biti prostor koji će čuvati istoriju naše države Srbije, a stara ložionica postati atraktivan prostor za različite umetničke sadržaje u kojima će naročito mladi umetnici doći do izražaja.

Današnja rasprava je značajna, jer se kulturi daje pripadajuće mesto, a obnovom kulturnih institucija u Beogradu, ali i u Nišu, Pirotu i mnogim lokalnim centrima za kulturu, potvrđuje da smo se opredelili za decentralizaciju i da kultura dobija zasluženo mesto u celoj Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem se narodnoj poslanici Jelici Sretenović.
Reč ima narodna poslanica Ana Beloica.
Izvolite.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Vlade, poštovani građani Srbije, na početku svog obraćanja želim da istaknem da je Srbija danas jedna moderna, stabilna i prosperitetna ekonomija.

Podsetiću vas da smo u 2020. godini ostvarili najveću stopu ekonomskog rasta u čitavoj Evropi i da su eminentne institucije iz oblasti finansija istakle da će u naredne dve godine Srbija biti najbrže rastuća ekonomija.

Podsetiću vas, takođe, da smo opsežnim i pravovremenim merama uspeli da sačuvamo privrednu aktivnost i da ostvarimo najnižu stopu nezaposlenosti od neverovatnih 7,3%, kao i da smo uspeli za decembar mesec 2020. godine ostvarimo najvišu prosečnu zaradu do sada od 562 evra. Time smo pokazali zaista sitnim, ali sigurnim koracima idemo ka tome da realizujemo ono što smo našim građanima obećali na proteklim izborima, a to je da će prosečna plata do kraja 2025. godine biti 900 evra, a prosečna penzija 440 evra.

Čini mi se da smo u ovom momentu jedina ekonomija u Evropi koja ulaže sredstva i u rast plata i penzija, s jedne strane, a s druge strane, pronalazimo snage i da ulažemo i u infrastrukturu, tako da ćemo do kraja ove godine imati čak osam autoputeva koji će se graditi u istom momentu, dakle, osam autoputeva koji će umrežiti i povezati čitavu teritoriju Republike Srbije.

Međutim, u ovom momentu, čini mi se da važnije teme od pandemije korona virusa i od zdravlja naših građana, nažalost, nema, ali smo mi i na ovom polju pokazali koliko smo efikasni, koliko smo vispreni i spremni da se borimo za živote i zdravlje svih naših građana. Uspeli smo da obezbedimo čak četiri vrste vakcina koje naši građani u ovom momentu mogu da biraju i složićete se sa mnom da je to u ovom momentu u čitavom svetu zaista luksuz. S druge strane, uspeli smo da po broju vakcinisanih ljudi u odnosu na broj stanovnika dospemo na sam vrh svetske liste, odnosno da budemo na petom mestu u čitavom svetu.

Iako su sve svetske ekonomije, kao i naša, nažalost, pokošene pandemijom korona virusa, ipak smogli smo snage da ulažemo u sve segmente društva, između ostalog, i u kulturu, o čemu govori ovaj sporazum koji je danas na dnevnom redu. Dakle, to je Sporazum za ulaganje u infrastrukturu u kulturi.

Vlada Republike Srbije prepoznala je značaj ulaganja u kulturu, prepoznala je potencijal koji kultura ima za ubrzani rast i razvoj naše ekonomije, što nam je negde krajnja instanca kojoj težimo. Akcenat je stavljen na brojne potprojekte, kao što su, recimo, rekonstrukcija Muzeja Jugoslavije u Beogradu, zatim, rekonstrukcija Narodnog pozorišta u Nišu, Narodnog pozorišta u Beogradu i brojne druge ustanove kulture koje se rekonstruišu širom naše zemlje.

Na taj način želimo da obezbedimo pre svega očuvanje tog kulturno-istorijskog nasleđa kojim Srbija zaista treba da se ponosi, a s druge strane, da obezbedimo ubrzani rast prihoda, zatim, porast broja posetilaca, porast ljudi koji su zaposleni u oblasti kulture i na taj način da obezbedimo ubrzani rast i razvoj i viši životni standard za naše građane, što je, opet kažem, krajnja instanca kojoj Vlada Republike Srbije teži.

Kada govorimo o kulturi, kada govorimo o istoriji, ne mogu da ne pomenem svoju opštinu, opštinu Raška, iz koje dolazim i čije građane predstavljam u ovom parlamentu, između ostalih, jer je opština Raška zaista opština sa bogatim kulturno-istorijskim nasleđem, sa bogatom tradicijom, tako da u oblast kulture ulažemo značajna sredstva.

Pre samo nekoliko godina započeli smo projekat izgradnje Spomen sobe Milunke Savić, velike heroine Velikog rata. Danas je u pitanju jedan moderan kompleks u kome su predstavljene Milunkine fotografije, predstavljeni su filmovi koji mogu da se vide očitavanjem na tablet računarima. Zatim su rekonstruisani rovovi austrougarske vojske s jedne strane, s druge strane, naše vojske koja jasno pokazuje u kakvim uslovima je Milunka Savić ratovala.

U ovaj projekat uloženo je devet miliona dinara, zahvaljujući sredstvima Ministarstva kulture, zahvaljujući sredstvima lokalne samouprave. Mi smo na ovaj način želeli da na moderan način zapravo predstavimo to digitalizovano kulturno-istorijsko nasleđe i da našu decu edukujemo, ne samo decu, već naravno, studente i sve građane i širu javnost Republike Srbije.

