Zahvaljujem gospodinu Mrdiću.
Pošto se više niko od ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč, nastavljamo sa radom.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Josip Broz i Dunja Simonović Bratić.
Prelazimo na načelni pretres o trećoj tački dnevnog reda - PREDLOGU ZAKONA O UREĐENjU TRŽIŠTA POLjOPRIVREDNIH PROIZVODA.
Pre toga, podsećam vas da je Vlada Republike Srbije, pisanim putem, 25. juna, na osnovu člana 159. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, povukla iz procedure Predlog zakona o metrologiji, koji je podnela Narodnoj skupštini 4. juna 2021. godine.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da su pozvani da sednici prisustvuju: Branislav Nedimović, potpredsednik Vlade i ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede - pozdravljam potpredsednika Vlade - i Nenad Katanić, pomoćnik ministra poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.
Primili ste Predlog zakona koji je podnela Vlada Republike Srbije.
Primili ste izveštaje Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo i Odbora za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da sada podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika, u skladu sa članom 96.
Saglasno članu 157. stav 1. Poslovnika, otvaram načelni pretres o Predlogu zakona o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda.
Da li želi reč predstavnik predlagača? (Da)
Gospodine Nedimoviću, izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani narodni poslanici, želim nekoliko reči da kažem o Predlogu zakona o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda, o jednom zakonu koji naš pravni sistem na ovakav način do sada uopšte nije prepoznavao.
Do sada je oblast trgovine poljoprivrednim proizvodima bila, i uopšte uređenja tržišta, na jedan opšti način regulisana Zakonom o trgovini, a složićete se da poljoprivredne proizvode sami po sebi ne možemo posmatrati kao flašicu, kao čašu, kao ovaj sto ispred nas, bilo koju stolicu, ne radi se o istim stvarima, iz jednog prostog razloga, zbog njihove postojanosti, zbog ograničenog vremena trajanja. Neki poljoprivredni proizvodi mogu kraće, neki duže da egzistiraju i u skladu sa tim gube na svom kvalitetu i gube na svojoj vrednosti. Iz tog razloga, pojavljujemo se sa ovim Predlogom zakona o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda, koji se nadam da će u danu za glasanje naići na vaš pozitivan odgovor.
Šta smo mi u stvari želeli ovim Predlogom zakona da postignemo? Predviđeno je da se urede zahtevi i mere uređenja tržišta za poljoprivredne proizvode, trgovina sa drugim državama, kao i druga pitanja od značaja za uređenje tržišta poljoprivrednih proizvoda.
Ovaj zakon nam pre svega daje mogućnost za reakciju kada dođe do ozbiljnih poremećaja na tržištu, bez obzira da li su oni u pozitivnom smislu, negativnom smislu. Poljoprivreda je takva da nam se dešava da nekad imamo ozbiljne krize, ozbiljne probleme, a država osim instituta robnih rezervi nema alata kako da reaguje na tržištu.
Ovim zakonom, ukoliko bude usvojen od strane vas, mi imamo konkretan set mera kako da reagujemo na tržištu i to Ministarstvo poljoprivrede, da pokuša da reši probleme, da eventualno ne dođe do prestanka nekih poljoprivrednih proizvodnja a i da se ne naruše neki širi odnosi.
Složićete se da poljoprivreda u srpskom društvu ima višestruku ulogu, ima izuzetno veliku tradiciju, veliko učešće u BDP i svaki poremećaj koji se pojavi može da izazove velike probleme, naročito zbog velikog broja stanovnika koji se bave poljoprivredom.
Mi u ovom trenutku imamo preko 600 hiljada registrovanih poljoprivrednih gazdinstava. Nisu to sva gazdinstva koja se stalno i kontinuirano bave poljoprivredom. Jedan deo njih to obavlja na jedan profesionalan način, bavi se kao svojim životnim poslom, neki to rade usput, radi dopune budžeta, neki se periodično pojavljuju u zavisnosti od kretanja cena na tržištu, tako da mi imamo različite subjekte na našem tržištu.
Što se tiče uopšte stanja u ovom trenutku u poljoprivredi, prošle godine imali smo izuzetno visok rast, 2020. na 2019. godinu, kada je reč o poljoprivredi. Naime, 5% je porastao BDP u poljoprivredi kad se posmatraju ova dva vremenska intervala. I to smo imali jednu situaciju koja je nekarakteristična - tri godine zaredom imali smo rast poljoprivrede. To je samo dokaz da sve mere koje je Vlada Republike Srbije u poslednjih sedam, osam, devet godina preduzimala, da su one sad, da tako kažem, uslovno, kolokvijalno, došle na svoju naplatu. Niko nije verovao da će tri godine biti rast.
Mi smo samo jednu godinu u poslednjih pet godina imali problematičnu, to beše 2017. godina, kada smo zbog suše imali velikih problema. Ali, zbog ulaganja u mehanizaciju, opremu, nove tehnologije, nova semena, nove vrste poljoprivredne proizvodnje, nemojte zaboraviti da pre 10-15 godina neke vrste poljoprivredne proizvodnje poput uzgajanja jabuka, uzgajanja borovnica, ili nisu postojale kod nas ili su potpuno bile, da tako kažem, devastirane u poslednjih 30-40 godina.
Iz svega toga, pojavljuje se potreba za jednim novim pristupom poljoprivredi, jer se poljoprivreda pre 10 godina, u smislu prinosa kada je reč o ratarstvu, u smislu prinosa kada je reč o voćarstvu, promenila. Pred nama se pojavljuju neki novi izazovi, neka nova tržišta, koji zahtevaju potpunu standardizaciju poljoprivrede, kako bi se na osnovu količine i kvaliteta mogao ostvariti veći profit.
Do sada smo, kao što sam malo pre rekao, imali institut robnih rezervi preko kojih se intervenisalo na tržištu. Složićete se i sami da robne rezerve postoje iz nekog drugog razloga. One nisu predviđene da reaguju promptno na tržištu usled svakih poremećaja. To je jedan spor sistem koji je izrađen pre 40-50 godina i koji ima jednu svoju potpuno drugu svrhu - da se zaštiti država kad dođe do nekih ekstremnih situacija u pogledu države, ne u smislu poljoprivrede. Tako da je to jedan dosta komplikovan sistem koji nije pružao mogućnost da se reaguje u svakom trenutku.
Na primer, imali smo situaciju 2017. godine sa malinama. Sećate se - niske cene maline, sećate se onih brojnih razgovora sa proizvođačima. Da bi se rešili ti problemi, da smo imali ovakav zakon o regulisanju tržišta poljoprivrednih proizvoda, postojao bi alat kako u svakom trenutku tim ljudima da pomognemo. Kad se desi mala cena, ovaj zakon daje mogućnost za privatno skladištenje robe, da država plati to, iskompenzuje jedan deo troškova, da sačuvate svoju robu dok ne bude cena veća i onda je prodate. Naveo sam maline kao primer. Svaka druga vrsta poljoprivrednih roba koje se nalaze na spisku koji će biti utvrđen, koji se nalazi ovde u Predlogu zakona, dolazi u obzir.
Nismo mi izmišljali ovde toplu vodu. Ovo su primenjivale zemlje koje su bile u procesu tranzicije i procesu ulaska u EU. Složićete se, poljoprivreda najviše pati do trenutka ulaska u EU, ali kad se uđe u EU poljoprivreda je jedan od najvećih dobitnika, jer ceo sistem EU je zasnovan, između ostalog, na nekoliko osnovnih politika. Jedna od njih je i poljoprivredna politika.
Navešću vam samo, primera radi, pod svim ovim uslovima koji danas važe u EU, Srbija da je članica EU dobila bi direktna davanja od strane evropskog budžeta u vrednosti od oko milijardu i 600 miliona evra. Naš budžet u ovom trenutku je 450 miliona evra. Zamislite da imamo na raspolaganju dve milijarde evra u ovom trenutku da smo članice EU, kolika bi to dobit bila za poljoprivredne proizvođače.
Ne mogu da se ne osvrnem na jednu stvar i zbog toga nam je potreban ovaj zakon što pre. Godine 2009. kada je potpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, najgori deo, podvlačim, najgori deo SSP-a i najteži deo za Srbiju je u oblasti poljoprivrede, najlošije ispregovarano. Gotovo potpuna liberalizacija u brojnim oblastima na račun brzog ulaska u EU koji se još ni dan danas nije desio. Danas je, evo, prošlo 12 godina od tada.
Sećate se onog penkala kojim su mahali? Mislim da beše Đelić koji je potpisao taj SSP. U tom trenutku upozoravali su poljoprivredne, struka, koliko je loš ispregovaran SSP.
Navešću vam jedan primer kod prerađevina od svinjskog mesa. U tom trenutku smo imali carinsku zaštitu od, valjda, 32%. To znači sve što hoćete da uvezete sa prostora EU morali ste na 100 novaca da platite 32 carinu da bi to uopšte ušlo. Time se branila konkurentnost srpske prerađivačke industrije u ovoj oblasti. Šta se desilo? Tako je ispregovarano da smo mi do 2012. godine imali carinsku zaštitu nula, a zemlje koje su pregovarale isto tako, okolno zemlje sa EU, koje nemaju ni delić prerađivačke industrije kao što ima Srbija, jer Srbija je tu jaka, gigant na Balkanu, su zadržale svoje zaštitne mere i do danas. Sad vi kad hoćete da vratite to u rikverc, da pokušate da zaštitite prerađivačku industriju, vi dođete u situaciju da morate da pregovarate sa svim zemljama članicama EU pojedinačno da biste to mogli da odradite. Gotovo nemoguće, Sizifov posao.
Hoću da vam kažem koliko je taj Sporazum, ovo je samo primer, takvih primera imate koliko god hoćete, koliko imate problema i koliko je loše tad ispregovarano. Ne ulazim u razloge zašto su to radili. Mogu sad da kažem 500 razloga u koje ja sumnjam. Nama je posle toga masovan priliv prerađivana bio iz Mađarske i Hrvatske, pa vi procenite sami zašto se to desilo i koji su razlozi za to.
Što se tiče ovog zakona, ovaj zakon pokušava, pokušaće i nadamo se i da će uspeti da zaštiti tržište od ekstremnih situacija. Kada dođe do pada cena na tržištu u odnosu na proizvođačke cene, kada naš seljak dođe u situaciju zbog kretanja na tržištu da bude cena proizvodnje, odnosno tržišna cena ispod cene koštanja proizvoda… To se ponekad desi iz različitih razloga zbog ogromne liberalizacije koja je omogućena posle 2000. godine, posle onih petooktobarskih promena, a onda udare pečat u negativnom smislu 2009. godine sa SSP-om . Sa time se mi danas borimo i zato pokušavamo da očuvamo delove poljoprivredne proizvodnje uvođenjem jednog ovakvog zakona u naš pravni sistem sa nekoliko mera koje smatram da će bar delimično rešiti probleme koji će se javljati u budućnosti.
