Nisam pričao o ideologijama. Kao što sam vam rekao, na glavi mog pradede nije stajala ni kokarda, ni petokraka. Nije stigao da stavi bilo šta na tu glavu, jer su ga pre toga, možda zato što je bio dobrovoljac u Prvom svetskom ratu, a pre zato što je bio Srbin, skratili za glavu.

Kada već govorimo o tome, mi smo imali dva jugoslovenska pokreta otpora u Drugom svetskom ratu. Jedan je bio komunistički, drugi je bio liberalno-demokratski, jer su to bili sistemi koji su postojali u to vreme. Treći je bio fašističko-nacistički režim.

Taj fašističko-nacistički režim je poražen od strane koalicije liberalno-demokratskih i komunističkih režima. Nas je zapalo da je Jugoslavija posle toga postala komunistička. Da li je to imalo nekih dobrih posledica? Jeste. Da li je to dovelo do toga da su neki ljudi možda živeli bolje nego što su živeli u vreme kraljevine? Jeste. Jedini problem je u tome što mi malo poredimo babe i žabe. Treba da poredimo život u Jugoslaviji sa životom u drugim zemljama u okruženju u to vreme sa jednakim, istim brojem stanovnika, pa ćemo videti da li se ta država brzo ili se nije brzo razvijala.

Ono što ne mogu da prihvatim je to da se danas potpuno zaboravlja priroda tog režima, da su u tom režimu ponovo stradali Srbi, već 1948. godine na Golom otoku, gde su ih mlatili isti oni koji su ih mlatili i 1941. godine, samo što su tadašnje „U“ zamenili zvezdom petokrakom.

Zato ja prosto ne otvaram to kao ideološko pitanje, jer ja imam jedan potpuno drugačiji stav. Nekako mislim da je Drugi svetski rat završen. Komunistički period je sastavni deo istorije ovog naroda i ove države. Mi od toga, želeli, ne želeli, ne možemo da pobegnemo, ali je vreme da ga sagledamo krajnje objektivno, da ne pevamo pesme kojima veličamo ono što nije za veličanje, a da sa druge strane sa onim što je prljava voda ne bacimo i dete. Bojim se da smo i takve stvari radili početkom devedesetih godina.

Prema tome, da mi stavimo tačku na četrdesete godine i da ostavimo muzeju koji se otvara da se time bavi. Mi treba, i to je politika SNS, da gledamo ne u 1945. godinu, nego u 2045. godinu. Znači, nas interesuje 2045. godina, gde će Srbija biti 2045. godine, a to gde je bila 1945. godine neka odlučuju istoričari, neka oni objašnjavaju šta se dešavalo, da li bilo bolje i šta bi bilo kad bi bilo. O tome imam svoj stav. On se u velikoj meri ne poklapa sa onim što je vaš stav, ali to apsolutno ne menja činjenicu da ni vi ni ja ono što je rezultat svega toga što se tada događalo ne možemo da promenimo, jer još nismo izmislili vremeplov. Hvala vam.

Uopšte nemam nameru da osporavam vaš stav. Ja imam svoj stav, a upravo ovih dana smo obeležili potvrdu tog mog stava, a to je 9. maj - Dan pobede nad fašizmom, oslobođenja Jugoslavije, oslobođenja Srbije, a dobro se zna ko je to uradio. Zato sam apsolutno protiv mešanja ideologije u stvari o kojima danas pričamo.
Reč ima Milenko Jovanov.

Ono što jeste poenta, to je da je upravo ta ideologija zabranila Srbima da se ovenčaju vencem slave za prvu oslobođenu varoš ili grad u porobljenoj Evropi - Loznicu, koju je osvojio i oslobodio od Nemaca pukovnik Veselin Misita zbog toga što je nosio kokardu na glavi. To smo mogli da obeležavamo, ali nismo obeležavali da bismo obeležavali ustanak kada je Srbin pucao na Srbina. Nekako mislim da bi bilo mnogo bolje da obeležavamo datum kada smo oslobodili neki grad od Nemaca, nego kada su Srbi, kada je Srbin u želji da podigne komunističku revoluciju ubio dvojicu žandarma, između ostalog, jednog koji je bio izbeglica iz iste te Hrvatske, a koji je došao u majku Srbiju jer je hteo da spase glavu, ali ga je dočekao Žikica Jovanović Španac.

U svakom slučaju, kao što rekoh, ideologija je nešto što je svačije pravo da poseduje, da ima svoj osećaj ovakav ili onakav. Istoriju će pisati istoričari. Mi danas možemo da se delimo na one koji će da prime Fajzerovu vakcinu ili kinesku vakcinu ili rusku, Sputnjikovu. To su današnje podele. Najbolje da ostanemo na tim podelama.

Nema nas Srba, gospodine Dačiću, toliko da se delimo na četnike i partizane. Nema danas ni četnika, ni partizana, osim ovih folklornih, jednih i drugih. Ljudi poštuju ovu ili onu vojsku, ovu ili onu ideologiju, ovu ili onu porodičnu tradiciju, na kraju krajeva, a svima nam je cilj da Srbija 2045. godine bude vodeća sila u regionu, a kada vidim kako se neki u regionu plaše toga, onda vidim da nam je to najvažniji zadatak koji imamo pred sobom, a četnici i partizani su završili svoje 1945. godine.

