Poštovani predsedavajući Narodne skupštine, uvaženi narodni poslanici, osvrnuću se na prethodna dva izlaganja.
Dakle, zahvalan, gospodine Zukorliću na pragmatičnom nacionalnom pristupu. Želim samo da vam kažem, pošto ste pominjali pripadnike bošnjačkog naroda na Kosovu i Metohiji, da smo se trudili da koliko je moguće posebno na severu Kosova i Metohije tamo gde možemo više da pomognemo, ali i u svim drugim delovima južne pokrajine, da učinimo sve od interesa i za bošnjački narod. Kada sam bio na teritoriji opštine Leposavić, razgovarao sam sa pedesetak meštana Rvatske i Postenje gde žive bošnjaci, dakle, u radili smo im put vredan gotovo milion i 300 hiljade evra. Zadovoljan sam zbog toga što je to napravljeno, radimo ogradu oko džamije, trudimo se da pomognemo oko mehanizacije poljoprivredne da bi ti ljudi mogli da žive bolje i da opstanu na svojim ognjištima.
Što se tiče pitanja, odnosno konstatacije da mi uvek znamo šta nećemo, a ne znamo šta hoćemo, čini mi se da sam danas makar delimično odgovorio na to šta je to što hoćemo, ali ne možete tokom pregovora da nacrtate šta je to što je vaša ideja i koja su to vaše, tobože crvene linije, jer te crvene linije onog trenutka kada kažete da jesu, one to više nisu, jer ih druga strana nikada nije nijednog sekunda više neće prihvatiti kao crvene linije.
To nijedna strana nije uradila. Niko to nije uradio, nikada. To je jedino što nam oni koji ne znaju kako se pregovori vode, oni koji su ih vodili onako da je danas o njima slavodobitno govori Šaip Kamberi, tako su ih dobro vodili da će im dizati spomenike u albanskim naseljima na Kosovu i Metohiji, upravo zbog presude Međunarodnog suda pravde. Dakle, oni su uvek govorili o crvenim linijama. Mi ne govorimo na takav način, kažemo ono što ne možemo, a u tim okvirima, mora da postoji dovoljno slobode, dovoljno ozbiljnosti, dovoljno odgovornosti, da bismo mogli da postignemo najbolja rešenja u interesu srpskog naroda, ali naravno i u interesu albanskog naroda.
Što se tiče poštovanja prema albanskom narodu, uvek ste kucali na otvorena vrata.
Evo, slušao sam vas 20 minuta, poštovani gospodine Kamberi, mene koliko god puta da ste slušali, mogli ste da čujete pozive na kompromis i mogli ste da čujete da i mi, Srbi nismo uvek bili ni sveci ni anđeli, a ja od vas, albanskih predstavnika nikada nisam čuo da ste vi činili neke zločine. A, zar niste?
Ili su vaše ruke čiste, a samo su Srpske ruke krvave? Mi smo zločinci, a vi ste anđeli nebeski. Teško mi je da u tu priču poverujem, a i činjenice me u to uveravaju. (Aplauz)
Pomenuli ste jedan primer, rekli ste, doći će sa vama, gospodine Vučiću, na pregovore sa Saranda Bogojevci. Može da dođe, to je odluka albanske strane. Saranda Bogojevci, zarad vas, ovde prisutnih je, zaista žena koja prošla kroz pakao života, ali treba da znate sledeću stvar, narodni poslanici, Saranda Bogojevci je primljena u Beogradu 2013. godine, 2013. godine je slobodno došla u Beograd i govorila o teškom zločinu koji je počinjen nad njenom porodicom.
Imam kontra pitanje za vas, gospodine Kamberi. Na onih 10 lokacija koje smo mi tražili, a tih 10 lokacija su da budu iskopana ta mesta, to su Košare, Lapušnik, Dojnice, Javor, Lugovo, Budisavci, Baljevac, Livačko jezero, Meja i Bunker.
Iskopali ste, odnosno albanske vlasti iskopale su samo jednu, to je bunker kod Đakovice i u tom bunkeru, sreća je da je Saranda Bogojevci živa, i hvala Bogu da jeste, pa može da priča o teškom zločinu koji su loši i zli ljudi počinili.
A, ja vas pitam, ko će da priča o zločinu ili ako neće drugi, što niste vi, nad porodicom Šutaković, gde su troje dece, 18, manje od 18, 13 i 10 godina, Aleksandar, Đorđe i Radoman ubijeni, zločinački i zajedno sa svojim ocem i majkom pokopani, tako da nikada ne budu pronađeni. Oni ne mogu da dođu u Prištinu i da vam govore o tome, kako su težak zločin preživeli, jer niko iz te porodice nije preživeo. Ni Aleksandar, ni Đorđe, ni Radoman, ni njihovi roditelji, ali niste se njih setili.