Evo jednog prostog primera. Ovih dana imamo veliku krizu u sektoru mleka. Neki dan je gospodin Palma u poslaničkim pitanjima pitao za to. Šta se u stvari dešava? Došlo je do naglog skoka cena žitarica, imputa. Naročito su u problemu oni poljoprivredni proizvođači, oni proizvođači mleka koji nemaju mogućnost da uzmu državnu zemlju u zakup. Tako gde dobijaju državnu zemlju u zakup oni su državnu zemlju dobili za hranu za stoku, ali postoji deo Srbije gde te državne zemlje fizički nema, ne postoji. Ti ljudi kupuju hranu i oni su direktno izloženi tržištu u pogledu cena stočne hrane.
Ovakav zakon će nam pružiti mogućnost da reagujemo kod ovakvih kriza. Mi imamo ogromnu cenu ratarskih kultura u ovom trenutku, a imamo u stočarstvu relativno niske cene i kada je reč o sektoru mleka i kada je reč o sektoru svinja. Kod tovnog govedarstva tu je situacija nešto bolja, sad su cene od 2,10 do 2,15 evra na tržištu za kilogram bika. To su cene koje su, plus državna subvencija, pristojne. U ovom drugom delu, tamo gde nemamo mogućnosti da damo zemlju za hranu… U Vojvodini je to gotovo moguće u svakoj lokalnoj samoupravi, postoje neke lokalne samouprave koje zbog restitucije nemaju mogućnost za to, naročito na severu Vojvodine, ali u većem delu ima zemlje za stočare.
Kada razgovaram sa stočarima njihov problem je realan. Cena mleka nije skakala, premija koju država daje je sedam dinara i dalje. Mi nismo mogli laboratoriju da stavimo u funkciju u potpunosti zbog Kovida. Nemojte zaboraviti da je nama laboratorija radila kontrole, PCR testove sve vreme. Nama je u jednom trenutku ovaj veterinarski sektor nosio 50-60% kompletnih kontrola koje su se obavljale. Reč je o istim mašinama. Reč je o ljudima koji znaju taj posao da rade. Ne znam koliko ste bili upoznati sa tom informacijom, ali nama je laboratorija pokrivala… Da je nismo imali, naročito u prvom delu korona krize, ne bismo imali gde da obavimo toliku količinu testiranja. To je rađeno u laboratoriji u Batajnici i rađeno je u Veterinarskom institutu u Nišu i još nekim veterinarskim institutima.
Da se vratim na ovaj zakon i koje su to predlozi mera. Neke od mera su sledeće: to je javna intervencija kada je tržišna cena poljoprivrednih proizvoda niža od referentne cene koju će svake godine jedan poseban sistem, koji će postojati u okviru Ministarstva poljoprivrede, izračunavati za svaku proizvodnu godinu. Ono što je nova stvar, taj alat stoji na raspolaganju Ministarstvu poljoprivrede kao, kako bih rekao, stubu regulisanja tržišta poljoprivrednih proizvoda.
Trgovina u širem smislu reči, da, sve u redu, ali ovo je toliko, ljudi, specifično da mora da se prati i proizvodnja i trgovina. Ne može se odvojiti jedno od drugog. Nemoguće je.
Kao što sam malopre rekao, jedna od mera će biti podrška privatnom skladištenju, naknada dela troškova skladištenja kada je tržišna cena opet niža od ovoga, a da bi sačuvali svoj proizvod kada je moguće, za vreme, kad skoči cena na tržištu vi prodate svoju robu. Imaćemo i posebne interventne mere. To su direktna finansijska davanja po kili, litri kada imamo krizu na tržištu.
Imaćemo jednu meru koja je pozitivna u smislu šire društvene zajednice. To su posebna podrška za poljoprivredne proizvode koji se odnose na mere podrške, poboljšanja prehrambenih navika dece i omladine. Neko će pitati šta je sad to, o čemu se tu radi. Evo, prevešću na najprostiji jezik, koliko je to moguće – školsko mleko i školsko voće iz Srbije, da đaci u našim školama uz užinu mogu da dobijaju mleko koje je proizvedeno u Srbiji i voće koje je proizvedeno u Srbiji. Ne da ga uvezemo iz Poljske. Šta time dobijamo? Time dobijamo na kvalitetu zdravlja naše najmlađe populacije zbog visokih standarda koje imamo u procesu proizvodnje, a sa druge strane povećavamo tražnju za domaćom robom. Zamislite situaciju u kojoj ćemo imati na raspolaganju od trenutka stupanja na snagu ovog zakona da ovakvu jednu meru sa Ministarstvo prosvete implementiramo na užem ili širem prostoru.
Pretpostavljam da gomila ljudi, dece u Beogradu i ne znaju kako to sve funkcioniše. Verovatno misle da u „Rodi“ to mleko se proizvodi, ali to je sve normalno. Mi moramo raditi na edukaciji, a preko toga možemo dosta da uradimo za brendiranje srpskih proizvoda.
Još ima jedna važna stvar koju želim da kažem, u članu 6. postoji mogućnost ovim zakonom i to ćemo iskoristi. Nemojte zaboraviti, na bazi ovog zakona, mi treba da donesemo 50 podzakonskih akata kojima će se regulisati ova materija.
Imaćemo mogućnost da označimo npr. meso i mesne prerađevine u marketima, bez obzira u čijem su oni vlasništvu, da li su u domaćem vlasništvu ili nekih velikih lanaca, da označimo meso koje je poreklom iz Srbije, da zabodemo srpsku zastavu u raf i kažemo – ovde je meso koje je poreklom iz Srbije, a, ovo meso je uvozno, pa vi ljudi, ako imate želju, volju, patriotskog naboja u sebi, pa čak iako je skuplje, možemo da branimo srpsko stočarstvo tako. To su neke, kako bih rekao, male tehnikalije, ali koje znače puno, koje vuku potrošnju iz Srbije i samim tim i cenu za poljoprivredne proizvođače.
Često u izlaganjima vezanim za pitanje cena, pitaju mene zašto su cene ovolike ili onolike. Kažem, ljudi, moram da vodim računa o poljoprivrednim proizvođačima. Ne mogu istovremeno da budem i koza i da čuvam kupus. Postoje alati kako se uređuje prostor i zato je ovo jedan od alata kako mi možemo da uredimo naš prostor poljoprivrednih proizvoda.
Hteo sam još jednu stvar da vam kažem koja se tiče npr. planiranja proizvodnje. Ovaj zakon nam daje mogućnost da ustanovimo u okviru Ministarstva poljoprivrede poseban sektor koji će se baviti planiranjem i u svakom trenutku znati šta se u Srbiji na bilo kom delu njene teritorije dešava, bez obzira da li je reč o privatnom ili o državnom vlasništvu. Ali, isto tako ćemo regulisati i sistem otkupa. Otkupljivači, nakupci, kako ih često zovemo, moraće da se registruju u jedan poseban registar, da ispune posebne uslove da uđu u njega i on će biti javan. Svaki naš poljoprivrednik će znati u svakom trenutku da li preko svoje poljoprivredne stručne službe, sam otići na internet, videti u mobilnom telefonu, danas, hvala Bogu, mislim 90 i kusur posto, ljudi koji se bave poljoprivredom u onom najizdašnijem smislu, koriste te savremene alate, videli smo to sada kada je bilo sa koronom koliki broj ljudi aplicirao na različite platforme koje je instaliralo Ministarstvo poljoprivrede, moći da kad kupi svoju robu zna dali ga je prodao nakupcu, otkupljivaču, zovite to kako god hoćete, koji je registrovan ili nekom ko pokušava to da radi na crno. Ako je to radio kod neregistrovanog poljoprivrednog proizvođača, onda je to dvostrani odnos, odnos između njega i tog lica i onda tu država malo šta može da uradi.
Zato ćemo za neke sektore voća i povrća predvideti obavezne ugovore, obavezne ugovore između dva lica da možemo kasnije da se naplatimo od tog otkupljivača, ne mislim na državu, nego mislim na poljoprivrednog proizvođača. Nešto kao, sada ću to da banalizujem, kao kod turističke agencije - imaš depozit, pa ako ti ne platiš čoveku, naplati se on odatle, a ne da to bude platim ti na blatobranu i vidimo se za pola cene, za jedno pet godina, a pola si dobio u kešu na ruke.
Uvešćemo jedan novi organizacioni oblik. To su tzv. proizvođačke organizacije koje ćemo gledati da stimulišemo za razvoj posebnih sektora. Nama u ovom trenutku fali u nekoliko delova poljoprivredne proizvodnje, ozbiljne ove poljoprivredne organizacije, proizvođačke organizacije. Neki sektori su iskočili iz svega toga u pozitivnom smislu, poput npr. pčelara. Oni su toliko dobro organizovani da uz državnu pomoć, naravno, da država njima više ne mora tu nešto veliko da pomaže, osim subvencija. Ali, nam fali nrp. u sektoru voćarstva, u sektoru provrtarstva, fale nam te proizvođačke organizacije koje bi mogle da planiraju proizvodnju, ugovaraju kasnije svoje prodaje na jedan organizovan način, da ne moraju npr. da imaju poljoprivredne zadruge, nego da imaju potpuno jedan drugi oblik organizovanja. Naravno, država će te sve stvari pomoći.
Još moram jednu stvar da kažem, ovim zakonom predviđeno je da se uredi jedan poseban sistem, informacioni sistem tržišta poljoprivrede Srbije, gde ćemo u svakom trenutku imati kao neku vrstu generalštaba upravljanja srpskom poljoprivredom u smislu količina, kvaliteta robe, bez obzira da li je ona u državnom vlasništvu, privatnom vlasništvu, pre svega u smislu odnosa prema drugim državama.
Moram da kažem da ovaj zakon će biti na snazi, možda sa nekim svojim izmenama u budućnosti, ali predviđeno je da traje do trenutka ulaska Srbije u EU, ako do toga brzo dođemo. Znači, jedan kratak vremenski interval. Ako bude trajalo duže, znači da imamo jedan alat čime možemo da operišemo na tržištu poljoprivrednih proizvoda. Mislim da ovde imamo jednu u suštinskom smislu kvalitativnu promenu, da na poljoprivredu se baci novo svetlo i na trgovinu poljoprivrednim proizvodima.
Zahvaljujem se i izvinjavam na možda malo dužem izlaganju i zamolio bih poslaničke grupe da za sve što, eventualno, postoje neke nedoumice, sa svojim saradnicima ćemo vam odgovoriti na to, a u danu za glasanje da podržite ovaj Predlog zakona, jer na ovaj način ćemo pitanje nacionalne sigurnosti u sektoru hrane urediti na jedan mnogo kvalitetniji način, ne pukim liberalizmom, nego da država ima jednu alatku kojom može da upravlja procesima kad dođe do krize. Hvala vam puno.