Ja sam apsolutno sa vama saglasan. Zato sam i rekao da nema potrebe da to postavljate kao pitanje, jer ideologizirati ovu temu nas vodi sve dalje i dalje u te rasprave, a ovde nije bitno. Srbi su bili komunisti i Dražini i svi drugi, ali su stradali.
Danas kada je Dan pobede važno je da se nikada ne ponovi genocid nad našim narodom i zato to i spominjem. Baš zato što smo se ideološki delili, nismo ni slavili dan pobede protiv fašizma, a sada ga slavimo za razliku od tog perioda posle 2000. godine.
Reč ima Maja Gojković.

Drago mi je, predsedniče Narodne skupštine… (isključen mikrofon.)

Morate ponovo.
Izvolite.

To je verovatno zato što ću stati na stranu poslanika Jovanova, pa sam sprečena u startu da kažem.

Nema problema. Mogli ste pre dva dana, na proslavi 9. maja to da kažete.

Hoću, evo sada ću vam reći, ja sam videla nešto drugo na toj proslavi. Želim da vam se zahvalim što ste barem malo revidirali vaš stav sada, pa možemo da se složimo da se danas nalazimo svi na istoj strani, na strani Srbije i da ne damo da doživimo ono što smo doživeli očigledno u Drugom svetskom ratu, a to je da nas neko treći gurne u građanski rat.
I jedni i drugi Srbi su učestvovali u borbi protiv fašizma. Jedni su se odlučili za petokraku i za Tita, a drugi su nastavili da brane Kralja i otadžbinu, jer su za to samo i znali. Ne treba osuđivati ni jedne ni druge, jer su žrtve jednako vredne za slobodu tadašnje Jugoslavije, a sadašnje Srbije.
Ali, sam ubeđena da nas je neko treći, ja tako razumem te događaje i deo naše istorije, da nas je neko treći vrlo dobronamerno, što vrlo često i rade sa nama, pokušavaju da nas dele, gurnu u jedan krvavi građanski rat.
Šta se posle dešavalo i zašto nije smelo da se govori o stradanjima srpskog naroda, to znamo dobro svi mi koji smo ovde u sali i mnogi drugi, naši dedovi, naši roditelji i mi koji smo generacija koja je zahvatila dobar deo života u komunističkoj Jugoslaviji. Ne možemo od toga da bežimo i ne treba od toga da bežimo.
Nije lako, znate, ja sam potomak porodice koja je stradala od 1945. pa na dalje. U Drugom svetskom ratu smo se sakrivali od Nemaca, ali smo stradali od 1945. godine, ali smo do skoro morali da ćutimo o tom delu istorije da su i naši dedovi svoje živote, žrtvovali svoje porodice radi slobode Srbije. Zato vas potpuno razumem da nije lako sada slušati i drugi deo Srbije koji ima nešto da kaže, ali drago mi je da smo se našli na tom putu.
Želim samo da gospodinu Jovanovu kažem da je bilo pokušaja i ranije u Jugoslaviji, u komunističkoj Jugoslaviji da se nešto kroz umetnička dela kaže. Mnogo ste mlađi, ali pretpostavljam da znate za čuvenu predstavu „Golubnjača“, koja se prikazivala jedno vrlo kratko vreme, ali koja je izazvala prosto buru u ondašnjoj komunističkoj Srbiji.
Prikazivala se u Srpskom narodnom pozorištu, problem je bio što je režiser bio iz Beograda, gospodin Dejan Mijač, pa je to izazvalo nekakve sumnje, a poseban problem je bio što je pisac bio, srpski pisac Jovan Radulović, neko ko je radio u Kabinetu gospodina Stambolića i bio je pisac njegovih govora, pa se to tumačilo kao da neko hoće iz Beograda da pošalje predstavu Dejana Mijača da malo uzburka onu našu vojvođansku, jednopartijsku idilu.
Predstava je skinuta sa repertoara odlukom, kažu, saveta, ali odlukom, svi znamo, odlukom jedne partije zato što se govorilo o stradanjima, o jamama iz Jadovna i o tragediji jednog mesta i o tragediji jedne porodice i o njihovim pričama, jer tako sakrivanjem dela istorije ko je završio u jamama u Jadovnu.
Kažem, žalosno je po malo što je ta predstava dobila najveće priznanje u ondašnjoj Sloveniji na festivalu „Alpe-Adria“, dobila kao dobro umetničko delo, a mi smo nastavili po starom da se svađamo i da se delimo na beogradske i na vojvođanske Srbe, na beogradske komuniste i na vojvođanske komuniste.
Zato sam ponosna što smo mi svi danas zajedno potomci tih ljudi koji su dali svoje živote, neko za Kralja i otadžbinu, neko za Tita i petokraku, ali smo mi politički svesni da danas nema, nadam se, nema podela među nama i da svi zajedno radimo na tome da te svetle delove naše istorije ne zaboravimo, da osnivamo muzeje, da snimamo dobre filmove, pišu se romani i da danas ne bežimo ni od jedne teme, pa čak ni o tim podelama u Drugom svetskom ratu.
Kažem, meni je zadovoljstvo što sam vas upoznala pre 30 godina i što smo vi i ja sazreli i što danas ne postoje nekakve ideološke razlike, nego svi zajedno radimo samo za dobrobit Srbije i za sve građane koji žive ovde, bez obzira kom narodu pripadaju. Hvala.

Izvolite.