Pošto se više niko ne javlja, obaveštavam vas da je sprečen da sednici prisustvuje narodni poslanik Đorđe Komlenski.
Nastavljamo rad.
Prelazimo na jedinstveni pretres o 4. tački dnevnog reda – Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara Bosne i Hercegovine o održavanju i rekonstrukciji putnih međudržavnih mostova između Republike Srbije i Bosne i Hercegovine.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da su pozvani da sednici prisustvuju Tomislav Momirović, ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture i Enes Buhić, državni sekretar u Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 170. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram jedinstveni pretres o Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara Bosne i Hercegovine o održavanju i rekonstrukciji putnih međudržavnih mostova između Republike Srbije i Bosne i Hercegovine.
Pošto predstavnik predlagača još nije stigao, pre nego što odredim pauzu, želim samo da vas obavestim da ćemo danas raditi o ovom zakonu, sutra o prvom zakonu u pojedinostima, o popisu i glasanje.
Prekosutra je nova sednica za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda.
Za sledeću nedelju upravo sam potpisao zakazivanje sledećih sednica.
Ukoliko budemo izabrali, a pretpostavljam da hoćemo, predsednika Vrhovnog kasacionog suda, on polaže zakletvu na Posebnoj sednici, tako da bismo u utorak imali polaganje zakletve predsednika Vrhovnog kasacionog suda. To će biti Treća posebna sednica u utorak u 10.00 sati.
Nakon toga bismo nastavili sa Sedmom sednicom Prvog redovnog zasedanja, gde će biti kadrovske teme, Odluka o prestanku funkcije javnog tužioca u Smederevu i Odluka o izboru sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju i nekoliko odluka vezano za sastav delegacija parlamentarnog Odbora za stabilizaciju i pridruživanje i članova odbora. To bi bilo u utorak i sredu.
U četvrtak ćemo imati novu sednicu za zakonima vezanim za Ministarstvo energetike.
Ovo govorim zbog toga što, kao što znate, zakazujemo sednicu poštujući redovne postupke.
Sve zavisi kada zakon stigne u Skupštinu. Zakon kada stigne u Skupštinu, mora da u Skupštini bude 15 dana da bi stigao na dnevni red.
Znači, ovi zakoni iz oblasti energetike ne stižu za dnevni red za utorak, već stižu za četvrtak, a moramo da radimo i u četvrtak po tim tačkama zato što nas one tamo nedelje čeka veliki broj zakona iz oblasti finansija. U četvrtak bi započeli, a ako bude amandmana, onda bismo nastavili u onaj tamo utorak.
Pošto nema predstavnika predlagača, dajem pauzu do 12.00 sati.
U 12.00 sati nastavljamo sa radom.
(Posle pauze.)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo sa radom.
Želim da pozdravim predstavnika predlagača Tomislava Momirovića, ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture.
Pošto smo otvorili jedinstveni pretres, dajem reč predstavniku predlagača.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, poštovani predstavnici naroda, dragi prijatelji, prvo bih želeo da vam se izvinim zbog jednog malog nesporazuma. Na žalost, imali smo jutros neke ne predviđene probleme na izgradnji jednog od tunela na deonici Preljina-Požega, i to je zaista zahtevalo moje prisustvo.
Takođe, imamo posetu crnogorskog ministra za prostorno planiranje i razumeo sam da su stručne službe postigle saglasnost da Narodna skupština, da ovaj predlog, branjenje Predloga zakona može da se pomeri ili da se predvidi u 12 sati.
Naravno, obraćanje članova Vlade pred ovim domom i pred vama kao narodnim poslanicima to apsolutno ima prioritet, tako da ovo ne govorim kao svoje opravdanje, ali ukoliko možete da prihvatite kao za izvinjenje, jer zaista nije bilo kakve loše namere koje su išle u drugom smeru, osim u onom smeru da učinim najbolje što je moguće u datim okolnostima za Republiku Srbiju.
Prešao bih odmah na ovaj Sporazum koji ima širi značaj od samog Sporazuma koji reguliše. Radi se o Sporazumu o održavanju 11 mostova na reci Drini između Republike Srbije i Republike BiH.
Ako mi dozvolite, mi smo tu naravno, odnosno Vlada koja je bila nadležna i ministarka pre mene je to jasno i precizno regulisala, ali ja bih voleo da dam jedan širi kontekst koji pokriva ovu oblast.
Kao što znate, otkad je predsednik Republike sproveo fiskalnu konsolidaciju, kad je došao na čelo Vlade Republike Srbije počelo je ozdravljenje naših javnih finansija, počelo je mnoge više da se investira u infrastrukturu, zemlja je dobila jedan novi korak koji je danas doveo do toga da imamo ekonomsku situaciju drastično drugačiju od one kakva je bila pre sedam, osam godina. Ne želim da pričam, toliko puta smo rekli, kolika je tada bila nezaposlenost, kolika je sada nezaposlenost, kolike su tada bile prosečne plate, bile su malo više od 300 evra, danas su one veće od 500 evra.
Mi danas, iz nadležnosti mog ministarstva, samo radimo na 12 projekata, autoputeva i strateških pravaca u putnoj infrastrukturi. Tu su i pet obilaznica na kojima aktivno radimo i cilj i zadatak nam je da do kraja godine građevinski krenemo da radimo na osam autoputeva.
Dozvolite mi da se osvrnem još jednom na stvar koja je mnogo puta rečena ovde, uvek sa jednom dozom političke osetljivosti, jer zaista imamo isključivo pozitivne namere kada kažemo da mi ne možemo sami, kada predsednik Republike kaže – mi ne možemo sami da izađemo iz ove ekonomske i medicinske krize, odnosno ne možemo da izađemo iz ove krize ako se i region sa nama ne pokrene.
Jako smo se puno trudili da u prethodnom periodu uspostavimo komunikacije i naša politika, odnosno politika predsednika Republike, skraćeno nazvana Mini šengen, koji se odnosi na to da ukinemo sve administrativne barijere, da olakšamo sve ekonomske procedure za robu, za komunikaciju između ljudi… Pokušavamo da celu tu priču podignemo na nivo kako bi svi imali ekonomske benefite od tog zajedničkog posla.
Nama su Crna Gora i BiH pre svega strateški važne zemlje, imamo najveću ekonomsku saradnju, najveća frekvencija ljudi je sa tim republikama i ovaj Sporazum tj. Zakon o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i BiH o održavanju i rekonstrukciji mostova je samo još jedan korak kako bi svi zajednički napravili realne korake unapred na radost naših građana i naše dve republike.
Hvala vam puno i nadam se da ćete glasati da se potvrdi ovaj Sporazum.

