Dvanaesta sednica Prvog redovnog zasedanja , 18.05.2021.

1. dan rada

OBRAĆANJA

...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

| Ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog
Slobodno pitajte Igora. Igor zna.
...
Jedinstvena Srbija

Marija Jevđić

Poslanička grupa Jedinstvena Srbija | Predsedava
Zahvaljujem.
Nastavljamo dalje, ali pre toga kolege koje smatraju da ja kršim Poslovnik tako što dajem pravo na repliku narodnom poslaniku ili ministarki neka koriste Poslovnik i neka ukažu na to.
Nastavljamo dalje.
Reč ima narodni poslanik dr Muamer Zukorlić.
Izvolite.
...
Stranka pravde i pomirenja

Muamer Zukorlić

Poštovana predsedavajuća.

Poštovani gosti, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, žao mi je što danas imamo objedinjenu raspravu o četiri veoma važna zakona, tako da će teško svaki od ovih zakona dobiti onoliko koliko zaslužuje u našoj diskusiji. No, obzirom da nemamo ništa sporno, baš u našim stavovima, po pitanju Zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju, kao i Zakona o Sremskim Karlovcima, koje ćemo bezuslovno podržati, ja ću svakako dati prednost u svojoj diskusiji Zakonu o rodnoj ravnopravnosti i Zakonu o zabrani diskriminacije.

Naime, ovo su dva veoma važna zakona, što se jasno vidi iz samih imena, odnosno pojmova kojima su ovi zakoni u naslovima označeni i zato je ovo prilika da se malo dublje pozabavimo ovom materijom.

Društvo koje uspe da se suprotstavi diskriminaciji, koje uspe da bilo kroz aspekt zakonodavstva i primene zakona ili kroz aspekt celokupne kulture suzbije diskriminaciju je napredno društvo, društvo koje zaslužuje svaku pohvalu. Isto tako, i kada je u pitanju ravnopravnost, jedna od tekovina koja nikako ne može biti sporna, i zato bih voleo da u ovoj diskusiji, a nadam se i u diskusiji drugih poslanika vrlo jasno iznesemo svoje stavove i o detaljima i o celini.

Dakle, radi se o jednoj delikatnoj materiji, o materiji o kojoj se nije moguće izjašnjavati crno-belo, nije moguće kazati – ja sam za ovo potpuno, kao ni – ja nisam za ovo potpuno, zato što bi „nisam za ovo“ značilo da nisam za vrednosti koje spadaju u univerzalne, koje se ne mogu nikako sporiti, ali ono što nas dodatno obavezuje da budemo pažljiviji u analizi ovih zakona, odnosno novih predloženih rešenja po pitanju ova dva zakona jeste činjenica da ukoliko imamo jedan zakon i predloge vezane za taj zakon koji su veoma kvalitetni predlozi i koji imaju i dobru i pozitivnu intenciju i koji imaju i dobre formulacije i dobra su rešenja, a sa druge strane u okviru tih rešenja, odnosno tih zakona nam promakne nešto što nije dobro ili što je loše mi ćemo u budućnosti imati uglavnom posmatranje tih zakona u znaku onoga što je loše, pa makar ono bilo malo. Zato ćemo zaseniti sve ono što je dobro u tim zakonima.

Zato, dakle, podržavam pažnju koja se daje i sa pozicije ministarstva. Želim da istaknem da nemam nikakvu sumnju da je ministarka Čomić sa svojim saradnicima uložila značajan trud, čak neću ni na koji način da posumnjam u nameru. Znam da je tu i dobra namera i izuzetno veliki trud u traženju najboljih rešenja, pogotovo i sve ovo što smo čulo, da kažem, od hronologije ili istorijata pokušaja donošenja ovih zakona zapravo sve to potvrđuje, ali i sve to ukazuje da se radi o jednom veoma klizavom terenu za koga se opet ne možemo i nakon svega i nakon tolikog truda i nakon svih dobrih namera složiti da kažemo – sad je gotovo, sve je ovo odlično.

Da, mnogo toga je odlično. Da, želim da potvrdim ovde odlučnost narodnih poslanika Stranke pravde i pomirenja u beskompromisnoj borbi kada je u pitanju diskriminacija, kada je u pitanju nasilje, nasilje nad ženama, nasilje nad drugim ugroženim kategorijama. Dakle, tu ne može biti nikakvog spora, ali ono što ne želimo da prihvatimo jeste da nam se uskrati mogućnost kritičkog stava prema onim delovima ili onim detaljima za koje smatramo da nisu dobri, da su loši ili za koje držimo da mogu mnogo bolje.

Čuli smo i u uvodnim izlaganjima, ali isto tako i od stane predstavnika pojedinih odbora i formulacije direktiva, direktiva iz Brisela, iako jeste to prilično oštro, ali tako tamo piše da je u pitanju direktiva. Neka je direktiva, ali sadržaj te direktive glasi, parafraziram – osigurati jednake mogućnosti. Dakle, to je princip oko koga ćemo se sigurno svi ovde složiti.

