Zahvaljujem, predsedniče.
Zaista ne bih dužila, dosta toga je rečeno. Međutim, izgovoreno je nekoliko stvari koje zaslužuju objašnjenje i to objašnjenje sam dužna da dam pre svega građanima Srbije, a ne toliko poslaniku zato što svaki narodni poslanik ima jasnu i nedvosmislenu obavezu da ako priprema komentar, a ne pitanje, jer ovo je bio komentar, da se pripremi na adekvatan način, da zna o čemu priča, da poznaje temu o kojoj govori da ne bi ni na koji način dezinformisao građane.
Prema tome, vi niste postavili pitanje već ste davali konstatacije i elaborirali nam vašu viziju nečega o čemu nemate zaista očigledno dovoljno informacija ili niste još uvek informacije filtrirali kroz ono što bi trebalo da bude aparat logičnog razumevanja. Zato zaista dugujem građanima objašnjenje.
Prvo, što se tiče današnjeg dana i usvajanje, odnosno početka rasprave o tome, o inicijativi za usvajanje ustavnih amandmana to nije tema kojom se bavimo, kao što je rekla premijerka i potpuno se slažem, samo zbog procesa evropskih integracija. Taj proces je samo, čini mi se, dao jedan jasan okvir i katalizator bio nečega što je trebalo da unesemo u svoj pravni sistem, u onaj deo pravosuđa koji jeste deo vladavine prava.
Pod vladavinom prava, u okviru samih pregovora koje ste pomenuli, podrazumevaju se i borba protiv korupcije i slobode, manjinske slobode, i uopšte sloboda medija, sloboda izražavanja, borba protiv korupcije, protiv organizovanog kriminala, procesuiranje ratnih zločina, osnovne slobode i prava iz svih korpusa građanskih i ljudskih prava i političkih prava. Prema tome, zaista ovo je jedan sigurno važan instrument za ukupno unapređenje onoga što je temelj jedne uspešne i demokratske države, a to jeste nezavisno i efikasno pravosuđe.
Činjenicom da danas započinjemo na neki način u formalnom smislu, mada je taj proces odavno otpočeo sa svim ovim aktivnostima koje smo imali u prethodnih godinu i po dana, ali ta činjenica govori o tome da smo nedvosmisleno posvećeni unapređenju vladavine prava u Srbiji, a to će onda konsekventno i logički dovesti i do procesa i ubrzanja procesa evropskih integracija, to je sigurno.
Dakle, da se razumemo, ovde smo zbog vladavine prava, a ne zbog evropskih integracija. Evropske integracije će biti zapravo jedna posledica logična i normalna posledica unapređenja oblasti vladavine prava u Srbiji onako kako to definiše i nova metodologija pregovora.
Pomenuli ste da li idemo sporo, idemo brzo u evropskim integracijama, tu vašu dilemu, pomenuli ste takođe, poslanik je pomenuo razumevanje da evropske integracije su zapravo jedino merilo evropskih ili brzine dinamike evropskih integracija su reforme. Nažalost, ja moram da vam kažem da bi u teoriji to tako trebalo da bude, a da u praksi to nije tako zato što postoje ukršteni, različiti interesi, geopolitički, geoekonomski, geostrateški, na kraju krajeva, koji vode do toga da se kako se kandidat transformiše i menja, tako se i EU transformiše i menja i tako dolaze na sto neke nove teme .
Samo neodgovorne Vlade kakve smo imali u Srbiji, koje su bile deklarativno veoma proevropske, gde smo imali proliferaciju nekih evropskih deklarativnih stavova ili hiperprodukciju usvajanja zakona koji u praksi nisu značili ništa i koji nisu primenjivani, a pri tom večno zaklinjanje u EU, ne primećujući da se EU menja, ne primećujući da EU ispostavlja i sama sebi i svojim članicama nove zahteve i u tom smislu obaveza odgovorne Vlade, kao što jeste ova Vlada, koja je i otpočela zvanične pregovore 2014. godine u januaru, jeste da prateći ono što se dešava i u samoj EU, što pooštrava kriterijume prema kandidatima, što donosi nove teme, da mi pokažemo da smo činjenično posvećeni procesu, da smo se osnažili, da smo razumeli i da vidimo šta se dešava, a ne samo da se zaklinjemo u evropski put i da u praksi ne radimo ništa.
Podsetiću vas, mnoge te vlade koje su se zaklinjale, donele su i napravile one katastrofalne rezultate, a verujem da to neki od prisutnih danas jako dobro znaju. Na primer, 2009. godine reforma pravosuđa, koja je ocenjena ne od strane Evropske komisije, što je čak i manje relevantno, već od onih zainteresovanih javnosti, profesionalnih pre svega u oblasti pravosuđa, kao katastrofalna, čije posledice, čini mi se da se i dan danas osećaju i utoliko je važniji ovaj proces.
Prema tome, mi smo se kao Vlada opredelili od početka za jedan održiv, ozbiljan, seriozan pristup evropskim integracijama. On možda nije uvek najbrži, ali istovremeno se desilo i u EU dosta stvari koje su doprinele tome da politika proširenja nije više u onakvom fokusu i onakvu podršku da ima kakvu je imala i 2007. pa sve do 2013. i možda 2014. godine.
U to smislu, zaista mislim da na odgovoran, ozbiljan, seriozan i, ja bih rekla, promišljen način pristupamo suštinskim reformama. Vaša je obaveza da govorite u odnosu na svoje stavove, ali mislim da je zaista neverovatno ne primetiti, a primećuje EU i primećuju i države članice, koliko je Srbija pokazala 2020. godine koliko je održiva zemlja, koliko je uradila u svojoj ekonomiji, koliko je uradila u funkcionisanju sistema, ne urušavajući vladavinu prava, što se nije desilo u svim evropskim zemljama, posebno tokom izazovne godine pandemije, koliko smo pokazali evropski način života i osnovne vrednosti solidarnosti, humanosti, čovečnosti i ozbiljnosti, i prema svojim građanima i prema našim komšijama.
Znate, ta retorika iz 2005. godine, iz hibernacije, kada se pričalo, ja čak vama i ne zameram, zašto biste vi to znali kada samoproklamovani eksperti, evo, čitala sam juče, Subotić i Ejdus, komentarišu, ljudi nisu ni razumeli šta je nova metodologija, ne znaju ni koliko klastera ima, ni koji klaster označava koju zajedničku politiku, ni kako je Srbija u okviru svih 35 poglavlja, sada regrupisanih u šest klastera, zapravo duboko ušla u proces premrženosti naših politika sa politikama zajedničkim EU.
Ja hoću građanima da objasnim, i moj cilj je to, i moja obaveza i dužnost, ali da vi toliko ne znate i da mi ovde pričate o Poglavlju 35 koje je u nekom statusu, kako ste rekli, implementacije sporazuma, to nije zamena za dijalog. Poglavlje 35 je bilo zamišljeno kao monitoring, kao praćenje sprovođenja implementacije Briselskog sporazuma, a nije zamena za dijalog. Ne znam stvarno šta su mogli da prate u poslednjih nekoliko godina, imajući u vidu šta sve nije ispunjeno, a pre svega suštinski element, zajednica srpskih opština, što mislim da bi za vas kao građanina Srbije trebalo da bude od velike važnosti i vašeg velikog interesovanja, a možda čak i neke vrste uticaja koju biste mogli da imate na drugu stranu, pa da podignete koliko je važno značenje zajednice srpskih opština za vas kao građanina Republike Srbije.
Na kraju, neću mnogo da dužim, ali pomenuli ste oblast ljudskih i manjinskih prava. Mislim da je koleginica Čomić zaista dobro odgovorila, međutim, ono što želim da znate to je da Srbija potpuno i neprikosnoveno sprovodi ono što je deo mekog prava EU, a to su zapravo sve one zajedničke deklaracije, rezolucije, sva dokumenta koja regulišu oblast ljudskih, manjinskih i uopšte osnovnih prava.
U tom smislu, za pet ili šest poslednjih godina, ja nijednom nisam čula, sem nekih pojedinačnih problema koji su se javljali i koje smo na bilateralnom nivou rešavali sa našim komšijama, ja nikada nisam čula iz EU ni od jednog zvaničnika da Srbija kuburi sa problemom poštovanja prava nacionalnih manjina. Naprotiv, uvek smo pohvaljeni kao neko ko ide i iznad prosečnih evropskih standarda u ovoj oblasti, a premijerka je govorila o zemljama koje čak ne poznaju, nemaju ustavnu kategoriju nacionalne manjine.
Znači, ja mislim da Srbija kao zemlja autohtona, autohtonih pripadnika nacionalne manjine, podjednako važnih i podjednako značajnih građana, dakle svih nas koji ovde živimo, zaista mora da uvede i onaj sistem o kojem je Gordana Čomić govorila, ja se potpuno slažem, a to je meritokratija. Dakle, napredovanje prema zaslugama, a ne zahvaljujući tome što jesmo većina ili smo manjina.
To su stvari koje su učenje demokratije u hodu, to nisu rešile ni neke mnoge zemlje EU ni uopšte zemlje u svetu, ali ja mislim da smo mi zaista na dobrom putu i uveravam vas da je evropska politika Srbije činjenično unapređena, jer smo slabosti uočili, videli smo gde su nam slabosti, videli smo gde su slabosti i sa novim pristupom, odnosno ne slabosti ali jedna dilema koja postoji kod EU kako nastaviti pristupni proces, ne za Srbiju nego generalno za politiku proširenja, mi smo uvideli probleme, uvideli slabosti, redefinisali sve naše strukture, usvojili sve nove, ne samo obrasce nego i dokumente na kojima zasnivamo naš pregovarački proces, imenovali ljude sa visokim nivoom političke odgovornosti za implementaciju onoga što će biti urađeno kroz svih šest klastera u koje su sada objedinjena 35 poglavlja, a da ne govorim o tome o čemu je predsednica Vlade govorila, o spisku značajnom, i ja bih rekla - povelikom, aktivnosti koje smo iz oblasti vladavine prava isporučili u poslednja dva meseca.
Još da vas informišem, čak smo potpuno spremni za dva klastera. Da li će biti otvoreni ili ne, to je pitanje sada i političke odluke i spremnosti EU da aktivno uđe u primenu nove metodologije, od procene da li je bilo dovoljno napretka u oblasti vladavine prava. Ja smatram i moje je pravo da kažem da mislim da je bilo i za više od jednog klastera, ali, to je procena koju će na kraju zemlje članice doneti.
Mi smo se spremili za klaster 3 - Inkluzivni rast i konkurentnost, tu je osam pregovaračkih poglavlja i tu smo potpuno spremni, kao i za klaster 4 - Zelena agenda digitalizacije i održiva povezanost, sa četiri poglavlja, potpuno spremna, sa svim procedurama koje su odobrene i u parlamentu, resornim odborima i nacionalnom konventu, sektoru civilnog društva i poslato Evropskoj komisiji.
Postoje sada brojne procedure. Pitanje je da li će sada i države članice na vreme uspeti da pripreme svoje izveštaje, da sve analiziraju, ali ono što je sigurno, to je da smo mi uradili naš deo posla i zbog toga bi, ja verujem, kao neko ko kaže da je proevropski opredeljen, da budete jako zadovoljni i da pohvalite sav ovaj aktivizam i ovu dinamiku koju smo uneli u naš pregovarački proces. Hvala.