Razlika između nas je, što se ja setim i Sarande Bogojevci, i Aleksandra, Đorđa i Radomana i njihove tate i mame, i ponosan sam na Srbiju, koja neće da krije zločince koji nose srpska imena, ali ne mogu da razumem vas koji nam držite pridike, a sakrili bi ste svaki zločin, samo zato što ga je počinio neki Albanac. U tome je razlika između nas.
Drže nam, poštovani građani Srbije, dragi narodni poslanici, svakoga dana pridike, kako kada nas osuđuju za genocid, u stvari oni ne misle na narod, oni ne misle na našu državu, oni misle na pojedince, samo nikada nisu rekli ko su pojedinci. Da završimo ovu priču, ljudi koji su naneli veliko zlo porodici Bogojevci, u Podujevu, svi su osuđeni pred srpskim sudovima, svi su osuđeni na dugogodišnje kazne zatvora, pred srpskim sudovima.
Moje pitanje, gospodine Kamberi, za vas i Kurtija, kojeg ste citirali u više navrata, ne navodeći da ga citirate, moje pitanje za vas je gde su danas ubice Aleksandra, Đorđa, Radomana, njihovog oca i majke? Osuđeni? Optuženi? Gde su? Naravno, nema pravde za srpske žrtve, neće ih ni biti. Ovo sam uzeo samo jedan primer da vam pokažem, kako to izgleda kada vidite samo jednu stranu medalje, a kada nećete da čujete drugu stanu.
Tako to izgleda i u Briselu, kada im kažete za nestale osobe, oni vam kažu, pa Veljko Odalović je Gering i Gebels.
Na to sam, sad ću vam reći šta sam odgovorio, osim činjenica da sam rekao da me je taj gospodin baš podseća na Gebelsa, koji je govorio o Geringu i Gebelsu, dodao sam i to, što ne mislim da je bilo mudro, a sledeće je bilo tačno, možda nije mudro.
Onda sam ih podsetio da ne možete da govorite u mom prisustvu o Geringu i Gebelsu, jer pod Geringom i Gebelsom je stradalo više Srba, nego svih ostalih pripadnika svih ostalih naroda, na prostoru bivše Jugoslavije, zajedno i za razliku od nekih drugih, Srbi su od početka sukoba sa nacističkom Nemačkom, bili neprijatelji Geringa i Gebelsa i zbog toga platili najvišu cenu.
I pod nemačkom čizmom, okupaciono, ali i pod ustaškom čizmom u nezavisnoj državi Hrvatskoj, i pod balističkim pokretom na Kosovu, posebno formiranim od 1943. godine, Balikom Batar. Dakle, a vi ste bili tada, odnosno tada su ti ljudi bili glavni saveznici, baš Geringa i Gebelsa, da bi ga nama pominjali.
Da se ne vraćamo toliko u prošlost, da se vratimo u ono o čemu vi volite da govorite, pošto znam da se svi paze šta će da vam kažu, jer će iz 50 ambasada da dođu primedbe na svaku reč, koju izgovorim, ma koliko istinita bila.
Suština je u tome da je gospodin Kamberi malopre – Srbija je ubijala decu.
Nije on rekao – Jovan Jovanović, Petar Petrović, Zoran Zoranović, citiram ga, on je rekao „ Srbija je ubijala decu“. To vam je kao, kada vam neko iz Crne Gore saopšti – ne, ne, ne tiče se to naroda, ne tiče se to Srba, nego je to pitanje pojedinaca, a kada ih pitate kojeg ste pojedinca naveli, pa nismo nijednog, ali šta se bunite Srbi? Zato što oni hoće da udžbenike, da u istorijske knjige, da u sve uđe da ja Srbija ubijala decu, ne zločinci, zločinci koje smo sami osudili, imali dovoljno snage koliko oni nikada nisu imali i nikada neće imati snage, već smo mi krivi, zato što je to Srbija i srpski narod činio. (Aplauz)
Pričate o Aparthejdu, u Aparthejdu u kojem su Srbi nestajali, u Aparthejdu u čije vreme je „ boca u anus“ srpskih povratnika predstavljala milozvučno i bogougodno delo, od Đorđa Martinovića do mnogih drugih, ali glupi Srbi nikada nisu umeli da se žale, nikada nisu imali da prave žrtvu od sebe, za razliku od onih koji su to radili sve vreme.