Hvala, ministre.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)
Reč ima Muamer Zukorlić.
Izvolite.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je zakon kojim se potvrđuje Sporazum između Republike Srbije i BiH o održavanju mostova.

Mostovi su vrednost koja spada u onu pragmatičnu korist prispajanja dve obale, pobedu i uspeh nad preprekom, bilo da je u pitanju reka ili neka druga udolina koja sprečava normalnu komunikaciju. Od najmanjeg mostića ili ćuprije do onih velelepnih mostova kojima se divi ljudska civilizacija kroz istoriju, ali danas mostovi pored te pragmatične uloge važne za čoveka, za ljude imaju i svoju kulturno-civilizacijsku ulogu spajanja različitosti. Svi mostovi, i u mikro i u makro svetu, i onaj na malom potoku i oni koji spajaju kontinente, su nešto što pleni pažnju ljudske vrste, što je čak i mnogo puta i u umetnosti, odnosno književnosti dobilo svoje mesto i ima ga i dan danas.

Svi ti mostovi su važni, a mostovi sa komšijom su najvažniji mostovi koje čovek može imati. Zato sa posebnom pažnjom danas mi narodni poslanici Stranke pravde i pomirenja sudelujemo u ovoj raspravi, svakako dajući punu podršku da ovaj zakon potvrdi ovaj sporazum kako bi obe strane mogle činiti ono što je potrebno da bi važni mostovi, važne ćuprije, koje povezuju Srbiju i Bosnu i Hercegovinu zapravo, bili održavani onako kako je to predviđeno i vršili svoju i saobraćajnu, ali isto tako i svu kulturno civilizacijsku ulogu.

Nije slučajno da je most, odnosno na Drini ćuprija bila motiv i tema nobelovca Andrića i da je na taj način, mogu kazati, ne samo ovekovečena već zapravo, dobila upravo mesto koje zaslužuje, iako danas imamo razna kontroverzna tumačenja iz samog romana, ali to ni na koji način ne umanjuje niti značaj romana, a pogotovo ne značaj samog motiva i teme, tj. ćuprije na Drini.

