Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram sednicu Desetog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u Dvanaestom sazivu.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 108 narodnih poslanika.
Podsećam vas da je članom 49. Zakona o Narodnoj skupštini predviđeno da kvorum za rad Narodne skupštine prilikom svakog odlučivanja postoji ako je na sednici prisutna većina od ukupnog broja svih narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Hvala.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno, u ovom momentu, 162 narodna poslanika, odnosno da je prisutna većina od ukupnog broja svih narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Dostavljen vam je Zapisnik sednice Osmog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u Dvanaestom sazivu.
Pošto današnjoj sednici prisustvuje većina od ukupnog broja narodnih poslanika, konstatujem da postoji kvorum za usvajanje zapisnika sa navedene sednice.
Obaveštavam vas da je proverom u Službi za poslove Odbora za administravno-budžetka i mandatno-imunitetska pitanja utvrđeno da tom Odboru niko od narodnih poslanika nije dostavio u pisanom obliku primedbe na navedeni zapisnik.
Prelazimo na odlučivanje.
Stavljam na glasanje Zapisnik sednice Osmog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u Dvanaestom sazivu, održane 13. i 14. jula.
Molim narodne poslanike da pritisnu odgovarajući taster.
Zaključujem glasanje: ukupno 171, za – 167, nije glasalo – četvoro narodnih poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština većinom glasova usvojila Zapisnik sednice Osmog vanrednog zasedanja Narodne skupštine u Dvanaestom sazivu.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uz saziv sednice Desetog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u Dvanaestom sazivu, koja je sazvana na zahtev 236 narodnih poslanika, saglasno članu 106. stav 3. Ustava Republike Srbije, članom 48. stav 3. Zakona o Narodnoj skupštini i članu 249. Poslovnika Narodne skupštine, dostavljen vam je zahtev za održavanje vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije, sa određenim dnevnim redom sadržanim u tom zahtevu.
Za sednicu Desetog vanrednog zasedanja Narodne skupštine određen je sledeći
D n e v n i r e d:
1. Predlog zakona o izmenama Zakona o kulturi;
2. Predlog zakona o izmeni Zakona o bibliotečko-informacionoj delatnosti;
3. Predlog zakona o potvrđivanju Odluke Zajedničkog komiteta Sporazuma o slobodnoj trgovini u Centralnoj Evropi Broj 1/2021 o izmeni Aneksa 4 Sporazuma o slobodnoj trgovini u Centralnoj Evropi (CEFTA 2006), kojim se utvrđuje Protokol o definiciji pojma „proizvodi sa poreklom“ i metode administrativne saradnje iz člana 14. st 1. i 3. i ukidanju i zameni Odluka Zajedničkog komiteta Sporazuma o slobodnoj trgovini u Centralnoj Evropi br. 3/2013 i 3/2015.
Narodni poslanik dr Aleksandar Martinović, na osnovu člana 92. stav 2. i člana 157. Poslovnika Narodne skupštine, predložio je da se obavi zajednički načelni pretres o prve dve tačke dnevnog reda.
Da li poslanik Martinović želi reč? Ne.
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Molim narodne poslanike da pritisnu odgovarajući taster.
Zaključujem glasanje: ukupno – 171, za – 169, nije glasalo – dvoje narodnih poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština većinom glasova prihvatila ovaj predlog.
Prelazimo na rad po dnevnom redu.
Kako i pretpostavljate, obavestiću vas i o dinamici rada.
Danas ćemo raditi o prve dve tačke dnevnog reda, sutra pre podne o trećoj tački dnevnog reda. U 13.30 časova će biti zakletva novoizabrane tužiteljke, odnosno Republičkog javnog tužioca. Popodne će biti poslanička pitanja Vladi Republike Srbije, na kraju meseca i nakon toga glasanje.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika, obaveštavam vas da su pozvani da sednici prisustvuju Maja Gojković, potpredsednica Vlade i ministar kulture i informisanja, Gordana Čomić, ministar za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog i Radovan Jokić i Danijela Vanušić, vršioci dužnosti pomoćnika ministra kulture i informisanja.
Takođe, samo još ovo da napomenem, Radio-televizija Srbije je obavestila da neće biti u mogućnosti da prati zasedanje Skupštine u direktnom prenosu na Drugom programu, zbog prenosa sportskih takmičenja sa olimpijskih igara i da će prenositi na RTS Tri.
Molim poslaničke grupe ukoliko to već nisu učinile da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 157. stav 2. Poslovnika, otvaram zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o izmenama Zakona o kulturi i Predlogu zakona o izmeni Zakona o bibliotečko-informacionoj delatnosti.
Želim da pozdravim ministarku Gordanu Čomić i da je pitam da li želi reč? (Da.)

