Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, dame i gospodo, upravo zbog učestale potrebe imenovanja na sudijskim pozicijama i rukovodećim pozicijama u sudovima, kao i zbog potrebe prestanka ovih funkcija tema pravosuđa je izuzetno učestala ovde pred nama.
Svakako da u konkretnom smislu treba podržati predložene korake.
Imamo i pitanje prestanka pozicije u novopazarskom pravosuđu. Proceduralna tema i proceduralna aktivnost za koju će stranka Pravde i pomirenja i njeni narodni poslanici dati podršku.
Sve dok ne doživimo da imamo zdravo pravosuđe, pravosudni sistem koji će biti jedan od najsvetlijih aspekata celokupnog državnog i nacionalnog obraza, ova tema mora imati i u Narodnoj skupštini i u drugim prilikama svoju prisutnost i moramo je sagledavati sa više aspekata.
Naravno, do kraja smo svesni i određenih limitirajućih faktora kada je u pitanju pravosuđe, kada je u pitanju čak i želja i dobra namera kada postoji da se pravosuđe uredi onako kako treba da zapravo funkcioniše poštujući princip odvojenosti od izvršne ovlasti, ali ono što jeste problematično je upravo ta granica između samostalnosti i nezavisnosti pravosuđa, sa jedne strane, i, sa druge strane, mehanizma kontrole sudija i tužioca.
Dakle, čak i razvijena društva ili najrazvijenija društva nisu baš u stanju da tu liniju preciznu formulišu i definišu i da zapravo uspostave idealnu ravnotežu između samostalnosti pravosuđa, sa jedne strane, i mehanizama kontrole, sa druge strane. Zamislite kako je to u tranzicionom društvu, pogotovo u društvu gde tranzicija traje preko 30 godina, gde tranzicija više nije tranzicija, već neko stanje koje po svojoj prirodi jeste neredovno, odnosno vanredno, ali koje kada toliko traje poprima neki aspekt svoje redovnosti. Znači, to je kao kada se naviknete na određenu devijaciju, odnosno pomirite se sa time da je normalno da stalno živimo u tranziciji. Dakle, to je pitanje sa kojim se ne bavimo dovoljno.
Dakle, pitanje kada će da se završi tranzicija je pitanje koje postavljaju građani i koje postavlja svaki slobodouman čovek i koji je način da se tranzicija završi. Dakle, to je svojevrsna celokupna politička, ali isto tako i kulturno-civilizacijska agonija u kojoj se nalaze društva tzv. istočno evropskih zemalja, odnosno onih zemalja koje su bile pod istočnim komunističkim blokom. Istina, neke zemlje su uspešnije na tom putu izlaska iz tranzicije, međutim mi ovde na području bivše Jugoslavije, nažalost, još ne vidimo tačku na kraju ovog tunela.
Svakako da je za pozdraviti sve ono što država, odnosno njena vlast poduzimaju na tom putu i možda na polju aktivnosti, odnosno privrednih i ekonomskih aktivnosti smo imali najznačajnije rezultate, naravno sada ponovo suočeni sa izazovom i kušnjom pandemije i slojevitosti krize koju ova kušnja izaziva. Međutim, ono što je jako važno jeste da mi na nivou političkih elita i intelektualni elita ne smemo se ili ne bi se smeli pomiriti sa time da tranzicija postane normalno stanje. Valja nam se stalno podsećati da smo na tom putu i da bismo se morali konačno na to brdo i zaustaviti, odnosno okončati tu vrstu našeg stanja. Dakle, to je stanje koje nas opterećuje, koje ima svoje implikacije.
Nažalost, tu je i najčešće pitanje svesti. Ono što bi trebalo da bude jedna od tema naših i političkih intelektualnih elita je zapravo pitanje naše svesti i šta činimo u pogledu oblikovanja ozdravljenja i unapređenja te svesti.