Hvala.
Reč ima Šaip Kamberi, replika.

Ja sam u svom govoru izneo svoj stav i stav svoje poslaničke grupe da ne možemo podržati parcijalnu promenu Ustava, već bi trebalo promeniti ceo Ustav, zato što postoje primedbe koje sam naveo, a koje su uočili i domaći eksperti, ali i Venecijanska komisija.

Ja ne znam o kom napretku govorite, gospođo ministarka, ministre, izvinite, da mi ne primećujemo. Ako sam ja i moja poslanička grupa jedini problem ovde, onda vi nemate problem, ali je pitanje zašto cele 2020. godine nije otvoreno ni jedno poglavlje? To je ključno pitanje. Pitanje je zašto izveštaj o napretku Srbije, izveštaj Evropske komisije, izveštaj Stejt departmenta govori o nedovoljnom poštovanju ljudskih i manjinskih prava, nedovoljnoj zastupljenosti, posebno Albanaca i Bošnjaka, u državne institucije?

To su ta ključna pitanja koja govore o ljudskim pravima, o manjinskim pravima i vladavini prava. Hvala.

Dobro.
Đorđe, šta ste hteli? Repliku ili...?
(Đorđe Milićević: Povredu Poslovnika.)
Morate da se prijavite.
Izvolite.