Zahvaljujem.
Poštovani narodni poslanici, pred vama su dva predloga izmena zakona - izmene Zakona o kulturi i izmene Zakona o bibliotečko-informacionoj delatnosti. Prvi od ova dva zakona o kojima ćemo raspravljati u zajedničkom načelnom pretresu, dakle, izmenama Zakona o kulturi, vezan je za upućujuće odredbe iz Zakona o rodnoj ravnopravnosti koji je stupio na snagu 1. juna 2021. godine. On predstavlja, aktivnošću Ministarstva kulture i ministarke Gojković, jedan od prvih koji će biti pred vama zbog upućujućih odredbi iz Zakona o rodnoj ravnopravnosti.
Inače, Zakon o kulturi, koji je donet 2009. godine i stupio na snagu 2010. godine, imao je već izmene odlukama Narodne skupštine 2016, ispravkom iz 2020. godine. Taj zakon je, počevši sa primenom od marta 2010. godine, bio u suštini prvi zakon gde je oblast kultura, koja je do tada bila regulisana bez svog opšteg akta, bez teksta zakona kojim bismo kao država i društvo rekli šta je to želimo i na koji način da uredimo u oblasti kulture, kako to da finansiramo, na koji način da kontrolišemo, kako se primenjuje i sve drugo vezano za zakone koji regulišu čitave oblasti… Taj zakon je, evo, na snazi 11 godinu i po njemu funkcioniše oblast kulture.
Kao svaki zakon koji tek nakon primene može sasvim jasno u jednoj eks post analizi da pokaže i institucijama i društvu i onima na koje se odnosi šta je to što treba menjati i on je trpeo izmene, a ova izmena koja je pred vama, o kojoj ćemo debatovati, je na osnovu upućujućih odredbi iz Zakona o rodnoj ravnopravnosti.
Dakle, nakon donošenja Zakona o kulturi, doneto je više podzakonskih akata koji proizilaze iz njega, kojima su se na detaljan način uredila određena pitanja koja su u osnovi regulisana ovim zakonom, kao što to inače biva sa zakonima. U suštini donošenje zakonskih akata zaista omogućava primenu akata. Ako odložite, ne donesete ili ne donesete dovoljno dobre podzakonske akte, džaba dobrih zakona, tako ulazimo u rečenicu koja se tri godine već ponavlja u izveštajima EU - Srbija ima jako dobre zakone, ali da se jako loše, slabo ili se ne primenjuju uopšte, podzakonski akti, pa tako i ovaj, koji će proisteći iz vaše odluke da usvojite izmene Zakona o kulturi koje predlaže Ministarstvo kulture, proizvešće posledice na osnovu shodnih odredbi Zakona o rodnoj ravnopravnosti.
Usvajanjem Zakona o kulturi i podzakonskih akata koji proizilaze iz njega stvoreni su preduslovi za donošenje drugih zakona koji su detaljno regulisali pojedine oblasti kulture, a koji su morali biti u skladu sa načelima utvrđenim u Zakonu o kulturi, čime su stvoreni zakonski preduslovi za ujednačenu, sistemsku i samim tim efikasniju regulaciju celokupne oblasti kulture. To je veliki posao koji je iznela i državna uprava i vlade u raznim sazivima, ali važan posao zato što možemo samo da se setimo dve anegdote vezane za kulturu. Jedan, kada je britanskom ratnom premijeru rečeno kako će se završiti Drugi svetski rat, a on je pitao – šta će biti sa našom kulturom, a oni rekli – nema veze, a onda on kaže – a zašto ćemo onda ratovati? Drugi, osnivači EU su kazali da kada bi ponovo počinjali ujedinjavanje, odnosno ideju o pravljenju zajedničke zajednice evropskih država da bi i sa zajednicom za ugalj i čelik počeli i od kulture, jer je važno da govorimo o kulturama raznih društava i zato je važno da svako od nas ima uređenu oblast kulture zakonom na način koji smatra shodno svom kulturno-istorijskom nasleđu, svom narativu i svemu onome što kulturu jednog naroda čini.
Dakle, sve navedeno potvrđuje važnost ovog akta u smislu njegove uloge u stvaranju sistema pravnog uređenja oblasti kulture, a shodno tome i važnost i efekti izmena i dopuna ovog akta na funkcionisanje našeg kulturnog sistema.
Zakon o rodnoj ravnopravnosti, kako rekoh, u primeni je od 1. juna 2021. godine i on uspostavlja nova pravila vezana za uravnoteženu zastupljenost polova koja postoji kada je zastupljenost jednog od polova između 40% i 50% u odnosu na drugi. Dakle, ne manje od 40% manje zastupljenog pola. Osetno neuravnotežena zastupljenost polova postoji kada je zastupljenost jednog pola niža od 40% u odnosu na drugi pol, osim ako iz posebnog zakona ne proizilazi drugačije.
Shodno tome, postoji obaveza usaglašavanja Zakona o kulturi, kao sistemskom akta, kojim se uređuje kultura, sa Zakonom o rodnoj ravnopravnosti u uspostavljanju uravnotežene zastupljenosti polova u celokupnom sistemu u kome funkcioniše naša kultura. Na taj način se ovim izmenama Zakona o kulturi utvrđuje obaveza da upravni odbori ustanova kulture od pet članova imaju najmanje 40% predstavnika koji su manje zastupljeni pol, da nadzorni odbori ustanova kulture od tri člana imaju najmanje 40% predstavnika manje zastupljenog pola, kao i od 11 članova Nacionalnog saveta za kulturu bude najmanje 40% predstavnika manje zastupljenog pola.
Predloženim izmenama Zakona o kulturi vrši se dalja optimizacija ovog zakona, njegovo prilagođavanje realnim potrebama i usklađivanje sa drugim zakonskim aktima.
Ovde je važno napomenuti baš kada je oblast kulture u pitanju da teško da će biti boljeg dokaza da Zakon o rodnoj ravnopravnosti nije zakon o ženama, nego da je zakon o ženama i muškarcima i da će biti verovatno veći problem i da će trebati više veština, znanja i kreativnosti da se mera od 40% manje zastupljenog pola sprovede tamo gde su žene većina, a gde su muškarci manjina. Kada pogledate po svim oblastima našeg društvenog života ili ekonomskog života, finansijskog, političkog, videćete da su sektori koji će, takođe, morati da se usaglašavaju sa Zakonom o rodnoj ravnopravnosti o 40% manje zastupljenog pola, tamo gde nema novca, tamo gde nema moći, tamo gde nema posebnog statusa društvenog, ugleda, reputacije, tamo će žene biti većina i biće potrebno i dosta mašte i dobre volje da se ta oblast učini privlačnom i muškarcima i da muškaraca bude tamo gde ih za sada nema, a nema ih očigledno dovoljno u kulturi, nema ih dovoljno u zdravstvu, u školstvu, u pravosuđu, u državnoj upravi, u ministarstvima, u svim sekretarijatima lokalnih samouprava. Tamo su većina žene, a zakon kaže – ne razlikuje pol, nego tražimo da bude 40% manje zastupljenog pola. Negde će to biti žene, negde će biti muškarci i trebaće nam vremena da zaista upodobimo sve ono što Zakon o rodnoj ravnopravnosti zahteva od nas.