Zahvaljujem ministre.
Pre nego što pređemo na izvestioce nadležnih odbora, upravo je stiglo jedno obaveštenje, da danas neće biti direktnog prenosa od 12.00 časova zato što je RTS preuzeo neke ranije ugovorene obaveze, odnosno prenosi teniske mečeve.
Da li neko od predstavnika nadležnih odbora želi reč?
Marijan Rističević ima reč.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, RTS je na najbolji način pokazao koliko ih poljoprivreda i rasprava o poljoprivredi interesuju. Gotovo da im zahvalim što toliku pažnju obraćaju na poljoprivredu, ali su recimo veoma aktivni da u poljoprivrednim emisijama na način, kako to zovu, prikrivenom reklamom potvrde neke svoje biznise oni koji se bave poljoprivrednom politikom na RTS, da li svoje biznise ili članova njihove porodice.

Odbor za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu je zakon prihvatio i mi cenimo da je zakon veoma dobar, čak bolji od onoga što smo mi očekivali. Odbor je imao određene amandmane na određene oblasti, posebno na pčelarstvo. Podneli smo tu vrstu amandmana i na zahtev Ministarstva poljoprivrede, koje je u konsultacijama sa Ministarstvom finansija, nas je obavestilo da Ministarstvo finansija u ovom trenutku ne može da prihvati takvu vrstu proširenja, Odbor je te amandmane naknadno i povukao, tako da narodni poslanici imaju zakon u integralnom tekstu.