Član 27, član 106.

Uvaženi predsedniče, poštovana premijerko, mislim da sam pogrešno protumačen. Nisam ja zlonamerno rekao, uopšte je poznat stav poslaničke grupe SPS i zato sam rekao da smo mnogo puta govorili o nacionalnim manjima u Srbiji.

Naravno da je Srbija njihov dom i naravno da oni treba da se osećaju ovde kao građani Srbije. To apsolutno nije sporno, ali je sporno nešto drugo, što neko želi da ima, pokušava da ima monopol na nacionalnim manjinama kroz slanje političkih poruka i političkih pamfleta.

To sam želeo, uvaženi predsedniče. Želim da vi to prenesete premijerki i kolegi, pošto moram vama da se obraćam.

Uz dužno poštovanje, u potpunosti se slažem sa vama, predsedniče, da treba da se vratimo na ono što jeste tačka dnevnog reda danas.

Dakle, nisu tačke dnevnog reda danas o tome ko ne poštuje Briselski sporazum, nisu tačke dnevnog reda danas ko ne poštuje Ustav kroz narušavanje teritorijalnog integriteta ili pokušaja da izazove secesiju, nisu tačke dnevnog reda danas to da li je neko pitao kada je proglašena jednostrana nezavisnost KiM.

Niko nas ništa nije pitao, proglašena je jednostrana nezavisnost KiM, formirane kosovske snage bezbednosti.

Niko vas, predsedniče nije pitao, od poslanika Narodne skupštine, da na godišnjicu, navodnu godišnjicu obeležavanja kosovskih snaga bezbednosti kao poslanik Narodne skupštine ode u Prištinu i obraća se kao poslanik Narodne skupštine Republike Srbije iako je ovde potpisao da će poštovati Ustav Republike Srbije.

Samo sam želeo da vas zamolim da se vratimo na ono što jeste tačka dnevnog reda i da prosto razjasnim, jer mislim da sam pogrešno protumačen. Zahvaljujem.

Hvala.
Idemo dalje.
Samo još jednom da skrenem pažnju da mi danas raspravljamo o Predlogu za promenu Ustava Republike Srbije, koji je podnela Vlada Republike Srbije, sa tačno određenom temom.
Ta tema je promena odredbe člana 4. Ustava, koja se odnosi na načelo podele vlasti. Ta promena se odnosi na članove od 142. do 165. koji se odnose na sudove i javna tužilaštva i posledično tome odredbe člana 99, kad je reč o nadležnosti Skupštine, znači ko bira sudije i tužioce, člana 105. Ustava – način odlučivanja o Narodnoj skupštini, i odredbe člana 172. Ustava, kada je reč o izboru i imenovanju sudija Ustavnog suda.
Molio bih vas da se time bavimo, jer sve druge teme koje sada pominjemo, koje su isto tako važne, zamagljuju suštinu onoga o čemu danas pričamo. Mi danas pravimo iskorak koji je, sa pravom je rekla premijerka, iskorak koji će svaki sledeći saziv Skupštine morati da poštuje ili ustavopisci morati da poštuju, a to je da po prvi put u istoriji sudije i tužioce neće birati Narodna skupština Republike Srbije.
To je tema, nisu teme ove stvari o kojima svakoga dana ovde raspravljamo i slušamo. Tako da, molim vas, a između ostalog zbog toga su i došli ovi ljudi koji su ovde na galeriji.
Kad je reč o drugim temama one nisu na dnevnom redu, kada je reč o promeni Ustava.
Iskreno rečeno, vladajuće stranke, pre svega mislim na SNS i SPS, mi nismo učestvovali u pisanju ovog Ustava.
Znate i ko ga je pisao i na koji način je taj Ustav donet i znate da je od samog početka bilo traženja od strane Venecijanske komisije da se Ustav promeni na ovu temu, to sada radimo. To je velika stvar koju radimo i radimo sa jasnom porukom u kom pravcu, kao društvo, želimo da idemo.
Tako da, molio bih vas da se time bavimo, jer je to osnovna poruka današnje sednice.
Reč ima narodni poslanik Muamer Zukorlić.
Izvolite.

Poštovani predsedniče Skupštine, poštovana predsednice Vlade, poštovane članice Vlade, uvažene ministrice, poštovani gosti, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani, kada se tema Ustava, promene Ustava generalno ili parcijalno nađe pred narodnim poslanicima i bude deo dnevnog reda Narodne skupštine to je definitivno jedan od najvažnijih tema sa kojom se mi, narodni poslanici, ovde možemo suočiti.

Zato, bavljenje ovom temom zahteva krajnju ozbiljnost i posvećenost. Tako će i narodni poslanici Stranke pravde i pomirenja koji su tokom celokupne javne rasprave uzeli puno učešće preko svojih stručnjaka, eksperata za pravo i ustavno pravo, zapravo tokom ove skupštine, odnosno njenog zasedanja, dati puno učešće, ali isto tako i podržati odluku za promenu, predloženu promenu Ustava.

Iz opšte poznatih navedenih, ali isto tako i svojih razloga svakako da smo među onim poslanicima koji podržavaju evropski put Republike Srbije, kao što se već moglo i videti u raznim drugim raspravama i temama, ne onako slepo, neselektivno, put podržavamo, ali u skladu sa tim putem, načelima na tom putu, načelima EU, ostajemo dosledni uvek da se kritički ophodimo prema svim temama koje su pred nama, a kritički znači imati i pozitivnu i negativnu kritiku, ali ukoliko za to imamo osnova i argumenata.

Kada govorimo o posebnim razlozima, Stranke pravde i pomirenja, a pre toga Ustav, definitivno, opšte poznat jeste temeljni i najbitniji akt, jedne zemlje, Ustav uspostavlja državu, uspostavlja principe društva i države i zato i najmanji deo tog Ustava, ne može biti nebitan i zahteva i zaslužuje punu posvećenost i pažnju.

Zbog svoje važnosti, Ustav jeste pretpostavka, možda i ključna pretpostavka, za dobro uređenje i funkcionisanje države i društva, istina ne jedini, jer imati dobar Ustav, znači imati dobar okvir za kvalitetno uređenje i funkcionisanje države i društva.

Ali, imati dobar Ustav, u tekstu i sadržini, ne znači po svaku cenu i da će država i društvo funkcionisati.