Na kraju da podsetim da je ovo jedna od odredbi koja nije izazvala veliku pažnju javnosti kada je Zakon o rodnoj ravnopravnosti donošen, kao ni druge dve važne odredbe koje nisu izazvale pažnju javnosti, šire, jesu vašu, naravno, jer vi ste stručna javnost, osim što predstavljate građane Srbije. Druga odredba iz Zakona o rodnoj ravnopravnosti zbog koje će, takođe, dolaziti predlozi izmena zakona pred vas jesu planovi integriteta i obaveze da u svakom sektorskoj politici imamo odsek, grupu ljudi, kako god nazvalo svako ministarstvo, lokalna samouprava, pravosuđe, nezavisni organi, koji će izveštavati i Narodnu skupštinu o tome na koji način se politika u Srbiji svake godine, kakve posledice ostavlja na živote žena, kakve na živote muškaraca.
Planovi integriteta će biti veliki posao koji će služiti na kraju boljem kvalitetu života i žena i muškaraca jer ćemo imati tačne podatke o tome kako živimo i jedni i drugi.
Još jedna odredba zbog koje će doći zakoni su pred vas su načelo - nasilnik plaća u Zakonu o rodnoj ravnopravnosti, takođe nije izazvala mnogo pažnje, a to je da prvi put imamo plaćanje programa odvikavanja od nasilja iz budžeta Republike Srbije i to će biti rešeno podzakonskim aktima, ali će na kraju nasilnik morati novac potrošen za njegovo odvikavanje od nasilja koje je sam birao da vraća u budžet, slično kao načelo - zagađivač plaća kod zaštite životne sredine. Zato što mi duboko verujemo, a vi ste to svojim glasovima potvrdili, da je zagađenje životne sredine opasnost za sve nas, a da je nasilje zagađenje naših društvenih odnosa i predstavlja potpuno jednaku opasnost kao zagađenje vazduha, vode i tla i treba da se borimo protiv toga svim raspoloživim sredstvima.
Zaista mi je drago što je ministarka Maja Gojković već stavila pred sve nas izmene Zakona o kulturi i što će vaše odlučivanje o tome u danu za glasanje omogućiti da otpočne proces usaglašavanja Zakona o kulturi i Zakona o rodnoj ravnopravnosti.
Drugi predlog zakona koji je pred vama je Predlog izmene Zakona o bibliotečko-informacionim delatnostima i ovo je primer kada se pažljivo prati kako se zakon primenjuje, kako to sasvim očigledno čini Ministarstvo kulture, onda vidite kako morate da mereći "eks post" analizu primene zakona da intervenišete i da menjate odredbe koje ili zakon čine neprimenjivim, ili ga čine selektivno primenjivim, ili ga čine primenjivim tako da stvara nejednakost koja onda stvara nezadovoljstvo kod onih na koje se zakon odnosi. I ovo je slučaj sa Zakonom o bibliotečko-informacionoj delatnosti.
On je u primeni od 2011. godine i predstavlja sistemski akt za bibliotečko-informacionu delatnost. To praktično znači da je ova oblast kulture pravno uređena tako da se u njoj primarno primenjuju odredbe Zakona o bibliotečko-informacionoj delatnosti i da se na one delove bibliotečkog sistema koji nisu uređeni ovim aktom primenjuju odredbe Zakona o kulturi kao sistemskom aktu za celokupnu oblast kulture. To je jedan jaz u koji je ušla primena ova dva zakona, kako je primećeno nadzorom i praćenjem primene u Ministarstvu kulture i to pitanje je danas pred vama.
Dakle, jedno od tih pitanja iz Zakona o bibliotečko-informacionoj delatnosti odnosi se na izbor direktora biblioteka, iako je u Zakonu o kulturi regulisana materija koja se odnosi na uslove za izbor direktora ustanova kulture, u čega se biblioteke inače računaju. Ali, s obzirom da imaju svoj poseban zakon, onda u tom posebnom zakonu imate i odredbe o izboru direktora.
U Zakonu o kulturi utvrđeno je da kandidati za direktore ustanove kulture moraju imati visoko obrazovanje i najmanje pet godina radnog iskustva u kulturi. Ostali uslovi za izbor kandidata za direktora ustanova utvrđuju se statutima te ustanove, kako je uobičajeno u našem pravnom sistemu.
S druge strane, u Zakonu o bibliotečko-informacionoj delatnosti, utvrđeno je da se za direktora biblioteke imenuje lice koje ima visoko obrazovanje i najmanje tri godine radnog iskustva u kulturi, koje ispunjava druge uslove utvrđene statutom biblioteke. Ovo rešenje izazivalo je probleme u praksi sprovođenja svih odredaba iz zakona, javnih konkursa za izbor direktora biblioteke, jer su u nekim slučajevima primenjivane odredbe iz Zakona o kulturi, pet godina radnog iskustva u kulturi i visokom obrazovanju, a u drugima Zakon o bibliotečko-informacionoj delatnosti, visoko obrazovanje i tri godine iskustva rada u kulturi.
Problemi u praksi su nastajali i zbog same sadržine unutrašnjih akata biblioteka, jer je Zakonom o kulturi utvrđena obaveza osnivača da daje odobrenje na statut i na akt o organizaciji i sistematizaciji ustanova ili poslova ustanove kulture.
U praksi je to značilo da na unutrašnji akt biblioteka kojima je osnivač Republika Srbija saglasnost daje ministarstvo, odnosno Vlada Republike Srbije. Na unutrašnji akt biblioteke čiji je osnivač AP Vojvodina ili jedinica lokalne samouprave ili grad Beograd, saglasnost daje organ pokrajine odnosno jedinice lokalne samouprave koja je i osnivač ustanove.
Shodno tome, ministarstvo nije imalo uvid u sve saglasnosti svih osnivača, jer se podrazumeva da svako nosi svoju odgovornost, pa da je na osnovu te odgovornosti davao saglasnost ustanova kojima je osnivač, bez obzira da li je u pitanju jedinica lokalne samouprave, autonomna pokrajina ili, u slučaju kada ima uvide u saglasnost, ustanova kulture kojoj je osnivač Republika.
Zakon o kulturi gde je uslov pet godina iskustva se onda negde primenjivao i bio upodobljen i sa unutrašnjim aktima ustanova, a negde Zakon o bibliotečko- informacionoj delatnosti i to je ono što je stvaralo nejednakost, a tamo gde nejednakosti ne bi smelo da bude, odnosno neujednačeno rešenje u praksi izbora direktora biblioteka u našoj zemlji.
Donošenjem izmena Zakona o bibliotečko-informacionoj delatnosti, ako se tokom rasprave složite da date podršku ovakvim izmenama, ovaj problem se reguliše tako što se odredba iz Zakona o bibliotečko-informacionoj delatnosti, u kojoj je utvrđen uslov od tri godine radnog iskustva, menja se rešenjem iz Zakona o kulturi u kome ovaj period iznosi pet godina radnog iskustva, čime će se izbeći sav pomenuti dualizam u primeni propisa i u praksi izbora direktora biblioteka na javnim konkursima.
Uz zahvalnost na poverenju ministarki Maji Gojković u ime vrednog rada saradnika ministarstva i njeno predstavim i branim ova dva predloga izmena i dopuna zakona pred vama, Zakona o kulturi i bibliotečko-informacionoj delatnosti, nadam se da ćemo tokom rasprave uspeti da razjasnimo sve ono što eventualno bilo ko od vas smatra nedovoljno jasno obrazloženim ili ima kritičke opaske ili predloge amandmanske vrste i da ćete u danu za glasanje odlučiti da podržite oba predloga izmena i dopuna zakona. Hvala vam.