Istina, pitanje reformi, nekada je to bilo veoma popularno pitanje, ali sada više nije popularno pitanje reformi. Sama reč, sam pojam reforma prilično je potrošen pojam i sada kada kažete „reforma“ možete samo čuti zbijanje šale na račun te teme zato što, zapravo, ono što je očekivano od pojmova reformi i same reforme je toliko, da kažem, podbacilo u očekivanjima. Dakle, razočarani su građani od samog pojma reforma. Ne znam, moramo naći neku drugu reč, ali moramo nastaviti sa ozdravljenjem, i ličnim i porodičnim i sistemskim ozdravljenjem.
Međutim, zašto su skoro sve ili većina reformskih procesa i reformi koje smo poslednje tri decenije ili posebno poslednje dve decenije pokrenuli, zašto su ušli u ćorsokak, zašto su ušle u određeni kolaps i zašto nisu reforme dale rezultate? Dakle, verovatno ovo pitanje nije za govor u parlamentu do kraja, već da je na neki način simpozijumsko pitanje na koje bi trebalo davati odgovore sa više aspekata, jer je veoma slojevito i zahteva sagledavanje svih aspekata te slojevitosti, ali definitivno ono jeste i za nas ovde jako važno.
Dakle, reforma je neka vrsta, kao što rekoh, ozdravljenja i pitanje je da li može reforma uspeti ukoliko tu aktivnost sprovode oni koji, prvo, ne veruju u to, a sa druge strane koji su, mogu slobodno kazati, virusirani ili zaraženi onim idejama koje su dovele do potrebe reforme. Dakle, to je jedno od ključnih pitanja i kada je u pitanju reforma pravosuđa i kada je u pitanju reforma obrazovanja i kada su pitanju reforme na raznim drugim poljima.
Dakle, vi da biste izvršili reformu pravosuđa, a znate da je bilo nekoliko pokušaja u poslednjim godinama, obično se formiraju određene grupe, radne grupe, određene komisije koje se zaduže da pripreme ili strategije ili planove ili konkretne programe tih reformi. Međutim, vi kada vidite, obično u tim grupama ponovo budu oni koji su najuticajniji, najdominantniji u tom sektoru, a upravo obično su najuticajniji oni koji su i ranije bili najuticajniji i vi zapravo samo imate prenošenje istog duha koji će zapravo pokušati kroz reformu da samo promeni ili pronađe neko novo pakovanje.
Mi imamo nastavak te sadržine, jer moćnici su obično uvek moćnici, pogotovo u zatvorenim sistemima kakvo je pravosuđe. Dakle, tada vi ne možete… Moćnici sa tih pozicija se vrlo teško razvlašćuju, jer se vazda, kada ih pokušate razvlastiti, kada ih pokušate kontrolisati, kada ih pokušati sankcionisati, vi zapravo se suočite sa tim izgovorom da se izvršna ili zakonodavna vlast mešaju u nadležnosti pravosuđa i da, zapravo, se ne poštuje princip odvojenosti.
Od pravosudne vlasti dobijete celi snop odgovora i kontranapada na tu temu i onda, zapravo, stanete ili nemate niti zakonski, niti proceduralni mehanizam da se sa takvima obračunate, odnosno da ih isključite iz uticaja na te procese.
Ono što danas jeste bolest pravosuđa može se sagledati i kroz ovu prizmu, da je jedan od razloga zapravo to. Vi kada pogledate određene kadrove u sistemu pravosuđa, posebno tužilaštva, jer pogotovo sva moć vladanja ljudskim životima u pravosudnom sistemu je ili pretežno u rukama tužioca, jer oni su ti koji zapravo odlučuju o ljudskim sudbinama - uhapsiti, ne uhapsiti, produžiti pritvor, ne poslati u pritvor itd. zapravo je tu koncentracija moći i, s druge strane, i koncentracija korupcije.
