Zahvaljujem.
Pošto se više niko ne javlja nastavljamo sa radom.
Prelazimo na jedinstveni pretres o 6. tački dnevnog reda – Predlog odluke o prestanku funkcije predsednika Prekršajnog suda u Negotinu, Osnovnog suda u Kruševcu i Osnovnog suda u Novom Pazaru.
Molim poslaničke grupe ukoliko to već nisu učinile da odmah podnesu prijave za reč.
Saglasno članovima 192. stav 3. i 202. Poslovnika, otvaram jedinstveni pretres o Predlogu odluke.
Pošto ne vidim predstavnika predlagača, predlagač je Odbor za pravosuđe, prelazimo na predsednike, odnosno predstavnike poslaničkih grupa.
Reč ima narodni poslanik Muamer Zukorlić.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, dame i gospodo, upravo zbog učestale potrebe imenovanja na sudijskim pozicijama i rukovodećim pozicijama u sudovima, kao i zbog potrebe prestanka ovih funkcija tema pravosuđa je izuzetno učestala ovde pred nama.

Svakako da u konkretnom smislu treba podržati predložene korake.

Imamo i pitanje prestanka pozicije u novopazarskom pravosuđu. Proceduralna tema i proceduralna aktivnost za koju će stranka Pravde i pomirenja i njeni narodni poslanici dati podršku.

Sve dok ne doživimo da imamo zdravo pravosuđe, pravosudni sistem koji će biti jedan od najsvetlijih aspekata celokupnog državnog i nacionalnog obraza, ova tema mora imati i u Narodnoj skupštini i u drugim prilikama svoju prisutnost i moramo je sagledavati sa više aspekata.

Naravno, do kraja smo svesni i određenih limitirajućih faktora kada je u pitanju pravosuđe, kada je u pitanju čak i želja i dobra namera kada postoji da se pravosuđe uredi onako kako treba da zapravo funkcioniše poštujući princip odvojenosti od izvršne ovlasti, ali ono što jeste problematično je upravo ta granica između samostalnosti i nezavisnosti pravosuđa, sa jedne strane, i, sa druge strane, mehanizma kontrole sudija i tužioca.

Dakle, čak i razvijena društva ili najrazvijenija društva nisu baš u stanju da tu liniju preciznu formulišu i definišu i da zapravo uspostave idealnu ravnotežu između samostalnosti pravosuđa, sa jedne strane, i mehanizama kontrole, sa druge strane. Zamislite kako je to u tranzicionom društvu, pogotovo u društvu gde tranzicija traje preko 30 godina, gde tranzicija više nije tranzicija, već neko stanje koje po svojoj prirodi jeste neredovno, odnosno vanredno, ali koje kada toliko traje poprima neki aspekt svoje redovnosti. Znači, to je kao kada se naviknete na određenu devijaciju, odnosno pomirite se sa time da je normalno da stalno živimo u tranziciji. Dakle, to je pitanje sa kojim se ne bavimo dovoljno.

Dakle, pitanje kada će da se završi tranzicija je pitanje koje postavljaju građani i koje postavlja svaki slobodouman čovek i koji je način da se tranzicija završi. Dakle, to je svojevrsna celokupna politička, ali isto tako i kulturno-civilizacijska agonija u kojoj se nalaze društva tzv. istočno evropskih zemalja, odnosno onih zemalja koje su bile pod istočnim komunističkim blokom. Istina, neke zemlje su uspešnije na tom putu izlaska iz tranzicije, međutim mi ovde na području bivše Jugoslavije, nažalost, još ne vidimo tačku na kraju ovog tunela.

Svakako da je za pozdraviti sve ono što država, odnosno njena vlast poduzimaju na tom putu i možda na polju aktivnosti, odnosno privrednih i ekonomskih aktivnosti smo imali najznačajnije rezultate, naravno sada ponovo suočeni sa izazovom i kušnjom pandemije i slojevitosti krize koju ova kušnja izaziva. Međutim, ono što je jako važno jeste da mi na nivou političkih elita i intelektualni elita ne smemo se ili ne bi se smeli pomiriti sa time da tranzicija postane normalno stanje. Valja nam se stalno podsećati da smo na tom putu i da bismo se morali konačno na to brdo i zaustaviti, odnosno okončati tu vrstu našeg stanja. Dakle, to je stanje koje nas opterećuje, koje ima svoje implikacije.

Nažalost, tu je i najčešće pitanje svesti. Ono što bi trebalo da bude jedna od tema naših i političkih intelektualnih elita je zapravo pitanje naše svesti i šta činimo u pogledu oblikovanja ozdravljenja i unapređenja te svesti.

Istina, pitanje reformi, nekada je to bilo veoma popularno pitanje, ali sada više nije popularno pitanje reformi. Sama reč, sam pojam reforma prilično je potrošen pojam i sada kada kažete „reforma“ možete samo čuti zbijanje šale na račun te teme zato što, zapravo, ono što je očekivano od pojmova reformi i same reforme je toliko, da kažem, podbacilo u očekivanjima. Dakle, razočarani su građani od samog pojma reforma. Ne znam, moramo naći neku drugu reč, ali moramo nastaviti sa ozdravljenjem, i ličnim i porodičnim i sistemskim ozdravljenjem.

