Samo da vas obavestim da vam je isteklo vreme.
Pošto ste krenuli sa "ukratko", trebalo je odmah da krenete sa ukratko.

Ako budemo mogli u nastavku diskusije jednim civilizovanim tonom da dođemo do razmene mišljenja, mi ćemo biti vrlo zahvalni.
Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima ministarka Gordana Čomić.
Izvolite.

Zahvaljujem.
Niko sretniji od mene ako ovaj dijalog omogući dovoljno replika da dovršite ono što želite da podelite kao stav i one koje predstavljate politički i ukupnoj javnosti Srbije.
Dakle, nekoliko opaski. Jedna, prva, možda onoliko retorička koliko je bilo i vaše pitanje, pošto naziv na presudama "u ime naroda" potiče iz perioda kad je bilo definisanih i narodnosti, pa ako nikog nije zanimalo zašto ne piše "u ime naroda i narodnosti" i ako su svi znali da se to odnosi na državni suverenitet kome pripada pravosudni sistem onda imate odgovor i za danas za sve sudske presude.
Ako želite unutar Skupštine, ja vam stojim na raspolaganju, da se organizuje javno slušanje na Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo, na Odboru za pravosuđe, gde god želite, na Odboru za ljudska prava da elaborirate zašto vama smeta da na presudama piše „u ime naroda“. Ovo je mesto gde se o tome govori i učešće vaše je više nego poželjno da se razjasni šta znači „u ime naroda“, od kad to stoji na našim presudama i zašto ne piše „ u ime narodnosti“ ni onda kada je uvedeno, a danas teško da bi pisalo „u ime naroda, nacionalnih manjina i građana“. Dakle, onoliko je, kažem, moj odgovor retorički koliko i vaše pitanje.
Što se tiče Izveštaja EU, vrlo pažljivo pratimo i Izveštaj EU, sa zahvalnošću, pogotovo kritičke opaske pošto su one alat, putokaz za svaku Vladu i za svaku Skupštinu šta je to što treba da menjate na bolje sa vrlo često sasvim dobronamernim predstavnicima Evropske komisije ili Saveta Evrope ili EOBS-a, koji vam i kažu kako da menjate na bolje.
Moguće je da je moj lični propust, ali u zvaničnim izveštajima ja nisam naišla na podatak da se imenuju Albanci i Bošnjaci kao ljudi čiji predstavnici manjkaju u javnim službama u lokalnim samoupravama, u sudstvu, u policiji, u vojsci.
Ono na šta sam naišla je naš Zakon o nacionalnim savetima kojim je država Srbija samu sebe obavezala na zastupljenost nacionalnih manjina na nivou lokalne samouprave, agencija, javnih službi, policije, sudstva, vojske, svih onih zato što je to normalno, zato što je to prirodno, zato što je to, osim što je jasna poruka, ono za šta se Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog zalaže, da svako ko i pomisli da manjine u Srbiji posmatra pokroviteljski, a ne ravnopravno, odmah od toga odustane. Ako smo ravnopravni, onda treba da nas bude i u državnim organima, institucijama, agencijama, javnim službama za koje plaćamo porez jednako, bez obzira da li smo većina ili manjina.
Sa procesom predstavljanja, Ministarstvo se odlučilo za jedan društveni dijalog koji će biti tokom meseca jula o predstavljanju predstavnika nacionalnih manjina svugde. Prvi dijalog je u medijima, javnim servisima. Drugi će biti u onome što su službe javne politike i na vreme ćete biti obavešteni i zamoljeni za učešće zbog toga što Srbija ima dokaza da iznad svega želi predstavnike manjina. Dokazi su pripadnici Albanaca - nedovoljni, Bošnjaka - nedovoljni, Roma - pogotovo nedovoljni.
Znači, kada imate pripadnike romske nacionalne manjine jednako obrazovanih, jednako stručnih, onda ćete vrlo često od mnogih čuti – nemoj njega, Rom je, nemoj nju, Rom je. Ali, imate i sudija Roma i ja znam da svi predstavnici nacionalnih manjina vrlo pomno prate da li se taj zakon primenjuje i odličan je deo dijaloga da nas upozori gde manjka. Ne u procentu, ne radi se samo o tome da li je procenat prisutnosti Bošnjaka odgovarajući na teritoriji, radi se o tome da li se primenjuje zakon. O tome je ovde reč.
Imate i obrnute slučajeve u lokalnim samoupravama gde su vam manjine apsolutna ili relativna većina, da onda nemate predstavnike većinskog naroda. Naravno, zato što ne znaju jezik, zato što neće da se druže jedni sa drugima. Tako je, prosto, način života organizovan da morate da imate zakon koji bi ljudima dao poruku da treba da se ljuduje i da se gradi kultura ljudskih i manjinskih prava, da se podrazumeva jednakost pred zakonom.
Ako hoćemo da ocenimo ima li uspeha ili pomaka u tome i koliko se Srbija promenila, koliko je privržena kulturi ljudskih i manjinskih prava, biće mi vrlo drago da i o tome pričamo u odnosu na vremenski period od 10 godina, od pet godina, od 30 godina ili od 50 godina od vremena kada smo živeli u okruženju naroda i narodnosti.