Kada ste od nas čuli nešto loše o Albancima? Ja ne mislim da smo mi bolji narod u bilo čemu od Albanaca, ne mislim da sam u bilo čemu bolji od vas, i da treba da imam veća prava od vas, ni u čemu.
Samo vas molim, da kada nam pričate o inkluziji Albanaca, u državne organe i institucije, pa što izbaciste sve Srbe u Bujanovcu i Preševu? Što sve Srbe poizbacivaste, ne tamo gde ih ima 3% ili 4%, vi tražite od nas, a nema vas 1%, na onoj teritoriji na kojoj vi smatrate Srbijom? Vi izbaciste 40% ljudi iz vlasti u Bujanovcu, nijednog Srbina nemate u vlasti u Bujanovcu, jer vam se gadi i srpska zastava i prisustvo srpskog čoveka u zgradi opštine Bujanovac. I vi ćete da nam držite predavanje o tome kako treba da se odnosimo?
Pa odnosimo se fer i pošteno.
Kažite narodu koliko policajaca imate Albanaca, a koliko imate pomoćnika u Skupštini opštine da su Srbi? Koliko imate članova Veća da su Srbi, od tih 40%? Nula.
Što to ne kažete ambasadorima, nego šta god se kaže protiv Srba, šta god se kaže protiv srpske države, pa nađete one kretene kod nas koji će da kažu – u, ala mu je dobro rekao. Jeste problem srpske države je diktatura. Jeste, a kod vas demokratija cveta u nebesa ide. Čudo jedno kakva je demokratija.
Pa, kažete, Nebojša Pavković je osuđen na 22 godine. Sada vi možete na još 22 godine da ga osudite. Ja vidim da će čoveku za isto delo da ga gone, da ga tuže i da mu sude pred nekim drugim sudom. Pravilo ne bis in idem ne postoji, nikakve pravne formule, nikakve pravne procedure, nikakvi pravni principi više nigde ne postoje. Pa, može vam se. Ali, nije Pavković ubio porodicu Šutaković, ni Aleksandra, ni Đorđa, ni Radomana, tu nevinu decu. Ko ih je ubio, gospodine Kamberi? Ko?
Što niste otkrili? Što ih niste osudili, kao što smo mi osudili one koji su ubijali članove familije Bogojevci i zgrozili se nad tim zločinom, meni to nije teško da kažem. Da li vidite u čemu je razlika između nas?
Govorite nam o Račku, misleći da ne smem da kažem, pošto ste podneli krivične prijave, tužbe protiv mene, ne znam ni ja šta sve, jer tako mislite da uplašite svakog Srbina? Tako ste plašili porodicu Todosijević.
Da li je tu Ivan? Tu je. To je onaj divni čovek gore za kojeg će vam svi reći da je fantastičan domaćin sa severa Kosova. Rekao mi je šta misli o Račku. Onda ste pokrenuli hajku, pa jedna presuda, pa druga presuda. Pitajte ga koliko puta smo razgovarali? Ne zna gde će porodicu da skloni, ne zna kako će porodica da gleda trenutak hapšenja, maltretiranja i svega drugog zato što misli drugačije od vas.
Vi ovde, hvala Bogu, možete da izgovorite šta hoćete i uvek ću se boriti za vaše pravo da izgovorite šta god hoćete, jer mislim da imamo dovoljno argumenata da vam odgovorimo i da se uvek zalažemo za vašu slobodu govora i za vašu punu slobodu, i kao pripadnika nacionalne manjine i kao građanina ove zemlje. Mislim da je to veoma važna razlika u onome što se zbiva u Beogradu i u onome što se zbiva u Prištini.
Kažete, odgovorili smo na ponudu o Deklaraciji mira vojnom vežbom. Prvo, mi smo vojnu vežbu zakazali jedno mesec i po dana ranije, a ponuda o deklaraciji mira nije nikakva ponuda o deklaraciji, o očuvanju mira i nenapadanju, jer se ona pravi samo između suverenih država. I dobro ste vi to razumeli.
Nije se taj koji vam je diktirao, delimično tekst, zalagao ni za kakav mir i uopšte mu nije bilo do mira. Ni najmanje. Mir mu nije bio ni u podsvesti, naprotiv. Jedino što mu je bilo to je kako će da ponizi Srbiju i kako će neki trik da proda međunarodnim predstavnicima, kako bi mogao da ponavlja da je on tobože za mir, a Srbija nije.
Srbija jeste za mir, ali Srbija ne priznaje Kosovo, kao nezavisnu državu i na tu činjenicu morate da se naviknete, posebno na činjenicu da zbog toga neću da vam se izvinjavam, ni vama, ni međunarodnim predstavnicima, a ponajmanje Kurtiju, Osmani ili bilo kome drugom ko dolazi iz Prištine.
