Hvala.

Stavljam na glasanje ovaj predlog.

Molim poslanike da pritisnu odgovarajući taster.

Zaustavljam glasanje: ukupno je glasalo 193, za – 17, nije glasalo – 176.

Konstatujem da Narodna skupština, većinom glasova, nije prihvatila ovaj predlog.

Pošto smo se izjasnili o predlozima za dopunu dnevnog reda, na osnovu člana 93. stav 3. Poslovnika, stavljam na glasanje Predlog dnevnog reda u celini.

Molim narodne poslanike da pritisnu odgovarajući taster.

Zaustavljam glasanje: ukupno je glasalo 193, za – 172, nije glasalo – 21.

Konstatujem da je Narodna skupština, većinom glasova, utvrdila dnevni red Prve sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2021. godini, u celini.

D n e v n i r e d:

Predlog zakona o potvrđivanju Okvirnog sporazuma o zajmu LD 2034 (2020) između Banke za obnovu i razvoj Saveta Evrope i Republike Srbije za projektni zajam – Infrastruktura u kulturi, koji je podnela Vlada, i

Predlog odluke o izboru sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju, koji je podneo Visoki savet sudstva.

Prelazimo na rad po utvrđenom dnevnom redu sednice.

Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika, obaveštavam vas da su pozvani da sednici prisustvuju: Maja Gojković, potpredsednica Vlade i ministar kulture i informisanja, Siniša Mali, ministar finansija, Vanja Udovičić, ministar omladine i sporta, Ana Tripović, direktor Uprave za javni dug u Ministarstvu finansija i Danijela Vanušić, v.d. pomoćnika ministra kulture i informisanja.

Prva tačka dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O POTVRĐIVANjU OKVIRNOG SPORAZUMA O ZAJMU LD 2034 (2020) IZMEĐU BANKE ZA OBNOVU I RAZVOJ SAVETA EVROPE I REPUBLIKE SRBIJE ZA PROJEKTNI ZAJAM – INFRASTRUKTURA U KULTURI.

Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.

Saglasno članu 170. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram jedinstveni pretres.

Za reč se javio narodni poslanik Dragan Marković Palma, po Poslovniku. Izvolite.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, vi ste, gospodine predsedniče, pogrešno protumačili pitanje poslanika Jedinstvene Srbije Vojislava Vujića.

On je pitanje postavio na osnovu pitanja koja je dobijao od građana Vrnjačke Banje, imajući u vidu da je iz Vrnjačke Banje i da tamo ima dosta kafića i lokala. Oni su rekli – kako vi sad možete da sedite u jednoj prostoriji, 200 vas, a mi ne možemo, do 15.00 časova nam je ograničeno, do 20.00 časova, itd.

Ne dozvoljavam, gospodine predsedniče, da se takvo pitanje formuliše da je to populizam.

Prvo, svako od poslanika ima autonomiju da pita ono što traže građani od njega i mi smo narodni predstavnici u parlamentu. Ne znam zbog čega ste tako reagovali, za mene je to malo čudno? Jeste vi stariji brat naše koalicije, ja to poštujem i vi to vrlo dobro znate, ali ovo što bi babe rekle – kad gleda narod, onda smatra da mi to radimo zbog ličnih političkih poena, a ne radimo zbog toga.

Zato vas molim ne da ponovo komentarišete, jer koga da pita drugog, vi ste bili tu, odgovor je mogao da bude – može ili ne može, niko decidno nije zahtevao da nešto mora, a siguran sam da veliki broj poslanika ima ista pitanja od građana iz gradova odakle su.

Nemojte sada da doživljavamo neki strah kad bilo šta treba da pitamo ili da govorimo, da ćemo zbog toga da dobijemo packe. Mislim da ovo pitanje ne zaslužuje packe, već kulturan odgovor, kao što je i pitanje bilo kulturno. Zahvaljujem.