Poznati su primeri kroz istoriju, najpoznatiji je onaj tzv. Staljinov Ustav, koji kako kažu stručnjaci za ustavno pravo, jeste bio jedan od najbolje sročenih ustava, ne samo po formi, ustavno pravnoj, već i po sadržini, i po demokratičnosti, dakle, a znamo dobro kakva je bila to demokratija i kakve su bile slobode, kako je funkcioniralo društvo za vreme Staljina u Sovjetskom savezu. I to zapravo ukazuje da je moguće imati i dobra ustavna rešenja, a zapravo imati brojne probleme u praksi, a čuli smo i deo komentara na tu temu, a možda ću se tokom ovog izlaganja i ja na deo toga osvrnuti.

Dakle, ono od čega ne možemo pobeći, a tiče se zapravo donošenja ovog postojećeg ustava 2006. godine. Nije korektno, ne bi bilo ni etički, a ni politički u redu, da mi koji smo svedoci određenih događanja koja su okrunila i legalitet i legitimitet ovog Ustava 2006. godine, to prećutimo, i kao da se ništa nije desilo, iako se to više ne može vratiti ali iznoseći svoj stav i ne slaganje sa određenim pojavama koje su obeležile donošenje Ustava 2006. godine, zapravo se mi očitujemo i etički i politički, protiv, ili na takve stvari, zapravo ukazujući na to da u budućnosti nikada ne treba dopustiti da se nešto tako desi.

Ne radi se ni o kakvim sitnicama, već se radi o vrlo ozbiljnim propustima i aktima bezakonja u samoj proceduri donošenja Ustava 2006. godine, čime je ostvarena manjkavost, ostavljena fleka i na legitimitet i na legalitet ovog Ustava.

Tu nalazimo još jedan dodatni razlog za podršku promeni Ustava, bilo kakvoj promeni Ustava, uključujući o ove predložene promene, jer ćemo donekle, barem, oprati, da tako kažem, pošto nas čeka procedura i u ovoj Skupštini, a potom i na referendumu, čime ćemo donekle, da kažem, oprati ono što se dešavalo 2006. godine.

Tada nisam bio politički akter, međutim, kao neko ko je predvodio jednu važnu zajednicu, u tom slučaju versku zajednicu, bio sam jako zainteresovan za sve što se dešava na političkoj sceni Republike Srbije, a posebno kada su u pitanju ustavne promene, i zato sam svedok određenih dešavanja preko kojih se ne može tek tako preći, na koje ne možemo posmatrati, desilo se, idemo dalje.

Šta se desilo? Dakle, u Novom Pazaru gde sam bio svedok tih događanja, jer su mi se neke manje političke stranke obratile za pomoć tada, pomoć za kupovinu opreme, kako bi nadzirali referendum za donošenje Ustava, onaj čuveni dvodnevni i dvonoćni referendum.

Naravno, kao i uvek izašli smo im u susrete, pomogli smo im da se obezbedi pet ili sedam kamera, nisam siguran, ali najmanje pet kamera, koje su postavljene da nadziru ulaze u objekte u kojima se održavalo glasanje na tom referendumu, i izabrana su ona najmasovnija glasačka mesta u Novom Pazaru.

Tada snimljeni materijal još postoji, on se može proveriti. Prema tom materijalu, dakle, kamere su snimale 48 sati, na ta biračka mesta se pojavilo u Novom Pazaru oko 7% građana, a, vi se sada fino povratite, pa uzmite zvanične rezultate, u kojima je rekordna izlaznost u Novom Pazaru, u odnosu na celu državu, zapravo bila zvanična informacija, koja je saopštena građanima, zapravo ne samo saopštena, na kojoj je i zaključena i legalitet i legitimitet, ili ostvareno i jedno i drugo, i proglašen taj Ustav.

Dakle, da li sada taj deo ili taj broj falsifikovanih glasova jeste u onoj brojki koja bi potpuno Ustav smatrala nelegalnim, to se može analizirati, izračunati. Voleo bih da nije, jer bismo zapravo, bili u agoniji nelegalnosti, nelegitimnosti svih ovih godina. Dakle, ovde mnogo više reagujem etički, nego li pravno, jer pravno je kasno, ali ne mogu prosto da se pomirim sa vređanjem elementarne sopstvene inteligencije zbog onog idemo dalje, jer svi događaji iz prošlosti, makar iz ovako bliske prošlosti, nisu uvek da bi dobili neki sudski epilog, ali jesu da se prosto ukaže na njih, kako se nikada tako nešto više ne bi ponovilo.

Kako jedna država sebi ne može dopustiti da bude toliko neozbiljna, da zapravo, pristane na takve nagodbe, na takve falsifikate, naravno, da ne bi to bilo država, zapravo, to je bila jedna vlast, to je bila vlast Vojislava Koštunice, Vlada Vojislava Koštunice, koja je to izvela sa svojim partnerima, na lokalnom nivou u Novom Pazaru, među kojima su neki danas, koji se ne slažu sa tim Ustavom, među kojima su danas neki koji zapravo kažu da neće da učestvuju, da ne podržavaju, i da se ne slažu sa celokupnim Ustavom.

Dakle, sve ovo je važno da se zna. Ne volim da vodim rasprave u Narodnoj skupštini gde ću kao predstavnik jednog manjinskog naroda iznositi negativne kritike na predstavnike drugih manjina i manjinskih naroda. Osećam se jako neprijatno zato, ali ovo su etički i politički prekrupne stvari i one treba da se znaju.

Znači, tada su ti predstavnici Bošnjaka koji su tada držali lokalnu vlast u Novom Pazaru, koji su imali ministarske pozicije ovde u Beogradu, zapravo zbog sprege sa tadašnjom Vladom i vlasti zbog svojih ličnih i političkih, dnevno političkih interesa, zapravo progutali sve svoje nacionalne, etničke, kulturne, manjinske interese, principe i teme za prava i zapravo, ne samo glasali za taj Ustav, ne samo načelno podržali, već i na terenu učestvovali u tom kriminalnom činu falsifikovanja, dakle rezultata na tom referendumu.

Možda nekome ovo nije bitno, bilo je, prošla je vlast. Naprotiv, mi i kao sadašnja vlast svojim odnosom prema onim što je bilo ranije ako nije moguće pravnim, onda moralnim i političkim. Zapravo, ne govorimo o njima, nego govorimo o sebi, jer definitivno, ne mogu da zamislim da možemo podrškom ili ćutanjem dopustiti da se ikada više nešto tako ne dogodi.