Vi ukoliko pođete tragom ili putanjom određenih imena, određenih kadrova u tužilaštvu, vi ćete videti da ti ljudi, uprkos činjenici da se mogu primiti brojne informacije o njima, o umešanosti u korupciju, o sprezi sa kriminalom, vi ćete videti kako oni dugo traju. Jedno od tih imena je izvesni Vojislav Isailović, pomoćnik, odnosno zamenik tužioca za organizovani kriminal, koji je postavljen još za vreme tzv. demokratske vlasti, koji tako dugo traje. Inače, dobro poznat po svojoj sprezi sa određenim kriminalnim, tajkunskim i drugim koruptivnim grupama, jako dobro je plaćen od tih grupa i to sa vrlo banalnim motivom - da određene konkurente i konkurenciju izbacuje. Dakle, svojim prijateljima koji ga plaćaju, i tako čovek funkcioniše u tužilaštvu, na samom vrhu, u tako delikatnoj stvari, i to kada je u pitanju organizovan kriminal.
Mi se onda pitamo, znači, ovo što imamo zadnjih sedmica, aktuelnost obračuna sa organizovanim kriminalom, gde imamo značajnu javnost koja to podržava, kao i, siguran sam, većinu političkih subjekata, pogotovo ovde u Narodnoj skupštini. Kao što znate poslanici Stranke pravde i pomirenja, kao i cela struktura ove stranke na vrhu programske lestvice važnosti jeste borba protiv korupcije i organizovanog kriminala i sa pažnjom i podrškom pratimo sve ove pokušaje obračuna sa organizovanim kriminalom.
Međutim, olako se prelazi preko toga kada pročitamo u dnevnoj štampi ili vidimo ili čujemo na drugim medijima koliko su ti kriminalci i te organizovane kriminalne grupe imale spregu sa određenim državnim strukturama. Pročitamo to, čak dobijemo imena, dobijemo brojke na koliko su, recimo, pripadnika MUP-a imali uticaj u njihovom postavljenju, sa koliko tužioca, sa koliko sudija. Sve to čujemo i pročitamo, onako se iščudimo par minuta i produžimo. Što više primamo takve informacije, nekako nam izgleda kao da to postaje normalno.
Upravo to i jeste problem. Problem je što kada imate inflaciju loših pojava, da ne kažem inflaciju zla, čovek valjda da bi se psihički odbranio on počinje da se navikava te nenormalnosti i, kada ga permanentno bombardujete sa takvim pojavama, on u nekom trenutku da bi sačuvao svoje psihičko zdravlje i psihičko zdravlje svoje porodice kaže - pa, dobro, šta ćeš, tako je to, gledaj svoga posla.
Zapravo, kriminalci i kriminalne grupe i te strukture koje predstavljaju nosioce korupcije, oni i hoće da nas zamore, da nam dosade na način da mi kažemo - pa, dobro, ljudi, tako je šta ćeš, oni toliko moćni, toliko su jaki, njima se ne može, on je tužilac, njemu je zagarantovana pozicija, ne možete ga dirati, ma ćuti, hajde dobro je, može ti se sutra osvetiti, može okrenuti cevi svojih delovanja protiv tebe. Drugim rečima, gledaj svoga posla.
Dakle, ta atmosfera nije dobra. Nije dobra atmosfera gde se navikavamo na loše pojave i na zlo. Moramo u tome biti glasni. Najvažnija glasnost koja se očekuje jeste zapravo iz Narodne skupštine. Mi ovde, dakle, dobijamo desetine sati direktnog prenosa na javnom servisu. Dakle, ukoliko bi se to pretočilo u ove marketinške sekunde, možete misliti koliko bi to koštalo? Dakle, to je ogroman nacionalno državni resurs koji je ustupljen nama narodnim poslanicima. Zato mi moramo te skupe i najskuplje minute i sekunde koje su nam date na raspolaganje iskoristi na najbolji mogući način. Da čuju, da, naravno, i naši glasači i građani da čuju šta mi o tome mislimo, ali isto tako da na njih utičemo najkvalitetnije, najzdravije na njihovu svest da oni vide da nisu pogrešili time što su nas birali ovde da ih predstavljamo tokom ovog mandata.