Gospodine Markoviću, i moj odgovor je bio adekvatan pitanju. Apsolutno nikoga nisam uvredio. Samo hoću da kažem, kada je reč o tim važnim političkim pitanjima, da bi trebalo da se ipak konsultujemo unutar naše koalicije.
S druge strane, vi ste ovde prošli put predlagali Kriznom štabu da dozvoli da se svadbe omoguće. Pa, kako sada ne može da bude Skupština, a mogu da budu svadbe? Ja vas samo molim, ovo je upućeno meni kao predsedniku Narodne Skupštine Republike Srbije. Ja podnosim predloge za. Razumem vas, vi hoćete da odbranite vašeg poslanika i nemam ništa protiv i ne želim uopšte da komentarišem dalje, samo kažem da taj predlog ne odgovara situaciji u kojoj se nalazimo. Svi drugi mogu da prestanu da rade, Narodna Skupština mora da ostane da radi do kraja. To je moj stav, potpuno kulturno i fino.
Inače, ja sam podržao i vaš predlog koji ste upućivali Kriznom štabu, vi to znate dobro, da ne treba sada da svi ulazimo u neku paranoju i protiv sam toga da sada bude neko masovno zaključavanje i tako dalje. Tako da, idemo dalje, ne želim da se vraćam na to što je bilo, samo mislim da je korisno da učestvujete i da građani čuju šta ko ima da kaže o svemu tome.
Izvolite, gospodine Tandir.

Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, javljam se po Poslovniku, član 108.

Opšte je poznato da nema diskusije kada se tiče pitanja i obaveštenja na početku sednice. Mislim da je vaš odgovor bio potpuno jasan i da o tome da li ćemo imati zaključavanje, da li će raditi kafići ili neće, to je pitanje za Krizni štab, to je pitanje za struku, to nije pitanje za nas narodne poslanike. Ako bude pitanje za nas narodne poslanike, biće ovde na dnevnom redu.

Pozivam vas da uđemo u raspravu, pred nama je jako važan Zakon o kulturi i investicijama. Mislim da je to naš posao, to je nešto za šta su nas birali građani, a ne da sada otvaramo teme samo zato što smo na početku sednice, pa je gledanost malao veća, pa je šer malo veći, pa bi malo da se bavimo nekim drugim temama. Kada bude zdravstvo, kada bude ministar zdravlja ovde, možemo razgovarati na tu temu.

Znači, oko pitanja i predloga nema diskusije, po Poslovniku. Hvala vam.

Nije mi jasno šta ste hteli, ali idemo dalje.

Da li predstavnici predlagača žele reč?

Reč ima ministar Udovičić. Izvolite.

Uvaženi predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, gospodine Dačiću, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, pred nama se danas nalazi Predlog zakona o potvrđivanju Okvirnog sporazuma o zajmu između Republike Srbije i Banke za razvoj Saveta Evrope, a u vezi sa Projektom „Infrastruktura u kulturi“.

Na početku bih želeo da istaknem da je Vlada Republike Srbije prepoznala veliki značaj kulture i kulturnog nasleđa i njihov potencijal za razvoj naše zemlje, usvojivši nekoliko dokumenata koji će doprineti uspešnijem pozicioniranju Srbije na kulturnoj mapi Evrope i sveta.

Strateški prioriteti razvoja kulture Republike Srbije od 2021. do 2025. godine, Strategija razvoja kulture Republike Srbije od 2020. do 2029. godine i Akcioni plan kao sastavni deo Strategije, između ostalog, definišu prioritete razvoja u ovoj oblasti, negovanje materijalne i nematerijalne kulturne baštine i širu dostupnost kulture.

Kada je reč o Predlogu zakona koji je danas na dnevnom redu Narodne skupštine Republike Srbije, predviđeni iznos zajma je 20 miliona evra, a ta sredstva će biti iskorišćena za modernizaciju infrastrukture u kulturi, odnosno za renoviranje, obnavljanje i proširenje ustanova kulture, uključujući muzeje, pozorišta, kulturne centre i slične institucije. Sprovođenjem ovog projekta će, između ostalog, biti poboljšan pristup zgradama i unapređena njihova energetska efikasnost, a biće očuvana i njihova arhitektonska istorijska vrednost.

Obnavljanjem funkcionalnosti, povećanjem kapaciteta ustanova kulture i obezbeđivanjem zadovoljavajućih tehničkih i bezbedonosnih uslova za kulturne događaje doprineće se razvoju kulturnih inicijativa, privrednoj aktivnosti, zapošljavanju i domaćem regionalnom i inostranom turizmu. Projekat podrazumeva radove na obnovi i održavanju interijera Narodnog pozorišta u Beogradu, kao i obnovu njegove istočne fasade koja gleda na „Francusku ulicu“ i radove u vezi sa scenom izvođačkih umetnosti.