Kada govorimo o pravu i pojmu ravnopravnosti, potpuno se slažem da ono što treba da bude naša težnja i na koncu i nekih zakonski okvir s kojim ćemo to zaštititi jeste pitanje jednakih mogućnosti i to jeste pravo, to jeste intencija prava uopšteno i trebalo bi biti intencija zakona i to bi trebalo da bude intencija samog pojma i samog principa ravnopravnosti.

Međutim, ono što jeste za nas narodne poslanike Stranka pravde i pomirenja sporno jeste pitanje granice između ravnopravnosti i ravnoobaveznosti gde je granica između jednakih mogućnosti i granica između nametanja određenog obrasca, pre svega pravno i zakonski, ali sa vrlo jasnim implikacijama na druge sfere našeg života, i kulturološki, i etički i svaki drugi.

Dakle, to je ono što je za mene sporno i to je ono čemu smo morali malo više posvetiti pažnju, iako je kao što smo čuli kroz javne rasprave i brojne druge aspekte aktivnosti posvećivano pažnje, međutim, to je pitanje koje je sporno, koje je delikatno, kome moramo pristupiti sa više aspekata.

Dakle, ova dva zakona, opet se ograđujem i podvlačim, sa mnogo dobrim rešim rešenjima, ali poseduju određene delikatnosti koje za nas jesu sporne.

Čuli smo obrazloženja i žao mi je što nisam do kraja zadovoljan, razlika između polnosti i rodnosti. Dakle, voleo sam da je bilo obrazloženje temeljitije, pogotovo po pitanju definicije roda.

Ovde imamo u zakonu igru sa pola na roda, a pogotovo kada uzmemo u obzir i ustavnu kategoriju, ne znam kako je to Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo tek tako prešao preko toga, jer u Ustavu nemamo kategoriju roda i rodne ravnopravnosti, u Ustavu imamo kategoriju polne ravnopravnosti. U redu, ako se saglasimo da trebamo potencirati pitanje rodne ravnopravnosti, hajde onda da menjamo Ustav, hajde da i tu obezbedimo osnov, i ako je pitanje kako ćemo i da li ćemo se oko toga saglasiti, dakle, pitanje roda i rodnog identiteta, vi znate, pogotovo sa adrese iz Brisela sa koje nam to dolazi, vi znate koliko je to pitanje delikatno i koliko to pitanje i tamo nije rešeno. Mi sad već imao da je broj rodnih identiteta po toj teoriji prešao stotinu, dakle imamo sada već pobrojano preko stotinu rodnih identiteta.

Sada, pored toga da li je to za nas etički, ideološki, kulturološki prihvatljivo, ali hajdemo sada pogledati neki tehnički i praktični aspekt zakona pošto se bavimo i diskriminacijom i bavimo se rodnom ravnopravnošću. Šta će se desiti ako bi se ovaj zakon usvojio u ovoj formi? Šta će se desiti sa refleksijama, recimo, određenih zakonskih odredbi koje su diskriminacijske prirode ili se mogu tako tumačiti, ukoliko mi sutra u našem diskursu ovde, političkom, bilo kom drugom, ne nabrojimo svih stotinu rodnih identiteta, već koristimo neke formulacije, pa samo pomenemo neke rodne identitete i onda kažemo i svi rodni identiteti? Znači, mi ćemo samim tim, zapravo određene o rodnoj diskriminaciji će imati implikaciju i na nas.

Dakle, mi ulazimo u jedno polje koje naučno sporno. Postoji naučna teorija, ali samo teorija, čak hipoteza, ali, evo, da je priznamo kao teoriju o rodnim identitetima, ali ona nije aksioma, ona nije naučna istina. Ona nije nešto što se može prihvatiti i nametnuti zakonom. Dakle, to nije održivo ni naučno, to nije održivo ni pravno.

Prema tome, ovo su stvari koje nas teraju da prosto zastanemo, da zastanemo po pitanju rodnosti, da ne možemo, pre svega, zbog spornosti, odnosno nedostatka utemeljenja u Ustavu. Dakle, mi nemamo u Ustavu rodnu ravnopravno, imamo polnu ravnopravnost, a sada tako neosnovano, bez obrazloženja, prelazimo na rodnu ravnopravnost i već koristimo to kao jednu uspostavljenu ili potpuno normalnu kategoriju.

Znači, nemam nikakav problem da podržim svim svojim kapaciteta polnu ravnopravnost, ravnopravnost polova u pogledu jednakih mogućnosti. Dakle, tu smo potpuno na čistome, ali pitanje rodne ravnopravnosti u konfuziji definicije rodnih identiteta je veliki problem, verujte. Ulazimo u nešto što je i etički i kulturološki i pravno i logički sporno i problematično.