Identitet koji za sada, i po zakonu i po onome kako su Bošnjaci izlazili na izbore za nacionalni savet i kako se izjašnjavaju, je takav da se po zakonu zovu nacionalna manjina. Sve ono što politički predstavnici Bošnjaka, što Nacionalni savet Bošnjaka želi da eventualno menja u zakonu više ste nego dobrodošli da se o tome otvori dijalog unutar Ministarstva, i vi i bilo ko drugi, kao što imamo poseban dijalog sa romskom nacionalnom manjinom, jer oni imaju prethodnu stepenicu, Strategija uključivanja Roma u sve sektore života, pa onda status na kome su, zato što su autohtoni narod koji živi u Sandžaku, u Srbiji oduvek. Bošnjaci, po prirodi stvari, imaju ono što je autonomija nacionalnog saveta za kulturu, za informisanje, za obrazovanje i za službenu upotrebu jezika i pisma.
Taj deo, takođe, proizvodi probleme na terenu zbog toga što Bošnjački nacionalni savet po svim pravilima zakona koji uređuje njihovu autonomiju u oblastima za koje je definisan Zakon o nacionalnim savetima se obraća nekim organima i onda se zbog reči „Sandžak“, koja je prirodna reč za pripadnike Bošnjačke nacionalne manjine, se vraća sa opaskom da treba drugačije zvanično da se zove. I o tome može da bude razgovora, jer ja čitam papire kako sam ja ministar, pa ne vraćam nikome papire.
Znate, nisam ministar, ja sam ministarka, jer je ministar rekao i izjavio, a ne može da se kaže da je ministar Čomić izjavio, pošto nisam „izjavio“, nego sam „izjavila“, pa ne vratim papire nikome, šta da radim?
Malo da vam objasnim da struktura jezika državne uprave nije uperena protiv Bošnjaka, pa ako dobijete u onome šta je komunikacija sa vašim stavom o tome da hoćete da budete narod, a ne nacionalna manjina i da se svugde piše Sandžak, da je to tema za dijalog i to nije tema za ustavni dijalog. To je tema o primeni prava nacionalnih manjina koja su definisana.
Ako želite izmene Zakona o nacionalnim savetima, i za to ste više nego dobrodošli sa inicijativom kako da se menja, ali tako da i druge nacionalne manjine ili narodnosti, ako hoćete tako da se zovete u buduće, zaista se saglase sa time. To je ideja kojom se vodi i onaj iz državne uprave koji se sa vama dopisuje kada s pravom kažete – ja se tako zovem, ja tamo živim, a ovom kaže jezik državne uprave je ovakav. Teško da nam jezik može biti prepreka da harmonizujemo naše živote i da zaživimo zajedno.
Na kraju samo dve opaske o tome da svako ima pravo na teritorijalnu autonomiju. Igrom slučaja, ja živim i moje porodice poslednjih 300 godina, koliko znam za svoje porodice, živimo na teritorijalnoj autonomiji i teritorijalna autonomija Vojvodine, koja je stanje duha, ona se ne poklanja Ustavom, nju živite svaki dan, nju živite tako što znate dva ili tri jezika, nju živite tako što idete u bilingvalne škole, nju živite tako što imate dva Božića i dva Uskrsa i što vam je prvi komšija uvek tu koje god bio vere i nacije i nikada nikoga ne pitate koje si vere i nacije zato što vam je to stanje duha da tražimo jedni drugima sličnosti, a ne razlike. To ne može da stane ni u jedan ustav, ali može da stane u dijalog o načinu životu, o predlozima širom Srbije kako ljudi širom Srbije žele da se u buduće u ovoj Skupštini odlučuje o teritorijalnoj autonomiji, o autonomiji uopšte, pa onda da se to predlaže za neke buduće ustavne promene.
Sve vrste kritika i opaski koje ste dali na Ustav koji je na snazi postoji zato što je nedostajao ili nedostaje. Na vama će biti izbor da li će nedostajati i u buduće dijalog o primeni postojećih zakona i postojećih rešenja iz Ustava, mnogo više nego ono što podrazumeva vašu procenu da na osnovu loše primene postojećih zakona vi smatrate da treba raditi nova ustavna rešenja.
Ja nemam ništa protiv, vreme i mesto. Ova Vlada Srbije je, ja mislim, pokazala dovoljnu otvorenost za svaku vrstu predloga, za svaku vrstu dijaloga, za dijalog koji nije ograničenog trajanja, zbog toga što ova Vlada Srbije zna da mora da dokaže da radi ono što misli. Ako je u vama percepcija da je tako samo prema većinskom narodu, vi imate pravo na tu percepciju. Nažalost, tu manjka činjenica. Manjine, sve manjine u Srbiji imaju prava zapisana u zakonu, zapisana u Ustavu, a vaš je posao i u nacionalnom savetu i kao političkih predstavnika da držite odgovornim one koji zakon primenjuju za da zaista bude i primene zakona i dokaza da su rešenja u zakonima dobra.