Takođe, projektom su obuhvaćeni Muzej Jugoslavije u Beogradu, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, višefunkcionalni Kulturni centar u Pirotu, izgradnja galerije umetnosti na Kosančićevom vencu u Beogradu, obnova i pretvaranje stare železničke stanice u muzej, obnova ranije ložionice stare železničke stanice u Beogradu i digitalizacija jedanaest centara kulture u celoj Srbiji. Takođe, biće obnovljena zgrada Narodnog pozorišta u Nišu, gde će biti izgrađena i mala scena.

Kroz poboljšanje energetske efikasnosti zgrada i primenu savremenih praksi građenja, ustanovama i korisnicima će biti omogućeno da izlažu svoje kolekcije i da se kvalifikuju za međunarodne izložbe koje zahtevaju striktnu kontrolu temperature, vlažnosti i obezbeđenja.

Za kraj bih želeo da napomenem da ukupni procenjeni troškovi projekta iznose 30 miliona evra. Osim pomenutih 20 miliona evra, 10 miliona evra će se finansirati iz budžeta Republike Srbije, drugih zajmova i donacija. Obezbeđena su i bespovratna sredstva u visini od 400 hiljada evra u vidu tehničke pomoći za finansiranje prethodne studije opravdanosti za potprojekte: Narodno pozorište u Beogradu, prenamena sadašnje radionice za pravljenje dekora u pozorišnu scenu, obnova i prenamena stare železničke stanice u muzej, bivša ložionica stare železničke stanice u Beogradu, obnova zgrade i prenamena u multifunkcionalni kulturni centar.

Dame i gospodo, Vlada Republike Srbije je veoma posvećena razvoju kulture i očuvanju našeg kulturnog nasleđa, o čemu svakako svedoči predstojeća modernizacija brojnih ustanova kulture širom Srbije. Društveni uticaj planiranih ulaganja je veoma značajan jer će doprineti ne samo poboljšanju stanja ustanova kulture koje će postati funkcionalnije i operativnije, a čime će se povećati broj posetilaca i prihod koji te ustanove ostvaruju, već i razvoju kulturnog turizma u Srbiji.

Zato, pozivam vas da u Danu za glasanje podržite Predlog zakona i za sva dodatna pitanja vam stojim na raspolaganju. Hvala vam na pažnji.

Hvala.
Izvestioci nadležnih odbora.
Reč ima Jelena Žarić Kovačević.
Izvolite.

Hvala vam, gospodine Dačiću.

Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o potvrđivanju Okvirnog sporazuma o zajmu koji se odnosi na infrastrukturu u kulturi između Republike Srbije i Banke za razvoj Saveta Evrope je bio predmet razmatranja na Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo. Mi smo ocenili da jeste u skladu sa Ustavom i zakonodavnim sistemom Republike Srbije.

Vidimo da je Vlada Srbije prepoznala veliki značaj kulture i kulturnog nasleđa i njihov potencijal za razvoj naše zemlje. Vlada Srbije je usvojila nekoliko važnih dokumenata koji će doprineti pre svega uspešnom pozicioniranju Srbije na kulturnoj mapi Evrope i sveta. Tu, pre svega, mislim na strateške prioritete razvoja kulture Republike Srbije od 2021. do 2025. godine, mislim na Strategiju razvoja kulture od 2020. do 2029. godine i, naravno, na Akcioni plan kao sastavni deo te Strategije.

Između ostalog, ovakva dokumenta definišu i prioritete razvoja u ovoj oblasti, koji se odnose pre svega na negovanje materijalne i nematerijalne kulturne baštine i na širu dostupnost kulture preko svojih ustanova, ali i preko medija.

Predviđeno je da se u okviru projekta sprovedu brojne aktivnosti na renoviranju, na obnavljanju, na proširivanju određenih objekata, određenih ustanova kulture, uključujući, naravno, muzeje, pozorišta, kulturne centre i slične ustanove koje se bave ovom delatnošću. Poboljšao bi se pristup zgradama, unapredila bi se njihova energetska efikasnost, ali pre svega očuvala bi se njihova arhitektonska i istorijska vrednost. Ovaj projekat će doprineti razvoju kulturnih inicijativa, ali će doprineti i razvoju privrednih aktivnosti, zapošljavanju i turizmu.