Međutim, zašto su skoro sve ili većina reformskih procesa i reformi koje smo poslednje tri decenije ili posebno poslednje dve decenije pokrenuli, zašto su ušli u ćorsokak, zašto su ušle u određeni kolaps i zašto nisu reforme dale rezultate? Dakle, verovatno ovo pitanje nije za govor u parlamentu do kraja, već da je na neki način simpozijumsko pitanje na koje bi trebalo davati odgovore sa više aspekata, jer je veoma slojevito i zahteva sagledavanje svih aspekata te slojevitosti, ali definitivno ono jeste i za nas ovde jako važno.

Dakle, reforma je neka vrsta, kao što rekoh, ozdravljenja i pitanje je da li može reforma uspeti ukoliko tu aktivnost sprovode oni koji, prvo, ne veruju u to, a sa druge strane koji su, mogu slobodno kazati, virusirani ili zaraženi onim idejama koje su dovele do potrebe reforme. Dakle, to je jedno od ključnih pitanja i kada je u pitanju reforma pravosuđa i kada je u pitanju reforma obrazovanja i kada su pitanju reforme na raznim drugim poljima.

Dakle, vi da biste izvršili reformu pravosuđa, a znate da je bilo nekoliko pokušaja u poslednjim godinama, obično se formiraju određene grupe, radne grupe, određene komisije koje se zaduže da pripreme ili strategije ili planove ili konkretne programe tih reformi. Međutim, vi kada vidite, obično u tim grupama ponovo budu oni koji su najuticajniji, najdominantniji u tom sektoru, a upravo obično su najuticajniji oni koji su i ranije bili najuticajniji i vi zapravo samo imate prenošenje istog duha koji će zapravo pokušati kroz reformu da samo promeni ili pronađe neko novo pakovanje.

Mi imamo nastavak te sadržine, jer moćnici su obično uvek moćnici, pogotovo u zatvorenim sistemima kakvo je pravosuđe. Dakle, tada vi ne možete… Moćnici sa tih pozicija se vrlo teško razvlašćuju, jer se vazda, kada ih pokušate razvlastiti, kada ih pokušate kontrolisati, kada ih pokušati sankcionisati, vi zapravo se suočite sa tim izgovorom da se izvršna ili zakonodavna vlast mešaju u nadležnosti pravosuđa i da, zapravo, se ne poštuje princip odvojenosti.

Od pravosudne vlasti dobijete celi snop odgovora i kontranapada na tu temu i onda, zapravo, stanete ili nemate niti zakonski, niti proceduralni mehanizam da se sa takvima obračunate, odnosno da ih isključite iz uticaja na te procese.

Ono što danas jeste bolest pravosuđa može se sagledati i kroz ovu prizmu, da je jedan od razloga zapravo to. Vi kada pogledate određene kadrove u sistemu pravosuđa, posebno tužilaštva, jer pogotovo sva moć vladanja ljudskim životima u pravosudnom sistemu je ili pretežno u rukama tužioca, jer oni su ti koji zapravo odlučuju o ljudskim sudbinama - uhapsiti, ne uhapsiti, produžiti pritvor, ne poslati u pritvor itd. zapravo je tu koncentracija moći i, s druge strane, i koncentracija korupcije.

Vi ukoliko pođete tragom ili putanjom određenih imena, određenih kadrova u tužilaštvu, vi ćete videti da ti ljudi, uprkos činjenici da se mogu primiti brojne informacije o njima, o umešanosti u korupciju, o sprezi sa kriminalom, vi ćete videti kako oni dugo traju. Jedno od tih imena je izvesni Vojislav Isailović, pomoćnik, odnosno zamenik tužioca za organizovani kriminal, koji je postavljen još za vreme tzv. demokratske vlasti, koji tako dugo traje. Inače, dobro poznat po svojoj sprezi sa određenim kriminalnim, tajkunskim i drugim koruptivnim grupama, jako dobro je plaćen od tih grupa i to sa vrlo banalnim motivom - da određene konkurente i konkurenciju izbacuje. Dakle, svojim prijateljima koji ga plaćaju, i tako čovek funkcioniše u tužilaštvu, na samom vrhu, u tako delikatnoj stvari, i to kada je u pitanju organizovan kriminal.

Mi se onda pitamo, znači, ovo što imamo zadnjih sedmica, aktuelnost obračuna sa organizovanim kriminalom, gde imamo značajnu javnost koja to podržava, kao i, siguran sam, većinu političkih subjekata, pogotovo ovde u Narodnoj skupštini. Kao što znate poslanici Stranke pravde i pomirenja, kao i cela struktura ove stranke na vrhu programske lestvice važnosti jeste borba protiv korupcije i organizovanog kriminala i sa pažnjom i podrškom pratimo sve ove pokušaje obračuna sa organizovanim kriminalom.

Međutim, olako se prelazi preko toga kada pročitamo u dnevnoj štampi ili vidimo ili čujemo na drugim medijima koliko su ti kriminalci i te organizovane kriminalne grupe imale spregu sa određenim državnim strukturama. Pročitamo to, čak dobijemo imena, dobijemo brojke na koliko su, recimo, pripadnika MUP-a imali uticaj u njihovom postavljenju, sa koliko tužioca, sa koliko sudija. Sve to čujemo i pročitamo, onako se iščudimo par minuta i produžimo. Što više primamo takve informacije, nekako nam izgleda kao da to postaje normalno.