Mi cenimo da je veoma dobar, da je evropski, ali provejavala je sumnja da li je zakon sprovodljiv s obzirom da naš budžet u ovom trenutku je napregnut, posebno u ovom poljoprivrednom delu koji se odnosi na Upravu za podsticaje, imajući u vidu dugove koje smo nasledili i koje smo emitovanjem novih prava doveli do toga da trenutno imamo određene dugove koje treba do kraja godine sanirati.

Otuda je verovatno bila ta sumnja iz Ministarstva finansija da u ovom trenutku ne treba proširivati prava koja emituje ovaj zakon. Ovaj zakon ne doprinosi samo da poljoprivrednici imaju neku sigurnost, ovaj zakon doprinosi tome da država ima stratešku sigurnost od mogućih novih vojnih i ekonomskih pritisaka kojima je naša zemlja nekada bila izložena i kojima može ponovo biti izložena, ako se takva situacija ne daj bože desi.

Takođe, ovaj zakon omogućava da se delimično ublaže posledice potpisivanja SSP, odnosno potpisivanja i ratifikaciju u Narodnoj skupštini 2008. godine, s obzirom da prethodni režim nije dovoljno vodio računa o tome, da poljoprivreda mora da uživa jedan stepen zaštite pre ulaska u EU, nego su prerano spustili carine i na takav način ugrozili domaću poljoprivrednu proizvodnju.

Ovaj zakon, predviđajući razne vrste intervencija omogućava da poljoprivrednik bude siguran u cenu, a da stanovništvo sa druge strane bude sigurno u dobru snabdevenost tržišta. On nam garantuje da će određene količine biti dostupne za izvoz i da ćemo ostvariti iz zemlje devizne prihode, dakle, koje su takve vrste da uvek imamo daleko veći izvoz nego što imamo uvoz svih poljoprivrednih proizvoda, a tu mislimo na južno voće, kafe, itd. Ovo nam omogućava da poljoprivrednici kada se zakon primeni u punoj meri, budu sigurni da će njihove cene biti takve da pokriju troškove proizvodnje i da im garantuju neki minimum zarade.

