Replika, reč ima dr Muamer Zukorlić.

Osećam potrebu da podvučem, jer u ovim opservacijama mi prosto to promakne, pa se može i drugačiji efekat postići, ostaviti utisak.

Dakle, pogotovo tema afirmacije manje zastupljenog pola je nešto što je jako pozitivno. Da budemo vrlo jasni, mi koji zbog naših duhovno konzervativnih stavova imamo neke drugačije stavove po pitanju rodne ravnopravnosti, po pitanju svih onih spornih tema, ni na koji način ne bi hteli da se shvati da imamo problem sa afirmacijom prava žene, sa zaštitom žene, sa našim stavom prema nasilju. Naprotiv, nasilje je, po mom dubokom ubeđenju, produkt biologizacije kulture i produkt neproduhovljenosti. Znači, produhovljena osoba ne može biti prosto nasilna.

Tako da, pogotovo ovaj aspekt zaštite žena po svim mogućim osnovama je nešto što je nesporno i što treba na svaki način podržati, u čemu ćemo biti saveznici bez obzira da li naši stavovi bili levi ili desni, da li naši stavovi bili konzervativniji ili moderniji.

Sada malo duhovitosti. Dok ste bili na dva različita pola imali smo drugu dinamiku, a onda kada ste se vi pomirili izgubili smo polove, dobili smo rodove. Toliko. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima predsednik Poslaničke grupe Socijaldemokratska partija Srbije, Branimir Jovanović.
Izvolite.

Hvala, potpredsednice.

Koleginice i kolege, mi kroz izmene Zakona o kulturi i kroz podzakonske akte stvaramo preduslove za donošenje drugih zakona i ti zakoni kasnije uvek i budu detaljno regulisani i detaljno regulišu pojedine oblasti kulture i oni moraju biti u skladu sa načelima utvrđenim u Zakonu o kulturi, čime se stvaraju zakonski preduslovi za ujednačenu sistemsku, a samim tim efikasnu regulaciju celokupne oblasti kulture.

Izmene ovog zakona, samim tim, imaju dalekosežne posledice po kulturnu politiku u Srbiji, način na koji funkcionišu ustanove kojima je bavljenje kulturom primarna misija i samim tim izmene ovog zakona imaju opsežan uticaj na razvoj same kulture u našoj državi.

Izmene koje su pred nama usaglasiće Zakon o kulturi sa Zakonom o rodnoj ravnopravnosti i to će omogućiti ravnomernu zastupljenost manje zastupljenog pola u Nacionalnom savetu za kulturu, upravnim odborima i nadzornim odborima, tako što će propisati da u nadzornim odborima i u upravnim odborima mora biti najmanje 40% pripadnika manje zastupljenog pola i utvrđuje se na predlog ministra za izbor Nacionalnog saveta za kulturu da treba da se obezbedi ovaj procenat u nadzornim odborima.

Kada je malopre ministarka Čomić obrazlagala ovo, ona je dala jednu lepu konstataciju da nije ovo zakon o ženama, zapravo ovo je zakon i o muškarcima i o ženama, naročito kada govorimo u oblasti kulture i naročito se to vidi u oblasti kulture, zaista gde imamo veliki broj žena koje su na radnim mestima i na određenim pozicijama u oblasti kulture i mogu čak reći da ovaj zakon ide u prilog muškarcima, kao manje zastupljenom polu u ovoj oblasti.

Načelo rodne ravnopravnosti jedno je od temeljnih vrednosti modernih demokratskih društava. Zasnovano je na ideji o jednakosti ljudskih bića, kao pripadnika ljudske zajednice.

Šta to znači u praksi, šta to znači u politici? To znači da su žene i muškarci jednako prisutni u svim područjima javnog života, da imaju jednak status, jednake mogućnosti za ostvarivanje svojih prava, ali i da imaju pravo na jednaku korist od svojih rezultata.

Načelo ravnopravnosti polazi od toga da sva ljudska bića imaju pravo da razvijaju svoje sposobnosti, usavršavaju i realizuju lične kapacitete i da niko nema pravo da ih u tome onemogućava, gurajući ih u unapred zadate rodne uloge, kao što je to bio slučaj kroz istoriju ljudskog društva, a nažalost ni dan-danas to nije u potpunosti iskorenjeno kao obrazac života. Put ka ravnopravnosti je društveno prihvatanje jednakih šansi i muškaraca i žena da učestvuju i da kontrolišu dobra i resurse zajednice čiji su članovi.

Kada pogledamo opet sa druge strane kakva je realnost, realnost je takva i najbolje je opisana u Nacionalnoj strategiji za rodnu ravnopravnost, da što je viša pozicija u instituciji, odnosno organu odlučivanja, to je učešće žena manje i da su žene još uvek retko na pozicijama izvršne vlasti.

Mi smo pred kraj mandata prošlog saziva promenili izborne zakone koji se tiču procenata zastupljenosti manje zastupljenog pola na izbornim listama i povećali smo tu kvotu na 40% i to je već sada dalo rezultate. Moram da istaknem i dobar primer moje poslaničke grupe Socijaldemokratske partije Srbije, gde je kod nas u poslaničkoj grupi manje zastupljen muški pol, i to u odnosu 40 prema 60.

