Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je zakon kojim se potvrđuje Sporazum između Republike Srbije i BiH o održavanju mostova.
Mostovi su vrednost koja spada u onu pragmatičnu korist prispajanja dve obale, pobedu i uspeh nad preprekom, bilo da je u pitanju reka ili neka druga udolina koja sprečava normalnu komunikaciju. Od najmanjeg mostića ili ćuprije do onih velelepnih mostova kojima se divi ljudska civilizacija kroz istoriju, ali danas mostovi pored te pragmatične uloge važne za čoveka, za ljude imaju i svoju kulturno-civilizacijsku ulogu spajanja različitosti. Svi mostovi, i u mikro i u makro svetu, i onaj na malom potoku i oni koji spajaju kontinente, su nešto što pleni pažnju ljudske vrste, što je čak i mnogo puta i u umetnosti, odnosno književnosti dobilo svoje mesto i ima ga i dan danas.
Svi ti mostovi su važni, a mostovi sa komšijom su najvažniji mostovi koje čovek može imati. Zato sa posebnom pažnjom danas mi narodni poslanici Stranke pravde i pomirenja sudelujemo u ovoj raspravi, svakako dajući punu podršku da ovaj zakon potvrdi ovaj sporazum kako bi obe strane mogle činiti ono što je potrebno da bi važni mostovi, važne ćuprije, koje povezuju Srbiju i Bosnu i Hercegovinu zapravo, bili održavani onako kako je to predviđeno i vršili svoju i saobraćajnu, ali isto tako i svu kulturno civilizacijsku ulogu.
Nije slučajno da je most, odnosno na Drini ćuprija bila motiv i tema nobelovca Andrića i da je na taj način, mogu kazati, ne samo ovekovečena već zapravo, dobila upravo mesto koje zaslužuje, iako danas imamo razna kontroverzna tumačenja iz samog romana, ali to ni na koji način ne umanjuje niti značaj romana, a pogotovo ne značaj samog motiva i teme, tj. ćuprije na Drini.
Svakako da su i motiv i tema tretirali jedno drugo vreme, ali mi smo danas svedoci, duboko već u 21. veku, kako je i ćuprija na Drini i sve druge ćuprije i svi drugi mostovi na Drini i sama Drina mnogo više od reke, mnogo više od mostova i mnogo više od ćuprija.
Zato me raduje opredeljenost zemlje i kroz ovaj zakon, ali i kroz sve ono što se preduzima u pogledu premošćavanja razlika, premošćavanja i savladavanja prepreka na raznim relacijama nešto što ipak jeste stožer politike ove zemlje i nešto što uprkos šibanjima jakih, bočnih i raznih vetrova, nešto što opstaje i nešto od čega se ne odustaje.
Bez obzira što je mnogo puta fenomen komšije, fenomen suseda tretiran, opisan, razmatran u politici, književnosti i drugim relacijama, ali to je toliko inspirativan pojam i fenomen, inspirativno neiscrpan i zato želim da ovom prilikom ukazujući na značaj mostova, a pogotovo mosta prema komšiji, ponovno bacim još malo svetla.
U svetim knjigama je zapisano da nekada komšija može biti važniji ili komšija je bliži od daljeg brata. Tačnije, bližnji komšija je značajniji od daljnjeg brata. To je vrednost i aksioma koja zaslužuje da kod nas uvek iznova bude oživljena i da uvek iznova dobije na pažnji i na značaju.
Naravno da možemo romantičarski uvek govoriti na najpozitivniji način o svim pojavama, svim izazovima, uključujući i ovo što je danas naša tema ali samo ukoliko uspemo uspostaviti ravnotežu između onog idealnog, idealističkog, željenog, onoga čemu težimo, onoga o čemu možemo i pevati i govoriti i umetnički i politički, birajući reči sa jedne strane i sa druge strane, ipak se suočavati i sa onim što jeste realna slika, ako ne uvek onda barem povremena ili tačnije onaj ko želi podizati dobar most nikada u tome neće uspeti ukoliko ne bude svestan opasnosti onoga što razdvaja dve obale.
Dakle, neimari Mimar Sinan i Hajrudin koji su gradili mostove i onaj na Drini i onaj u Mostaru, znate koliko dugo je građena na Drini ćuprija, naravno ne zato što nisu imali para ili zato što izvođači nisu ispunjavali svoje ugovorne obaveze, već zato što je Drina bila tako valovita i opasna i pravila je probleme graditeljima. Zato dobar projektant mora uvažiti struje Drine i svake druge Drine i svake druge sile koja deluje suprotno mostu, koja želi da spreči gradnju, koja želi da produbljuje jaz između dve obale i da spreči spajanje te dve obale.