Hvala.
Da li se neko od izvestilaca odbora javlja? (Ne.)
Idemo na predsednike, odnosno predstavnike poslaničkih grupa.
Reč ima Muamer Zukorlić.
Izvolite.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, poštovani potpredsednici, uvažena ministrice sa saradnicom, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani, kao što smo i ranije više puta govorili, tema kulture je definitivno po meni jedna od najvažnijih, najizazovnijih tema, jedna od najznačajnijih tema koja se može pojaviti pred nama, narodnim poslanicima, ali ne samo pred nama, već i pred celokupnom pre svega intelektualnom i kulturnom zajednicom ove zemlje. Bez obzira ima li pred nama predloge koji imaju suštinski značaj ili su tehničke prirode ili u pozadini imaju potrebu usaglašavanja sa drugim zakonima, ova tema nipošto ne može imati periferan ili tehnički značaj.

Istina, ono što je obrazloženo u pogledu potrebe usaglašavanja svakako da nakon što smo usvojili te zakone, bez obzira na različite stavove, ono što jeste nužno i što se ne može izbeći, a to znači da treba podržati, jeste usaglašavanje i Zakona o kulturi sa tim zakonima, ali svakako da tretiranje ovog zakona nas ponovno vraća suštini.

Bez obzira koliko mi imali hrabrosti, kapaciteta, snage, odlučnosti da odemo duboko po pitanju Zakona o kulturi, odnosno po pitanju otvaranja teme kulture i ovde u Narodnoj skupštini. Dakle, ne možemo ignorisati činjenicu da je pitanje odnosa prema kulturi suštinsko i strateško pitanje za jednu naciju, zajednicu, odnosno celokupno društvo.