Drugo, svako društvo svoj kvalitet odnosa, svoj etički kvalitet dokazuje na odnosu prema slabijima. Dakle, da biste ponudili dodatne mere zaštite, vi nekog tretirate slabijeg. Imate decu, imate stare, imamo osobe sa posebnim potrebama, itd. Znači, to je potpuno nesporno, ali šta je sporno? Sporno je, i znam da ću sigurno za ovo biti napadan, da li su žene slabiji pol? Ako kažete da jesu, imamo problem, već kršimo Zakon o diskriminaciji, a ako nisu, zašto im nudimo dodatnu zaštitu? Dakle, to je problem koji nije samo retoričke prirode, to je problem suštinske prirode, jer dodatna zaštita se samo nudi onima koji su slabiji. Oni koji nisu slabiji, njima se nudi opšta zaštita, kao što se nudi svim građanima ove zemlje, koja već postoji u određenim zakonima itd.

Dakle, prosto, otvaram ono što su konfliktna pitanja preko kojih ne možemo proći tek tako površno, već sa kojima se ovde kao narodni poslanici moramo suočiti i na kraju usaglasiti ili to sve odbaciti.

Drugo, pitanje ravnopravnosti - da, u jednakim šansama, ali u pitanju nametanja, nametanje, recimo, kada je u pitanju zapošljavanje? Slažem se potpuno, ako konstatujemo da je to slabiji pol, ugrožen je, hajmo afirmativnu akciju, podržali smo tada, znate i sami, nesporno i 40% u Skupštini, nemamo problem sa tim, ali imamo problem sa onim temama ili poljima gde se prepliću neki drugi standardi koji nisu samo pravne prirode, koji nisu samo simbolično-etičke prirode, koji nisu samo pitanje zaštite, kao što je sektor privrede.

Znači, vi namećete u sektoru privrede, recimo, obavezu zapošljavanja sa određenim brojkama i da time u drugi plan

Šta je onda sa pitanjem, recimo, teških poslova? Šta ćemo sa ravnopravnošću, recimo, u rudnicima, u poljoprivredi, gde se radi po učinku, gde se plaćaju ljudi po učinku - toliko lopata, toliko kolica, toliko, ne znam čega, vagona, ovoga, onoga? Dakle, ulazimo u jedan problem - nedorečeni. To je pitanje sa kojim se moramo temeljitije pozabaviti.

Drugo, pitanje ulaska zadiranja u aspekt obrazovanja, pogotovo formulacija formiranje svesti, unapređenja svesti, itd. Ipak mi sve to miriše na jednu ideologizaciju koja nije dobra.

Razumem da ovo što dobijemo iz Brisela nisu temelji EU. U temeljima aktivne EU ovo nije postojalo, ovo je naknadno isforsirano u Briselu pod uticajem ekstremno ideoloških faktora koji se bore za ovu ideologiju. To je u pitanju jedna ideologija.

Ne sporim njihovo pravo na ideologiju, ali, dame i gospodo, smisao Unije jeste susret različitih. Evropska unija je zamišljena kao susret ili zajednica različitih nacija, naroda i država.

Čak razumem da smo komotniji po pitanju privrednih pitanja, ekonomskih pitanja, organizaciono-administrativnih itd. ali ova pitanja koja zadiru u dubinu našeg identiteta, ljudskog, kolektivnog, verskog, kulturološkog, etičkog, pa, verujte, ukoliko mi to prihvatimo tek onako zato što je došao iz Brisela, po direktivi, iako sam direktivu drugačije razumeo, zato što, ne znam, nam se sugeriše politički na ovaj ili onaj način, verujte, ja ne znam čime ćemo se mi to posle baviti?

Izvinite, zbog čega je to onda unija? To nije unija, to je jedna monolitna zajednica. Španija, jedna ozbiljna zemlja, članica EU, je zapretila da će izaći iz EU ukoliko joj zabrane koride kao deo njihove tradicije sportske itd, da budem slikovit.

Dakle, oni prete takvim potezom da zaštite volove, bikove. Čekajte, a šta smo mi spremni da uradimo da zaštitimo i na koncu porodice, molim vas? Da, porodice. Da, naše etičke i duhovne vrednosti, naše balkanske, muslimanske, hrišćanske i druge vrednosti.

Dakle, ono što je moja intencija ovde jeste da se odvoji žito od kukolja, da ono malo što ne valja i ono nešto što ne valja u ovim ponuđenim zakonskim rešenjima sklonimo i popravimo, da bi ono puno onog što valja, što je cilj u pogledu zaštite od diskriminacije, u pogledu stvarne ravnopravnosti, jednakih šansi, pogotovo zaštite od nasilja, da bi ono imalo pravi svoj sjaj. Zato, bez obzira što smo više puta imali rezervu, hajmo imati ponovo ne sa ciljem da odbacimo, nego sa ciljem da popravimo, sa ciljem da popravimo.

Nemojte, molim vas. Ja razumem, vi narodni poslanici, svi mi imamo partije, imamo svoje šefove, poslaničke klubove, imamo direktive i tako dalje, ali kada su u pitanju neka druga, da kažem, plića pitanja koja ne zadiru ovoliko u ljudsku etiku, kulturu, u samobitno, u sve ono što jesmo, hajmo zato, nema problema kako ćemo glasati, hajmo, glasamo, a ovo sada sada se koristi, došlo je iz EU, došlo s nekog vrha, došlo odnekle, predložila Vlada. U redu je, ali mi ako ne naučimo ovde da možemo i Vladi nešto odbiti, izvinite, zašto smo mi Narodna skupština? Hajdemo onda doneti zakon i Ustav da Vlada usvaja zakone ako moramo baš sve prihvatiti što iz Vlade donosi. Ovo je prekrupno pitanje. Ovo su preduboka pitanja.