Hvala.
Zamolio bih vas da se vratimo na temu, pošto pitanje nacionalnih manjina nije uopšte predmet ovih ustavnih promena.
S druge strane, nemojmo se zavaravati da Enis Imamović ne zna o čemu se radi. Naravno da zna i naravno i da zna o čemu je reč kada je narod u pitanju i da kad se kaže narod, može da se misli na etnos, a može da se misli, kao u ovom slučaju, na demos, odnosno na stanovništvo. I ne kaže se da je demokratija, uzalud, vladavina naroda. Ne kaže se ni kog naroda u etničkom smislu, ali to nije sada tema. Mislim da je ovo samo da održimo šta hoćemo da kažemo, i mislim da smo svi toga svesni. Ali, ovo nije dan za tako nešto. Zato sam apelovao na početku.
Kad smo već kod toga, sada me ministarka Čomić podsetila da zamolim Vladu da sledeći put dođe rodno ravnopravna, jer stvarno, jedino muško ste stavili u rangu savetnika i to dole u drugom redu.
Enis Imamović ima pravo na repliku.
Zamolio bih vas onda da idemo dalje.

Hvala, uvaženi predsedniče.

Dakle, upravo je to bio predmet mojeg razjašnjenja.

Dakle, kada govorimo u ime naroda, mi tražimo da ovaj Ustav, prilikom prvih svojih reformi, sve narode koje žive u Srbiji prihvati kao ravnopravne narode i ravnopravne građane. Dakle, da ne stvaramo građane prvog reda i drugog reda, kako je sada stvoreno u ovom Ustavu, da se otkloni svaka nejasnoća. To je bio naš zahtev.