S druge strane, moramo priznati da ne samo da se tri decenije nalazimo u tzv. tranzicionom periodu koji i gubi svaki smisao zbog same činjenice da toliko dugo traje, već moramo priznati, i da smo u svojevrsnoj konfuziji našega odnosa prema našoj kulturi, odnosno prema kulturi, odnosno prema, principima na kojima bi se definirala naša kultura, a potom i naš odnos prema kulturi. Svakako da su i rasprave koje smo ovde imali po pitanju tzv. osetljivih zakona, uključujući i Zakon o rodnoj ravnopravnosti, zapravo, pokazatelji koji nam potvrđuju da mi imamo i dalje nedovoljno jasan, ako to nije preblaga formulacija, odnos prema tome šta je to naša kultura.

Nažalost, najlakše je potpasti pod ono što je uobičajeni medijski, pa čak i kolokvijalni narativ da je kultura pozorište, da je to neka izložba, i eto, kako se mi ophodimo, eto, neki film, serija, i to je naša kultura. Ne, gospodo, to su neki elementi ili delovi umetnosti, a umetnost jeste jedan važan segment naše kulture, ili tzv. elitne kulture.

Međutim, kultura je nešto mnogo važnije, kultura je zapravo nešto što je sadržano u prostoru između dve krajnosti, znači, jedna je pitanje našeg svetonadzora, naše percepcije života, razumevanja principa koji određuju taj naš život sa jedne strane, i s druge strane, same prakse od onog što je običan detalj u našem svakodnevnom ponašanju, do regulisanja naših odnosa, međuljudskih odnosa, ili da to slikovito kažem, kultura je ono što određuje naš odnos, odnos nas samih prema sebi, odnos nas prema drugim ljudima, odnos nas prema prirodi i celokupnom kosmosu, i na koncu odnos prema bogu, ili prema božanstvu koje za nas ima taj značaj. Dakle, to je ono što su zapravo neki okviri kulture.

Sada, u stalnim odnosima prema pitanju kulture ili otvaranju ove teme, ono što mi nije drago jeste da nemamo kapaciteta da odemo tako duboko da ove teme sagledamo u njenoj stvarnosti, dubini i sadržini. Istina, moram priznati da za ovu temu, i za da kažem kristalizaciju, ovog odnosa u sve svojoj slojevitosti, kompleksnosti, ne može ni Narodna skupština biti jedina ili glavna ili ključna, koja treba i da se bavi ovom temom, ili da da neke, da kažem, važne ili izvršne, ako mogu tako kazati, odgovore za društvo. Ovo je tema kojom se moraju baviti sve strukture našeg društva, pre svega strukture duhovnosti našeg društva, uključujući intelektualnu duhovnost, religijsku, umetničku i sve druge aspekte naše duhovnosti.

Žao mi je što još ne pokazujemo interesovanje ni u ovim krugovima, a kamo li u običnim narodnim krugovima za ovu temu, s obzirom na razne druge nedaće koje nas pritiskaju, s obzirom na neku vrstu duhovne pustoši koju imamo i nakon pola veka vladavine antiteističkih, da kažem, stavova, principa, sistema, a s druge strane, i međunarodne okolnosti u kulturnom i političkom smislu su također na štetu mogućnosti otvaranja ove teme rasterećeno i u pogledu spremnosti da se suočimo sa sve njenim dubinama, širinama i slojevitostima.

Svedoci smo da se danas, pogotovo savremena civilizacija, i ono što se zove tzv. napredni, zapadni svet, nalazi na određenom rubu svoga razvoja, pre svega kulturnog razvoja, i nije malo velikih mozgova koji danas konstatuju da je zapadno društvo, zapravo, već ušlo u neku fazu ili epohu postkulturnog društva, ili postkulturnog perioda, postideološkog perioda, itd. Naravno da su pokazatelji brojni, nije možda ovo prilika da se to detaljno iznosi, ali jedan mali pokazatelj koji može biti, barem simbolički parametar, recimo, Pariz – Francuska, centar, metropola, središte, prestonica kulture Evrope. Recimo, Francuska nacija za zadnjih 10 godina, recimo za Nobelovu nagradu za književnost, nije imala kandidata domicilnog Francuza. Ne mora ovo značiti sve, niti mnogo, ali govori o svojevrsnoj idejno duhovnoj pustoši zapadnog materijaliziranog, materijalističkog društva koje već postaje, da kažem, ispošćeno, isceđeno, u pogledu kulturne, a pre svega umetničke, a konkretno recimo književničke, ili književne kreacije.

Dakle, to su neki pokazatelji kuda idemo ukoliko mi sada zapravo, tako po inerciji se prepuštamo toj materijalno-materijalističkoj kulturnoj matrici i kuda nas to vodi. Dakle, jedno je prihvatiti dokazane domete nauke, tehnologije, organizacije države, društva, administracije, urbanističkih uređenja itd, tog naprednog zapadnog društva, to je jedan aspekt koji je više civilizaciji, nego kulturni, i to je nesporno, to dvoje prosto ne treba stavljati u isti koš. Ali, s druge strane, pod svetlom ili pod udarom svetla civilizacijsko-tehničkog-tehnološkog i naučnog napretka bilo bi besmisleno zatvoriti oči pod udarom tog svetla pred onom što jeste kulturna pustoš, ili svojevrsni kulturni mrak u koji ulaze sva materijalistička društva.