Mi kojima se miris hleba pričinjava kao najlepši miris na svetu, posebno ako smo gladni, treba da cenimo proizvođače hleba, dakle da na isti način na koji cenimo ukus slatke voćke i miris i ukus sveže ispečenog hleba, na takav isti način kako nas poljoprivrednici snabdevaju tim ukusnim poljoprivrednim proizvodima, na isti način treba da pokušamo da im vratimo, da budu sigurni u proizvodnju.

Verujem da ćemo, kada uđemo u EU, a pri tome mislim da nećemo ulaziti ukoliko to podrazumeva žrtvovanje određene teritorije, kad uđemo u EU, kada budemo imali onaj stepen podsticaja koji imaju evropski seljaci i kad ta politika poljoprivredna predvidiva kao njih na sedam godina, da će naši poljoprivrednici u vrlo kratkom roku pod istim uslovima zgaziti, da tako kažem u ekonomskom smislu poljoprivredne proizvođače u EU, jer su naši poljoprivrednici, seljaci daleko vredniji, snalažljiviji, zato što su ih muke i nevolje koje su trpeli poslednjih 30 godina, naterali da budu vredniji i snalažljiviji i pažljiviji u poljoprivrednoj proizvodnji. Verujem u njih da pod istim uslovima će biti dominantni u EU. Hvala.

Zahvaljujem.
Da li još neko od izvestioca nadležnih odbora želi reč? (Ne.)
Prelazimo na predsednike, odnosno predstavnike poslaničkih grupa.
Reč ima dr Muamer Zukorlić. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre sa saradnikom, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, tema poljoprivrede je jedna od najznačajnijih koje se mogu naći pred narodnim poslanicima Narodne skupštine. Konkretno Zakon o uređenju tržišta poljoprivrednim proizvodima je nešto što je od vitalnog značaja za poljoprivredu, za ekonomiju, za društvo u celini, posebno za poljoprivrednike.

Zato sam sa pažnjom i čitao obrazloženja koja smo dobili uz ovaj predlog zakona, ali isto tako i danas izlaganje ministra koji nam je detaljno predstavio najbitnije odrednice ovoga zakona u pogledu sadržaja, ali i u pogledu smisla i svrsishodnosti donošenja ovakvih rešenja.

Mislim da sve ovo što se dešava, inače posebno poslednjih godina, a posebno ove dve godine kada se suočavamo sa kovid pandemijom, zapravo i na taj neočekivani, veoma brutalan način nam ukazuje da poljoprivreda i odnos prema poljoprivrednicama, prema poljoprivrednim proizvodima ne može biti samo jedan od odnosa prema bilo kom društveno –političkom i ekonomskom pitanju.

Dakle, videli smo u jednom trenutku kada je svet pokazao svoju nemoć pred iznenadnim, nepoznatim i nevidljivim neprijateljem koji se zove Kovid 19, da u nekom trenutku sva moć ljudske civilizacije je ostala po strani. Zapravo svako je počeo da razmišlja i na najjednostavniji način preživljavanja - šta ću da jedem, gde ću da kupim, da li ćemo imati namirnice i proizvode koji su nam potrebni, ne za komforan i lagodan život, već za elementarni život preživljavanja.

U tom trenutku je, siguran sam, svakome sinulo u glavi da li imam neko parče zemlje ili ko ima neko parče zemlje ili gde mogu doći do nekog parčeta zemlje da ja za ne daj Bože nešto mogu zasejati, zasaditi itd.

Dakle, to su svakako lekcije koje nam se pojavljuju iznenada i koje nas podsećaju na one poznate narodne izreke koje su zapravo umotvorine i mudrosti, a jedna od njih glasi – kada hoćeš da zaštitiš svoju imovinu, da osiguraš nešto što si zaradio, kaže kupi parče zemlje, jer zemlju neće ni vuk, ni hajduk. To je stara izreka, jer ostala imovina u određenim situacijama, ratnim ili drugim može da strada, a zemlja vam ostaje kao osnovni garant vaše imovine, vašeg života i vašeg preživljavanja. Dakle, ni divljač, ni opasnost od strane prirode koja može da vas zadesi, niti opasnost od strane ljudskog faktora ne može da vam ugrozi imovinu koja se zove zemlja.

Međutim ono što je nažalost bio trend poslednjih godina, čak i poslednje dve do tri decenije jeste jedan neadekvatan i nedorastao odnos prema svojoj zemlji. Na to ukazuje i potvrđuje ga činjenica da su građani ove zemlje, stanovnici ove zemlje, posebno oni koji su živeli na selima, tamo gde postoji mogućnost poljoprivrednog ili stočarskog preživljavanja zapravo proglasili svoju zemlju i svoje mesto življenja bezvrednim. To je osnovni razlog iseljavanja.

Ja sam godinama kroz razne oblike komunikacija, a pojačano poslednjih pet godina, kako sam član Narodne skupštine i kako se ovim pitanjima bavim i sa pozicije politike, obavio na desetine, možda i na stotine razgovora sa ljudima koji su živeli na selu i još sa nekima koji žive na selu, pokušavajući psihološki, sociološki da prodrem do stvarne pozadine napuštanja sela. Obično se daju neki površni odgovori, pogotovo sa strane nas koji to posmatramo sa druge strane ili iz drugačije situacije. Ono što je zajednički imenitelj svih odgovora, što zapravo se može oceniti kao osnovni razlog napuštanja sela, iseljavanja ljudi sa sela, jeste činjenica da su ti ljudi zapravo svoje selo, svoju zemlju na selu proglasili bezvrednom, ne samo trenutno, već uz ogromno beznađe u perspektivi.

Dakle, dođete na sela koja su prelepa, plodno zemljište, zelenilo, voda, sunce, sve u idealnoj meri kakva je inače ova zemlja i kakav je inače širi balkanski region. To je pojas koji se po analizama utvrđuje u perfektne uslove za život.