Dakle, nema potrebe da me vi edukujete, šta, kako, u ime kojeg naroda. Nisam rekao da se protivim početku presuda koje kažu da se donose u ime naroda. To ste možda pogrešno shvatili, svakako ste pogrešno protumačili.

Dakle, moj cilj je bio da narod koji predstavljam dobije jednak status kao i svi ostali narodi koji žive u Republici Srbiji. I hoću da moj narod ima osećaj da se presude donose i u ime Bošnjaka, a ne u ime srpskog naroda i svih ostalih koji žive u Republici Srbiji.

Dakle, drugo, rekli ste još jednu interesantnu stvar, kada kažete da autonomiju možemo da tražimo onda kada autonomiju počnemo da živimo. Mi u Sandžaku živimo autonomiju već vekovima. U Sandžaku u haromniji žive tri religije i pet naroda. Mi jedni drugima smo odlične komšije. Mi se podjednako ponosimo našim kulturno-istorijskim nasleđem i pravoslavnog naroda, pravoslavne vere i srpskog naroda i albanskog naroda i bošnjačkog naroda i crnogorskog naroda. Dakle, to je naša tradicija. Mi se u Novom Pazaru podjednako ponosimo i Altun-alem džamijom i Petrovom crkvom i Đurđevim Stupovima.

Zahvaljujem, kolega.

Isteklo je vreme za vašu repliku od dva minuta. Nastavljamo dalje.

Ako je to element i ako je to dokaz da nama pripada autonomija, mi onda već imamo i više prava nego što imate vi u Vojvodini. Ali, nam je nejasno da Vojvodina može… (Isključen mikrofon.)

Kolega, molim vas da poštujete vreme.

Sledeći govornik je Veroljub Arsić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Brnabić, ja sam narodni poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Kao narodni poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije predstavljam sve građane Republike Srbije, bez obzira na kojem delu teritorije Republike Srbije žive, bez obzira na pripadnost njihovom narodu, bez obzira na njihovu veru ili neku drugu pripadnost. Tako valjda svaki narodni poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije treba da razmišlja.

Gospođo Brnabić, vrhunski je bezobrazluk ako neki narodni poslanik bude izabran po ovom Ustavu i predstavlja građane po ovom Ustavu, ovaj Ustav primenjuje samo u onom delu koji samo njemu odgovara. Ne postoji selektivna primena Ustava, kao što ne postoji ni selektivna primena zakona. Ustav važi za sve i zakon važi za sve i jednako se primenjuje, i to odmah da raščistimo. To se odnosi na neke od mojih kolega.

Možemo da raspravljamo jesmo li građanska ili nacionalna država, ali zaboravljamo ako izbrišemo ovo, da smo pre svega država koja ima svoju teritoriju i narod koji je konstituiše i postanemo samo građanska država, onda više nemamo nacionalne manjine, jer nema ni naroda koji je većinski. Pa, kada reše da vagaju, neka izvagaju do kraja.

Imali smo jednu građansku državu, kada je bilo zabranjeno da budem Srbin i njima da se izjašnjavalo po bilo kom principu, bili smo samo građani. Ali, mislim da smo istorijski, vremenski dovoljno sazreli, da je to vreme koje nama više ne treba i da treba da gradimo novo, moderno društvo u kome svi imamo ista prava.

Prihvatam da pripadnici naroda koji su manjinski narodi imaju čak i neka veća prava, što se i vidi po našim zakonima koje donosimo, pre svega po izbornom zakonu, jer pripadnici većinskog naroda moraju da ostvare cenzus da bi sedeli u Narodnoj skupštini i glasovi građana pripadnika srpskog naroda čija lista ne dobije 3% manje vrede nego li građani za koje su se izjašnjavale nacionalne manjine i imale su samo prirodan prag.