O pasivizaciji, bih voleo da razgovaramo natenane i molio bih ministarku Obradović da zakažete, jedan put posebnu sednicu u naredna dva ili tri meseca, da vidite samo, kakvim su se prevarama služili ljudi koji imaju trostruko državljanstvo, da bi sačuvali, tobože, nekakva prava, ne samo da bi sačuvali, već da bi i uzurpirali prava koja nemaju, jer ili nikada nisu živeli, ili ne žive već 30, 40, 50, 60 godina na određenim adresama, samo da bi mogli da traže nešto od države Srbije, posebno se to tiče opštine Medveđe.
Samo da vidite dokaze, da idemo ime po ime. Samo da vidite šta je prava istina i šta je suština, jer oni ovako odu po ambasadama, odu u svet, pa tako Srbi nama smanjuju broj i tako dalje.
Vi slušate redovno. Pa, da, Preševska dolina obuhvata Medveđu. Vi se pitate - gde je bre to u Medveđi, šta je to?
U Medveđu sam išao 20 puta, trudio se, svako selo, svako naselje da obiđem. Gde žive toliki Albanci u Medveđi? I, kada dobijete stvarne brojeve, shvatite da živi veoma mali broj Albanaca u Medveđi koji imaju sva prava, poštujemo ih, uvek uđu i u vlast, učestvuju u svemu što je potrebno da učestvuju, iako ih je nemojte ni da vam govorim koliko mali broj.
Osam puta i devet puta manje nego Srba u Bujanovcu, proporcionalno, a u apsolutnim brojevima po 25 do 30 puta manje. Pa, Srbi u Bujanovcu mogu da budu bez vlasti, a Albanci u Medveđi ne moraju da budu bez vlasti.
Kad god bi ih naši izbacivali iz vlasti, kao što je bilo poslednji put, ja bih rekao - to ne smete da uradite, to vas molim da promenite, i tak dalje, zato što moramo da vodimo računa o tome da oni budu predstavljeni kako je potrebno.
Kažete da se zalažemo za jednu nacionalnu državu. Uopšte se ne zalažemo za jednu nacionalnu državu. Mi mislimo, gospodine Kamberi, da svi ljudi koji pripadaju drugim verama, drugim narodima su naše bogatstvo, da su naše različitosti naše bogatstvo, da to što možete da govorite na ovakav način je to naše bogatstvo, da je to slika i prilika naše demokratije, da to što imamo najbliže odnose sa Mađarima koji imaju najbrojniju nacionalnu zajednicu na teritoriji Republike Srbije posle Srpske, veoma sam srećan i zadovoljan zbog toga. Da li želimo dodatno bolje odnose sa Bošnjacima? Da, želimo, i zato sebi ne dozvoljavamo ni jednu reč kojom bismo ih uvredili ili bilo šta napravili, razumevajući dobro i njihove emocije i sve ono sa čim se suočavaju, ali mi vas ne želimo da progonimo kao što se progon dešava mnogim Srbima na KiM, mi želimo da zauvek ostanete tu, i vi i vaša deca, vaša porodica, i da zajednički gradimo normalnu budućnost.
Završiću samo sa odgovorom, pošto ste vi sa tim završili, a to je od čega je sve Srbija umorna. Ne znam od čega je neko umoran ili ne, ponekad se i sam osetim umornim, ali to je samo trenutak i to je fizički umor, a Srbija da bude umorna od Kosova neće biti nikada, Srbija može da bude umorna od pogrešnih dela, Srbija može da bude umorna od sopstvene nemoći, Srbija je umorna od udvoričke u podaničke politike, Srbija je takođe umorna i od bahate i osione politike, ali Srbija nikada, uveravam vas, neće biti umorna ni od svog naroda na Kosovu i Metohiji, ni od Kosova i Metohije.
Ako vam se učinilo da smo umorni moj odgovor je da vam se samo učinilo da smo umorni, ali to pokazuje da smo pogrešili, prvi ja, da nisam pokazao dovoljno energije i entuzijazma, videćete ga još mnogo više, još mnogo više u očuvanju interesa našeg naroda na Kosovu i Metohiji i da živi Srbija i Kosovo i Metohija.
Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Šaip Kamberi. Pravo na repliku.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Sinoć sam slučajno na zidu jedne zgrade u Beogradu video grafit, citat Džorđa Orvela koji kaže - Sloboda je pravo reći drugima ono što ne žele da čuju", i nemojte vi uskratiti to pravo.