Zato dobra politika, dobro delo, pravi kurs i pravi diskurs treba da bude na toj ravnoteži, da ideal lepote izazova gradnje mosta i u njegovom upotrebnom i u njegovom umetničkom arhitekstonskom i svakom drugom smislu ne sme zanemariti statičke opasnosti koje prete da ugroze temelje noseće stubove i noseće stope svog mosta, odnosno te ćuprije.
Naravno, da je i kod Andrića, Drina bila simbolom kao što je i Ćuprija bila simbol i da je on upravo iz svoje vizure umetnički neprikosnoveno kvalitetno, idejno uvek svakako za polemiku, zavisi iz kog se ugla šta gledalo, ali definitivno uspeo da da značaj mostu i ćupriji onakav kako niko do sada to nije uspeo na ovim prostorima, što je za svaku pohvalu i svako poštovanje.
Nisam siguran da smo svi mi čitaoci na dovoljno kvalitetan ili pravi način razumeli poruku ćuprije, već smo vrlo često tražili u opisnim detaljima ponekad ideološke izbore, što je veoma opasno za svaku politiku kada svoju ideologiju bazira na određenim umetničkim opservacijama. Primera je mnogo kroz ljudsku istoriju do čega dovodi projektovanje ozbiljne politike bazirane na slobodnim umetničkim opservacijama, ilustracijama i metaforama.
Svakako, za svakog pametnog ovo jeste lekcija koja će uvek biti pred nama i pametni će moći da iz nje izvlače ozbiljne poruke i ozbiljne pouke. Zato ukoliko želimo da nam istorija bude učiteljica, iako nisam od onih koji priznaju da je istorija glavna učiteljica ili jedina, pogotovo ne jedina učiteljica, istorija je jedna od učiteljica, ali kao i sve učiteljice nikad ne postižu rezultate jednako kod svih učenika, jer je mnogo primera da dobar učenik više nauči od loše učiteljice, nego loš učenik od dobre učiteljice, što znači da je ipak učenik važniji od učiteljice i da je učenik taj koji zapravo bira koliko će, kada i kako da nauči.
Zato je naša uloga važnija kao učenika i nosioca odgovornosti i pisara sopstvene sudbine, a posebno sudbine naše dece važnija od same učiteljice, ali i od takve učiteljice koliko god sporne, koja se zove istorija, pametan učenik će jako puno da nauči.
Međutim, ono što mi ne ostavlja prostor da ovaj govor danas završavam isključivo u tonu romantičarske fascinacije koja nije uvek vezana za motiv i temu, već je, opet, možda vezanija za moje želje i nade, jer svi mi na kraju profiliramo i svoje stavove i svoje govore mnogo više prema svojim željama nego prema objektivnoj situaciji, ma koliko to bilo rizično. Ja to ne radim nesvesno, iako jesam pobornik lepote i lepoga, iako jesam vaspitan i edukovan u duhu traženja boljeg i lepšeg, pa čak i kada ga manje ima ja nastojim da ga stavim u prvi plan zato što sam svestan da je reč mnogo bitnija nego što mi mislimo, da su njeni efekti i reflekcije mnogo jače nego što mi često tog trenutka verujemo kada je izgovaramo, jer zapravo od biblijskog i kuranskog i svih drugih stavova reč je neprikosnovena.
Reč prethodi dobrom delu i zato se i ljudi dele na dve vrste, na dobre i loše, i njihov identitet je, pre svega, različit po tome, a prvu stvar kojom ćete ih identifikovati ili prepoznati jeste ona koja se u narodu često čuje – progovori da vidim ko si. Ne kaže se – kaži to i to da vidim ko si, ne kaže se ni – reci svoje ime i prezime da vidim ko si, nego – progovori šta god, da vidim ko si, jer ništa kao jezik ne može da te oda ili potvrdi. Preko jezika se sve kaže, ma koliko mi želeli da sakrijemo i pokrijemo, ma koliko mi želeli da našim rečima uvek sebe u najlepšem liku i maniru predstavimo. Ipak jezik odaje i naš kulturološki i naš etički i naš odgojni i naš obrazovni i svaki drugi aspekt, aspekt naše ličnosti, našeg identiteta i naših kvaliteta.
Zato, slušajući javni diskus, i u ovom parlamentu i na medijima, imam osećaj, a nemam obrazloženje i nemam logike, odnosno temelja za logiku da shvatim zašto. Imam osećaj da Drina nadolazi više nego je normalno, da je Drina valovitija u poslednje vreme, kao da neko neke brane pušta namerno, pa pravi bespotrebnu valovitost i agresivnost Drine.