Upravo to i jeste problem. Problem je što kada imate inflaciju loših pojava, da ne kažem inflaciju zla, čovek valjda da bi se psihički odbranio on počinje da se navikava te nenormalnosti i, kada ga permanentno bombardujete sa takvim pojavama, on u nekom trenutku da bi sačuvao svoje psihičko zdravlje i psihičko zdravlje svoje porodice kaže - pa, dobro, šta ćeš, tako je to, gledaj svoga posla.

Zapravo, kriminalci i kriminalne grupe i te strukture koje predstavljaju nosioce korupcije, oni i hoće da nas zamore, da nam dosade na način da mi kažemo - pa, dobro, ljudi, tako je šta ćeš, oni toliko moćni, toliko su jaki, njima se ne može, on je tužilac, njemu je zagarantovana pozicija, ne možete ga dirati, ma ćuti, hajde dobro je, može ti se sutra osvetiti, može okrenuti cevi svojih delovanja protiv tebe. Drugim rečima, gledaj svoga posla.

Dakle, ta atmosfera nije dobra. Nije dobra atmosfera gde se navikavamo na loše pojave i na zlo. Moramo u tome biti glasni. Najvažnija glasnost koja se očekuje jeste zapravo iz Narodne skupštine. Mi ovde, dakle, dobijamo desetine sati direktnog prenosa na javnom servisu. Dakle, ukoliko bi se to pretočilo u ove marketinške sekunde, možete misliti koliko bi to koštalo? Dakle, to je ogroman nacionalno državni resurs koji je ustupljen nama narodnim poslanicima. Zato mi moramo te skupe i najskuplje minute i sekunde koje su nam date na raspolaganje iskoristi na najbolji mogući način. Da čuju, da, naravno, i naši glasači i građani da čuju šta mi o tome mislimo, ali isto tako da na njih utičemo najkvalitetnije, najzdravije na njihovu svest da oni vide da nisu pogrešili time što su nas birali ovde da ih predstavljamo tokom ovog mandata.

Ukoliko mi ovde, dakle, ne pokažemo hrabrost ili, ne daj Bože, pokažemo određeni kukavičluk, određenu selektivnost da one koji se nalaze na najjačim tužilačkim i sudskih pozicijama ne smemo prozvati, ne smemo ukazati na njih… Istina, mi ovde nemamo izvršnu vlast, mi ovde ne možemo da hapsimo, ne možemo da donosimo presude, hvala Bogu i ne treba, jer mi jesmo najviši zakonodavni, najviši predstavnički i najviši nadzorni organ, ali sa te pozicije i sa te tri uloge koje strateški najbitnije, mi moramo imati veoma glasne stavove preko koji ćemo emancipovati i osloboditi građane, tako da oni u strukturama organizovanog kriminala, u strukturama kriminalizovanih sudija, kriminalizovanih tužioca ne vide super moć kojoj se nije moguće suprotstaviti.

Vršeći svoju ulogu poslanika i prenošenja glasa sa terena, želim obavestiti ovde i Narodnu skupštinu i javnost da mi permanentno dolaze pritužbe o ponašanju saobraćajne policije u Pirotu pri graničnom prelazu, nakon graničnog prelaza Gradina, s obzirom da znate da je ogromna frekvencija na tom graničnom prelazu, desetine autobusa iz Novog Pazara koji cirkulišu preko Bugarske prema Istanbulu. Zamislite sada autobus koji ima 50 putnika, koji se vraća iz Istanbula, koji prođe svu graničnu policijsku i carinsku proceduru, na 200 metara iza granice, ljudi umorni, vozili se više od 10 sati od Istanbula, zaustavlja ih saobraćajna patrola i maltretira ljude, izbacuje sve putnike, izbacuje vozača, jednoga, s jednim policajac ostaje u autobusu, pregovara sa njim. Možete misliti zašto policajac pregovara sa jednim vozačem u četiri oka, bahato, drsko, preteći. Naravno, na kraju se sve završava ucenama i reketom. To je ono što meni novopazarski prevoznici permanentno javljaju i traže da o tome podignem glas i, evo, ja ovog trenutka to činim.

Dakle, pozivam MUP koje na nivou ministra, moram kazati, jeste kooperativno i uvek pozitivno reaguje i inventivno kada su u pitanju slični slučajevi, ali ovo nije pitanje koje treba da se reši jednom intervencijom, ovo je pitanje koje treba da se reši procesuiranjem tih bahati policajaca koji sebe doživljavaju kao neke lokalne šerife, kojima se prosto može, jer su godinama pljačkali te ljude koji se bore da zarade prevozeći putnike. Dakle, ono što tražimo od ministra i nadležnih organa u MUP-u jeste da se preduzmu potrebne aktivnosti, da se takvi ljudi procesuiraju, da takvi ljudi ne mogu biti policajci.

Policajac na terenu, na ulici je zapravo prvo lice države, i to je ono što je u direktnoj komunikaciji sa građaninom. Možete imati idealnu državu na nivou Vlade, na nivou Skupštine, na nivou ministarstava, na nivou viših organa, ali ukoliko imamo probleme na onoj prvoj liniji komunikacije između građanina i policajca, građanina i nekog drugog službenika onda mi i dalje imamo problem. Zato se mora ići do kraja. Ne sme se dopustiti tim lokalnim kaubojima da to što je Pirot udaljen, to što je sve to udaljeno od centra, od Beograda, da to može da bude zapostavljeno. Zato smo mi narodni poslanici ovde da svaki glas koji imamo sa terena prenesemo ovde, jer smo mi poslanici, jer smo poslani. Narod nas je poslao da ga ovde predstavljamo i mi to moramo činiti krajnje dosledno i na način da to bude na korist i u korist građanina. Hvala.