Prostor na kome mi živimo, u prirodnom smislu, spada u perfektne uslove za život. Sada, hajde kako objasniti da neko ostavlja perfektan uslov za život, dakle oni koji su, mi koji smo imali prilike da boravimo po Africi, Aziji, po prostorima surove klime i najsurovijeg oblika života tek možemo to da shvatimo. Ja sam imao prilike tokom studiranja da boravim u one duboke predele Sahare gde još nije došla, na neki način, ljudska civilizacija, gde ljudi žive od urme, od vode, od čaše mleka, neke ovčice za koju ja nisam bio siguran da je ovca dok mi nisu kazali, jer ona šeta po pustinji. Ja sam gledao kako žive te njihove ovce, onda sam kazao, kada bih mogao preneti onim našim ovcama da ih je sramota u odnosu na one ovce u Africi, koje zamislite peščana pustinja i tamo imaju neke biljčice koje su nešto između trna i travke. Ima na svakih 15, 20 metara po jedna i ona ovčica tako gricka malo taj trn ili tu travčicu koja je onako osora i opora, onda izgricka tu, pa onda ide tamo na 15 metara ima još jednu travku i onda nju gricka. Pazite, ona jadna, ona sva ima, ne znam, možda da li ona ovca ima cela sedam, osam kilograma, kako jadna izgleda. Kako li ona preživi i kako li ona nešto mleka donese?

Ali, to se dešava i ti su ljudi srećni što, ne znam, od 30 takvih ovaca dobiju litar i po mleka, što prežive itd. Sada pazite, oni žive, kada ih pitate od čega živite, kažu od poljoprivrede. Dakle, ja da nisam to svojim očima gledao, ja ne bih to verovao, rekao bih - ma ljudi 20, tada je bio kraj 20. veka, 21. vek je.

Još jedan drugi fenomen, to je Alžir na jugu gde čak nisu ni Francuzi nikada ušli, gde skoro beli čovek nije ušao, i kada sam ja tamo došao sa svojim kolegama studentima, kod kojih sam bio gost kući, u tim njihovim specifičnim poluzemunarskim kućama. Jedna grupa dece ide za mnom, prvi put vide belog čoveka uživo. Nemaju oni ni televizor, nemaju oni ništa, shvatite, nema ništa, prosto nema civilizacije.

Ali, hajde to na stranu, nego ja njima govorim da sam se ja rodio na selu, na zemlji, u kojoj na pet metara od moje kuće imam voćnjak jabuka. Moj otac, moji roditelji imaju voćnjak jabuka, koji toliko rodi da ja iz ležećeg položaja mogu da uberem jabuku, ne iz sedećeg, nego iz ležećeg položaja mogu da uberem jabuku. Oni se okupili, gledaju u mene, i kažu mi da to nije istina, to ne postoji na ovom svetu, to samo postoji u dženetu, odnosno u raju. Ti, kaže, nama pričaš bajke. Ja njima obećam, pošto tada nije bilo mobilnih, pa slikaš, pa doneseš, nego ja njima obećam sledeće godine kada ja ponovo dođem tu, ja ću fino njima fotografiju. Stvarno ja njima donesem fotografiju. Ljudi se čude, zahvaljuju Bogu, od čuđenja da to nešto tako postoji.

Tek kada se izvučete iz toga, mi u tom blagostanju, u ovom blagostanju, ja se bojim Boga da ne kazni celi ovaj narod zbog ovakvog jednog osionog odnosa prema blagodatima koje su nam date, koje niču iz zemlje i padaju sa neba. Pazite, znači vi imate, i to je pitanje kulture, to je tema koju mi treba da pokrenemo kroz naše intelektualce, kroz naše medije, pre svega i kroz obrazovanje, jer mi se bavimo poljoprivrednim kulturama, a ne bavimo se kulturom o poljoprivredi. Nema nama poljoprivrednih kultura bez kulture o poljoprivredi.

Dakle, to je nešto što je jako važno i zato me je dojmio onaj deo koji se odnosi na svest, koji se odnosi sada na deo programa koji će po ovom zakonu biti realizovan sa posebnim domaćim namirnicama vezanih za škole, za učenike, itd, na to ću se malo kasnije vratiti.

To je ono čemu mi treba da pristupimo. Sada je krenulo, hvala Bogu, pa dobiju sela asfalt, što jeste neophodno, ali nemojte misliti da je dovoljno. Neće biti dovoljno, jer vidite, onaj ko je u svojoj glavi presudio sebi na selu, njega ne vadi asfalt od sedam metara, ne od tri i po. On je već kazao da je to gotovo.

Ja sam sa tim seljacima razgovarao. Oni ponavljaju 30 godina jednu rečenicu - ovo nema budućnost, nema nama ovde spasa. Onda kada imate i ukućane svoje mlade, žensku populaciju koja naravno ima i druge motive, želju za zabavom, drugačijim elementima koji se ne odnose samo na stvarni kvalitet života, nego na onaj jedan drugi, i vi dobijete atmosferu suicida. Idete - idi, i onda on tamo iz sela koje je perfektno gde ima pet hektara zemljišta, on ostavi to zmijama i korovu, a kupi tri ara dole u nekoj mahali u Novom Pazaru na ćošku grada, gde je ne urbano naselje, gde ne može traktor da mu dotera drva, nego mu dotera drva na 200 metara pa on kolicima, jer su tamo ostavili ulice dva i po metra.

On, pazite, sebi presudi, ostavi tu lepotu od četiri, pet hektara, kupi dva i po ara, skrpi nešto kuće koje će tek druga generacija da omalteriše i dole bez posla, bez ičega on taj život zameni, jer je on prosto pristao na svojevrsnu histeriju, na jedno masovno samoubilačko razmišljanje iza koga sledi to kretanje itd.

Dakle, mi između ostalog intencija, koliko prepoznajem, je i ovoga zakona, ali to mora biti šire od samog zakona. Mi moramo udariti u koren virusa samoponištenja na selu. Mi imamo na selu ideju samoponištenja i to je ono čemu bi se mi morali posebno posvetiti i zapravo pokušati, a moguće je vratiti taj točak. Naravno, ne lako, jer uvek je lakše zakotrljati nego zaustaviti, pogotovo što je zakon fizike da nešto što krene da pada skoro nikada ne stane na pola, nego po zakonu o inerciji je što je bliže dnu, ono se brže kreće i teže ga je zaustaviti. Najlakše ga je pustiti da potpuno propadne pa ga onda spašavati ili radite nešto novo.

Ali, nisam siguran kada su u pitanju ovi socijološki, psihološki i ekonomski fenomeni da je to dobro, da mi treba da pustimo da potpuno propadne pa da krenemo ispočetka, jer se bojim da onda neće imati ko da zapravo taj proces ispočetka vodi, već se moramo načina da zaustavimo kola koja su krenula nizbrdo.