Svakako da su i motiv i tema tretirali jedno drugo vreme, ali mi smo danas svedoci, duboko već u 21. veku, kako je i ćuprija na Drini i sve druge ćuprije i svi drugi mostovi na Drini i sama Drina mnogo više od reke, mnogo više od mostova i mnogo više od ćuprija.

Zato me raduje opredeljenost zemlje i kroz ovaj zakon, ali i kroz sve ono što se preduzima u pogledu premošćavanja razlika, premošćavanja i savladavanja prepreka na raznim relacijama nešto što ipak jeste stožer politike ove zemlje i nešto što uprkos šibanjima jakih, bočnih i raznih vetrova, nešto što opstaje i nešto od čega se ne odustaje.

Bez obzira što je mnogo puta fenomen komšije, fenomen suseda tretiran, opisan, razmatran u politici, književnosti i drugim relacijama, ali to je toliko inspirativan pojam i fenomen, inspirativno neiscrpan i zato želim da ovom prilikom ukazujući na značaj mostova, a pogotovo mosta prema komšiji, ponovno bacim još malo svetla.

U svetim knjigama je zapisano da nekada komšija može biti važniji ili komšija je bliži od daljeg brata. Tačnije, bližnji komšija je značajniji od daljnjeg brata. To je vrednost i aksioma koja zaslužuje da kod nas uvek iznova bude oživljena i da uvek iznova dobije na pažnji i na značaju.

Naravno da možemo romantičarski uvek govoriti na najpozitivniji način o svim pojavama, svim izazovima, uključujući i ovo što je danas naša tema ali samo ukoliko uspemo uspostaviti ravnotežu između onog idealnog, idealističkog, željenog, onoga čemu težimo, onoga o čemu možemo i pevati i govoriti i umetnički i politički, birajući reči sa jedne strane i sa druge strane, ipak se suočavati i sa onim što jeste realna slika, ako ne uvek onda barem povremena ili tačnije onaj ko želi podizati dobar most nikada u tome neće uspeti ukoliko ne bude svestan opasnosti onoga što razdvaja dve obale.

Dakle, neimari Mimar Sinan i Hajrudin koji su gradili mostove i onaj na Drini i onaj u Mostaru, znate koliko dugo je građena na Drini ćuprija, naravno ne zato što nisu imali para ili zato što izvođači nisu ispunjavali svoje ugovorne obaveze, već zato što je Drina bila tako valovita i opasna i pravila je probleme graditeljima. Zato dobar projektant mora uvažiti struje Drine i svake druge Drine i svake druge sile koja deluje suprotno mostu, koja želi da spreči gradnju, koja želi da produbljuje jaz između dve obale i da spreči spajanje te dve obale.

Zato dobra politika, dobro delo, pravi kurs i pravi diskurs treba da bude na toj ravnoteži, da ideal lepote izazova gradnje mosta i u njegovom upotrebnom i u njegovom umetničkom arhitekstonskom i svakom drugom smislu ne sme zanemariti statičke opasnosti koje prete da ugroze temelje noseće stubove i noseće stope svog mosta, odnosno te ćuprije.

Naravno, da je i kod Andrića, Drina bila simbolom kao što je i Ćuprija bila simbol i da je on upravo iz svoje vizure umetnički neprikosnoveno kvalitetno, idejno uvek svakako za polemiku, zavisi iz kog se ugla šta gledalo, ali definitivno uspeo da da značaj mostu i ćupriji onakav kako niko do sada to nije uspeo na ovim prostorima, što je za svaku pohvalu i svako poštovanje.

Nisam siguran da smo svi mi čitaoci na dovoljno kvalitetan ili pravi način razumeli poruku ćuprije, već smo vrlo često tražili u opisnim detaljima ponekad ideološke izbore, što je veoma opasno za svaku politiku kada svoju ideologiju bazira na određenim umetničkim opservacijama. Primera je mnogo kroz ljudsku istoriju do čega dovodi projektovanje ozbiljne politike bazirane na slobodnim umetničkim opservacijama, ilustracijama i metaforama.