Zahvaljujem.

Reč ima ovlašćeni predstavnik SDPS, narodna poslanica Sanja Jefić Branković.

Izvolite.

Zahvaljujem.

Uvažena predsedavajuća, koleginice i kolege narodni poslanici, danas razmatramo Predlog odluke o prestanku funkcije predsednika Prekršajnog suda u Negotina i osnovnih sudova u Kruševcu i Novom Pazaru. Razlozi za prestanak njihove funkcije jesu, kod jednog ovih sudija, navršavanje radnog veka, odnosno kod preostalo dvoje sudija, postavljanje na višu sudijsku funkciju, odnosno za sudije višeg ranga.

Ja sam sigurna da navedene sudije u svom dosadašnjem radu jesu dale svoj puni doprinos i razvoju i unapređenju, ali i reformi samog pravosuđa, ali da su, isto tako, svesni da imenovanjem na više položaje, odnosno funkcije sudova višeg ranga, imaju i veću odgovornost za sprovođenje, odnosno za nastavak razvoja pravosuđa i njihov doprinos u tom smislu.

Podsetiću vas da je u proteklih 10 godina Srbija prolazila kroz jedne sveobuhvatne reforme u pogledu pravosuđa i ona je nužno nailazila na brojne teškoće. Kad to kažem, tu mislim na prebacivanje predmeta u druge sudove, na otvaranje odeljenja pojedinih sudova, adaptaciju zgrada, kadrovsko rešavanje problema odnosno kadrovske nedostatke, itd. Sve ovo jeste imalo negde za cilj da nova organizacija sudova iznese sav teret reforme koja bi kao takva bila funkcionalna, odnosno koja bi dala rezultat u smislu vidljivog razvoja samog pravosuđa u našoj zemlji.

To ne znači da mi još uvek nemamo probleme u pogledu funkcionisanja samih sudova i ja ću tu pomenuti ono što se vrlo često u javnosti ističe, a to je veliki broj starih predmeta koji još uvek imamo. Još uvek imamo i postupke koji predugo traju i vrlo često, pa mogu reći nestručna javnost, iznosi potrebu za tim da sudovi što pre reše određene postupke, odnosno da ih brzo rešavaju. Ja mislim da brzina nije odlika sudova, odnosno njihovog postupanja, već da to treba prepustiti policijskim organima, istražnim organima, inspekcijskim organima, ali ne i sudovima. Svaka karika koja postoji u okviru jednog pravosudnog sistema mora dati svoj pun doprinos, kako bi se efikasnost sudstva ali i samog rada sudija na kraju mogla i videti.

Ne kažem da je ovo opravdanje za predugo postupanje u pojedinim predmetima, ali svaki sudija, i vi ćete se sa mnom složiti, ja sam sigurna, mora dati i neki svoj lični doprinos kada govorimo o tome kako će u pojedinim postupcima i postupati, odnosno kojom brzinom i kojom efikasnošću.

Mislim da sam već pominjala primer Apelacionog suda u Nišu, koji već nekoliko godina unazad u potpunosti ispunjava program rešavanja starih predmeta i on danas nema stare predmete ukoliko računamo trenutak od kada su ti predmeti došli u apelacioni sud do trenutka njihovog rešavanja. Ili, recimo, problem rešavanja dostavljanja pismena u Novom Pazaru, kao jedan dobar primer koji je povećao efikasnost dostavljanja pismena za čak 80%.

Lično smatram da treba iskoristiti sve ove dobre primere koje imamo u okviru raznih sudova u Srbiji, da ih treba prilagoditi odnosno adaptirati i u okviru nekih drugih sudova, kako bi se kao krajnji rezultat pojavila efikasnost u radu, ako ne svih, onda bar većine sudija koje imamo na teritoriji Republike Srbije.

Takođe, mislim da ima sasvim dovoljno prostora i za unapređenje sudstva, odnosno pravosuđa, u pogledu usaglašavanja spornih pitanja. Sudije ovu materiju znaju mnogo bolje nego ja, zato što se sa time susreću u svakodnevnom radu, ali mislim da izmene i dopune zakona ponekad donosimo ili prebrzo, zbog važnosti odnosno hitnosti pitanja o kojima se radi i da one od samog početka imaju određene pravne praznine koje se možda u tom trenutku ne uočavaju, ali kasnije izazivaju velike probleme u pogledu usaglašavanja postupanja sudija kada je reč o njima.

Navešću primer, recimo, kada se pojavi neka potpuno nova vrsta spora, u tom slučaju prirodno je da sudije i sudijska veća nemaju izgrađen stav o postupanju u konkretnom slučaju i to može biti jedna od stvari koja možda jeste zanemarena, ali kojoj treba pružiti jednu posebnu pažnju, jer ona vodi ka sigurnosti u jedan pravni sistem jedne države, a samim tim gradi i poverenje građana u isti.