Mi prosto, ovde treba da barem skupimo snage da se suočimo sa ovom problematikom, i da kažemo da, mi jesmo u problemu. Šta je naša kulturna matrica, šta je to što određuje obrazac naše kulture? Ponovo ću se vratiti tom osnovnom pojmu, bilo da uzmemo pojam starogrčki pojam kultus – koji znači božanstvo, ono što se obožava, koji je zapravo osnovni materijal na kome je nastao i pojam kultura, ili da uzmemo kako drugi tumače pojam kultivare- latinski pojam koji znači urediti život. To ima osnove, dakle, i za jedno i za drugo jezičko-terminološko-leksičko tumačenje, ali koji god ova dva pojma da uzmemo u pogledu definiranja samog pojma kulture, jezički i terminološki koji god od njih da uzmemo mi dolazimo na isto. Dolazimo na t o da mora postojati princip po kome uređujemo naš život.

Ono što želim ovde da otvorim, kao pitanje meni i vama i celokupnoj duhovno-kulturnoj i duhovno-intelektualnoj javnosti šta je to princip, koji je to princip, imamo li taj princip, da li je to princip vere u Boga, po onoj definiciji monoteističkoj poznatoj, ili smo odrekli tog principa i mi sada pravimo neka paganska božanstva, konkretna, nekonkretna, apstraktan, kakva god. Dakle, to mi moramo sebi i drugima, to smo dužni kazati narodu, naciji, društvu, po kom principu, ko je taj koji utvrđuje taj naš princip, ili vrlo jednostavno, ko nam je Bog, šta prihvatimo za Boga?

Naravno, ovo je suštinsko pitanje i nije samo religijsko pitanje, kao što vidite da je ono vrlo jasno kulturno pitanje. Naravno, da evo i samo formalno pominjanje relacije između Zakona o rodnoj ravnopravnosti i Zakona o kulturi mi zapravo i danas ovim zakonom, istina u simboličko formalnom smislu, potvrđujemo da je i Zakon o rodnoj ravnopravnosti nije bio obični zakon, da je on bio idejno, ideologijski, kulturološki zakon, bazični zakon koji ima svoje implikacije na kulturu pa će imati svoje implikacije na obrazovanje, itd. Naravno, da sada ne vraćamo se u staru raspravu, jer smo razmenili dovoljno stavova i mislim da nije ostalo ništa nerazjašnjeno i sa pozicije tada predlagača uvažene ministrice, i sa moje pozicije i pozicije onih kojih su iznosili neslaganju što je između ostalog i kvalitet ove Narodne skupštine da možemo iznositi različite stavove, ne samo stranačko politički, već idejno ideološki, kulturološki i na kraju naravno donositi odluke onako kako je to propisano zakonom i izglasavati te zakone, prihvatati ili ih ne prihvatati.

Ali, svakako činjenica da se jedan zakon usvoji, ne znači da će se time zatvoriti, zaključati rasprava, pogotovo kada su u pitanju tako bitni zakoni ili tako bitne teme koje imaju dubok i koren, ali i duboke reflekcije na naš život, odnosno na našu, na uređenje našega života.

Drugo važno pitanje, vezano za ovu temu jeste odnos kulture i slobode, jer zapravo ideološki problem danas u pogledu ove dve percepcije razumevanja kulture koja nastaje na principima vere i uverenja, što je u našem slučaju već i potvrđeno više stoljetnom tradicijom, pripadnosti, monoteističkoj veri ili monoteističkim verama s jedne strane, i ovog drugog tzv. savremenog modernog koncepta koji zapravo preferira kulturu kao obrazac koji nastaje na slobodi sa navodnicima, dakle, jasno sa moje strane stavljeni na pojam slobode iz razloga što je ta sloboda ostala ne definisana i što imamo i različite percepcije u samom razumevanju pojma slobode. Zato što ideja o slobodi kao težnji da se uklone sve granice je vrlo slatka ideja, dakle ideja koja je prijemčiva, koja onako kada čoveku kažete da će dobiti slobodu ili dobiti neograničenu slobodu ili da će se nastaviti sa uklanjanjem granica na njegovu slobodu, to vam je kao kad detetu kažete da se ukidaju pravila njegovog vaspitanja, njegovog života, da ne mora da ustaje da ide u školu, da ne mora da pere ruke, itd, vi ćete tada dobiti aplauz dece ukoliko im ukinete pravila. Naravno, mi smo odrasla deca koja takođe vole i da se igraju, vole i da ne poštuju pravila nekako to godi onoj biološkoj dimenziji ili životinjskoj, kako hoćete, čoveka. Dakle, to je nešto što je veoma prijemčivo i na toj prijemčivosti danas su i regrutovane stotine miliona ljudi koji prosto i svoj kulturni obrazac definiraju prema tome.

Međutim, tu smo u problemu. U problemu smo u jednom segmentu sa pravom po onoj rimsko-kontinentalnoj, dakle, da pravo jednog čoveka je određeno ili omeđeno pravom drugog čoveka što je grubi deo priče. Ali, suštinski deo priče je upravo – šta je sa kulturom? Da li je moguće biti potpuno slobodan i biti kulturan? Ne, nije moguće. Dakle, kulturnost zapravo znači kultivisanost, a to znači uređenost, a to znači da se tačno zna šta može, šta ne može. Samo što kultura nema ambiciju da vas zakonom natera da budete kulturni, već ona hoće da vas kultiviše, hoće da vas produhovi, da vas oplemeni. Zapravo, ambicija kulture je da kod vas probudi ljudskost i plemenitost, pa da onda maniri našeg ponašanja ne budu nešto što je izazvano pendrekom i što se kontroliše silom, nego nešto što je deo našeg vaspitanja, naše kultivisanosti i da prosto se osećamo neprijatno ukoliko se nekulturo prema nekome ili prema nekima ponašamo.