Znajte, u budućnosti, u istoriji neće biti da vam je naredila EU ili stranka, nego će biti da ste vi narodni poslanici to izglasali. Zato kada stišćete taster i podižete ruke vi snosite odgovornost. Ovo je sve kuhinja u pripremi. Mi smo ti koji verificiramo.

Sutra kada se počnu primenjivati neke stvari, pa kada budete videli kako se to odražava na vašu porodicu, sa kojim obrazom izlazite pred kćerku ili sina, sa kojim ovo, sa kojim ono, niko vam neće reći nametnula Unija ili stranka, nego će vam reći – ne, gospodo, vi ste bili slobodni narodni poslanici, građani da to izglasate ili ne glasate. Zato vas molim, imajte to u vidu. Ima još jako puno primedbi za koje neću imati dovoljno vremena, ali recimo pitanje, ja sam to nazvao „crne knjige“, upisivanja, zapisivanja nekog ko se izjasnio nekom ko je napravio neku verbalnu grešku, verbalni delikt, vraćamo i onda se tamo formira neka knjiga, koju sam ja nazvao crnom knjigom, u koju ćete biti upisani bez mogućnosti da ikada budete ispisani. Vama će tamo da stoji u vašem dosijeu da ste vi, ne znam, nekad izgovorili neku formulaciju koja je sporna po pitanjima koje tretira ovaj zakon, a potom isto tako proširenje u oblasti Povereniku za ravnopravnost.

Podržali smo i postojanje Poverenika i njegov rad i sve ostalo, ali davanje određenih sudskih ovlasti Povereniku, to je jako problematično. Gde je sud? Gde su tužilaštva? Ako će nas neko kažnjavati, nas, bilo koga, građane, dakle, tako neposredno kao što to čini u ovom slučaju Poverenik, a potom i pitanje pritužbi, tužbi ili žalbi, davanje mogućnosti da se određene nevladine organizacije, dakle da one budu te koje će tužiti za eventualnu diskriminaciju ili nepoštovanje rodne ravnopravnosti itd, bez toga da tuži onaj ko se oseća prozvanim je takođe jedan novi program, uvodimo neku vrstu doktrinarne inspekcije koja će po svojoj proceni takve ljude targetirati, tužiti itd. Ovo su stvari koje su veoma osetljive i veoma duboke i zato bi morali da mnogo temeljitije njime priđemo.

S obzirom na sve ove primedbe, kao i mnoge druge koje, evo, nisam ovde stigao da ih izložim, ali ja mislim da nećemo uspeti, iako sam video da imamo solidan broj amandmana, nećemo uspeti da ove zakone popravimo sa ovim amandmanima, već predlažem da se ovi zakoni ne izglasaju, da ih vratimo Vladi, da uradimo nova rešenja i da, koliko god vremena izgubimo, možemo svetla i čista obraza mi, narodni poslanici, podići ruku, glasati za ove zakone i ne stideti se sutra što smo to učinili. Ako to ne uradimo, mislim da ćemo prihvatiti nešto samo zato što se od nas traži, zato što to ne možemo više da odbijamo. Previše je ovo važno da bi ga na taj način prihvatili i da bi na taj način ove zakone izglasali.

Ja imam poverenja, ili možda nadu, ako ne i poverenja toliko i uverenja, ali nadu da mi ovde imamo dovoljno narodnih poslanika samomislećih, ali ne mislim da i na vrhu najveće vladajuće stranke postoji ta odlučnost da se po svaku cenu i preko kolena ovakvi zakoni usvajaju, već da postoji uverenje da moramo napraviti iskorake i po pitanju diskriminacije i po pitanju polne ravnopravnosti i po pitanju zaštite slabijih kategorija od nasilja, to je nesporno i mislim da tu nemamo nikakvu dilemu, ali da, isto tako, ovo moramo očistiti od nečega što može da nam bude virus koji ima implikacije za dalje.

Dakle, Zakon o rodnoj ravnopravnosti je temelj, temeljni akt, ideološki temelj za donošenje zakona o istopolnim zajednicama. I zapravo je prerano podignuta galama, ako tako mogu kazati, o tom zakonu, da bi mi sada kazali – e, taj je odgođen, sad ćemo ovaj da usvojimo. Molim vas, to je isti paket. Zato treba očistiti zakone od starih ideologija, od ideologija koje nisu svojstvene našoj duhovnosti, našoj etici i našoj kulturi.