Gospodine predsedniče, ni jednog Albanca u svom govoru nisam pomenu, nisam citirao, ja sam citirao Dimitrija Tucovića, citirao sam Bogdana Bogdanovića, citiraću još jenom Bogdana Bogdanovića, a mislim da ćete od toga shvatiti šta je moj cilj.

Kaže on u jednom intervjuu: "Naš nacionalni interes je da sa vama Albancima budemo prijatelji i da na Kosovu sačuvamo taj deo srpskog stanovništva ako oni žele tamo da žive."

Odgovorili ste o svemu, samo mi niste odgovorili o slučaju „Panda“.

Rekli ste da mi neko diktira govore. Znači, i vi mislite stereotipno o Albancima.

Saranda Bogujevci je bila u Beogradu slobodno. Pa, šta je trebalo? Da i nju neko ubije? Pa, mislim da to nije opravdanje ako je ona bila slobodna u Beogradu.

Kažete da na Kosovu ima 10 lokacija srpskih žrtava. Pa, vi 10 godina razgovarate sa vlastima na Kosovu.

Kako mene ovde doživljavate - kao Albanca sa Kosova, kao predstavnika vlasti na Kosovu ili kao narodnog poslanika u parlamentu Republike Srbije i kao predstavnika albanske nacionalne manjine koja živi u Bujanovcu, Preševu i Medveđi i kao predsednika jedne samostalne stranke? Mislim da vam je ta adresa pogrešna ako ste je na mene lično uputili.

Kažete da smo Srbe izbacili iz Bujanovca? Pa, sa tim procesom rušenja multietničnosti, principa koji je uveden 2002. godine ste upravo vi, SNS, krenuli u Medveđi. Godine 2018. ste potpuno izbacili Albance.

(Predsedavajući: Vreme.)

Samo još jedna rečenica. Razlika između nas je, gospodine predsedniče, da ste vi u vreme kada su počinjeni ti zločini bili ministar, a ja nisam bio.

Hvala.

Reč ima predsednik Republike.