Tu smo mi sada na samom raskršću gde moramo da raščistimo da li hoćemo kulturu koja zapravo u svojoj ambiciji, u svom idealu ima anarhizam, ima uklanjanje granica ili zapravo hoćemo kulturu koja je formulisana na određenom kultu, odnosno na određenoj relaciji našeg obožavanja. Naravno, tu dolazimo do suštinskog problema gde i politički nastaje raskorak, razlika ili razdelnica između levice i desnice, a to je pitanje odnosa prema principu. Da li princip može uspostaviti čovek ili princip može uspostaviti samo Bog?

Dakle, desnica, etičari, tradicionalisti, naravno bez podvale nacionalista što nije desničarska priča, nacionalizam je levičarski izrod koji je podmetnut desnici, to je druga neka tema neću sada trošiti ovo vreme za to, ali tu smo u ključnom raskoraku, ko može uspostaviti princip? Dakle, levica, modernisti kažu da čovek je gospodar sebe, on može uspostaviti sve uključujući i princip.

Naravno da je to i naučno pitanje, filozofsko pitanje, etičko, teološko itd, ali vrlo jednostavno taj pokušaj, pokušaj pokazivanja da je kulturno-civilizacijski domen da čovek postavlja sebi principe je propao. Zato što je čovek subjektivan, čovek navija za sebe, čovek nije objektivan prema sebi. Ne može sebi propisati granice, ne može sebi propisati vrednosne granice. Čovek sebi u celokupnoj istorijskoj praksi se pokazao sebičnim da sebi može propisati privilegije, da može sebi propisati ono što mu godi, što mu lakše, što mu je interes. U svakom pokušaju čoveka da uspostavi principe, on nije uspostavljao vrednosne principe, on je uspostavljao interesne principe. On je sebi postavio principe sopstvenog interesa, o interesu dolazi do izražaja biologija, životinjski aspekt, duh, duhovnost, čovek, ljudskost, etika, plemenitost, tu budu poraženi.

Dakle, ovo jeste tema koja možda ne izgleda tipično politička, ali ona je suština sa kojom ćemo se mi iznova stalno suočavati. Što više budu propadali ovi naši eksperimenti da mi sada od nacije, tradicije, nacije duhovnosti, nacije vere pravimo „Koka-kolu“ nacija, pravimo ovu hedonizam naciju itd, da, to je vrlo atraktivno. Napravite rijaliti, napravite razne žurke, napravite festivale na ulici od „Bir“ festivala, na kraju ćemo završiti orgijanjem na trgovima kao što je Atina završila, pa ćemo morati da se obračunamo hoćemo li ubiti Sokrata, proterati Platona itd.

Dakle, suočićemo se sa tom temom. To je tipično etičko-kulturološka tema. Ali, ja hoću da vas obavestim i građane, da je ta tema, da tu temu ne možemo ignorisati. Ne možemo je gurnuti pod tepih i imaćemo prave zakone u kulturi tek kada budemo imali hrabrosti da se sa ovim suočimo.

Ja ovim ne preferiram da mora biti krajnje tako ili krajnje ovako. Ja samo preferiram ovu temu da je ona toliko bitna da je moramo otvoriti na svim kulturno, intelektualnim, teološkim, umetničkim, svim elitnim relacijama kako bismo došli do pravog rešenja. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima ministarka Gordana Čomić.
Izvolite.

Zahvaljujem.
Dve informacije koje će nadam se biti korisne vašem promišljanju i rečima i argumentima koje ste podelili sa nama.
Prva informacija je da Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog u saradnji, a delom inicijative Kabineta predsednika Republike, priprema i uveliko smo u toku, radimo na pripremi međuverskog dijaloga u Srbiji gde bi bili prisutni sve tradicionalne crkve i verske zajednice i gde nismo mi iz Ministarstva neko ko će da nametne agendu ili temu, no učesnici dijaloga.
Ako bude volje da jedne od tema bude i naša međuverska kultura ili kultura ophođenja po veri različitim, niko zadovoljniji od nas. Mi smo alat započinjanju i temeljenu i društvenog dijaloga takve vrste i razgovori koje smo već obavili sa nekim verskim zajednicama ukazuju na to da je ideja i predsednika Republike i naša vrlo dobro primljena i da su ljudi spremni da učestvuju.
Druga informacija tiče se drugog društvenog dijaloga koji će biti održan 25. avgusta ove godine i tema tog društvenog dijaloga je kultura medija.
Mi ćemo, naravno, u saradnji i sa Ministarstvom kulture, sa civilnim društvom, sa organima, organizacijama i institucijama koji su plaćeni iz budžeta da se bave slikom kulture medija, biti više nego zadovoljni da pošaljemo poziv, kao i svaki put i poslaničkim grupama, i biće nam drago da učestvujete i u takvom jednom dijalogu, jer je ta ideja o kulturi medija došla i delom od civilnog društva, delom od onoga što Ministarstvo kulture i ministarka direktno već radi u želji da se oživotvori ono što je samo zakonski okvir, pa mislimo da treba da bude i društvenog dijaloga o tome, a delom od naše asocijacije na čuveno delo Renema Grita, gde je nacrtana lula, a preko toga slova. Znači, ovo nije lula, ovo je slika lule. Dakle, da vidimo šta je u našem društvu slika kulture, a šta kultura zaista.
Biće nam drago da budemo domaćini u oba slučaja i narodnim poslanicima i svim zainteresovanima, jer temu smatramo važnom jednako kao i izmene i dopune zakona koje je Ministarstvo kulture stavilo pred vas.
Ja mogu samo da vam dodam za kraj da, promišljajući temu kojom ste vi svoje stavove podelili, duboko verujem da kulturu, bez obzira da li gledate kao kultivisanost ili kao kult, možete naći uvek u teskobi ljudske duše kao kontrapunktu lepote sveta i to će uvek biti tema za svaku civilizaciju, za svaki naraštaj, jer svaka takva tema zahteva odgovor na pitanje zašto je nasilje i zlo u ljudima spontano, a humanost i kulturu treba podsticati, buditi i o njoj razgovarati. Zbog toga i društveni dijalozi. Zahvaljujem.