Ovo jesu te mere, ali hoću da podvučem da to mora još šire i još dublje. Ono što je veoma pozitivan aspekt ovoga zakona jeste pre svega što konačno dobijamo ovaj zakon i što zapravo on sadrži sve ove elemente.

Pitanje zaštite poljoprivrednog proizvođača od zloupotreba na tržištu. Čini mi se jednom ili dva puta smo govorili o tome ovde, o primeru koji se desio u Priboju. Zamislite vi sada ilustraciju gde ta naša sirotinja koja pokušava upravo da se suprotstavi ovom trendu propadanja, nađu nešto malo novca, pozajme, obezbede i krenu da proizvode maline ili borovnice. Pazite, uspeju da stanu na noge, dobiju određeni optimizam. Znate, ko se nije bavio poljoprivredom, poljoprivredom se ne možete baviti isključivo iz ekonomskih razloga. Morate imati za poljoprivredu, zato se kaže poljoprivredna kultura, nije slučajno pojam - kultura dodeljen i poljoprivredi.

Dakle, radi se o nečemu u šta morate uneti emociju, estetiku, specifičnu etiku. Morate se zaljubiti u taj red te maline, u taj red te borovnice. Morate uživati u tome prizoru, jer samo tada možete da se posvetite poljoprivredi.

Poljoprivredni posao je veoma surov, težak i ukoliko samo budete imali taj profit, na početku uzmete elaborat, a još uz sve ove rizike i probleme koje imate, verujte dići ćete ruke. Sa druge strane, pogledate u komšiluku nekog mešetara, da ne kažem narkodilera, već i nekog švercera sitnog koji dole pored granice tu se snalazi, ništa, on to malo napravi neki izlet do susedne zemlje, nešto preko reke, nešto preko jezera, nešto preko šume, šta se imaš ti baviti poljoprivredom, vozi "BMW", vozi ovo, vozi ono. Hajde, kako će sada ovome da bude motiv da se on tamo peče na tom suncu uz rizik od grada, rizik od poplave, rizik od mafije, od zakupa nakupaca itd.

Jako teško je motivisati sebe, naći motiv ukoliko nemate tu svest, tu zapravo kulturu i emociju u okviru te kulture prema poljoprivredi. Sada pazite tog našeg siromaška, koji se potrudio i rešio da se suprotstavi tom trendu, ide težim putem, uloži sve to što ima, čeka, ide. I šta se desi na kraju godine? Dođe neki kriminalac, odakle ono beše, iz blizine i tim ljudima uzme robu i nikada im ne plati.

Dakle, ja znam da mi to možemo posmatrati formalnopravno i reći – niste dobre ugovore napravili, da, to je sirotinja nepismena, ljudi, niste se zaštitili, i tako dalje, idite na sud. Pa ti ljudi nemaju dinara da plate advokata, čoveče. Šta vam je? Da, mi možemo pravno da skinemo to sa države, sa nas, da kažemo – greške su napravljene, ali to mi ne smemo da uradimo, jer nije ovde stvar samo iznosa štete koja je napravljena tim ljudima. To je jedan aspekt, to je pravni aspekt, to su brojke, ali ne zaboravite da su to ljudi. I ne samo što su oni ljudi koji su građani ove zemlje, kojima Ustav i zakon garantuju zaštitu, shvatite da su oni poruka desetinama drugih ljudi koji treba da na osnovu njihovog eksperimenta, da na osnovu onoga što se njima desilo, odluče da ponovo ili idu u švercere i kriminalce, da malo diluju drogu za ove dole naše poznate dilere ili da zasuku rukave i bave se poštenim, časnim, ali veoma teškim poljoprivrednim poslom. Tu je razlika, molim vas. I mi tu moramo naći načina.

U redu, ovaj će zakon to sada srediti, odnosno staviti pravni osnov i divna je ova ideja u zakonu da ćemo imati određene garancije od kupaca i tako dalje, to je sve u redu, ali mi moramo i za ovo što smo nasledili, ne smemo te ljude ostaviti nezaštićenim. Moramo ih zaštititi. I na kraju, ova ideja koja je pomenuta, pitanje je svesti. Ja sam preko vikenda boravio u jednom hotelu i dojmio me jedan detalj, koji mi je fantastičan i zato moram da ga podelim ovde sa vama i sa građanima Srbije.

Dakle, klasika, doručak, hotel je veoma luksuzan, švedski sto i onda jedan poseban mali sto na kome piše da su to proizvodi sa ekonomije tog hotela. Domaći proizvodi sa ekonomije tog hotela. Naravno, sada je pitanje – da li su oni svi sada organski, da li je to baš, ali sama psihologija da je tamo pisalo da su to proizvodi sa ekonomije tog hotela, a poznato je da taj hotel ima svoju ekonomiju. Dakle, tamo je prosto bila gužva za isti sir. Ja nisam baš uočio neku razliku, ali je izuzetno važno bilo, ja sam to onako veoma zapazio i drago mi je da postoje takva razmišljanja i takve ideje da zapravo se pokaže ta sprega između poljoprivrede, između turizma, evo, ti ljudi su se dosetili da sami prošire i naprave zapravo saradnju između dva sloja biznisa, da tako kažem, ali to može i na ovim svim relacijama partnerstva i udruživanja i organizovanja koje, između ostalog, i ovaj zakon olakšava.

Baš zbog svih ovih momenata, ovaj zakon zaslužuje podršku, ali sugerišem ministru i ministarstvu da proširi ovaj front u pogledu podizanja kulture svesti o poljoprivredi i vrlo rado i kao pojedinac i kao stranka ćemo u tome učestvovati. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Nedimović.
Izvolite.