Šta je autonomija? Za autonomiju mora da postoji teritorija i mora nekim svojim aktom da ostvaruje tu autonomiju. Jesu li lokalne samouprave oblik autonomije? Jesu. Pa što ne koriste te instrumente koji su im itekako dati da ostvaruju svoja prava i težnje koje imaju na svojoj teritoriji, koja im je garantovana, pre svega, Ustavnom, a kasnije i zakonom. Čini mi se da smo i zakon doneli po teritorijalnoj podeli između gradova i opština.

Zato kažem ne možemo da primenjujemo neki akt do pola. Sada pokrećemo postupak za promenu Ustava i odnosi se na jedan deo koji se tiče jednog ozbiljnog dela uređenja vlasti.

Da se razumemo, državna vlast je nedeljiva, suverena i jedinstvena na čitavoj teritoriji Republike Srbije.

Dalje, u članu 2. i u članu 4. imamo naznake početka uređenja vlasti, kako se to u ovom Ustavu koji je sadašnji i važeći i toliko napadani uređuje. Ali, moram da podsetim neke da oni koji najviše napadaju Ustav Republike Srbije, danas kakav je, i one koji najviše napadaju postupak promene Ustava u jednom svom delu, da postavim pitanje – a kako je promenjen ustav SRJ? Da li se seća neko? Nasilno, ustavno. Došlo je 176 mangupa u Narodnu skupštinu Republike Srbije i reklo – Ustav koji su doneli neki građani više ne važi. I sad oni nama pričaju kako mi treba da promenimo Ustav. Znate li koje im je bilo obrazloženje? Ustav SRJ se ne primenjuje na jednoj članici, tj. u Crnoj Gori.

Po toj istoj njihovoj logici, oni koji nas napadaju da ćemo da se odreknemo Kosova i Metohije, po toj njihovoj logici Ustav Republike Srbije trenutno ne može da se primeni na teritoriji naše južne pokrajine. Da li to znači da mi to trebamo ad hok, onako da kažemo, to nema više nikakve veze sa Srbijom zato što tamo ne možemo naše zakone da sprovodimo? Tako su se menjali ustavi za vreme bivšeg režima.

Kako su primenjivali sadašnji Ustav? Mi vodimo jednu debatu oko toga kakav nivo samostalnosti, nezavisnosti treba da imaju nosioci javnotužilačkih i pravosudnih funkcija i o tome ne vodi debatu samo Narodna skupština Republike Srbije, nego i stručna javnost da bi na kraju došli do predloga teksta amandmana koji bi bio najkvalitetniji i najmoguće bolji da uvažavamo sve ovo, što se tiče i člana 2. Ustava i člana 4. Ustava, a odnosi se na jedan deo uređenja vlasti i da pri tom ne prekršimo osnovna prava Ustava kao nauke i građanske države. Nama se to zamera.

A kako su oni to menjali? Kako su primenjivali? Utvrdili smo da su narodni poslanici nosioci suvereniteta građana na poslednjim izborima i da su taj svoj suverenitet preneli prilikom izbora sudija tužilaca, deo suvereniteta su preneli na njih, koliko se ja razumem malo u tu oblast, moje znanje je tu zaista skromno, i na osnovu toga su donošene te presude, cenjeno je šta je cenjeno, pokretani postupci itd. Neću da ulazim, a onda se opet taj suverenitet građana poništava 2009. godine, ne od narodnih poslanika, nego od jednog organa koji nikako nije imao pravo da to radi u ime Narodne skupštine, niti je mogao, ali su zato gospoda Đilas i ekipa Šolak počistili sve sudije i tužioce kako je njima odgovaralo.

Nas napadaju za jedan deo Ustava Republike Srbije. Da vidimo kako su ga oni primenjivali, a kako ga mi primenjujemo. Član 2. kaže – nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti suverenost od građana, niti uspostaviti vlast mimo slobodno izražene volje građana. Član 2. stav. 2. Ustava Republike Srbije.