Svakako, za svakog pametnog ovo jeste lekcija koja će uvek biti pred nama i pametni će moći da iz nje izvlače ozbiljne poruke i ozbiljne pouke. Zato ukoliko želimo da nam istorija bude učiteljica, iako nisam od onih koji priznaju da je istorija glavna učiteljica ili jedina, pogotovo ne jedina učiteljica, istorija je jedna od učiteljica, ali kao i sve učiteljice nikad ne postižu rezultate jednako kod svih učenika, jer je mnogo primera da dobar učenik više nauči od loše učiteljice, nego loš učenik od dobre učiteljice, što znači da je ipak učenik važniji od učiteljice i da je učenik taj koji zapravo bira koliko će, kada i kako da nauči.

Zato je naša uloga važnija kao učenika i nosioca odgovornosti i pisara sopstvene sudbine, a posebno sudbine naše dece važnija od same učiteljice, ali i od takve učiteljice koliko god sporne, koja se zove istorija, pametan učenik će jako puno da nauči.

Međutim, ono što mi ne ostavlja prostor da ovaj govor danas završavam isključivo u tonu romantičarske fascinacije koja nije uvek vezana za motiv i temu, već je, opet, možda vezanija za moje želje i nade, jer svi mi na kraju profiliramo i svoje stavove i svoje govore mnogo više prema svojim željama nego prema objektivnoj situaciji, ma koliko to bilo rizično. Ja to ne radim nesvesno, iako jesam pobornik lepote i lepoga, iako jesam vaspitan i edukovan u duhu traženja boljeg i lepšeg, pa čak i kada ga manje ima ja nastojim da ga stavim u prvi plan zato što sam svestan da je reč mnogo bitnija nego što mi mislimo, da su njeni efekti i reflekcije mnogo jače nego što mi često tog trenutka verujemo kada je izgovaramo, jer zapravo od biblijskog i kuranskog i svih drugih stavova reč je neprikosnovena.

Reč prethodi dobrom delu i zato se i ljudi dele na dve vrste, na dobre i loše, i njihov identitet je, pre svega, različit po tome, a prvu stvar kojom ćete ih identifikovati ili prepoznati jeste ona koja se u narodu često čuje – progovori da vidim ko si. Ne kaže se – kaži to i to da vidim ko si, ne kaže se ni – reci svoje ime i prezime da vidim ko si, nego – progovori šta god, da vidim ko si, jer ništa kao jezik ne može da te oda ili potvrdi. Preko jezika se sve kaže, ma koliko mi želeli da sakrijemo i pokrijemo, ma koliko mi želeli da našim rečima uvek sebe u najlepšem liku i maniru predstavimo. Ipak jezik odaje i naš kulturološki i naš etički i naš odgojni i naš obrazovni i svaki drugi aspekt, aspekt naše ličnosti, našeg identiteta i naših kvaliteta.

Zato, slušajući javni diskus, i u ovom parlamentu i na medijima, imam osećaj, a nemam obrazloženje i nemam logike, odnosno temelja za logiku da shvatim zašto. Imam osećaj da Drina nadolazi više nego je normalno, da je Drina valovitija u poslednje vreme, kao da neko neke brane pušta namerno, pa pravi bespotrebnu valovitost i agresivnost Drine.

Nekako mi je bilo logično da neposredno posle svih ratova, zločina koji su se desili devedesetih godina, da odmah posle toga, dok je Drina bila krvava, da bude i valovita, da bude nemirna, da bude agresivna, ali sada, ipak posle više od dve decenije, posle 2,5 decenija red je bilo ili za očekivati je bilo da se Drina smiruje, da ona ne bude tako agresivna i valovita, pogotovo da se veštački ona ne budi.

Ne mogu da razumem razne govornike, pre svega političare, koji van teme, izvan teme, izvan povoda, nekako se ponekad utrkuju kako da toj Drini doliju neku kap crvenila ili kako da je još više uzburkuju. Hajde, i mimo teme, kako da čarnemo Srebrenicu, kako da dotaknemo u te bolne rane, kako da dobijemo neki sitni politički poen, kako mi to smemo i umemo.

Pokušavam da nađem razlog, šta li je razlog? Ne mogu da verujem da postoji toliko neznanja, hajde neznanja, nego da ti ljudi ne shvataju i kako se predstavljaju, da žele da doprinesu svojoj zemlji, da žele dobro Srbiji, ali to je meni pogrešan pravac. Rušiti mostove sa komšijama ili hajde održavati ih fizički, a rušiti sve druge mostove, meni ne samo da je to pitanje odnosa prema komšiji, to je pitanje odnosa prema sebi i to nije prijateljski čin. To ili je zlonamerno ili je plod plitke politike, a plitka politika je uvek štetna za zemlju u ime koje se ona prezentira i predstavlja.