Sve ovo vremenom jeste dovelo do opadanja samog značaja usaglašavanja spornih pitanja, ali mi to ne bismo trebali da dozvolimo, iz razloga što su predsednici suda upravo oni koji su dužni da sve vreme prate ova usaglašavanja i da sve dok postoji potreba da se makar ijedno pitanje koje se javlja kao sporno reši, da organizuju sastanke, da kroz razne kolegijume ili sastanke sa odeljenjima drugih veća, pokušaju da dođu do jednog zajedničkog stava.

Ovde je i značajan doprinos Vrhovnog kasacionog suda i njegovih odluka i zaključaka sa sednica odeljenja u pogledu ujednačavanja sudske prakse i mislim da bismo tome trebali posvetiti neku veću pažnju.

Ovo me dovodi na razmišljanje o izmeni i normativnog okvira u delu koji se odnosi na samostalnost sudija u donošenju odluka i vođenju sudskih postupaka, pre svega poštovanjem prezunkcije nevinosti kao jednog od osnovnih ljudskih prava u svakom pravnom sistemu, pa i u našem. To znači da treba sprovesti normativne izmene u onom delu koji bi obavezao uvođenje zabrane komentarisanja sudskih postupaka u toku njihovog trajanja, a posebno uveo zabranu kršenja prezunkcije nevinosti uz propisivanje odgovarajućih sankcija za takvo postupanje. Zašto to kažem?

To kažem zato što smo svedoci sve češćeg komentarisanja sudskih postupaka i kršenja pretpostavke nevinosti, naročito ona učinjena posredstvom sredstava javnog informisanja i ona mogu da dovedu do uznemiravanja građana, javnosti i stvaranja potpuno pogrešne slike o odgovornosti nekog lica za neko kažnjivo delo i pre nego što je sam sudski postupak pokrenut. Mislim da tome moramo posvetiti pažnju. Mehanizama ima sasvim dovoljno, a na nama je koliko ćemo biti efikasni i kakve ćemo mere preduzeti kako bismo u tom kontekstu rešili ovaj problem.

Razvoj pravosuđa postavljen je i kao strateški prioritet Vlade Republike Srbije i on podrazumeva ne kratkotrajan već naprotiv jedan dugotrajan proces, koji bi sa svim svojim izmenama na kraju trebalo da dovede do stvaranja potpunog poverenja građana u pravosudne institucije, jer je to jedini način da ostvarimo vladavinu prava i da sa sigurnošću možemo da kažemo da je Srbija jedna pravna država u kojoj se poštuju ne samo ljudska prava nego i zakoni koje ovaj parlament donosi.

Pomenula bih i to da je Evropska unija u poslednjih šest godina pružila potpunu podršku vladavini prava i razvoju pravosuđa u Srbiji, pa tako samo u ovom trenutku EU finansira pomoć pravosudnim reformama u iznosu od preko 13,5 miliona evra.

Na kraju, mi danas, iako se tako čini, ne govorimo samo o prestanku funkcija sudija u negativnom kontekstu. Naprotiv, sudije osnovnih sudova u Kruševcu i Novom Pazaru preuzeli su funkcije sudija Apelacionog, odnosno Višeg suda i zato mi danas možda moramo da govorimo i o tome šta je ono što pred njima stoje kao zadaci, kako bi odgovorili na povećanu odgovornost imenovanjem na ove funkcije.

Zato ću ja njima za kraj uputiti par poruka, a ja se nadam da će oni to shvatiti na pravi način. Za početak, sudije moraju imati i integritet i autoritet i moraju se usavršavati i raditi na sebi i zato im poručujem da sude po njihovoj savesti, jer je savest najbolji prijatelj pravde, da sude prema svom karakteru, jer im to obezbeđuje nepristrasnost u donošenju odluka i da budu inovativni i otvoreni za predloge svojih kolega, jer tako pokazuju i svoju stručnost, ali i spremnost da budu efikasni u radu. Zato ćemo mi u danu kada se o ovome bude odlučivalo, Socijaldemokratska partija, polazeći od socijalne pravde, pružiti punu podršku jednom ovakvom predlogu. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima zamenik predsednika Poslaničke grupe JS narodni poslanik Života Starčević.
Izvolite.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, danas na dnevnom redu raspravljamo o razrešenju predsednice Prekršajnog suda u Negotinu po osnovu odlaska u penziju, o razrešenju predsednika Osnovnog suda u Kruševcu koji je odlukom VSS imenovan za predsednika Apelacionog suda u Kragujevcu, kao i odluku o razrešenju predsednice Osnovnog suda u Novom Pazaru koja je u međuvremenu izabrana za sudiju Višeg suda u Novom Pazaru.

Član 74. stav 3. Zakona o sudijama kaže da odluku o razrešenju predsednika suda donosi Narodna skupština kao najviši zakonodavni organ ove države koji to pravo crpi iz volje naroda koji je glasao za ovu i ovakvu Skupštinu.

Naravno Poslanička grupa JS će u danu za glasanje podržati ove predloge, kao što smo i više puta isticali da se zalažemo za samostalnost i nezavisnost nosioca sudijskih funkcija i ne samo zato već smo govorili i govorimo da se zalažemo pre svega za osnaživanje kapaciteta našeg pravosuđa kako bi odgovorilo izazovima današnjice, izazovima informatičkog društva, informatičke ere u koju smo zagazili, izazovima današnjice kada značaj društvenih mreža sve više i sve brže raste i danas kada imamo situaciju da novinarstvo i mediji sve manje jesu neutralni i nezavisni i, kako bih rekao, objektivni, a sve više drže neku stranu, jednu ili drugu u nekoj ideologiji ili politici.

