Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici izveštajnih komisija, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, pred nama su četiri važna izveštaja koji tretiraju tri važne oblasti, oblast državne pomoći, oblast javnih nabavki i oblast hartija od vrednosti.
Izveštaji su, kao što se može videti iz samih izveštaja i iz onoga što smo čuli od izvestioca, sačinjeni po standardima koji su predviđeni, te se kao takvi mogu oceniti da ispunjavaju formalne uslove i da su po toj osnovi kvalitetni. Isto tako, po sadržaju oni su faktografski, što je i najbitnije za svaki izveštaj, kao što se može i primetiti određeni pomak u razvoju ustanova, odnosno komisija koje se bave ovim poljima, što je svakako potrebno primetiti.
Međutim, ono što smatram bitnim jeste da su same teme od izuzetne važnosti, te da one danas od nas narodnih poslanika zaslužuju posebnu pažnju i sagledavanje sa više mogućih aspekata.
Pitanje državne pomoći je veoma važno pitanje. Sam pojam pomoć ukazuje da država nije samo onaj hladni mehanizam koji ispunjava procedure, zakone i forme, već da se radi o sistemu koji je svestan da uspešna država, pored ispunjenja zakonskih, formalnih i drugih proceduralnih obaveza, njen kvalitet i njen uspeh se ogleda u odnosu prema onome što je njena ključna ciljna kategorija, a to je čovek, prema stepenu humanosti prema svojim građanima, odnosno stanovnicima, jer kvalitet svakog sistema, a to znači i države kao najkompleksnijeg sistema, se ogleda u osećaju odgovornosti i podršci onima koji su najslabiji.
Pored onoga što se ostvaruje kroz sistem države u pogledu prava i mogućnosti, nažalost, čak i u razvijenim državama kategorija pomoći je nešto što se ne može eliminisati, pogotovo u zemljama tzv. tranzicije, pogotovo tranzicije koja nikako da završi, koja traje toliko dugo da ne znam da li se više može zvati tranzicijom, ali s obzirom da određeni procesi transformacija nisu završeni, nažalost, to je i dalje tranzicija.
Tako da, u tim i takvim okolnostima, a pogotovo još kada se dogode određene kušnje i nedaće, poput pandemije Kovida, koji pogađa celo čovečanstvo, to znači i našu zemlju i građane ove zemlje, tada pojam pomoć dobija posebno na značaju. Državna pomoć, takođe, još značajnije.
Zato je ovo prilika da se ukaže na to da predstavnici države, oni najodgovorniji, na najvišim nivoima su imali osećaja, i to blagovremeno i efikasno učinili sve što je bilo u njihovoj moći da država bude na raspolaganju svojim građanima, ne samo kada su u pitanju one opšte poznate stvari, pre svega, aktivnosti i mere koje su preduzete da se neposredna opasnost od pandemije po zdravlje ljudi umanji i svede na najniži mogući stepen, ali paralelno sa tim i sve one mere pomoći koje su poduzimane prema građanima kako bi se sanirale ekonomske i socijalne posledice koje ova pošast već ovoliko dugo vremena izaziva.
Svakako da je potrebno i baciti neki zrak elementarnog ljudskog svetla i svedočenja po ovim pitanjima. Evo, skoro će da se navrši godina dana kada su Novi Pazar i širi sandžački prostor bili izloženi svojevrsnom posebnom udaru kovida. To je bio juni i juli mesec prošle godine, izuzetno visoka smrtnost. Dakle, udar koji je bio iznad svakog proseka bilo kog dela ove zemlje kada su na neki način lokalne institucije sistema države, kako gradska uprava, tako i sam Medicinski centar doživeli svojevrsni kolaps i pokazali nemogućnost, pa i nesposobnost da se nose sa ovim izazovom, ali smo zapravo imali brz i veoma efikasna odgovor države, kako sa nivoa predsednika, tako sa nivoa Vlade, potom i sa nivoa Vojske Republike Srbije i mogu kazati da, uprkos svojevrsnoj tragediji koja se desila na tom prostoru gde su ljudi zaista umirali svakodnevno… Znači, to je bila atmosfera kojoj svakodnevno umre neko koga poznajete. Dakle, to je nešto što je prosto bilo nezamislivo i mislim da je čak prosek smrtnosti premašio i onaj u Lombardiji.
Dakle, ono što je pozitivna strana takve jedne tragične situacije jeste da smo imali najpre efikasnu reakciju državnog sistema sa svih nivoa, a što zapravo ne sme da se zaboravi, jer naše duhovne vrednosti, zajedničke i pojedinačne duhovne vrednosti nas uče da onaj ko nije zahvalan ljudima nije zahvalan ni Bogu. Dakle, to je vrednost koja ne sme da se zaboravi i zapostavi, a zahvalnost je nešto što moram da se iskaže ne samo rečima, kurtoazno, već da se iskazuje i celokupnim odnosom osećaja zahvalnosti za ono što je učinjeno.