Zato vas pozivam da zaista po svojoj savesti, po svojoj ontološkoj suštini, onoj ljudskosti, evo i čojstvu, oko koga ćemo se saglasiti ali ga u ovom slučaju koristimo na različite načine, postupimo i zapravo odgovorno odbacimo ove zakone ovaj put, da ih popravimo, doradimo, pa da ih onda u punom raspoloženju i ubeđenju usvojimo. Hvala.
...
Jedinstvena Srbija

Marija Jevđić

Poslanička grupa Jedinstvena Srbija | Predsedava
Zahvaljujem.
Reč ima ministarka Gordana Čomić. Izvolite.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

| Ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog
Zahvaljujem.
Vaša je volja i da svojom odlukom skinete Predlog zakona sa dnevnog reda, samo vam treba 126 u sali i 60 i nekoliko, vaša je volja i da se unutar koalicije dogovorite da Vlada povuče zakon, vaša je volja i da pojedinačno kao svaki narodni poslanik ne glasate ili glasate zakon. Tako da, nisam ja adresa za ono što je vaša ideja o zakonu, nego ste vi. Ja sam vam na raspolaganju u svakom od tih slučajeva, kao što sam vam na raspolaganju i sada, kada je Vlada uputila Predlog zakona Skupštini i o radnoj ravnopravnosti i izmene i dopune Zakona o diskriminaciji, a vi prihvatili da bude na dnevnom redu. Tako da bi to bio moj prvi komentar na vaše izlaganje, mešate postupke i sadržaj, proceduru i temu. To nikad nije dobro mešati, pogotovo ne sa ljudima koji znaju razliku.
Dakle, ja se u proceduru oko toga šta će biti sa zakonom niti smem mešati, niti ću, to je vaša volja, tako piše u Ustavu, tako piše u Zakonu o Narodnoj skupštini, tako piše u Zakonu o Vladi i meni važnije od svega – to je nešto u šta ja duboko verujem, u to da sam podvrgnuta vašoj volji da za neke zakone glasate ili ne.
Procedura je kultura i ona je na strani Narodne skupštine. O sadržaju i o vašim opaskama šta je zbunjujuće, šta je opasno, šta je ideologija, slutim na koju od ideologija mislite, ali nisam sigurna, a potpuno sam sigurna da niste čovek koji nema hrabrosti da izgovori reč „feminizam“, jer ste hrabar i mudar čovek. Tako da nije to. Onda je neka druga ideologija, ali koja god da je ideologija, vaše je pravo da smatrate da sve odredbe zakona idu pod paskom i plaštom jedne ideologije.
Ako mislite na ljudska prava, onda ste u pravu. I jedan i drugi zakon su zakoni iz kulture ljudskih prava. U jednom slučaju ženskih prava, na početku, sada prava na ravnopravnost žena i muškaraca, u drugom slučaju na ljudska prava svih onih sa nekim od ličnih svojstava kojim su bili meta bilo kome u društvu da ih omalovažava, vređa, ponižava, muči, da ih tretira tako kao da nisu ljudska bića. Dakle, to jeste ideologija ljudskih prava.
Ako vi smatrate da Srbija treba da odustane od kulture ljudskih prava, tu se vi i ja jako nećemo složiti. Jer, mislim da je Srbija prirodno sklona zaštiti ljudskih prava, slobodama i demokratiji kao sistemu koji garantuje ljudska prava svima.
Šta je pol a šta je rod i šta je polna ravnopravnost a šta je rodna ravnopravnost? Ako bih zaista htela da budem iskrena sa vama o tome šta je polna ravnopravnost, morala bih da upotrebim jezik i izraze koji su zabranjeni Poslovnikom Narodne skupštine, tako da to ne mogu da uradim. Ali, pol je biološka kategorija. Pol je lično svojstvo. Pol ne birate, pol vam se daje kao „iks iks“ ili „iks ipsilon“, po igri slučaja kako majka priroda uređuje prirodnu kvotu polova na planeti zemlji na približno 50:50 procenata, sa malom prednošću u odnosu na one bebe koje se rode, koje su ženskog pola i koje su devojčice.
Pol je nešto što može biti osnov za diskriminaciju, jer lično svojstvo, kao što je to boja kože, kao što je to bilo koje telesno, lično svojstvo, vidljivo ili nevidljivo drugima u društvu, kao što je to etnička pripadnost, kao što je verska ili religijska pripadnost, kao što je seksualna orijentacija, dakle, kao što je bilo koja od naših ličnih svojstava koje imamo ne svojom zaslugom, ne svojim izborom, nego slučajnošću da budemo rođeni baš kao takvo ljudsko biće, sa nekim ličnim svojstvima.
Kada bilo ko u društvu koristi vaše lično svojstvo da bi vam naudilo, da bi vas diskriminisalo, da bi vas omalovažavalo, onda je to proces koji se zove diskriminacija. Diskriminacija nije ni neminovna, ni neizbežna. Diskriminacija je odluka društva.
Naše društvo odlučuje i o drugoj društvenoj kategoriji – rod. Društvena kategorija kojom društvo kaže šta je za ženu poželjno kao uloga, to je rodna uloga, šta je za muškarca poželjno kao uloga, rodna uloga muškarca u društvu koje kaže - tako volimo da budu uloge žena i muškaraca. Kako je društvo odlučilo da nešto bude rodna uloga, tako društvo može da odluči i drugačije.
Daću vam primere dostupne svima. Ja sam „bejbi bum“ generacija, pripadam prvoj generaciji žena ikad rođene na planeti Zemlji koje se samo rodilo i imalo je prava – pravo da idem u školu, pravo da imam imovinu, pravo da se udam, pravo da se ne udam, pravo da se oblačim kako ja hoću, pravo da putujem sama, pravo da imam bankovni račun, pravo da osnujem firmu, pravo da imam nekretninu, pravo da nasleđujem, pravo da živim kako ja hoću. Ja sam prva generacija žena koja se samo rodila. Ja ničim nisam zaslužila ta prava.
Inače je važno tu da dodam da se ljudska prava ne zaslužuju. Ona se imaju i postoje institucije koje su dužne da o primeni i zaštiti ljudskih prava brinu. Ne možete zaslužiti neko ljudsko pravo. Ne može vam to niko obezbediti ičim, osim tim što ste rođeni kao ljudsko biće.