U planu je da izgradimo i muzej Velikog rata, kako bismo upotpunili čitav kompleks spomen-sobe Milunke Savić. S druge strane, imamo u planu da u samom centru grada, onda kada se za to stvore uslovi, izgradimo i muzej. Želimo da na taj način stvorimo jednu kompletnu kulturno-istorijsko-turističku ponudu po kojoj će opština Raška biti jedinstvena na čitavoj teritoriji Republike Srbije, a verovatno i šire.

Kada govorimo o kulturi, čini mi se da smo u poslednjih šest godina, a vi me, gospodine ministre, ispravite ako grešim, u oblast kulture uložili mnogo više nego decenijama i decenijama unazad. Pre samo nekoliko godina vi ste imali jednu zemlju u kojoj je stopa nezaposlenosti bila preko 25%, zemlju u kojoj je na stotine i stotine hiljada ljudi bilo nezaposleno. Imali ste zemlju koja nije imala sredstava da ulaže u elementarne stvari, a kamoli kada govorimo o kulturi. Dakle, stotine i stotine hiljada ljudi je u istom momentu ostalo bez posla, zahvaljujući sumnjivim privatizacijama, zatvoreno je na stotine i stotine fabrika. Tada ste na čelu države imali vlast koja apsolutno nije bila odgovorna i koja je vodila računa samo i isključivo o sebi samima. Imali smo državu koja nije vodila računa o Srbima na Kosovu i Metohiji, o Srbima u Bosni i Hercegovini, o Srbima u Hrvatskoj. Dakle, jednu potpuno ruiniranu i devastiranu državu.

U Beogradu ste imali Savski trg, koji je karakterisan kao najružniji deo grada. Mi smo danas upravo na tom Savskom trgu napravili jedan velelepni spomenik, spomenik rodonačelniku srpske srednjevekovne države, moderne srpske države, Stefanu Nemanji. Upravo taj spomenik je postao simbol srpstva, simbol svih Srba, bez obzira gde oni živeli.

Naravno, trpeli smo brojne kritike zbog toga, jedni su kritikovali izgled, drugi su kritikovali visinu, treći su kritikovali izbor vajara i postojale su brojne i brojne besmislene kritike. Neki su čak maštali da taj isti spomenik ruše. Tako da su imali ideju, citiraću – da se železnička stanica vrati u prvobitno stanje i funkciju a da se spomenik zajedno sa Nemanjom sahrani u Prokopu. Da se sahrani rodonačelnik srpske srednjevekovne države, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije.

Mi smo im na to odgovorili rezultatima, mi smo im na to odgovori time što smo posle čitavog jednog veka završili hram Svetog Save na Vračaru, što smo izgradili spomenik Milutinu Milankoviću, Borislavu Pekiću, jer mi želimo našoj deci da ostavimo nekakvo kulturno-istorijsko nasleđe i posle nas.

Kada govorimo o istoriji, kada govorimo o kulturi, ne mogu a da ne pomenem verovatno najveće ostvarenje srpske kinematografije u poslednjih nekoliko godina, a to je svakako film „Dara iz Jasenovca“. Čitava Srbija plakala je uz emitovanje ovog filma, plakala je nad sudbinom srpskog naroda i zločinima kakvi nisu zapamćeni u novijoj svetskoj istoriji. Sedamdeset pet godina Srbija je ćutala o stravičnim zločinima koji su počinjeni nad njenim stanovništvom, 75 godina, čitavih, poštovane kolege i koleginice, poštovani građani Republike Srbije, Srbija je ćutala. Reditelj filma je to lepo objasnio. Mnogi nisu smeli, neki nisu mogli, a Aleksandar Vučić je i smeo i mogao.

Vlada Republike Srbije je na inicijativu predsednika Republike pomogla snimanje ovog filma i na taj način smo želeli, ne da raspirujemo mržnju, kako nam mnogi spočitavaju. Ne, potpuno suprotno od toga, mi smo na taj način želeli da sačuvamo srpske žrtve od zaborava. Želeli smo da pokažemo da srpske suze više nisu beznačajne ni nama niti bilo kome drugome u svetu. Želeli smo da pokažemo šta je to što sebi više nikada ne smemo da dozvolimo, a to je da još jedno dete u Srbiji ikada postane žrtva rata. Zato se Srbija zalaže za mir, zato se zalažemo za stabilnost i stožer smo mira i stabilnosti na čitavom Balkanu.

Iskoristiću priliku svakako da gospođi Gojković čestitam na hitrim reakcijama kada govorimo o spekulacijama vezanim za Prirodnjački muzej, jer je na tan način zaista sprečila dalje širenje spekulacija i dezinformacija koje bacaju ljagu na njeno ministarstvo potpuno bespotrebno.

Naravno, iskoristiću priliku da ukažem svim predstavnicima Vlade, gospođi Ani Brnabić, takođe, da u SNS, odnosno u poslaničkoj grupi Aleksandar Vučić – Za našu decu imaju zaista saveznika za sve dobre stvari koje radimo. Između ostalog, i za ovaj sporazum, tako da ćemo ga mi, dakle, poslanička grupa SNS, svakako prihvatiti u danu za glasanje, jer nama niko ne može da zabrani da se borimo za ono u šta verujemo, da se borimo za prosperitet, da se borimo za napredak, da se borimo za bolju budućnost. Mi smo smogli snage da menjamo Srbiju onda kada je to bilo gotovo nemoguće. Mi smo verovali u ideale, jer nam nije bilo bitno koliko ćemo dugo biti na vlasti, već šta je to što ćemo ostaviti našim pokolenjima, šta je to što ćemo ostaviti Srbiji, šta je to ćemo ostaviti za bolju budućnost naše dece. Živela Srbija.