Meni nije problem, samo ću da ponovim da čujete još jednom.
Razumeo sam, ovim je hteo da kaže da sam zločinac i, kao što vidite, neću da skrivam te reči i to vam samo govori… Znaju oni, naravno, da nisam počinio nikakav zločin. Znaju oni da nisam ni učestvovao u bilo kakvim tog tipa događajima na Kosovu i Metohiji, nažalost, sreću, kako god okrenete. Ali, to vam samo govori da će uvek prebacivati krivicu svakom Srbinu. To je samo potvrda svega onoga što sam govorio svih prethodnih dana.
Oni ne mogu od toga da se odbrane i kada pogledate po forumima u regionu svuda šta je glavni zaključak kada kažu - zamislite, Vučić je nešto rekao protiv neke rezolucije, zamislite, Vučić se nije saglasio sa tom i tom rezolucijom, glavni komentar je - ne vredi vam Srbi, bićete genocidaši za narednih 30, 50, 100 i 200 godina. E, to je taj zaključak.
Kažete da smo izbacili ljude u Medveđi? Što ne kažete ljudima koliko Albanaca ima da realno žive u Medveđi, da im ne pričate o hiljadama, nego da im pričate o stotinama.
Koliko ste Srba u Bujanovcu izbacili iz vlasti? Ne pada vam na pamet ni da razgovarate. Ne pada vam napamet ni da razgovarate o važnim projektima od Bujanovačke banje, „Gumoplastike“, do svega drugog.
Govorite o grafitima. Ne znam gde ste videli taj grafit u Beogradu, ali mi je drago i dobro je da je Beograd jedan kosmopolitski grad u koji su svi dobrodošli i da se svi dobro osećaju, a sada ću da vam pokažem koji grafit sam ja video, doduše ne uživo, jer ne bih preživeo, a reč je o Prištini.
Ovo je grafit u Prištini na kojem piše – Isus mrzi Srbe, ispisan na samo jednom od uobičajenih protesta, a koji je opet iskoristio i glavni pregovarač, odnosno predsednik Vlade privremenih institucija u Prištini Aljbin Kurtiju u Briselu, rekavši da je velika provokacija to kada Srbi drže liturgiju u crkvama koje su izgrađene na zemljištu koje im je dao Slobodan Milošević.
Sad, imate li da mi pokažete ovakve grafite na bilo kojoj od džamija bilo u Bujanovcu, Preševu ili na severu Kosova ili na jugu Kosova gde žive Srbi od Sirinićke župe ili centralnom Kosovu, bilo gde? Nema toga.
Kažete šta je trebalo Sarandi Bogojevci da se desi? Ništa. Ali, Šutakovići nisu mogli ni da odu u Prištinu, svi su ubijeni.
Što niste rekli ljudima ko je spasao život Sarandi Bogojevci pošto ne znaju ljudi? A što bi morali da znaju? Te detalje moram da znam ja, jer ja pregovaram svaki dan i svake nedelje po sopstvenom priznanju. Dakle, ne po mojim dokazima i mojim papirima, teško vam je to da kažete - pa srpska vojska. Srpska vojska je spasila život po zvaničnoj izjavi koju je dala zašto se sukobili sa ovim bandama naših ljudi koji su takođe učestvovali u pravljenju zla. Samo da to imate u vidu.
Vi to poredite sa slučajem porodice Šutaković? A kome da se javi Radoman? A gde da ode Aleksandar? Gde da ode Đorđe? Kome da ispričaju svoju priču? Slučajno smo ih pronašli posle toliko insistiranja.
Vi kažete – koliko pregovaramo? Pa, sada ću da vam otkrijem, kada me vučete za jezik, šta je izgovorio Bisljimi, a vi, Nikola, me ispravite ako bilo koju reč ne izgovorim precizno. Kada sam rekao dajte da otvorimo te grobnice ili mesta za koja mi sumnjamo da su grobnice, da bismo rešili pitanje nestalih osoba, znate šta smo dobili odgovor Bisljimija i pri tome smo mi otvorili 21 jamu. U četiri smo pronašli ostatke ubijenih Albanaca, a traženo nam je 21 i 21 smo otvorili. Poslednja je u mestu Kiževak, gde je pronađeno 11 tela. Dva smo uporedili DNK i znamo ko su ubijeni Albanci i dajemo tela porodicama ubijenih.
Da li znate šta je odgovor bio Bisljimijev? Bisljimi je skočio kao oparen i rekao kada su ga pitali, jer je Borelji rekao ovo je sjajna ideja, ovo je važno da se uradi, da imate poverenje jedni u druge, da otvarate ta mesta, da možemo roditeljima, deci, da vratimo njihovu decu, roditelje, braću, on je rekao – ne može da se iskopava na Kosovu. A zašto ne može da se iskopava na Kosovu? Pa, ne može da se iskopava na Kosovu zato što sam čin iskopavanja Srbija će da iskoristi da pokaže da su Albanci činili zločine. Ja sam na to rekao – a inače vi niste, baš kao što sam i danas odgovori gospodinu Kamberiju, jer samo na jednom mestu za koje smo mislili da ima najmanje ubijenih, pronašli smo sedmoro njih, a od toga celu porodicu zakopanu, troje dece.
Za sve ovo što nam je govorio gospodin Kamberi mi smo optužili i osudili one koji su zločin počinili. Vidite, nijednog sekunda neću da pravdam ljude koji su taj težak zločin počinili, a on neće da izgovori, niti ima ime, niti bilo ko od njih ima ime onih koji su ubili to troje divne srpske dece, niti ih to interesuje, niti oni traže nekoga, niti će ikada da nađu.
Ne boli mene Kamberi, ne bole mi ni Srbi koje Kamberi hvali, od Jeremića do ne znam koga, ne interesuju me. Boli me to što u međunarodnoj zajednici, čitaj – zapadnoj javnosti, šta god da kažemo, nikada nećemo dobiti pažnju. Šta god da se desi, nećemo dobiti poštovanje za naše žrtve nikad. Ma koliko pokazivali poštovanje prema drugima i bez obzira na to, mi ne smemo da odustanemo od toga. Mi moramo da nastavimo da pokazujemo poštovanje prema njima i prema njihovim žrtvama.
Evo, ja sam spreman, Kamberi, da sednemo, da vidimo šta vam to nedostaje u vlasti u Medveđi, šta je to što hoćete bilo gde u vlasti, dobićete, a vi lepo pustite Srbe u Bujanovac da uđu u vlast. Nema mnogo više Albanaca u Bujanovcu nego Srba.
Pokaži nam na delu kako hoćete da živite zajedno sa Srbima, pa da radimo zajedno.
(Šaip Kamberi: Ima…)
Ej, nemoj to – ima. Ima, ali onih nelegitimnih.
(Šaip Kamberi: Imate vi na vašem stolu...)
Ima onih… ajde, neću da govorim. Suština je u tome…
Da, imam na stolu zahtev da Kamberi bude ministar. Zamislite da imamo ministra koji će da nam kaže kako smo genocidni narod i nikada nismo uradili ništa na otkrivanju zločina i svemu drugom i kako moramo da priznamo Kosovo svaki bogovetni dan itd? Pri tome, ponudio sam mu da bude zamenik ministra, jer računam da se ne meša baš u ove velike teme, ali neće. To je njemu ispod časti. Neće.
Da se razumemo, znam ja da sam ja vama kriv opet zbog fotelje, kao i Sulji Ugljaninu. Znam ja vas sve dobro. To vi pričajte narodu šta hoćete. Sve vas ja dobro znam. Znam vas ja ne od juče, ne od prekjuče. Znam ja vas više desetina godina i znam ja šta je to što vi hoćete i sve vi to lepo ovde u oblandu Bogujevci uvijete, da se zaštitite sa te strane, a u stvari u pitanju je samo vlast i fotelja.
Evo, možete da dobijete… Ne može ona fotelja koju hoćete, Kamberi, može neka druga, pa lepo da razmislite i da Srbima date sve ono što ste za sebe uvek tražili. Kada nam na vašem primeru pokažete koliko poštujete pripadnike drugih naroda, verujte mi, dobićete sa naše strane mnogo veće poštovanje, a i bez toga pokazaćemo vam veće poštovanje.