To smo mogli videti i na izborima u SAD, gde su mediji otvoreno podržavali jednu ili drugu stranu, ali mislim da mi u Srbiji smo to najbolje mogli videti u vreme pripreme svetske javnosti za nelegalno i besomučno bombardovanje Srbije od strane NATO pakta tokom 1999. godine. Negde je od tada to postalo možda i najbrutalnije, da tako kažem i krenulo je od tada da se ponavlja i u nekim drugim situacijama vezano za neke druge države.

Naime, ta praksa da se prvo pripremi javnost i plasira lažna vest koja će biti opravdanje za poteze koje preduzima taj koji plasira lažnu vest. Setite se Račka, setite se izbegličkih kolona pod znakom navoda i kampova na severu Makedonije i Albanije, setite se Markala. Sve su to bili unapred izrežirani događaji, koji su uz veliku medijsku manipulaciju doveli do strašnih posledica rata i bombardovanja.

No, tada još nisu postojale društvene mreže. Njihovom pojavom i njihovom sve značajnijom ulogom, plasiranje lažnih vesti nikada nije bilo lakše, nego što je to danas. Nikada veći značaj nisu imale društvene mreže nego danas u vreme pandemije Kovida 19, kada su stanovnici širom sveta u borbi protiv pandemije, a u skladu sa zahtevima držanja fizičke distance, često zaključani, zatvoreni u svojim domovima i njihove društvene aktivnosti, socijalne aktivnosti, jer čovek je pre svega društveno i socijalno biće, preneli su na društvene mreže i na platforme za „onlajn“ komunikaciju.

Sve to ima naravno dobrih strana, ali priznaće te, nikada lakše nego i nikada više nego danas nema prostora za plasiranje lažnih vesti. To je posebno danas, u vreme pandemije i masovne imunizacije, posebno osetljivo pitanje koje se tiče zdravlja ljudi i nacije. Svedoci smo sve agresivnijeg i sve drskijeg nastupa ljudi koji šire lažne vesti i koji šire paniku kod ljudi, sve u cilju podrivanja procesa imunizacije u borbi protiv pandemije Kovida 19. Ti ljudi idu toliko daleko da čak i negiraju i postojanje samog virusa i to u trenutku kada danas od posledica Korona virusa u svetu je umrlo preko 2,8 miliona ljudi, a u Srbiji 5.270 naših sugrađana.

U ovoj situaciji, pitanje antivakserskih aktivnosti na društvenim mrežama, ne može biti samo zdravstveno pitanje, obzirom da širenjem lažnih vesti, širenjem panike, sejanjem mržnje i besa prema onima koji su se vakcinisali ili prema onima koji planiraju da se vakcinišu, oni podrivaju proces imunizacije, a samim tim i borbu protiv pandemije.

Arturo Grafi je svojevremeno rekao - znanje i pravda govore, a neznanje i nepravda urliču. Dok mi sve vreme govorimo jezikom nauke, jezikom argumenata, apelujemo na uvažavanje naučnih činjenica, oni urliču sve vreme, ne dajući nijedan argument i svesno kršeći pravo i šireći nepravdu. Čak sam sklon zaključku da pozadina toga nije njihovo neznanje, već svesno i namerno širenje predrasuda, a znamo da ništa nije dalje od istine od predrasude, čak je i neznanje bliže istini od same predrasude.

Zato, podrivajući napore naše države, Ministarstva zdravlja, medicinskih radnika da sačuvaju živote ljudi, ovi ljudi čine svesno štetu ovom društvu i krše zakon. Naime, ja sam nedavno rekao da ovi ljudi svojim delovanjem na društvenim mrežama, širenjem lažnih vesti i panike, povređuju Krivični zakon u delu protiv javnog reda i mira, član 343, ali sam siguran da krše i druge članove Krivičnog zakona, koji su vezani za očuvanje, odnosno ugrožavanje zdravlja i bezbednosti ljudi.

Zato je naše pravosuđe danas na posebnom ispitu, jer smatram da je krajnje vreme da lica koja sprovode ove društveno krajnje štetne i opasne aktivnosti budu procesuirani da se kazne, jer samo na taj način možemo suzbiti ovu krajnje negativnu društvenu pojavu.

Ovaj moj apel na pravosudne organe nije pokušaj uticaja na samostalnost i nezavisnost nosioca pravosudnih funkcija, jer nosioci pravosudnih funkcija jesu samostalni i nezavisni danas u Srbiji u svom radu, ali nosioci pravosudnih funkcija ne smeju i ne mogu pod plaštom nezavisnosti biti otuđeni od ovako krupnih društvenih pitanja i problema. Sudije nisu sudije nekog imaginarijuma, oni su sudije države Srbije i građana Srbije koji su ih birali za nosioce pravosudnih funkcija.

Mi iz JS smatramo da principi sudske nezavisnosti predstavlja centralni postulat demokratskog društva i poretka zasnovanog na vladavini prava, ali smatramo da sudska nezavisnost međutim nije i ne sme se smatrati kao privilegije jedne grane državne vlasti ili nosioca sudske funkcije, već kao institucionalno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda.