Poštovana predsedavajuća i poštovani poslanici, želim samo ukratko da se osvrnem na neke stvari koje su bile u prethodnom izlaganju. Potpuno ste u pravu kada pričamo o toj promeni svesti u odnosu na poljoprivredu, naročito kada je reč o poljoprivrednoj kulturi. Da bismo mogli sve to da realizujemo, nemojte zaboraviti kroz šta smo mi sve prošli zadnjih 20, 30 godina, kroz 1990-e, kroz ratove, pa onda one ludačke privatizacije koje su najviše osakatile prehrambene kombinate, zadruge, kako god hoćete to zovite. To je bukvalno bilo sve, kamen na kamenu nije ostao, do proste poljoprivredne proizvodnje.
Kada sa time objedinite nedostatak infrastrukture, da bi, evo, opet se vraćamo na tu malinu, ali svejedno je, svaka roba koja ima prvu, drugu klasu, višnja u Prokuplju, Merošini, potpuno je svejedno, ako nemate infrastrukturu, onda vas kilogram toga ne možete da dobijete 100 novaca, nego dobijete 30 novaca. Dok se preveze sa tačka A na tačku B, ono vam se jednostavno raspe, propadne, više nije tog kvaliteta i ne možete da dobijete novac koji ste svojom mukom zaradili.
Evo, iskoristiću jedan primer, znate o čemu pričam. Neki dan na Pešteru, priča o infrastrukturi i o saobraćajnicama, a povezana sa mlekarstvom. Da se ne grade sada ovi putevi po Pešteru, da se nije izgradio put Sjenica-Aljinovići, tamo prema Novoj Varoši, sad se radi Duga Poljana – Karajukića Bunari, pa sve ove saobraćajnice, bez obzira da li je reč o Dugoj Poljani, Borči, bilo kom mestu, Dolićima, bilo gde, ti ljudi ako ne može neko da dođe do njih, da im pokupi mleko koje oni proizvedu, nije mleko onda 30 dinara litar, nego je 24 dinara litar, jer on mora da dođe negde kroz neki atarski put, da se probije, i to kad je lepo vreme. Kada padne sneg ili nešto drugo bude, onda ako nemate infrastrukture, ne možete ni da dođete do toga.
Zašto ovo sve pričam? To su sve neophodni uslovi, ali jedini nužni uslov jeste rad i želja za radom u poljoprivredi. Ako ne obezbedite ove uslove vezane za tržište, ta želja i taj rad mogu da padnu, baš kao što ste vi rekli, za pet sekundi u vodu i da se raspu kao da nikad ničeg nije ni bilo.
Bilo mi je interesantno na Bliskom istoku kada smo bili pre nekoliko meseci, zajedno sa predsednikom, priča o Emiratu i Bahreinu. Ljudi su shvatili da usled ove korone nije sve u novcu. Kada vi proizvedete hrane svega 25-30% u odnosu na potrebe svog stanovništva, džaba sva nafta ovog sveta, džaba svi dolari ovog sveta, ako nemate gde da kupite za svoj narod da prostu egzistenciju sebi obezbedi, ma koliko to delovalo neverovatno, ali sećate se, nemojte zaboraviti, naša pamet je često kratka. Nemojte zaboraviti mart mesec, onu psihozu u Evropi, na drugim mestima, u Americi, bilo gde na svetu. Nas je tada spasila u tom kulturološkom smislu, u psihološkom smislu, nacionalna sigurnost u oblasti hrane, što smo mogli da obezbedimo u svakom trenutku za sebe gotovo sve. A i ono što nismo imali u tom trenutku, gde smo opet zbog tih ludačkih privatizacija sve svoje uništili, obezbedili smo u vrlo kratkom vremenskom intervalu. Tako da, priča o hrani je priča, mnogo širi svoj ima kontekst, naročito u Srbiji.
Reći ću samo jednu stvar u pogledu pristupa u komunikaciji sa tim ljudima koji se bave poljoprivredom. Sećate se svi 2011. godine i Arilja i protesta malinara u Arilju na putu Požega-Arilje prema Ivanjici. Koja je reakcija bila tadašnje vlasti? Da li se neko seća toga? Pendrek – po leđima. Zbog zahteva, evo, hoće ovi papiri da padnu, i njima je valjda muka kad toga kad se sete. To je bila reakcija neodgovorne vlasti i to je priča o kulturi odnosa prema poljoprivrednom proizvođaču. Šta se dešava zadnjih nekoliko godina? Imali smo i mi krize, i ova vlast je imala godine kada u poljoprivrednoj proizvodnji u nekom sektoru su bile manje ili više dobre cene. A koji je bio odnos prema ljudima? Razgovor. Razgovor i promena načina komunikacije sa ljudima i iznalaženje rešenja, i kada se čini da rešenja nema.
Sada s jedne strane imate pendrek i s druge imate reč. I šta se tu promenilo? Svest u odnosu na poljoprivrednike. Baš kao što u ovom trenutku ne čuje se muva u ovoj sali kada pričamo o ovome, jer su svi svesni koliki je značaj hrane u Srbiji za opstanak srpskog naroda. Hvala.

Zahvaljujem.
Replika, Muamer Zukorlić.

Samo da potvrdim u ovom prvom delu ovo što ste kazali.

Dakle, svedok sam, recimo, selo Delimeđe, to je Donja Pešter, opština Tutin, postojala je tamo mlekara jedna koja je vrlo ambiciozno izgrađena i to kombinacijom i pomoći države i privatnog ulaganja iz dijaspore i ta mlekara je ubrzo zatvorena. Ključni razlog, razgovarao sam sa investitorima zašto su zatvorili tu mlekaru, zapravo je bio nedostatak asfaltnih puteva, jer zapravo te cisterne koje skupljaju mleko, zapravo ne mogu da sačuvaju to mleko, ono se pokvari ili kako se to kaže izmete se tim mućkanjem kroz makadam i kroz loš put i dok ono dođe do mlekare ono se već promenilo svoje stanje i oni prosto nisu imali nikakve šanse da održe tu mlekaru, a tada i ako to je veoma važno i veliko selo, čak ni od Novog Pazara do Delimeđa nije bilo asfalta.

Ono što sada jeste trend i što želim i da podstaknem i da pohvalim i dobro bi bilo napraviti neki plan u kome ćemo kazati da ne znam do koje godine, kao što imamo ove razne planove, nećemo ostaviti nijedno selo u Srbiji bez asfalta.

Nema veze nek to bude dugo, to je veliki ambiciozan projekat i tu ne trebamo ono ljudima davati neke lažne nade, ali imati prosto viziju u kojoj će ljudi znati da se ne radi o selektivnom pristupu, da se ne radi o nekakvim ad hok aktivnostima. To je jako važno i u tom pogledu pun podstrek i podsticaj i drago mi je da prepoznate ovu ideju o podizanju svesti, kulturi na kojoj treba zajednički da radimo. Hvala vam.