Zato, po ko zna koji put, kada dotičem ovu temu, kao što vidite, biram reči. Zar ne mislite da bih i ja mogao izabrati teške reči? Znate dobro da bih mogao, da to umem bolje nego većina. Zar ne mislite da bih ja mogao uzeti, pa da odapnem strelu, pa da gađam tamo gde će da boli i da dobijem neke aplauze, možda nekih radikalnih, ekstremnih elemenata iz mog biračkog tela, iz mog biračkog naroda, pa da mi kažu – svaka ti čast, nek si otišao u Beograd da im to kažeš? I vi i oni znate da to i smem i umem, ali, kao što vidite da neću. Ne zato što ne smem i ne zato što ne umem, ali neću. Ne zbog vas, da znate.

Ovo što biram reči ne radim zbog vas, radim zbog sebe i svog deteta, jer dok ovo govorim važnije mi šta će iz mog govora moje dete da izvuče kao lekciju i kao odgojnu poruku nego neki poen i neki glas koji ću više da dobijem. To je razlika.

Zato, kada govorim o zločinima, običnim, neobičnim, do genocida i bez genocida, ja imam poseban emotivan osećaj, kao i svi vi, zbog žrtava, ali dodatno poseban emotivan osećaj zato što sam svestan šta odgojno i šta edukacijski za budućnost znače naše opservacije ovde o zločinima.

Zato vas molim i ukazujem da, ako ne uspemo da prođemo onu crtu koji nismo do sada uspeli, nažalost, većinski ovde da prođemo, da o zločini, o svim zločinima govorimo, pre svega, etički i fenomenološki ne dajući mu partikularnu dimenziju – moj zločin, tvoj zločin, moja žrtva, tvoja žrtva. Dokle god budemo na tom, tako niskom etičkom, duhovnom i ljudskom nivou, verujte, da zna se ko je glasniji više će se čuti, ko je brojniji, on će pobediti, preglasati. To je surovost politike i to nije sporno. Ali, šta posle i kuda? To je ključno pitanje.

Zato mi je danas upravo inspiracija u mostovima. Usvajamo Zakon o mostovima, ali hajdemo napraviti iskorak i praviti zakone, ne usvajati, već ih prihvatiti. Oni već postoje, oni su Božiji, oni su ljudski. Ljudski i Božiji zakoni će nadživeti i preživeti sve naše nedorasle, sve ljudske nedorasle stavove nesnalaženja i pogrešna ponašanja.

U Zakonu o održavanju mostova treba nam oživljavanje i buđenja i Božijeg zakona koji je u nama. Znajte, u redu je, možemo mi ovde da se utrkujemo ko će koga da nadglasa i da nadviče, ali kada ostanete sami, da li biste želeli da vaše dete ispravno razume zločin ili pogrešno? To se pitajte. Pitajte vašu savest, kakvi god da smo, svaki od nas ima savest samo kod nekog spava, kod nekoga je budna. Hajmo je probuditi. Takvi mostovi nam trebaju i videćete kakav ćemo imati odnos i sa Bosnom i ona sa nama, i kako ćemo otvoriti nove stranice ili nove perspektive ove zemlje. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Za reč se javio ministar Tomislav Momirović.
Izvolite.