Samim tim, sudije moraju štiti u skladu sa zakonom najbolji interes građana i naroda koji su ih birali na te položaje. Kao što je zdravstvenim radnicima primarni zadatak danas borba protiv pandemije, tako sudijama danas mora biti primarni zadatak borba protiv svih onih koji podrivaju sve napore državnih organa i institucija u borbi za očuvanje zdravlja i života ljudi.

Nema danas važnije borbe od borbe protiv pandemije, jer borbom protiv pandemije mi se borimo i za brži oporavak naše privrede, za očuvanje radnih mesta, za zaštitu životnog standarda stanovništva, za veće plate i penzije, za otvaranje novih radnih mesta.

U toj borbi moramo učestvovati svi, svi moramo dati svoj doprinos kako bismo pobedili ovu pošast 21 veka i ne smemo dopustiti ovim koji sede sa strane da nas zlurado i zajedljivo sapliću u tim našim nastojanjima i naporima.

Zato sa ovog mesta pružam svu podršku nosiocima pravosudnih funkcija da daju svoj doprinos ovoj borbi na način što će beskompromisno, brzo i efikasno u skladu sa postojećim zakonskim propisima stati na put štetočinskom delovanju ovih neodgovornih i zluradih pojedinaca.

Ovo brzo i efikasno ne mislim samo na presuđivanje u prvom stepenu, već i na odlučivanje u drugom stepenu, po žalbama. Zašto? Jer borba protiv pandemije Kovida 19 jeste svojevrsna borba i sa vremenenom. Najgore što se može deseti jeste da presude koje donesu u osnovnom ili prekršajnom sudu budu vraćne od strane apelacije, kao što se to dešava u slučajevima pretnji najvišim državnim funkcionerima i njihovim porodicama u poslednje vreme.

Zato sam rekao na početku da moramo osnažiti kapacitete našeg pravosuđa kako bi ono odgovorilo zahtevima današnjice, zahtevima informatičkog društva, digitalizacije društvenih mreža, kako bi se izborili protiv lažnih vesti i širenja panike.

Najvažniju ulogu u tome imaju sudije. Dobar sudija, onaj koji je položio zakletvu da će suditi po pravdi i zakonu, a koji je posvećen svom poslu, stručan i veran zakletvi koju je dao i ako poštuje opšte prihvaćene vrednosti u društvu, taj sudija je bio, jeste i biće samostalan i nezavistan i poštovan u društvu.

Oni pojedinci kojih je na sreću jako malo, koji u svemu gledaju svoj lični ili politički interes, nisu bili, niti će biti nezavisne sudije, jer su svoj položaj vezali za lični ili neki drugi interes, a ne za zakon i pravdu i za interese društva i države čije su sudije.

Uveren sam da danas pravimo dobar izbor, odnosno danas razrešavamo sudije koje su uglavnom otišle na više funkcije, očigledno zahvaljujući svom dobrom i kvalitetnom radu.

Mi ćemo, nadam se da će i oni ovaj apel i ovu našu želju da se uključe u borbu za što bržu, bolju i kvalitetniju borbu protiv pandemije Kovida 19 razumeti kao apel u pravcu koristi svih građana Srbije. Zato će Jedinstvena Srbija u danu za glasanje glasati za ovaj Predlog i podržati svaki sličan predlog. Hvala.

Zahvaljujem, kolega Starčeviću.
Reč ima ovlašćeni predstavnik SPS, narodni poslanik Toma Fila.

Gospođo potpredsednice, drage kolege i koleginice koji predstavljate ovaj narod, narodnosti ili kako god hoćete, svi smo zajedno ovde zato da govorimo ono što narod zaslužuje. Da bih odradio ovaj deo, prvo formalni, u danu za glasanje poslanici SPS će glasati - za.

Moje je lično žaljenje što je ovaj zakon povučen o sudovima, jer ja bih glasao i za njega. To nas obeshrabruje da razmislimo o tome da mi predlažemo zakone, ako se povlače.

Danas je 1. april, 20 godina kako je uhapšen osnivač SPS, bivši predsednik SRJ i Srbije, Slobodan Milošević. Uhapšen je na prevaren način, lažima, sa lažnim obećanjem da ga ne hapse zbog izručenja u Hag i da neće biti izručen ni jednom međunarodnom sudu pa ni Hagu.

Ja sam advokat i vrlo pazim na reči koje upotrebljavam. Ne treba meni poslanički imunitet, ovo što govorim je istina. Ja govorim da je prevaren način, zato što je prevaren. Danas slušam, pojavila se ova emisija „Porodica“ koju neću da komentarišem i danas ti neki, nije nikada čuo, te nemaju pojma šta je bilo u tim garancijama, te da li je bilo garancija, te nikada nisu čuli, nisu videli. Pred ovim uvaženim domom, doneo sam vam dva dokumenta. Oba su tu i pročitaću vam šta je obećano te noći kada sam ja bio i šta je doneo Čeda Jovanović sa sobom.

Dozvolićete mi, imam vremena da vam pročitam kompletno od početka do kraja.

Izjava glasi - Mi dole potpisani, funkcioneri SRJ i Republike Srbije, jasno opredeljeni da sprovodimo zakon i uspostavimo pravnu državu, a u želji da sprečimo dalje nepotrebne žrtve, izjavljujem, upozoravam vas na zakon, da se zato za zakon skloni DOS-ov režim. Oni su za zakon. Ništa smešnije nisam čuo nisam i jadnije.