Ovo je velika lekcija. Ovo je velika bruka. Zato je potrebna promena Ustava, makar ova parcijalna, a nadam se da će biti i nekih temeljitijih kada za to dođe vreme, ali ovim ćemo donekle skloniti fleku i pokazati da je moguće menjati Ustav drugačije, da je moguće menjati Ustav bez tih kriminalnih nagodbi i međupolitičkim akterima, punjenja kutija, držanja tih kutija 48 sati danonoćnog ubacivanja i legalno i nelegalno glasačkih listića, da je moguće drugačije, da država može da bude ozbiljna, da može da prođe kroz nimalo lake rasprave sa predstavnicima pravosuđa, što mi je takođe i drago, pa nek su bile i gorke, nek su bile i teške. To je dinamika i proces koji nama ovde treba. Što su rasprave teže mi bolje dolazimo do boljih rešenja, i u Narodnoj skupštini, i mimo Narodne skupštine.

Dakle, mi smo tada imali određene ne nekorektne, da ne kažem kriminalne, ali sigurno nezakonite saveze oko tog Ustava. Šta se onda nama dešava posle te 2006. godine? Godine 2007. nam se dešava po tim Ustavom, u stvari pod tim političkim dvojcem ili trojcem koji nam je sve to skuvao. Mi imamo brutalni napad na islamsku zajednicu. Pokušaj razbijanja islamske zajednice, čije posledice osećamo do dana današnjeg. Dakle, pod bajrakom, organizacijom istih ljudi koji su na prostoru Sandžaka i Novog Pazara falsifikovali referendumske rezultate za taj Ustav.

Ti isti branitelji naših bošnjačkih, muslimanskih i opšte manjinskih prava su se zapravo tako ponašali zato što određene strukture, odnosno ponašanje rukovodstva islamske zajednice njima nije politički odgovaralo.

Pošto nisu mogli islamsku zajednicu koristiti za svoje političke, biračke i druge potrebe oni su odlučili da tu islamsku zajednicu razbiju, prvo da je otmu, pa kad nisu uspeli da je otmu, hajde onda da je podele, pa da naprave sebi jednu koja će ih slušati, jednu, dve ili ne znam koliko će ih na kraju praviti.

Naravno da to ne bi moglo da se desi da nije bilo od tadašnje vlasti otvorene podrške i ne samo podrške već zloupotrebe organa vlasti, čak i organa vlasti sile pravosuđa i policije za takve nakane.

Da li je to bilo, kako uvažena ministarka kaže, takmičenje u tome ko je gluplji, ali je bilo, čak i ako jeste a zvuči duhovito, međutim to je bilo veoma brutalno i posledice su jako loše.

Godine 2010. se dešava još brutalniji događaj koji se naslanja na takve ustavne donosioce. Izbori za Bošnjačko nacionalno vjeće, odnosno za nacionalne savete koje svi ovde hvalimo. Inače, ideju nacionalnih saveta, bez obzira na sve manjkavosti, bez obzira čak i na ovo o čemu sada govorimo, jeste jedan značajan politički, civilizacijski, kulturni i svaki drugi iskorak ove zemlje, pre svega prema manjinskim narodima i zajednicama.

Naravno da on, s obzirom da se kao institut i mehanizam uvodi po prvi put, treba dorađivati i unapređivati i to treba da zajedno činimo, ali ono što se desilo 2010. godine, to mora da uđe u anale, u udžbenike. To mora da bude nešto što ćemo crtati deci od vrtića do univerziteta kako ne bi smelo nikada više.

Dakle, organizuju se izbori kao za sve nacionalne savete. Međutim, u Sandžaku se desi nešto drugo. Pobedi jedna lista koja nije trebala da pobedi i to pobedi toliko ubedljivo da ima većinu. Šta se dešava? Naravno, vanredno stanje je u krugovima vlasti u Beogradu i njihovih partnera u Sandžaku kako to sprečiti. Pošto nije postojalo ni najmanjeg manevarskog prostora da se to spreči zakonito, oni se odluče na brutalno kršenje i Ustava i zakona da bi se sprečilo konstituisanje Bošnjačkog nacionalnog veća ili Bošnjačkog nacionalnog saveta od strane te većine koja je legalno i legitimno izabrana. Na koji način? Konstituišu se svi nacionalni saveti po jednom pravilniku koji do tad postoji i samo za Bošnjački nacionalni savet, odnosno veće se menja u hodu Pravilnik, uslovljavajući se da na konstituirajućoj sednici treba da prisustvuje najmanje trećina članova saveta, odnosno veća, a onda, naravno, jedna veći deo trećine ne dođe i to bude navodni pravni osnov da se ne konstituiše Bošnjačko nacionalno veće.

Tadašnjeg ministra, kojeg vidim je opet nešto oživio politički, pitaju zašto menjaš Pravilnik za Bošnjake? Da li znate šta je njegov odgovor? Nacistički odgovor – oni su nešto drugo.

Taj ako nije, trebao je biti u zatvoru. Ako nije kasno, treba sad ići u zatvor, ako je kasno, onda ono za šta nikada nije kasno - da se moralno distanciramo, ogradimo, operemo od jedne takve pojave. Da zlo bude veće, on se nešto zove demokratski taj ministar itd.

Dakle, to je nešto što ne može da se zaboravi, što je zapravo produkt jedne takve političke pravne i ustavne produkcije.

Šta se dalje dešava? Pošto nije samo da ste zaustavili konstituisanje, šta je sada sa Većem? Da li vi znate? Treba da znate, da nikad ne zaboravite. Možda vam ovo zvuči suludo, kao da pričam o nekoj drugoj zemlji. Ne, to je bilo ovde u ovoj istoj zemlji, samo pod nekom drugom vlašću. Četiri godine nema Bošnjačkog nacionalnog veća, pojela maca, nema ga. Šta se dešava? Ništa. Čekamo nove četiri godine. A isti ljudi koji su držali Veće, jer su u sprezi sa prethodnom, sa tom vlašću, oni funkcionišu, troše pare Veća, dobijaju pare od Veća, jedu ćevape, prave putne troškove, itd, itd.