Nekako mi je bilo logično da neposredno posle svih ratova, zločina koji su se desili devedesetih godina, da odmah posle toga, dok je Drina bila krvava, da bude i valovita, da bude nemirna, da bude agresivna, ali sada, ipak posle više od dve decenije, posle 2,5 decenija red je bilo ili za očekivati je bilo da se Drina smiruje, da ona ne bude tako agresivna i valovita, pogotovo da se veštački ona ne budi.
Ne mogu da razumem razne govornike, pre svega političare, koji van teme, izvan teme, izvan povoda, nekako se ponekad utrkuju kako da toj Drini doliju neku kap crvenila ili kako da je još više uzburkuju. Hajde, i mimo teme, kako da čarnemo Srebrenicu, kako da dotaknemo u te bolne rane, kako da dobijemo neki sitni politički poen, kako mi to smemo i umemo.
Pokušavam da nađem razlog, šta li je razlog? Ne mogu da verujem da postoji toliko neznanja, hajde neznanja, nego da ti ljudi ne shvataju i kako se predstavljaju, da žele da doprinesu svojoj zemlji, da žele dobro Srbiji, ali to je meni pogrešan pravac. Rušiti mostove sa komšijama ili hajde održavati ih fizički, a rušiti sve druge mostove, meni ne samo da je to pitanje odnosa prema komšiji, to je pitanje odnosa prema sebi i to nije prijateljski čin. To ili je zlonamerno ili je plod plitke politike, a plitka politika je uvek štetna za zemlju u ime koje se ona prezentira i predstavlja.
Zato, po ko zna koji put, kada dotičem ovu temu, kao što vidite, biram reči. Zar ne mislite da bih i ja mogao izabrati teške reči? Znate dobro da bih mogao, da to umem bolje nego većina. Zar ne mislite da bih ja mogao uzeti, pa da odapnem strelu, pa da gađam tamo gde će da boli i da dobijem neke aplauze, možda nekih radikalnih, ekstremnih elemenata iz mog biračkog tela, iz mog biračkog naroda, pa da mi kažu – svaka ti čast, nek si otišao u Beograd da im to kažeš? I vi i oni znate da to i smem i umem, ali, kao što vidite da neću. Ne zato što ne smem i ne zato što ne umem, ali neću. Ne zbog vas, da znate.
Ovo što biram reči ne radim zbog vas, radim zbog sebe i svog deteta, jer dok ovo govorim važnije mi šta će iz mog govora moje dete da izvuče kao lekciju i kao odgojnu poruku nego neki poen i neki glas koji ću više da dobijem. To je razlika.
Zato, kada govorim o zločinima, običnim, neobičnim, do genocida i bez genocida, ja imam poseban emotivan osećaj, kao i svi vi, zbog žrtava, ali dodatno poseban emotivan osećaj zato što sam svestan šta odgojno i šta edukacijski za budućnost znače naše opservacije ovde o zločinima.
Zato vas molim i ukazujem da, ako ne uspemo da prođemo onu crtu koji nismo do sada uspeli, nažalost, većinski ovde da prođemo, da o zločini, o svim zločinima govorimo, pre svega, etički i fenomenološki ne dajući mu partikularnu dimenziju – moj zločin, tvoj zločin, moja žrtva, tvoja žrtva. Dokle god budemo na tom, tako niskom etičkom, duhovnom i ljudskom nivou, verujte, da zna se ko je glasniji više će se čuti, ko je brojniji, on će pobediti, preglasati. To je surovost politike i to nije sporno. Ali, šta posle i kuda? To je ključno pitanje.
Zato mi je danas upravo inspiracija u mostovima. Usvajamo Zakon o mostovima, ali hajdemo napraviti iskorak i praviti zakone, ne usvajati, već ih prihvatiti. Oni već postoje, oni su Božiji, oni su ljudski. Ljudski i Božiji zakoni će nadživeti i preživeti sve naše nedorasle, sve ljudske nedorasle stavove nesnalaženja i pogrešna ponašanja.
U Zakonu o održavanju mostova treba nam oživljavanje i buđenja i Božijeg zakona koji je u nama. Znajte, u redu je, možemo mi ovde da se utrkujemo ko će koga da nadglasa i da nadviče, ali kada ostanete sami, da li biste želeli da vaše dete ispravno razume zločin ili pogrešno? To se pitajte. Pitajte vašu savest, kakvi god da smo, svaki od nas ima savest samo kod nekog spava, kod nekoga je budna. Hajmo je probuditi. Takvi mostovi nam trebaju i videćete kakav ćemo imati odnos i sa Bosnom i ona sa nama, i kako ćemo otvoriti nove stranice ili nove perspektive ove zemlje. Hvala vam.