Sa velikim zadovoljstvom mogu da kažem da je deo projekta i Narodno pozorište u Nišu, i to renoviranje Narodnog pozorišta, radiće se na obnovi zgrade i na izgradnje male scene. Niš je jedan od prvih gradova koji je ušao u istoriju srpskog pozorišta. To su tada bili tzv. putujući ansambli, odnosno putujuće družine. Prvi poznati pozorišni događaj je zabeležen 1883. godine i to je bila predstava koja je izvedena povodom jubileja, povodom godišnjice stupanja u brak kralja Milana i kraljice Natalije Obrenović. Spajanjem dve putujuće družine nastalo je Niško pozorište Sinđelić. Danas se Niško pozorište, zgrada Niškog pozorišta nalazi u centru grada, upravo na Sinđelićevom trgu, a izgrađena je 1939. godine i to je tada bilo pozorište tadašnje Moravske banovine.

Želim da se zahvalim Vladi Srbije što će nam pomoći da pre svega očuvamo naše kulturno nasleđe, da sačuvamo od zaborava činjenice kako se kultura u Nišu razvijala kroz vekove, ali vam se zahvaljujem i što ćete nam omogućiti da uživamo u nekim budućim pozorišnim predstavama i da u tom smislu razvijamo našu kulturu, da razvijamo naš grad i da proširimo paletu ponuda ne samo za građane Niša, već i za turiste.

Istoriju i kulturu treba da čuvamo i da to prenesemo na nove generacije. Treba da obnavljamo muzeje i pozorišta, da dižemo spomenike, da pišemo udžbenike i da budemo ponosni na to.

Zbog toga će poslanička grupa Aleksandar Vučić – Za našu decu ovaj predlog u danu za glasanje i podržati. Hvala.

Hvala.
Prelazimo na predsednike, odnosno predstavnike poslaničkih grupa.
Reč ima narodni poslanik Muamer Zukorlić.
Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre i ostali predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, mi poslanici Stranke pravde i pomirenja smo veoma obradovani samom činjenicom da se u ovom teškom vremenu, vremenu kada većina naroda i nacija se isključivo fokusira na život i preživljavanje, na borbu protiv bolesti kovida i ostalim aspektima krize izazvanim pandemijom, imamo snage i kapaciteta da se orijentišemo i na ono što je više od toga, ono što nije puko preživljavanje, već ono što zapravo predstavlja najdublju i najznačajniju ili jednu od najznačajnijih dimenzija čoveka, kako u individualnom tako i kolektivnom smislu.

Zapravo, kultura je ta koja predstavlja najdublji smisao našeg celokupnog postojanja i delovanja. Svi aspekti društva, sve aktivnosti koje poduzimamo, sve ono što smatramo bitnim ima kratkoročne i kratkotrajne efekte delovanja i smisla. Međutim, samo ono što ima svoje refleksije na kvalitet naše kulture zapravo se može nazvati pravom i dugoročnom vrednosti.

U svakom vremenu ova tema jeste važna. Međutim, za nas u ovom vremenu i na ovom prostoru, pogotovo što nakon evo skoro tri decenije mi još nismo ni blizu da uspemo počistiti sve teške posledice kulturne pustoši koju je izazvala vladavina antitetičkog sistema skoro pola stojeća. Zapravo, i tada smo imali možda glasniju retoriku o kulturi nego dan-danas, tada smo imali mnogo više domova i raznih ustanova kulture. Međutim, nismo imali kulturu. Zašto? Pa zato što je kultura po samom pojmu, po samom etimološkom značenju ove reči usko vezana za kult, za ono u šta se verujem. Prema tome, ukoliko uspostavite ideologiju ili određeni sistem vrednosti u pokušaju da formulišete određenu kulturu, a pritom osnov vaše ideologije jeste negacija Boga, znači, negacija najvišeg mogućeg kulta koga poznaje ljudska civilizacija i kultura, tada vi zapravo upadate u paradoksalno stanje, gde zapravo osnovno izvorište kulture eliminišete i negirate.