Dakle, to su vam isti ljudi čije smo i danas čuli glasove vezano za taj Ustav. Dakle, to su produkcije upravo takvog Ustava i takve vlasti sa takvim Ustavom. Dakle, jedna moralno-politička pojava za koju ja nisam mogao verovati da će se desiti i onda nakon četiri godine šta vi zapravo uradite? Pa, onih 49% ljudi koji su glasali za tu listu, šta su kazali na sledećem izboru? Ne zanima ih, koja država, koje veće, koji saveti, koji izbori? Znači, vi ćete imati izbore dok pobede vaši. Kad ne pobede, ne važi se, poništimo sve, idemo dalje.

Znači, tada je takav udarac zadan poverenju na relaciji bošnjačke zajednice i države, odnosno konkretnije vlasti, a kod naroda je to uglavnom države gde mi dan danas imamo rane i posledice jednog takvog odnosa.

Prema tome, naveo sam ova dva drastična primera. Verujte, mnogo ih je više, da li iz sfere takmičenja ko je gluplji ili iz sfere planiranog, namernog kršenja i Ustava i zakona, ali ovo je ono pod šta treba podvući crtu.

Svakako, ponavljam, podržavamo predložene ustavne promene kao prvi korak gde ćemo, ako Bog da, doći u priliku da razgovaramo i o prvom članu Ustava i o definiciji države i o odnosu manjine i većine u toj samoj definiciji, što jeste problematično i sporno, verujem, za sve ili za većinu pripadnika nacionalnih manjina, odnosno manjinskih naroda. Ali, ovo je jedan iskorak koji treba podržati i u svakom slučaju verujem da će on dati svoje rezultate, posebno na polju pravosuđa i onome što mu je zadato.

Hvala.

Zahvaljujem se potpredsedniku Narodne skupštine, ovlašćenom predstavniku poslaničke grupe Stranke pravde i pomirenja, Ujedinjena seljačka stranka.
Reč ima predsednik poslaničke grupe Socijaldemokratska partija Srbije narodni poslanik Branimir Jovanović.
Izvolite.

Hvala, potpredsednice.

Poštovana predsednice Vlade, poštovani ministri, koleginice i kolege, imajući u vidu ozbiljnost današnje diskusije i značaj i težinu odluke koju treba da donesemo nakon rasprave, smatram da je neophodno i ja ću napraviti jednu retrospektivu, odnosno podsetiću na istorijat donošenja Ustava u Republici Srbiji. To govorim jer je dobro da se podsetimo kako su društvene, odnosno istorijske okolnosti ukazivale na potrebu da se u određenom trenutku promeni Ustav, kao što i sada imamo određene okolnosti koje nas, prosto, teraju da promenimo Ustav u jednom našem delu.

Države sa stabilnijom prošlošću, države sa stabilnijim ustavnim uređenjem imaju stabilniji ustavni kontinuitet. Srbija je tokom svoje burne istorije više puta menjala svoj Ustav, nekada delimično, nekada u potpunosti, ali moram da napomenem da je još tokom Srednjeg veka Srbija imala elemente pravne države. Prvi takav akt je nastao početkom 13. veka i to je Zakonopravilo.

Mnoge odredbe Dušanovog zakonika kao skupa zakona feudalne Srbije u svom materijalnom smislu, po materijalnoj sadržini, takođe, imaju ustavne odredbe i najčešće navođene takve odredbe su upravo one o nepreistrasnosti i nezavisnosti sudija čak i od mišljenja samog cara. To samo govori o značaju koje sudstvo, odnosno pravosuđe zauzima u svakom Ustavu.

Vratiću se i na jedan izdanak Francuske revolucije, na Deklaraciju prava čoveka i građanina iz 1789. godine i citiraću. U Deklaraciji se kaže: „Svako društvo u kome nije obezbeđena garancija prava, u kome nije utvrđena podela vlasti nema svoj ustav“. Upravo to govori koliko je taj pravni okvir, koliko je pravosuđe važno za svaki ustav. Ovakva jedna konstatacija u deklaraciji nastala je kao potreba da se ograniči vlast svakog vladara, potreba da se iskaže narodna suverenost i isti takav motiv bio je prisutan i te kako u kreiranju prvog srpskog ustava, Sretenjskog ustava 1835. godine, gde je postajala potreba da se ograniči aposlutna vlast tadašnjeg vladara kneza Miloša.

Ovaj ustav je u tom trenutku je bio jedan od najmodernijih ustava u Evropi, ali je, nažalost, zbog neslaganja velikih sila potrajao svega 58 dana. Kasniji ustavi, koliko god su neki od njih išli korak u nazad, ipak su ostvarili značajan uticaj na razvoj demokratskog društva u Srbiji.

Čak i Ustav iz 1869. godine, kojim je uveden jedan novi oblik državnog uređenja, to su oblici koji važe i danas u svetu, i mi smo poprimili obrise takvog oblika državnog uređenja i dan danas naravno usklađen sa svetskim trendovima.

Podsetiću i da je Ustav Kraljevine Srbije iz 1888. godine bio jedan od najmodernijih ustava tada u Evropi. I on je zapravo uveo na vrata, praktično, parlamentarizam u Srbiji.

Svako vreme i istorijski događaji reflektuju se kroz ustav kao najviši zakonodavni akt. Ustav je garancija svakog prava. To pokazuje i Vidovdanski ustav iz 1921. godine, kada je zakonodavna vlast podeljena između kralja i Narodne skupštine.

Kroz istoriju svaka promena ustava, odnosno svaka promena društvenog sistema morala je da bude potvrđena ustavom.

Nakon Drugog svetskog rata smo prešli sa monarhije na republički oblik uređenja i to je potvrđeno Ustavom iz 1946. godine, gde su promovisane neke druge vrednosti, vrednosti kao što su ravnopravnosti svih naroda koji su činili Federaciju Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, ali je promovisan i jedan nov ekonomski koncept kroz Ustav.

Ustavni zakoni su doneti 1953. godine, podjednako važni kao Ustav, koji su upravo promovisali jedan koncept samoupravljanja koji je ostao na snazi dugo godina nakon toga.

Da ustav nekada može da bude dobra osnova za novi koncept razvoja države, ali može da bude i osnova za urušavanje države, pokazuje i Ustav iz 1974. godine, koji je dao veća ovlašćenja republikama, naročito pokrajinama u sastavu Republike Srbije, Vojvodini i Kosovu i Metohiji, i mnogi smatraju da je upravo taj Ustav bio osnova za urušavanje SFRJ.