Replika, reč ima dr Muamer Zukorlić.
Izvolite.

Zahvaljujem, uvažena ministrice.

Ovo su jako divne vesti za ova dva najavljena događaja, u pogledu i međureligijskog dijaloga koji je zaista potreban i kojeg je trebalo još mnogo ranije pokrenuti, ali hvala vam na tome, kao i pitanje kulture u medijima. Dakle, to su sve divne teme i drago mi je što pokazujete razumevanje.

Sugerisao bih još ministrici kulture, da još masovnije pokrenete razgovore, javne rasprave, dijaloge na ovim bazičnim temama kulture, izazovi kulture. Kuda mi idemo? Upravo ovo što sam sada ovde pokušao danas i u više navrata da otvorim je zapravo nešto što je potrebno toga. Potrebno je da svi potencijali, od verskih, umetničkih i intelektualnih, naučnih, obrazovnih, da se zapravo uključe i onako slobodno o ovome, bez tenzija, bez tereta stranačko-političkog, bez tereta zakona, predlagača, podrške, nepodrške, jer mi imamo ovde i određena ograničenja. Znači, partneri smo u vladajućoj većini, pa sada kada se predloži jedan zakon, pa i ako nam se nešto ne sviđa moramo da budemo veoma oprezni da li ćemo reći nešto protiv toga jer nas korektnost naših odnosa obavezuje da damo podršku, a sa druge strane opet želimo da ukažemo na važnost nekih tema i na potrebu da se one dorade.

Tako da, drago mi je da pokazujete i uveren sam da će i ministarka Gojković, s obzirom i na ranije stavove i našu komunikaciju, dati dodatni napor da što više bude ovih dijaloških tema koje će ove razlike, koje su možda nekome ko se ne bavi ovim duboka i dosadne i simboličke, ali verujte one su te kojima se definišu temelji na kojima možemo onda slobodno i komotno graditi našu kulturnu i svaku drugu budućnost. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ministarka Maja Gojković.

Hvala.
Hvala, poslaniče, na vašem izlaganju.
Zahvaljujem se, naravno, i ministarki Gordani Čomić.
Hoću samo da ilustrujem upravo našim primerom, primerom kulture dijaloga koji smo nas dve razvile u prošlom sazivu parlamenta, koliko je bitno razgovarati i koliko je bitno razviti osobinu u našem društvu da čujemo jedni druge, a drugo da pokušamo da razumemo različite stavove.
Svi se sećate kraja prošlog saziva, mi smo bili na dva politička pola. Ali, šta smo uspeli da uradimo, a vezano je za jednu od današnjih izmena i dopuna Zakona o kulturi? Da imamo dovoljno sluha, da Gordana Čomić kao poslanica iz opozicionih redova meni iznese svoj predlog da dobijemo u izbornom zakonu mogućnost da 40% manje zastupljenog pola, odnosno ženskog pola u našoj državi bude na svim listama političkih stranaka koje učestvuju na izborima. Naravno, sa druge strane, imala je dobrog sagovornika, a na kraju i sve vas u parlamentu koji ste glasali za takvo rešenje.
Zato je važno da imamo što više tema, sesija, foruma na kojima ćemo razgovarati o potrebi razvijanja kulture dijaloga. Kažem, pre svega, da bi ste čuli, jer mi često od kakofonije i jednih i drugih ne čujemo jedni druge i u rovovima smo, pa svako samo zastupa isključivo svoje stavove, a onda kada dozvoliš nekome da te čuje sigurno da ćete razumeti.
Više nismo na različitim političkim polovima, ne slažemo se u svemu, naravno, imamo različitih političkih ideja i shvatanja određenih važnih pitanja i tema za našu državu, ali smo obe u Vladi Republike Srbije i na jednak način se trudimo da razvijemo kulturu dijaloga i da to pretočimo u dobre zakonske norme. Ovog puta je na dnevnom redu izmena i dopuna Zakona o kulturi, gde sam ja rešenja ovog zakona koji sam predložila upodobila sa Zakonom o rodnoj ravnopravnosti ministarke.
Pozivam sve ministre u Vladi da to isto urade i da omoguće da imamo 40% žena zastupljenih u upravnim i nadzornim odborima ovog puta ustanova kulture, a oni to neka učine za uprave odbore ustanova i institucija koje postoje u njihovim resorima. Hvala.