Poštovani dr Zukorliću, zaista ne želim da repliciram na vaš govor koji je bio izuzetno korektan, kvalitetan, human, u duhu saradnje i pomirenja, ali bi želeo više da se nadovežem da dodatno podvučem sve što ste rekli, zar nije to naša politika, zar nisu reči predsednika Republike uvek išle u pravcu zajedništva da se region poveže?
Da li je normalno da vi danas kad prolazite između Francuske i Nemačke nemate granice, ne osećate granice. Kada prelazite iz Srbije u BiH imate administrativne procedure koje su prosto neverovatne iz prošlog veka, pa davno unazad.
Poštovani dr Zukorliću, i ja imam decu, neki narodni poslanici ovde su možda tek izašli iz perioda kada mogu da se nazovu deca, a opet se hrabro bore za budućnost svoje zemlje, uzimaju reč, trpe kritike i ne savijaju se. Da li su sve poruke i nas kao sistema i predsednika Republike, na čelu naše države, uvek bile u pravcu – mi moramo zajedno, i Srbija i BiH, i Srbi, i Bošnjaci. Zajednički nam je zadatak da gledamo više u budućnost. Veliki Pekić je rekao – ljubimo zemlju naše dece, a ne naših očeva i dedova.
Razmislimo svi ovde zajednički čiji su interesi da se mi u ovom regionu svađamo. Naši nisu. Nisu ni interesi ni naroda u BiH. Mi smo kao Vlada sve snage mobilisali, i investicione, i političke, i ekonomske da bi se približili ljudima u regionu. Na svaku kritiku, na svaku sitnu provokaciju smo reagovali jednim skromnim pružanjem ruke. Nije nam u interesu. Mi moramo zajednički da prevaziđemo sve razlike koje nisu realne, koje i ako su objektivne, stvar su prošlosti, budućnost je zajednička.
Sada, u ovim okolnostima kada imamo najveću pandemiju u savremenoj istoriji, mi moramo da se povežemo, mi moramo da budemo zajedno. Mi imamo iza koga da stanemo, iza predsednika Republike Aleksandra Vučića, ali pozivamo i ljude u regionu da oni razmisle dokle je dovela politika koju vodi Republika Srbija. Do neverovatnih investicija, u putnu, železničku, komunalnu infrastrukturu, do najvećeg broja vakcina u Evropi, ako izuzmemo Veliku Britaniju. Dotle smo mi doveli našom politikom i želimo da i BiH bude na tom tragu, i želimo da i njima pomognemo da oni vakcinišu svoje građane, i sve druge zemlje u regionu, sve su to naša braća.
Još jednom se izvinjavam, ne radi se o replici, želim da podvučem, mi moramo iz ovoga zajedno da izađemo. Imamo iza koga da stanemo, mnogo smo uradili u prethodnom periodu i svi ljudi ovde stoje iza te politike i uveren sam da će rezultati biti još bolji u narednom periodu. Hvala.

Replika, Muamer Zukorlić. Izvolite.

Poštovani ministre, hvala vam što ste ovo istakli, što ste me zapravo potakli da dovršim misao koju mogu bazirati na onome što sam prethodno kazao.

Vama, celom parlamentu, javnosti, ovde potvrđujem, da ne verujem da je primarna politika ove zemlje, što se najviše vidi na njenom samom vrhu, ovo, ja ovde ne bih sedeo. Dakle, ja u to verujem, i da ne verujem da ova priča, ovako humano, i estetizirano postavljena zapravo ima budućnost. Znam da ništa od ovog sa četiri poslanika ovde ništa ne mogu nametnuti, samo ukoliko budemo imali većinu koja deli ove vrednosti, a ja se iz dana u dan uveravam imam li elemenata da u to verujem.

Između ostalog, podsetiću da smo nedavno potpisali Sporazum, dakle, između Stranke pravde i pomirenja i SNS, koji u prva dva člana potencira očuvanje i unapređenje odnosa između bošnjačkog i srpskog naroda, između Srbije i BiH. Dakle, to je prihvatila najveća stranka, nosioc, stožerna stranka u ovoj zemlji. Zapravo su to temelji ovog mog uverenja i verovanja i težnje ali ono na šta sam skrenuo pažnju u prethodnom govoru i sada podvlačim jeste, da bi upravo oni koji pripadaju toj politici samo trebali biti pažljiviji u rečima, jer je to jako važno.

Znači, mi imamo odlično opredeljenje zemlje, pravu politiku, nastojanje, ja verujem u tu politiku pomirenja i zbližavanja, i zato zapravo, sam i pristao da budem konstruktivni faktor u ovoj Skupštini, zajedno sa mojim kolegama narodnim poslanicima, baš zbog tih uverenja. Ali, nisam siguran da svi oni koji govore i u ovom parlamentu upravo podržavaju tu politiku samog vrha pa i svog predsednika. Tu bi trebalo biti pažljiviji, da prosto, ne idemo u nedostatku velikih ideja, ponekad posegnemo za emotivno lakim pričama, a one su uvek te koje su možda suprotne, ili iskaču iz ovog diskursa. Hvala.

Zahvaljujem.

Reč ima predsednik JS Dragan Marković Palma. Izvolite.