Želite li reč ponovo?
Replika, dva minuta.

Gospodine predsedniče, nije u redu da tako govorite o činjenicama koje nisu tačne.

Ja sam sa kolegama narodnim poslanicima Nadije Bećiri i Arđendom Bajramijem bio kod vas na konsultacijama prilikom vaših konsultacija o formiranju nove Vlade i bili smo prva stranka koja je imala konsultacije sa vama i na vašem stolu smo vam ostavili zahteve koje smatramo da albanska zajednica mora imati kako bi njena prava bila afirmisana.

Niko nije govorio o imenima, ali ako hoćete baš da znate moje lično mišljenje, nikada ne bih bio ministar u jednoj autoritarnoj vlasti. Hvala.

Predsednik Republike ima reč.

Samo jedan detalj. Ponosan na činjenicu što takve stvari možete da govorite, posebno ponosan na vaš demokratski kapacitet i veoma zadovoljan što na takav način istupate, a naročito sam srećan, kad već govorite o tome, a kao predsednik Republike nisam želeo da to komentarišem, naročito sam srećan što ne možete da pohvalite moj demokratski kapacitet, ali Jeremićev demokratski kapacitet ste tako zdušno bodrili, branili. Hvala vam na tome i želim vam mnogo uspeha u budućem radu.

Gospodine Markoviću, jedini ste u sistemu.

Izvolite.