Dakle, nema kulture bez Boga i tamo i dokle god je negiran Bog i politika i celokupno kulturno civilizacijsko delovanje bazirano protiv Boga, odnosno na antiteističkim, vrlo često i agresivnim antiteističkim postavkama, vi tada niste imali stvarna izvorišta kulture. Zato smo imali veliku priču o kulturi, mnogo, mnogo, jako mnogo ustanova kulture, ali smo imali dekadencu u kulturi. I sve ono što je fabrikovano od kulturnog postignuća, bilo da je u pitanju pisana reč ili drugi aspekti kulture, toga je bilo jako mnogo. U kvantitetu se to moglo oceniti kao uspešno, međutim, suštinski to je bilo ništa. Zapravo, vreme je to koje pokaže da ono što ne vredi ne može da opstane. Ono što je bezvredno nestane. Možete ga desetlećima držati na sceni pod zaštitom vlasti ili moći ili snage ili sile, ali onog trenutka kada ta sila nestane, onog trenutka kada više ne bude te takve vlasti, nestaje takva kultura.

Prema tome, ovo što me raduje je da mi imamo titularno promenu pravca i retorički i u većini političkih diskursa, mi hvala bogu više nemamo zabranu vere i zabranu Boga u pogledu i vere i inspiracije, kako u individualnom, tako i u kolektivnom smislu, promišljanju i delovanju. Ali ono što je činjenica je da moramo značajnije biti svesni pustoši koja je izazvana u drugoj polovini 20. stoleća. Zapravo, sve ono što se dešavalo posle, bilo da je u pitanju jedna kulturna dezorijentacija, pa čak i ono što se dešavalo od eksplozije nasilja 90-ih, ratova, zločina, zapravo ima svoje klice, ima svoje viruse u toj kulturno-etičkoj dezorijentaciji i pustoši. Jer čovek onog trenutka kada ostane bez kulture, ali ne samo u nekom spomeničkom ambijentu, već u svojoj duši, u svome biću, u svojim grudima, u svome dubokom osećaju, zapravo on tada sve manje postaje čovekom, svi više postaje životinjom. E tada se ponaša po životinjskim uzusima – otmi, ubij, prigrabi, zgrabi, dokaži svoje postojanje na uništenju drugoga.

Dakle, ono što bi trebalo da bude naš prioritet i što me raduje i kroz ovaj zakon da zapravo se pokazuje spremnost Vlade, spremnost, što ćemo potvrditi i podrškom ovome zakonu i ove Narodne skupštine, kao najvišeg zakonodavnog i predstavničkog tela u ovoj zemlji, jeste naša svest o tome da želimo da menjamo taj pravac, da želimo novi talas, novi zamah, novu energiju i novu dinamiku, a tome bi trebalo i da prethodi i da ga prati i novi pristup samome poimanju kulture. Tu bi trebalo da značajnije otvorimo prostor za rasprave i političke i intelektualne i duhovne i sve one druge koje imaju direktne i indirektne implikacije na samu kulturu.

Svakako da ćemo ovaj zakon podržati, ali kažem, potrebno nam je da ove teme otvorimo. Zašto? Jedan od zadataka jeste dalje čišćenje ovog prostora u našem mentalitetu i svesti od posledica kulturne pustoši koja je izazvana jednoumljem, ideologijom antiteizma u drugoj polovini 20. stoleća.

Međutim, potrebno je još neke ispravke da uradimo u našoj svesti i u našoj orijentaciji. Ukoliko pratimo taj opšti diskurs bavljenja kulturom mi ćemo uglavnom doći do zaključka da je najznačajniji deo naše kulturne tematike se tiče očuvanja kulturnog nasleđa pogotovo materijalnog kulturnog nasleđa, spomeničko-kulturnog nasleđa. To je svakako dobro i taj deo kulture ne sme ni na koji način zapostaviti. Ali, postavlja se pitanje da li je to dovoljno, da li je dovoljno da mi najznačajniji deo naše energije potrošimo u skidanju prašine sa građevina, značajnih građevina kulture, naše prošlosti i da to smatramo našim velikim dostignućem.

Nisam siguran da je to dobra orijentacija. Zašto? Zato što su to dela naših predaka to je njihovo kulturno delo. Mi jesmo dužni da to očuvamo, ali se moramo pitati da li je to dovoljno ili još konkretnije, moramo se pitati, šta ćemo mi da ostavimo našim pokoljenjima i da li će oni imati skidati sa nečega prašinu i da li će oni imati ovoliko posla koliko mi sada imamo za očuvanje materijalne kulturne baštine.