Krivični postupak pokrenut pred Okružnim sudom u Beogradu protiv Slobodana Miloševića, bivšeg predsednika Republike Srbije, Savezne Republike Jugoslavije i predsednika SPS nije pokrenut na zahtev Međunarodnog krivičnog suda za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, već zbog osnovane sumnje da je počinio krivično delo iz člana 26. KZ SRJ. Iz toga će biti rešavano pred pravosudnim organima SRJ. Znači, Savezne Republike Jugoslavije, pravosudnim organima.

Mi garantujemo gospodinu Slobodanu Miloševiću da će tokom sudskog postupka imati neometanu komunikaciju sa svojom porodicom i porodici gospodina Miloševića se garantuje lična imovinska sigurnost, pa i mogućnost korišćenja rezidencijalnog objekta u Užičkoj 11. do 15. To je vila „Mir“.

Pošto je Miloševiću, potpisnici, to je najvažnije, predsednik SRJ Vojislav Koštunica, predsednik Republike Srbije Milan Milutinović i predsednik Vlade Republike Srbije dr Zoran Đinđić.

Pošto nam nije bilo dovoljno ovo, jer je to bila garancija da se ne hapsi, a ne da neće biti izručen, otišao je gospodin Jovanović još po jedan dokument.

Drugi dokument pod nazivom – Aneks jedan - Slobodan Milošević neće biti izručen ni jednoj pravosudnoj niti drugoj instituciji van zemlje

Aneks dva – Slobodanu Miloševiću se garantuje svakodnevna poseta porodice.

Za aneks jedan i dva – po ovlašćenju predsednika Vlade Republike Srbije koje je imao, dr Zorana Đinđića, potpisuje Čedomir Jovanović u Beogradu, u noći kada sam ja bio, 31. mart na 1. april.

Dakle, nemojte da mi se iščuđavate po televizijama da ne znate da li su bili dokumenti, da li su garancije donete. Nemojte da lažete vi iz DOS-a da nije bilo američkog prisustva. Bio je američki ambasador sa 50 miliona dolara. Zato je tu bio. Vi ste morali 31. marta da uhapsite predsednika bivšeg da biste dobili 50 miliona.

Dame i gospodo, Juda Iskariotski je prodao Isusa Hrista za 30 srebrnjaka. Vlada Srbije je prodala Miloševića za 50 miliona dolara, izgleda srebrnjaci pokupili. U svojoj Vladi su izvršili kriminalne privatizacije, korupciju i svašta, da dan danas mi raspravljamo o njima i vi govorite o njima.

Pročitao sam vam sve ovo da bi dokazao da je uhapšen na prevaren način.

To je najduža noć u mom životu. Ja sam bio advokat Slobodana Miloševića, ne član SPS-a, nisam bio ni u jednoj stranci. Puna su usta bila svih ovih sa kojima sam kontaktirao, zakona i zakona Jugoslavije i Ustav Jugoslavije i Ustav Srbije, sve je bilo – mi moramo da primenimo zakone. Onda, odluče da ga pošalju u Hag.

Ja sam zatražio ocenu odluke Ustavnog suda Jugoslavije, da li je to izručenje po Ustavu. U petak, ne znam koji je datum bio, uoči Vidovdana. U petak Ustavni sud saopštava odluku da ne može da se izruči Slobodan Milošević u Hag.

Ući će u istoriju Srbije da smo mi jedina zemlja u kojoj je Vlada predala svog bivšeg predsednika. Znate li šta je učtivost u Americi? Novi predsednik daje aboliciju prethodnom predsedniku da ga ne bi neko maltretirao po raznoraznim postupcima.

Odluku, slušao sam advokate koji su mi čestitali tada, što sam se setio toga. Otišli smo zajedno u kafanu i rekao sam da sam video Zorana Živkovića, bivšeg poslanika ovde, kako sedi i saopštava kako je presuđeno. Rekao je popodne – danas Milošević ide. Dok smo sedili pokušali su da me pozovu da odem u zatvor, da mu valjda saopštim odluku, a u stvari da i mene spakuju da zajedno sa Slobodanom odem za Tuzlu helikopterom.

Kome bi ja danas objasnio da ga nisam izdao i da ga nisam prodao i da nisam podelio tih 50 miliona možda?

Dokaz da su se ponašali protivustavno, dokaz da je to kukavički postupak, pa nisu uspeli jednog sudiju da nađu da im potpiše to. Našli su nekog službenika iz ministarstva, koji se prodao za ne znam zašta, a upravnik zatvora je dao njega da ga izvedu bez odluke suda. Pa, nije Slobodan Milošević otišao u zatvor što mu se išlo, nego što je Okružni sud u Beogradu to odlučio.

Gospodine Rističeviću, ja vas molim da ne komentarišete. Niko ne komentariše kada vi diskutujete i molim vas da saslušate gospodina Filu. Da li vam se sviđa ili ne, to je druga stvar.
(Marijan Rističević: Jel vi gledate gore?)
Slušajte, vreme 5. oktobra je prošlo.
Izvolite.

Gospodine predsedniče, izvinite…
(Marijan Rističević: Da li je privatna Skupština?)