Dakle, moja generacija, bejbi bumeri, je prva generacija žena koja je rođena i imala je pravo da bude smatrana ljudskim bićem. Moja baba, koja je samo 67 godina starija od mene, nije imala ni jedno od tih prava. Da ste znali moju babu, znali bi i da njoj to baš nije nedostajalo u životu, ali to je lični integritet, jer je to žena od koje sam ja naučila sve o feminizmu ili mi rekla – ne daj na se, raspala se. Ona nije mogla da ide u školu, ona nije mogla da bira za koga će da se uda. Istina, moja baba je birala, hteli su za jednog, ona rekla – ne, i tako su živeli srećno 70 i nešto godina. Nije mogla da ima imovinu, nije mogla da putuje sama, nije mogla ništa bez nečije dozvole. To je rod. Društvo je reklo da je život moje babe dobar, a moja baba rekla – nije mi dobar.
Njenim savremenicama s početka 20 veka je takođe bilo namenjeno da nemaju ništa od prava, koji su rod, društvo je kazalo - žene su glupe da glasaju. Od kuda žene mogu da glasaju? Onda kažu – vidi, one se pojavile, pa protestvuju i hoće pravo glasa. Vešaj! I to je način da objasnite šta je feminizam.
Žene su rekle – hoćemo da radimo osam sati rada, osam sati spavanja, osam sati slobodnog vremena, a oni su kazali – hapsi, ubijaj! To je rod. Društvo se dogovori o tome kakvu će ulogu da imaju neke društvene grupe ili jedan pol, koji je polovina društva. Žene su strpljivo decenijama radile na promeni sadržaja roda koji im je namenjen.
Imate jednu ideologiju, jednu užasnu ideologiju, jednu zastrašujuću ideologiju zla koja je rekla za žene, „kinder khe kirhe“, ženi je mesto u crkvi, u kuhinji i sa detetom, i to je bila ideologija koja je žene tretirala, kao teritorije, kao predmete, kao objekte. To je bio rod, odnosno društvena uloga za ženu u najgoroj od svih mračnih ideologija koju su ljudi smislili.
Mi kažemo - Srbija je društvo koje želi da pita i žene i muškarce kakve uloge želite, šta su uloge koje su za vas dobre. Ne može bez dijaloga. Da li je rodni identitet u bilo kojoj vezi sa bilo kojom odredbom zakona? Nije, ali u jednom ste u pravu Srbiji je potreban zakon o rodnom identitetu zato što to imate u životu. Imate ljude kojima je lično svojstvo neki pol, a da oni ne mogu da ga sroče u identitet. Koliko ih je? Dvoje, troje, ja znam Helenu na primer, znam još neke ljude. Da li o tome treba da razgovaramo u Skupštini? Ja mislim da treba. Na vama će biti da odlučite da li ćete pratiti jedan takav predlog zakona ili nećete.
Na kraju, naterala nas Evropa da budemo ljudi. To kao poruku je nešto sa čime se ja lično duboko ne slažem. Ne slažem se čak ni da je zaista legitimno kazati javnosti u Srbiji - tera vas Evropa da budete ljudi, jer ja u to ne verujem. Naša kultura nas obučava da budemo ljudi, religije kojima pripadamo nas uče da je Bog ljubav. Razlike koje vide religije kojih ima u Srbiji, sedam tradicionalnih, uče nas od detetom kako biti čovek.
Ovo što su propisi o rodnoj ravnopravnosti i propisi o zabrani diskriminacije nisu propisi o tome kako da vas učimo, kako da nas učimo da budemo ljudi. To su propisi kako da sprečimo ponašanje kada biramo da smo ne ljudi i za to vam treba zakona, ovakvog ili onakvog.
Koje ćete amandmane i odredbe staviti? Zaista smo otvoreni i već smo prihvatili jedan broj amandmana koje su razni poslanici podneli i prihvatićemo bilo koji drugi sadržaj koji zaista ne poriče ljudska prava, razume da se rod definiše odlukama društva i ne boji se slobode, ni žena, ni muškaraca.
Ako treba nečim odbraniti pravo žena da imaju zapisano pravo da se prema njima ophodi kao prema ljudskim bićima, onda mislim da je Srbija odlično mesto za to i da ćemo u budućnosti svi zajedno imati sasvim, bez ikakvog zaostatka, svetao obraz na unapređenju i na doprinosu ljudskim pravima.
Ova dva zakona nisu ni u kakvoj posrednoj, ni u neposrednoj vezi sa Nacrtom zakona o istopolnim zajednicama, niti je zakon o istopolnim zajednicama na spisku AKI-a, odnosno za obavezu harmonizacije zakonodavstva sa EU. Zakon o rodnoj ravnopravnosti jeste, kao što je to i Zakon o zabrani diskriminacije. Još važnije, biće buduća strategija o zabrani diskriminacije, ali zakon o istopolnim zajednicama nije. On je tema, evo, ponovo se vraćamo, slučajnošću na današnji dan, 20 godina Kancelarije Saveta Evrope u Srbiji, Saveta Evrope i Odluke Evropskog suda za ljudska prava u presudi Olari protiv Italije koja je rekla – svaka država shodno svom društvenom narativu i zakonodavstvu treba da uredi način života ljudi čije je lično svojstvo da su oni koji žele da žive u istopolnoj zajednici.
Ono što vezuje Nacrt zakona o istopolnoj zajednici, koji je u proceduri u Vladi Republike Srbije i čeka mišljenje eksperata Saveta Evrope, kao što smo dočekali mišljenje eksperata na zakone koji su pred vama, ono što vezuje taj zakon i ova dva predloga zakona je borba protiv nasilja. To je jedina ideologija kojoj pripadaju sva tri zakona. Krunimo nasilje prema ljudima. Krunimo nasilje u društvu. Mislim da od toga nema plemenitijeg cilja za jedan saziv Skupštine i za Vladu Republike Srbije koja je čvrsto opredeljena i za krunjenje nasilja i za vladavinu prava i za sve ono što podrazumeva izgradnju demokratskog društva.
...
Jedinstvena Srbija