Mi danas kada razgovaramo o promeni Ustava, govorimo o Ustavu koji je donet pre nešto manje od 15 godina. Tada politički sistem defakto nije promenjen, Srbija je samo postala samostalna država, nije više bila član federacije, ali su se od samog donošenja ovog Ustava mogle čuti kritike na njegov račun.

Ciljano sam izložio kratak pregled razvoja ustavnosti naše zemlje kroz proteklih 200 godina, jer su to argumenti koji govore u prilog neophodnosti da se menjaju i prilagođavaju ustavne norme, usled burnih istorijskih i društvenih promena na našem prostoru.

Zato smatram da je pitanje koje se ovih dana može čuti - da li su nam potrebne ustavne promene, izlišno pitanje. Ustavne promene su nam potrebne. Predstavnici tih teorija koji tvrde da nije potrebno menjati Ustav, često navode primere drugih zemalja gde se ustav ne menja decenijama, navode primer SAD ili možemo navesti i primer Velike Britanije, koja čak i nema Ustav. Ali, sve su to specifičnosti jednog naroda, kao što i naše specifičnosti ukazuju na potrebu promene Ustava. I naši ustavi do sada su bili jedni od najboljih i najdemokratskijih u Evropi, a to smo mogli da postignemo jedino što smo pratili razvoj društvenih odnosa.

Ustavne promene koje pokrećemo ovom današnjom raspravom odnose se na oblast pravosuđa, odnosno na onaj deo koji se tiče izbora nosioca pravosudnih funkcija. To je jedna oblast koja je oduvek bila i biće pod lupom javnosti, zato što onaj koji prosuđuje je takav da se od njega očekuje da radi svoj posao bez greške.

Reforma pravosudnog sistema je u funkciji ostvarivanja načela vladavine prava kao osnovnog principa jednog demokratskog društva. Još je Platon govorio o tome, pokušavajući da pronađe najbolji poredak za državu, na kraju je došao do zaključka da je jedini pravi poredak onaj gde se poštuju, kako je on nazvao, zlatni akordi zakona.

U obrazloženju i koje smo dobili od Vlade Republike Srbije, što smo mogli čuti na nizu javnih slušanja, navodi se da su potrebne promene Ustava da bismo imali cilj, unapređivanje kvaliteta pravde, kao i nezavisnosti, nepristrasnosti, stručnosti, odgovornosti i efikasnosti pravosuđa.

Takođe, cilj je da se promenama ulazak u pravosuđe omoguće po objektivnim kriterijumima, na osnovu pravičnih procedura izbora i otvorenosti za sve kandidate koji ispunjavaju uslove propisane zakonom i, naravno, stručne uslove. Neophodno je, takođe, da VSS i Državno veće tužilaštva budu dodatno ojačani i smatram da smo to sposobni da učinimo, ali to će na neki način povećati i njihovu odgovornost kasnije prilikom donošenja odluka.

Ustavne promene jesu neophodne zbog pristupanja EU, ali smatram da to nije primarni motiv i ne treba da bude glavni razlog zašto pristupamo ustavnim promenama. Mi, pre svega, moramo da vodimo računa o našem pravnom okviru, da stvorimo takav pravni okvir, da imamo takav Ustav pred kojim će svi građani biti tretirani jednako. I cilj treba da bude ujednačavanje sudske prakse, što je garancija jednakosti građana pred zakonom, koju treba da obezbede upravo pravosudni organi. Na tom putu moramo da vodimo računa, pre svega, da zadovoljimo potrebe građana Srbije, zatim, da zadovoljimo potrebe ljudi koji rade u sudstvu i, naravno, da usaglasimo naš pravni sistem sa standardima koji važe u EU.

Dakle, osnovni cilj je depolitizacija pravosuđa, jačanje nezavisnosti sudstva i samostalnosti tužilaštva. Sve je to u skladu sa Akcionim planom, koji je, naravno, usklađen sa pregovaračkim Poglavljem 23.

Parcijalna revizija Ustava je skoro podjednako teška, kao i promena celog Ustava, odnosno donošenje novog Ustava i podjednaka je odgovornost na Skupštini, kao zakonodavnom organu koji učestvuje u proceduri promene Ustava.

Pokrećemo postupak po predlogu Vlade i ne može biti promene Ustava u nijednom njegovom drugom delu. Ovo naročito ističem zbog toga što se prethodnih meseci u javnosti pojavilo mišljenje, odnosno stavovi, koji nisu tačni, da ćemo menjati Ustav u nekim drugim delovima.

Dakle, podsećam još jednom, Ustav se menja samo u onom delu koji je predložila Vlada i ni u jednom drugom delu.

Tačno je da ustavotvorna vlast pripada Narodnoj skupštini, ali pripada i biračima. Još Karl Marks je govorio da Ustav ne stvara narod, već narod stvara Ustav. I Ustav je prema tome shvatan kao izraz narodne suverenosti. I pravni izraz ovako stvorenih društvenih uslova i odnosa koji nastaju jeste zapravo Ustav Republike Srbije.

Poštujući te principe, mi u postupku odlučivanja o promeni Ustava učestvujemo, naravno, sa građanima Srbije podjednako odgovorno, koji će svoj stav iskazati na referendumu. Referendum može da bude fakultativan, može da bude obavezujući, u našem slučaju je obavezujući. I tek onda kada građani Srbije potvrde ustavne odluke, odnosno ustavna rešenja, Narodna skupština će izglasati takve promene.

Naš Ustav moramo da menjamo, kao što sam već i naglasio, jer su to učinile i mnoge druge države koje su se nalazile u našoj situaciji, koje su bile na evropskom putu. I te države su i po nekoliko puta modifikovale svoj najviši zakonodavni akt. Srbija se našla pred ovim izazovom usklađivanja Ustava sa pravnim okvirom EU.

Imajući u vidu da postojeći Ustav Republike Srbije definiše Srbiju kao državu zasnovanu na vladavini prava i socijalnoj pravdi, na načelima građanske demokratije, na načelima ljudskih i manjinskih prava i sloboda i principima i vrednostima koji važe u državama EU, mi ćemo kao socijaldemokratska Srbija itekako podržati inicijativu za promenu Ustava, jer su prosto to principi na kojima se baštini i naš program, odnosno naša programska načela.

Konkretno, o Predlogu Vlade za promenu ustavnih normi koje se odnose na pravosuđe, sa ciljem jačanja sudske nezavisnosti, samostalnosti tužilaštva, kao jednim od osnovnih načela vladavine prava, smatramo da je ovaj predlog opravdan.