Poenta je u sledećem, da li se dovoljno bavimo i da li smo dovoljno fokusirali našu stvarnu kulturnu misiju, a to znači šta je naš stvarni kulturni produkt. To je ključno pitanje. Nisam siguran da možemo biti dosledni našim precima u tome što bi trebalo da bude obrnuto, jer moć civilizacije, napredovanje u tehnologiji, u slobodi, u mogućnostima kreativnosti bi trebalo da zapravo nas dovede u poziciju superiornosti u odnosu na naše pretke i njihovo kulturno stvaralaštvo kako na polju materijalne, tako i na polju nematerijalne kulture.

Međutim, dešava se da proces ide potpuno suprotno, da što je civilizacija materijalno moćnija, tehnički i tehnološki moćnija da u stvari mi postajemo kulturno impotentni, da nemamo kulturnih dostignuća, da se smanjuju kulturni potencijali, odnosno potencijali kulturne kreativnosti. Ovo je suštinsko pitanje.

Evo, mi se često bavimo i obrazovanjem, bilo po nadležnosti ili po samom interesovanju, ali imamo određeni prekid. Možemo mi podići obrazovanje organizaciono, pravno, materijalno na najviši stepen kvaliteta koga sebi možemo da zacrtamo, ali ne znam zašto smo prekinuli nit sprege između obrazovanja i kulture. To je nedopustivo jer obrazovanje nije znanje uopšte, samo po sebi svrsishodna vrednost. Obrazovanje i znanje, uključujući nauku, nisu sebi cilj, to je metodička vrednost, kultura je cilj i kvalitet obrazovanja se ne meri samo po parametrima kojim se uspostavlja obrazovanje. To su metodičko-tehnička merenja.

Kvalitet obrazovanja, nauke i znanja u jednom društvu se meri po stepenu dostignuća u kulturi. Ukoliko vi imate po nekim parametrima najveće stepene, ili najveće domete u dostignuća u obrazovanju, nauci uopšte znanju, ali ako to nema domete u kulturi, ako mi paralelno sa tim ne dobijamo plodove i rezultate u samoj kulturi tu postoji neki prekid, tu postoji neki promašaj, to je po meni jedno od strateških pitanja koje zapravo danas samo otvaramo i na koje danas ne možemo ovde dati odgovore. Nemoguće je da kažemo da nam je obrazovanje odlično, da imamo dobro obrazovanje, a da imamo takvu dekadencu u kulturi u pogledu kreativnosti kulturne, ako hoćete i same umetničke.

Prema tome, to je ono što bi trebalo da delegiramo i da otvorimo. Svakako mi ovde u Narodnoj skupštini smo najpozvaniji zato, ali to neće biti dovoljno. Ovo pitanje je pitanje od opšteg, nacionalnog, narodnog i državnog značaja i ono se mora otvoriti na svim nivoima.

To je sad pitanje koje se treba rešavati na raznim simpozijumima i na raznim aktivnostima gde bismo imali neku stručnu debatu sa učesnicima od kompetencije, ali svakako da je sve ovo povezano i sa načinom našeg života i sa vrlo vidljivim poremećajem vrednosti u društvu koje nažalost nekako posmatramo kao da se dešavaju mimo nas, kao da se ni tiču nas, kao da sva ta poplava i sve te nepogode koje zapravo su oko nas na medijskoj sceni, u pogledu toga šta se preferira, šta se gleda, šta je popularno, šta nije popularno.

Mi nekako pokušavamo da se zaštitimo od toga kao da je to neki drugi svet. Ne, gospodo. Ne, dame i gospodo, to nije drugi svet, to je poplava i nepogoda koja preti da odnese i našu decu, naša pokoljenja i sve nas. Zato glas kulture mora biti glasniji, mora biti prisutniji. Ovo me raduje da ćemo imati ozbiljne investicije, da ćemo ovim zakonom omogućiti te investicije, da ćemo uložiti ozbiljna sredstva u objekte koji će omogućiti kvalitetnije bavljenje kulturom. Objekti, kažem, jesu bitni, jesu važni. Podržavam to, raduje nas to sa aspekta činjenice da se tome daje važnost sa najviše tačke u ovoj državi, pogotovo tamo gde se izdvajaju sredstva tu se pokazuje svest o tome koliko je nešto važno.

Čovek po svojoj prirodi može da izdvoji sredstva samo za ono što mu je važno. Država pogotovo kada se nalazi u svim ovim okvirima krize u kojoj se nalazimo, kada pokazuje snagu i svest da izdvoji sredstva, da do njih dođe ne tako lako i da izdvoji za sektor kulture, to je zasigurno nešto što je obećavajuće. Dakle, moramo se pripremati, odnosno paralelno sa ovim investicijama, moramo pokrenuti određenu dinamiku.