Marija Jevđić

Poslanička grupa Jedinstvena Srbija | Predsedava
Zahvaljujem.
Reč ima Muamer Zukorlić, replika.
...
Stranka pravde i pomirenja

Muamer Zukorlić

Ne znam kako ste shvatili da vama upućujem zahtev da povučete neke proceduralne postupke. Dakle, tri puta sam pozvao poslanike da ne glasaju za zakone, već da ih vratimo, nakon glasanja, na doradu i to je ono što je moj stav. Naravno, moguće je zamoliti Vladu da povuče. Dakle, proceduralno mi to nije toliko bitno.

Kada je u pitanju vaše pitanje na koju ideologiju mislim, ne mislim na feminizam, iako nemam simpatije prema feminizmu. Naprotiv, feminizam je potencirao ženu, kako god. Ono što sada imamo u nekoj najavi upravo te, koje ideologije? Da budem veoma direktan, ultramaterijalističke bezbožničke ideologije, a koja ima svoj spektar refleksija.

Ono što mene brine je upravo ova konfuzija oko definicije roda i sav ovaj spektar od stotinu raznih rodnih identiteta. Ono što u stvari eliminira smisao muškarca i žene kao polne i rodne kategorije, to je ono što je za mene zabrinjavajuće i što ja ovde vidim na razne načine, kroz nekoliko refleksija, da se ovde očituje.

Pominjanje mračnih ideologija koje su ovako definisale ženu kao nešto je besmisleno u ovom slučaju. Naprotiv, svaka ekstremna ideologija se hrani drugom ekstremnom ideologijom. Ako mi ovde dopustimo menjanje naših etičko, duhovnih obrazaca, kroz ovaj ili neke druge zakone, mi zapravo time dajemo drugoj strani ekstremnih ideologija da još više jačaju i da to koriste.

Ono što je moja intencija i nema prostora, i to sam rekao i u govoru, da se na bilo koji način moj govor ili sve ovo što izlažem ovde dovodi u pitanje revitalizaciju, pitanje diskriminacije i pitanje odnosa prema nasilju.

To je nesporno i to nije prostor za raspravu. I zato ponavljam, naravno da su sporni i neki obrasci senzitivnosti. Šta ćemo sa onima koji neće? Šta ćemo sa damama? Ja znam mnogo dama koje kažu – ja neću da budem „vozačica“, Ja neću da budem „spisateljica“, ja neću ovo, jer „spisateljica“ nije pisac nego je nešto drugo.