Sad postavljam pitanje – da li je DS donosila na svojim sednicama svojih stranačkih organa odluke ko treba da bude tužilac ili sudija? Jeste. Moje kolege poslanici su čak to ovde i čitali i pokazivali, sve lepo, uredno, zavedeno, overeno pečatom, potpisano, da jedna stranka mimo Ustava Republike Srbije, mimo volje građana upućuje dopis na osnovu dela zakona koji nikako nije u saglasnosti sa Ustavom, na osnovu koga jedan drugi državni organ odlučuje kojem će sudiji da prestane mandat, iako ga je Narodna skupština izabrala, i taj isti državni organ određuje ko će da bude ponovo sudija, odnosno da mu se izvrši reizbor. Jel to nije uzurpacija vlasti mimo volje građana i mimo nosilaca suvereniteta građana? Jeste, a ti nas danas najviše napadaju za ove promene Ustava, da nisu demokratske, da se ne sprovode uz ozbiljnu javnu raspravu zato što je po njima najvažnija adut izbrisan, iako su znali ni da neće da bude predmet rasprave ovih amandmana.

Mnogo im je žao, gospođo Brnabić, što Narodna skupština ne raspravlja o preambuli. Njima je to mnogo žao. Oni bi voleli da Srbija izgubi Kosovo. Oni bi to voleli i čitavo vreme kao da rade da se to desi. Čitavo vreme su radili to i dok su bili na vlasti. Njima nije stalo uopšte ni do nosilaca pravosudnih i tužilačkih funkcija. Njima uopšte nije ni stalo do toga da se prava i slobode građana povećaju, da napravimo normalno razvijeno demokratsko društvo. Oni imaju samo jedan cilj da zamute, da otmu, da prevare i da budu bogatiji. Zato i očekujem i od sudije i od tužilaca koji su već izabrani i one koje ćemo birati, nadam se, biće birani po novim odredbama Ustava i zakona, da konačno sa takvim u Srbiji završe.

Znate šta, počeo sam diskusiju da je državna vlast nedeljiva, suverena, jedinstvena zato što vi, kao predsednik Vlade ili ministar unutrašnjih poslova, direktor policije ne možete ništa da uradite bez tužilaštva koje jeste deo izvršne vlasti, ali tužilaštvo ne može ništa da uradi bez sudije, a sudija opet ne može ništa da uradi bez Narodne skupštine. Tu se vidi ta suverenost i tu se vidi jedinstvo vlasti.

Ranije jedinstvo vlasti je bilo u političkoj stranci koja se zvala DS, predvodio ju je, između ostalih, i Dragan Đilas, čak su se hvalili da je DS institucija. Jedna politička stranka je institucija samo za svoje članove, država je institucija za sve njene građane, a oni su to uvek zaboravljali i uvek su radili sasvim suprotno od onoga što bi trebalo da rade u interesu građana Republike Srbije.

Mislim da je korak koji se pravi oko inicijative za promenu Ustava jako hrabra stvar zato što ćete uvek naići na žestok otpor onih koji bi Srbiju da vrate u decenije koje su prethodile našem dolasku na vlast i koje su bile za vreme njihovih vlasti. Njihova želja je da se to vreme ponovo vrati.

Ako imate sudije i tužioce na koje niko ne može da utiče i samo jedan mali deo nadzora ima, da kažem, Narodna skupština prilikom njihovog imenovanja, postavili ste institucije koje rade same od sebe, a kada postavite institucije koje rade same od sebe, veliki broj kriminalaca i tajkuna odgovaraće pred zakonom. Valjda to i jeste cilj ustavnih reformi. Valjda to jeste cilj svakog zakona koji donosimo u Narodnoj skupštini, a to je da su svi jednaki pred zakonom, a ko prekrši taj zakon za to mora da odgovara i snosi posledice.