Ukoliko mi ovde, dakle, ne pokažemo hrabrost ili, ne daj Bože, pokažemo određeni kukavičluk, određenu selektivnost da one koji se nalaze na najjačim tužilačkim i sudskih pozicijama ne smemo prozvati, ne smemo ukazati na njih… Istina, mi ovde nemamo izvršnu vlast, mi ovde ne možemo da hapsimo, ne možemo da donosimo presude, hvala Bogu i ne treba, jer mi jesmo najviši zakonodavni, najviši predstavnički i najviši nadzorni organ, ali sa te pozicije i sa te tri uloge koje strateški najbitnije, mi moramo imati veoma glasne stavove preko koji ćemo emancipovati i osloboditi građane, tako da oni u strukturama organizovanog kriminala, u strukturama kriminalizovanih sudija, kriminalizovanih tužioca ne vide super moć kojoj se nije moguće suprotstaviti.
Vršeći svoju ulogu poslanika i prenošenja glasa sa terena, želim obavestiti ovde i Narodnu skupštinu i javnost da mi permanentno dolaze pritužbe o ponašanju saobraćajne policije u Pirotu pri graničnom prelazu, nakon graničnog prelaza Gradina, s obzirom da znate da je ogromna frekvencija na tom graničnom prelazu, desetine autobusa iz Novog Pazara koji cirkulišu preko Bugarske prema Istanbulu. Zamislite sada autobus koji ima 50 putnika, koji se vraća iz Istanbula, koji prođe svu graničnu policijsku i carinsku proceduru, na 200 metara iza granice, ljudi umorni, vozili se više od 10 sati od Istanbula, zaustavlja ih saobraćajna patrola i maltretira ljude, izbacuje sve putnike, izbacuje vozača, jednoga, s jednim policajac ostaje u autobusu, pregovara sa njim. Možete misliti zašto policajac pregovara sa jednim vozačem u četiri oka, bahato, drsko, preteći. Naravno, na kraju se sve završava ucenama i reketom. To je ono što meni novopazarski prevoznici permanentno javljaju i traže da o tome podignem glas i, evo, ja ovog trenutka to činim.
Dakle, pozivam MUP koje na nivou ministra, moram kazati, jeste kooperativno i uvek pozitivno reaguje i inventivno kada su u pitanju slični slučajevi, ali ovo nije pitanje koje treba da se reši jednom intervencijom, ovo je pitanje koje treba da se reši procesuiranjem tih bahati policajaca koji sebe doživljavaju kao neke lokalne šerife, kojima se prosto može, jer su godinama pljačkali te ljude koji se bore da zarade prevozeći putnike. Dakle, ono što tražimo od ministra i nadležnih organa u MUP-u jeste da se preduzmu potrebne aktivnosti, da se takvi ljudi procesuiraju, da takvi ljudi ne mogu biti policajci.
Policajac na terenu, na ulici je zapravo prvo lice države, i to je ono što je u direktnoj komunikaciji sa građaninom. Možete imati idealnu državu na nivou Vlade, na nivou Skupštine, na nivou ministarstava, na nivou viših organa, ali ukoliko imamo probleme na onoj prvoj liniji komunikacije između građanina i policajca, građanina i nekog drugog službenika onda mi i dalje imamo problem. Zato se mora ići do kraja. Ne sme se dopustiti tim lokalnim kaubojima da to što je Pirot udaljen, to što je sve to udaljeno od centra, od Beograda, da to može da bude zapostavljeno. Zato smo mi narodni poslanici ovde da svaki glas koji imamo sa terena prenesemo ovde, jer smo mi poslanici, jer smo poslani. Narod nas je poslao da ga ovde predstavljamo i mi to moramo činiti krajnje dosledno i na način da to bude na korist i u korist građanina. Hvala.