Mi smo tada, dakle, imali pomenute državne nivoe koji su efikasno reagovali. Istina, stvar se ne može tako ni posmatrati, crno belo. Ovo je tema koja zasigurno se ne može tek tako preskočiti, već se mora sagledati u svim nijansama, pozitivnim i negativnim, koje su se tada dešavale. Naravno, tamo gde se dešava umiranje ljudi na ovaj način, emocije su vrlo izražene i zato je jako važno nastojati biti objektivan. Nekad je možda potrebno pustiti određenu vremensku distancu da bi se mogao imati pristup objektivnom aspektu, svim objektivnim aspektima tih dešavanja.
Dakle, ovde mislim na to da se ne može tek tako preći preko toga i reći – gotovo, bilo je, ko je umro je umro, ko je preživeo je preživeo, ko nam je pomogao nam je pomogao, ko nam nije pomogao nam nije pomogao. Mora postojati odgovornost. Moramo doći do trenutka kada ćemo ispitati zašto dva meseca, recimo krizni štab u Novom Pazaru nije zasedao, a toliko ljudi je, recimo, umrlo. Zašto je toliko bilo zaraženih u samoj gradskoj upravi do samog gradonačelnika, a da se to krilo itd, itd, a potom i samo ponašanje čelnika Opšte bolnice u Novom Pazaru, odnosno Medicinskog centra, a o čemu smo i ranije govorili?
To svakako sada nije tema, ali se ne mogu pojedinci amnestirati od odgovornosti, niti se sakriti za ono što su neki drugi pojedinci, odgovorni u vertikali države, priskočili da pomognu. To su dve strane koje jedna drugu ne mogu zaseniti, kao što negativna ponašanja i neodgovornost određenih ljudi na lokalnom nivou ne može zaseniti ni na koji način pomoć države i ljudi na nivou države, na nivou Vlade i ostalih instanci koje sam pomenuo. Isto tako, ne mogu se ni oni odgovorni sakriti iza državne pomoći koju smo tada dobili.
Dakle, to su stvari koje se moraju razdvojiti, jer zapravo ne bi smelo iz sirovo da gori u suho i ne bismo smeli stavljati u isti koš one koji su zaslužni i oni koji su krivi. Dakle, to je nešto što će u narednom periodu morati da se rasvetljava.
Osetljivost teme je u tome što kada otvorite takvo pitanje rizikujete da odete u neki populizam, pa da prosto tim emocijama koje su još na neki način sveže kod samih porodica, ali i kod svih nas na tom prostoru, da ostavite utisak da imate za cilj neke dnevno-političke poene. Svakako da nam nije to za cilj i veoma oprezno na svemu ovome insistiramo, ali ćemo nastaviti da insistiramo.
Pored toga što su dobili tada vrlo ozbiljnu državnu pomoć i na polju opremanja same bolnice, kroz potrebnu opremu koja je tog trenutka bila potrebna, što zapravo zaslužuje da se istakne, ali isto tako zaslužuje da se ispita zašto sva ta oprema mesecima nije aktivirana, nego je stajala u magacinu, a imali smo takvu hitnu situaciju da je ona potrebna. Zašto neki delovi te opreme nikada nisu instalirani? To su sve stvari koje je potrebno rasvetliti iz razloga što… Dopustiti da se pomeša ono što je u redu i ono što nije u redu, da se jednako tretiraju zaslužni i krivi, gubi se smisao zasluge, gubi se smisao same pomoći, same podrške, već se mora jasno povući crta između onih koji su zaslužni i onih koji su krivi.
Naravno, iako se neposredno ne tiče državne pomoći, ali ono što želim ovog trenutka da iskažem jeste da smo paralelno sa sistemskom reakcijom i aktivnošću koja se pokazala u tom trenutku, koju je pratila visoka odgovornost i humanost sa pozicije odgovornih ljudi na državnim pozicijama, mi smo isto tako paralelno sa tom pojavom imali i pojedinačne reakcije širom Srbije, od Šumadije, Vojvodine i ostalih delova Srbije, javljanje lekara i drugih ljudi, institucija, organizacija koje su odlučile da se uključe u tu pomoć i oni zaslužuju da ih ne zaboravimo i da ovog trenutka to istaknemo.
Neko će kazati da to nema veze sa državnom pomoći. Nek nema veze, ali mi zapravo jako držimo do toga da je važno istaći svako dobro delo, jer isticanje dobrog dela predstavlja lekciju svima drugima da možemo biti takvi, da mogu biti u takvim situacijama i da ljudska vrednost, i to je ono što je jako bitno da se uvek ističe.. Boriti se da zaradiš za sebe i za svoju porodicu, to nije neka visoka ljudska vrednost. To je više instinkt preživljavanja. Dakle, taj poriv i taj instinkt imaju i životinje. Dakle, to što neko zna da zaradi milione jeste sposobnost, ali to nije neka visoka vrlina, to nije nešto što se smatra visokom ljudskom vrlinom, odnosno vrednošću.