Dobili smo, takođe, u međuvremenu i sugestije od Venecijanske komisije. Sugestije se odnose na to da u podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku postoji prostor da postoji jedan politički uticaj, zapravo, da može da postoji politički uticaj zakonodavne i izvršne vlasti na sudsku vlast. Posebno se to odnosi na sastave pravosudnih saveta, odnosno izbore njihovih članova, VSS i Državno veće tužilaštva. Mišljenje Venecijanske komisije za nas nije obavezujuće, ali može da posluži kao jedna korisna instrukcija, kao koristan savet u kom smeru treba da se krećemo i na taj način da pronađemo ravnotežu između standarda koji važe u EU i našeg pravnog okvira, u ovom slučaju konkretno ustavnih rešenja.

Kada govorimo o uticaju zakonodavne i izvršne vlasti na sudsku vlast, neophodno je da, pre svega, definišemo jasan odnos između tri grane vlasti, da ne bismo došli u situaciju, odnosno da bismo na vreme otklonili eventualnu sumnju u način njihove povezanosti i međusobne kontrole.

Ovim ustavnim promenama moramo da pronađemo balans. Stav SDPS je jasan, uticaj politike mora da se ograniči na stručnost, kada govorimo o pravosuđu. Ali, s druge strane, ni struka ne može da ostane bez ikakvih mehanizama kontrole, ne može da postane sistem za sebe, ne može da bude sistem koji nikome neće polagati račune. Ne sme ni u jednoj grani vlasti da se stvori esnafski princip rada, već moramo da budemo svesni da svaka grana vlasti, i zakonodavna i izvršna i sudska crpi svoj legitimitet iz naroda. Naravno, ove ustavne promene daće određena rešenja koja će upravo otkloniti, nadam se, ove nedoumice, da li taj stručni deo crpi određeni stručni legitimitet ili legitimitet svih građana Srbije.

U svakom slučaju, kada govorimo o podeli vlasti i uticaju jedne vlasti na drugu, moramo da shvatimo da moramo da nađemo takve mehanizme gde neće biti zloupotreba, gde svaka grana vlasti može da donosi određene odredbe, određene akte iz svoje nadležnosti, ali da svaka grana vlasti mora da kontroliše odredbe neke druge grane vlasti, odnosno ostale dve grane vlasti, kako bismo uspostavili određeni balans.

Ustav je od velike važnosti za sudsku granu vlasti, ali ipak nezavisnost, nepristrasnost i integritet sudija ne može da garantuje ono što je samo napisano u Ustavu. To se postiže tako što se u sudskoj vlasti uspostavlja jedan princip. To je princip pravičnosti. Dakle, sudije moraju da primenjuju pravo jednako prema jednakima, ne jednako prema nejednakim slučajevima. I osnovni preduslov da sudija primenjuje jedan ovakav princip u svom radu, odnosno odlučivanju jeste da se sačuva njegova nezavisnost i objektivnost.

Sa druge strane, potrebno je obezbediti uslove da se sačuva dostojanstvo i autoritet suda, i to je ono što mi sada radimo. Demokratija nije sama po sebi dovoljna da se sačuva nezavisnost sudstva, kao što ni to što ćemo Ustavom proglasiti da smo pravna država nije dokaz da to jesmo u praksi. To moramo da realizujemo u stvarnosti.

Predsednica Vlade malopre je navela dobre primere, neću da ih ponavljam, koji pokazuju da mi sada i te kako u praksi ostvarujemo načela vladavine prava i da u praksi niko nije politički zaštićen.

Shodno navedenim promenama koje se odnose na pravosuđe, moram da podsetim da je neophodno da prihvatimo i neke ustavne norme koje se odnose na promene nadležnosti Narodne skupštine, baš u oblasti pravosuđa, odnosno o izboru sudija i članova grane koja se odnosi na tužilaštvo.

Promena Ustava koji je predložila Vlada svakako je uslov za dalju reformu pravosudnog sistema. Rezultat ovog procesa treba da budu čvrsti ustavni stubovi oko kojih će se dalje graditi zakoni koji su, mogu reći, pojedini na čekanju, ali i podzakonski akti.

Ovom prilikom želim da pohvalim sve aktivnosti koje preduzima Narodna skupština, koju preduzima Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo, Vlada Republike Srbije, konkretno Ministarstvo pravde, a koji se odnose na organizovanje javnih slušanja. I upravo su ta javna slušanja dobra mesta gde možemo da čujemo različita mišljenja, gde su uključeni i stručnjaci iz ove oblasti i predstavnici civilnog sektora, ali i narodni poslanici, kao predstavnici građana.

Na taj način daje se mogućnost da se kroz dijalog i jednu argumentovanu raspravu dođe do najboljih rešenja. Svako može da ukaže na određene sugestije, svako može da da komentare i nadam se da ćemo imati dobar rezultat na kraju ovog procesa.

Moram i da napomenem da postoje različita mišljenja da li je vreme da se krene u ustavne promene, kao što postoje ona mišljenja gde se govori da smo zakasnili sa postupkom. Predstavnici Društva sudija Srbije su na jednom javnom slušanju iskazali svoj stav da nije povoljan trenutak da se pokrene postupak procedure promene Ustava i taj stav je obrazložen time da ni jedan rok ne može i ne treba da ima prioritet na sadržinu.

Smatram da imamo dovoljno vremena i da rok neće biti ograničavajući faktor i da je moguće pronaći najbolja rešenja koja će biti dugoročna. Nije suština da uđemo u ovaj procese da bismo promenili Ustav samo radi njegove promene. Suština je da dobijemo najbolja pravna rešenja, da taj Ustav kada se izglasa na neki način mi budemo i odgovorni, da taj Ustav uvedemo u život.

Ustav je simbol nacionalnog jedinstva, kao što je to i zastava. U nekim državama Ustav poprima i mitska svojstva. I upravo sam želeo da ukažem na značaj Ustava, na značaj njegove primene za jedan narod. Zbog svega navedenog i zbog značaja koji Ustav ima, odnosno ove ustavne promene, SDPS će podržati inicijativu za promenu Ustava Srbije. Hvala.

Zahvaljujem se predsedniku poslaničke grupe SDP Srbije.
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Jedinstvena Srbija, narodni poslanik Vojislav Vujić.