Dakle, šta ćemo sa svima njima? Hajmo samo jednu širinu imati u tom sagledavanju i ne nametati ovo sada – e, koji niste za ovo, vi ste protiv toga, vi ste za nasilje, vi ste za diskriminaciju. Taj obrazac u diskursu nam ne treba.
...
Jedinstvena Srbija

Marija Jevđić

Poslanička grupa Jedinstvena Srbija | Predsedava
Replika, Gordana Čomić. Ministarka izvolite.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

| Ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog
Ultramaterijalistička bezbožnička, može biti samo komunizam, valjda.
(Muamer Zukorlić: Može i neokomunizam. Može i neomarksizam.)
Molim? Neokomunizam, neomarksizam. Dobro. Što bi značilo da vi smatrate da je Evropska unija neokomunizam i neomarksizam, jer ovo kao dolazi iz Evropske unije.
Imate isto školu koja smatra da je Evropska unija neoliberalizam i neokapitalizam i mašina za proizvodnju para. Jako sam vam zahvalna što unosite svojim znanjem i širinom, sve potrebno za jedan pravi širok dijalog o svemu tome u Srbiji. To je neophodno, apsolutno neophodno.
Mogu samo da vam ponovim da ako uopšte postoji bilo šta što je ideologija, onda je to jedino koncept ljudskih prava i to bi trebalo da bude, kako da vam kažem, motiv da svi zajedno radimo na izgradnji i na kulturi ljudskih prava.
Šta će biti sa ženama koje ne žele da koriste gramatiku srpskog jezika u slaganju, broju, rodu i padežu imenica kojima se označava zanimanje - imaće izbor. Kako da vam kažem, pravo na izbor. Znači, mi kažemo da žena sa svojim zaposlenjem ima pravo da koristi srpski jezik i imenicu koja opisuje njeno zanimanje u rodu, broju i padežu da menja.
I podeliću sa vama anegdotu. Davnih dana dok je Vojislav Koštunica bio predsednik Vlade, Aleksandar Popović je bio jedan izvanredan ministar nauke i zaštite životne sredine. Ja sam kao opoziciona narodna poslanica vodila tačku o izmenama i dopunama Zakona o sistemu zaštite životne sredine.
Dobila sam izveštaj od Narodne skupštine gde je 76 puta pisalo „da je narodni poslanik Gordana Čomić podneo“, pa neki amandman, pa tako redom. Obratila sam se ministru, ponavljam, umeo je da bude ministar, obratila sam se ministru sa rečima: „ Ako je narodni poslanik Gordana Čomić podneo amandman, onda je gospodin Koštunica odbila amandman, a ministar Popović nije prihvatila amandman“.
Oni kažu: „To tako ne može“. Zašto ne može? Ako ja mogu da „podneo“, onda i ti možeš „nisi prihvatila“. To je bila dobra atmosfera u Skupštini, zato i delim sa vama to.
Neće da se zove „spisateljica“? Ne mora. Ovaj zakon pravi prostor za one koje hoće da se zovu „spisateljice“. Ja sam narodna poslanica, ja sam žena, ja sam političarka, ja sam majka, ja znam ko sam, znam šta sam i znam sebe da slažem po rodu, broju i padežu. Nemam nameru od toga da odustanem, bez obzira da li ćete vi odbaciti ovaj zakon ili nećete odbaciti ovaj zakon.
To je poruka svima koji vole da koriste osetljiv jezik koji se tako zove, samo zato što se ne zna srpski jezik, jer srpski jezik kaže da se moje zanimanje menja po rodu, broju i padežu.
Dužna sam vam poslednji odgovor. Šta ćemo sa zanimanjima u kojima nema žena? Biće ih. Do pre 70 godina, 80, sad možda i 100, Ksenija Atanasijević je postala prva žena docentkinja Beogradskog univerziteta, 1926. godine, mislim.
Nije bilo žena koje su bile docentkinje. Sad ih ima, srećom. Nije bilo žena koje su vozile avione, sad ih ima srećom. Nije bilo žena u kosmosu, ima ih, kosmonautkinje, astronautkinje. Nije bilo žena ni u rudarstvu, odnosno inženjerki, sad ih ima. Imate intervjue sa ženama koje su inženjerke u rudarstvu. Nije bilo žena predsednika, sada ih ima. Samo 80 ili 70 godina.
Da li ima žena koje smatraju – Ma šta ova, Čomićka, priča, sram je bilo, žena mora da sluša, da bude dobra i zaslužila je kad je biju. Naravno da ima, i žena i muškaraca. Ono što je poruka ovog zakona je da mi želimo dijalog sa njima. Zašto biraš nasilje? Zašto biraš mržnju? Govor mržnje nije sloboda govora, nego je zabranjena.
To su suštinske odredbe ovih zakona i ponavljam svoju zahvalnost, jer ste uveli zaista odredbe i sliku koja nama nije pala na pamet, a to je da se posmatra i u okviru uverenja, ne samo prihvatajući kategoriju ljudskih prava, nego razgovarajući o ideologijama, zovući ovo neokomunizmom ili neomarksizmom.
Lako je dokazati da nije, pošto neokomunizam i neomarksizam u svojoj srži imaju oduzimanje ljudima pravo na izbor. Ova dva predloga zakona u svojoj srži imaju stvaranje prostora da ljudi imaju pravo na izbor. Naši nas izbori čine onakvim kakvi smo i nama je, kao zakonodavcima i Vladi, zadatak da ljudima omogućimo da imaju pravo na izbor.
...
Jedinstvena Srbija

Marija Jevđić

Poslanička grupa Jedinstvena Srbija | Predsedava
Zahvaljujem.
Pravo na repliku Muamer Zukorlić. Sa vašim izlaganjem ću zatvoriti krug replika i nastavljamo dalje. Izvolite.