Međutim, imati svesti i snage da u trenutku dok ti nisu u opasnosti, u trenutku dok tvoj život i tvoje zdravlje i tvoja porodica, tvoj imetak nisu ugroženi, imati kapaciteta humanosti, ljudskosti da se zabrineš i uključiš u pomoć nekome ko je daleko od tebe 100, 200 ili 300 kilometara. To su ljudske vrednosti koje nažalost pod raznim naletima i udarima ove, da kažemo, materijalističke kulture i biologizirane kulture koja danas sve žešće nadire i nad našim prostorom koji je ranije imao mnogo više tog duha i mnogo više određene etika koju je prožimala kultura življenja.
Dakle, pod takvim udarima zato su takvi primeri jako važni i sa aspekta ljudske zahvalnosti, ali i sa aspekta lekcije koju treba stalno isticati kako bi zapravo mi ovde na ovom prostoru, bez obzira na naše i evropske i sve druge integracije, mi taj duh ljudskosti, taj duh dobročinstva ovde treba da čuvamo, gajimo, afirmišemo, oživljavamo tamo gde je zakržljao. Zato iz tog razloga želim to da spomenem, kao i svu pomoć koja je došla iz dijaspore, koja nikada ne zaboravlja naš prostor, kao i svu pomoć koja je došla iz Bosne i Hercegovine, dakle, to je jako važno da ovde istaknemo.
Isto tako želim da istaknem značaj pomoći koja je učinjena dostupnom građanima kada je u pitanju vakcina. Ovde svakako ne mislim samo na građane ove zemlje, jer to nije bila pomoć, to je bila obaveza države.
Međutim, ono što je fascinantno i što evo možda više puta ovde ističem jeste ovo što su odgovorni u ovoj zemlji omogućili i građanima susednih zemalja da dobiju vakcinu u ovoj zemlji. Možda i zato što sam bio uključen u taj proces s obzirom da imam zaista veliki broj prijatelja i poznanika u okolnim zemljama, posebno u BiH, Crnoj Gori, Hrvatskoj, bio sam možda jedna od najnapadnutijih adresa gde su mi se ljudi javljali - možemo li mi da dođemo da se vakcinišemo.
U početku te procedure su malo bile, dok se to sve nije uigralo, komplikovanije, pa sam se prosto morao obratiti samom Kabinetu predsednika za pomoć i vrlo brzo smo dobili, dakle, ja sam se čak šalio pa sam kazao – dajte mi jednu kvotu za bratstvo i jedinstvo, da bi lakše pojasnio šta to znači, onda sam ja pojasnio – javlja mi se veliki broj ljudi iz ovih zemalja, hajde malo da to obnovimo i svakako da je to zaista fascinantno dalo rezultate.
Istina, poslednje vreme već tu, dakle, to je sve pojednostavljeno pa nemamo neke komplikovane procedure ali ogromne su brojke, čak u stotinama koje su samo preko mene došli ovde u zemlju da se vakcinišu i to su čak mnogi ljudi koji su onako imali neke rezerve prema Srbiju zbog raznih rasuda i predrasuda proteklih godina i decenija. Dakle, to je nešto što meni predstavlja jedno najmoćnije sredstvo politike i diplomatije, dakle, mnogo moćnije od tenkova, aviona i ne znam čeka i drugih konvencionalnih poluga moći, dakle, to je nešto što zaista ovde želim sa vama prijateljski podeliti ali i sa ostalim građanima Srbije.
To je pokazatelj da država ne mora biti samo jedan hladni mehanizam, jedna mašina kakve države u principu i jesu, ali da ona može imati dušu i zapravo u meri u kojoj mi uspemo u sve pore ove zemlje da udahnemo više duše u ovu državu, u toj meri će ova država biti kvalitetnija, biti bolja i biti toplija i biti domovinskija i biti i patriotskija i otadžbinskija. Sve to su veoma važni aspekti, a oni su svi zapravo na neki način u tom inkubatoru koji se zove osećaj za druge, koji se zove osećaj za pomoć.
U tom duhu zapravo želim pozdraviti, podržati takve aktivnosti, bodriti najodgovornije ljude na čelu države svakako i zajedno sa nama ovde koji predstavljamo mikrofon građana za sve njihove daće i nedaće, za sva njihova pozitivna i negativna stanja. Tako da je ovo zapravo prilika gde želim na taj način i kroz ovaj izveštaj pohvaliti ovu aktivnost i da nastavimo tim putem jer vidite i sami lako je zapaliti već zapaljivu atmosferu, ali dobri i pametni ljudi, a to znači i dobri i pametni državnici, dobri i pametni domaćini, dobri i pametni nosioci, domaćini u porodicama, glave porodice, oni će uvek pamet pustiti napred, ne paliti nego gasiti, otvarati nove stranice, otvarati nove puteve, a dobro delo koje dolazi sa naše strane je zapravo ono što otključava sva ta srca.
U tom pogledu moja sva podrška i čestitke i nastavimo dalje putem. To je jedini način da zapravo ovaj naš prostor i u našoj zemlji, ali isto tako i u regionu bez obzira što mi sada imamo niz takvih država, kao što vidite, ne samo zbog stava nekih svetskih sila i međunarodne zajednice, već zbog same činjenice smo upućeni jedni na druge, bez obzira na sve što se izdešavalo moramo naći put zajedništva, a on se jedino može graditi na vrednosti dobra. Hvala vam.