Nažalost, žao mi je što nemamo inicijative iz intelektualnih krugova. To zapravo i samo potvrđuje da smo duboko u krizi intelektualne elite, da smo prosto na nekom prelazu. Ono što smo imali u 18. i 19. veku u Evropi sa krizom plemstva, sa krizom aristokratije, gde je zapravo korupcija zavladala, gde ste tada mogli da za ne tako velike pare kupiti titule, razne titule plemstava u zapadnoj Evropi, danas zapravo to imamo sa intelektualnom elitom.

I zbog ovih ideoloških prelaza i lomova koji se dešavaju između 20. i 21. veka i zbog svih ovih izazova, a mogu da kažem i nekog ćorsokaka materijalističke civilizacije koja nema na neki način izlaz, koju ne bez razloga određeni mislioci nazivaju i postkulturnim društvom, što i jeste činjenica. Zapadna Evropa je zapravo postigla ono što je i bio temelj materijalističke ideologije kojoj se odredila pre nekoliko vekova. Sada imamo plodove toga. Imamo ekspanziju u materijalističkom smislu, u tehničko-tehnološkom smislu, sve sija od mermera, stakla i metala. Dakle, taj materijalističko-civilizacijski aspekat je dovede do savršenstva.

Međutim, sa druge strane imamo potpuni kolaps u etnički-kulturnom smislu od stanja duha pojedinca, do stanja duha porodice i svega onoga što se dešava sa porodicom, tog, da kažem, zapadnog ili savremenog čoveka, a potom i do samih onih najsuptilnijih aspekata kulture. Vi imate na primer razne pokazatelje. Vi znate, nekada je Pariz bio centar kulture u zapadnoj Evropi, a danas imate takvu krizu u pogledu kulturne kreativnosti u samoj Francuskoj, da recimo Francuska nije uspela zadnjih deset godina da kandiduje niti jednog svog domicijalnog kandidata, Francuza kandidata za Nobelovu nagradu za književnost.

Znači, svi kandidati Francuske za Nobelovu nagradu za književnost poslednjih 10 godina su bili doseljenici ili sa Balkana, ili iz Afrike, ili iz Azije, ili sa nekog drugog mesta.

Zamislite kakav je to pokazatelj o kakvoj pustoši kulture mi govorimo, odnosno sa kojim se suočava. Tu će definitivno savremeni čovek, pre svega, zapadna civilizacija kojoj mi i geografski i strukturalno po nekim elementima značajno pripadamo, moraće se suočiti sa tim, moraće tražiti neki novi diskurs. Za nas vernike nema alternativu diskurs vraćanja Bogu, diskurs vraćanja onome bez čega čovek ne može da bude čovek.

U redu, podrediti svo znanje i svu kulturu samom životu. Pa, to je promašaj. To je promašaj, svo znanje i svu kulturu podrediti životu. Da je tako onda se ne bi životinja zvala životinjom, nego bi se čovek zvao životinjom. Pojam život i životinja su od istog korena.

Prema tome, znanje je potrebno da uspostavi do određene vertikale čoveku, dakle, pre svega, duhovne i etičke i potome se čovek razlikuje od čoveka.

Mi ćemo svakako morati da delimo sudbinu i da se bavimo ovim pitanjima. Ne moramo mi mnogo brinuti za Zapad i Zapadnu Evropu, ali mislim da mi ovde na Balkanu imamo još tog potencijala, imamo još tog duha i etičkog, i porodičnog i kulturnog, samo treba malo da se trgnemo iz nekih svojih, da kažem, torova, granica, iz svojih, da kažem, rigidnih diskursa i politika u kojima nam se čini da nam je neko drugi kriv. Ne, nije nam niko drugi kriv. Hajmo sesti sami sa sobom, sa svojim porodicama, zajedno sa svojim komšijama, ma kojoj naciji, veri, kulturi pripadali i tražiti taj diskurs na pravim ljudskim, etičkim, civilizacijskim, i pre svega, kulturnim vrednostima.

To je diskurs, po meni, u kome se mi ovde u Srbiji, mi ovde na Balkanu, možemo ponovo dići sa jednom novom, kulturnom, etičkom i pravom ljudskom energijom.

Hvala vam.