Činjenica je i da su do skoro žene bile znatno manje zastupljene u zakonodavnoj vlasti, konkretno u parlamentu Republike Srbije. U mnogim izvršnim organima vlasti, opština i gradova nema nijedne žene, to je činjenica. Svega 5% žena je na položaju predsednika, odnosno predsednica opština, odnosno gradonačelnika, a retko se nađu i na pozicijama rukovođenja u javnim preduzećima i pravnim subjektima sa velikom finansijskom moći i u profitabilnim delatnostima. Dakle, njihova prisutnost raste na nižim mestima odlučivanja, a naročito na izvršilačkim pozicijama bez uticaja na donošenje odluka.

Iskustvo iz prethodnih godina i decenija, možemo slobodno reći, je pokazalo da posledice bilo kakve diskriminacije, pa i polne diskriminacije, mogu biti toliko teške i dovode do marginalizacije najčešće žena, a naročito pripadnica ranjivih grupa i njihove isključenosti iz javnog i političkog života. Diskriminacija predstavlja prepreku ravnopravnom učešću u političkom, ekonomskom i kulturnom životu, sputava dalji napredak društva, negativno utiče na ekonomiju i otežava pun razvoj sposobnosti i kreativnog potencijala svakog pojedinca.

Ovakvi podaci govore posebno koliko je neophodno da zakonski uredimo i osnažimo učešće žena na svim nivoima na kojima se donose odluke. Zakon o rodnoj ravnopravnosti sa kojim danas usaglašavamo Zakon o kulturi predstavlja taj jedan korak unapred koji je preduzet i koji Socijaldemokratska partija Srbije podržava od početka i principijelno delimo ovakve vrednosti.

Ne zaboravimo, načelo ravnopravnosti je proklamovano i Ustavom Republike Srbije. Podsetiću da Ustav Republike Srbije u svom članu 15. propisuje da država jemči ravnopravnost žena i muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti, a odredbama člana 21. Ustava Republike Srbije zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu pola, rase, drugih karakteristika, poput nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja.

Oblast kulture i kulturne ustanove u Srbiji se mogu pohvaliti da su to ustanove u kojima postoji visoka zastupljenost žena po broju zaposlenih, a posebno je to slučaj u bibliotekama. U ovim ustanovama u kojima postoji značajno učešće žena u njihovom radu i koje svojim delovanjem oblikuju te ustanove i njihov rad, važno je da i žene budu na rukovodećim mestima, da bi bila ta zastupljenost u skladu sa standardima koje mi ovde i zastupamo.

Kada govorimo o izmenama Zakona o bibliotečkoj delatnosti, u suštini, to je usaglašavanje sa Zakonom o kulturi koje se tiče izbora na mesto direktora. Zakon o kulturi je propisivao da kandidati za mesto direktora imaju visoku stručnu spremu i pet godina iskustva. Sa druge strane, Zakon o bibliotečkoj delatnosti propisuje tri godine iskustva i visoku stručnu spremu i važno je da usaglasimo ove kriterijume, da ne bi dolazilo do mimoilaženja u praksi, da konkursi koji se raspisuju budu sprovedeni na najbolji mogući način i da ne ostavimo nijednu mrlju na bilo koji konkurs koji je raspisan.

Takođe, Ministarstvo kulture mora da ima uvid i važno je da ima uvid u svaku saglasnost za direktora biblioteka. Ujednačeni standardi moraju da postoje u svim gradovima Srbije, bilo da je to u pokrajini, u Vojvodini, da li je to Novi Sad, Beograd, Čačak, mislim da standardi treba da budu svuda isti kada se govori o konkursima za direktora biblioteka. Negde je to tumačenje gde se traži saglasnost koje je to iskustvo u oblasti kulture, možda treba precizirati bolje tu oblast, da li to podrazumeva samo oblast da li je neko radio u ustanovama kulture ili može podrazumevati rad u nekim drugim ustanovama, a da se neko opet bavio kulturom, šta je sa onima koji se deklarišu kao slobodni umetnici, da li se tu podrazumeva volonterski rad itd.

Iskoristiću i današnju raspravu da se osvrnem na neke događaje sa prethodne sednice. Prosto, bili smo svedoci u medijima da su bili prisutni napadi na najviše državne funkcionere. Socijaldemokratska partija Srbije pruža punu podršku svim državnim organima. Za nas su nedopustivi napadi i na predsednika, pre svega, i na premijera i na ministre, kada govorimo o borbi protiv organizovanog kriminala i mafije. Država mora da pokaže da je jača od bilo koje kriminalne i mafijaške grupe. Na taj način šaljemo jasnu poruku da se nikome ne isplati da se bavi kriminalom, da se na taj način može samo naneti nemerljiva šteta stabilnosti, budućnosti i razvoju čitave zemlje. Samo sam na ovaj način želeo da javno iskažem stav Socijaldemokratske partije Srbije po tom pitanju i da uputim podršku najvišem državnom rukovodstvu, kada govorimo o oblasti borbe protiv kriminala i korupcije.

Naravno, kao što podržavamo ovo, podržaćemo i predloge izmena i dopuna zakona koji se danas nalaze na dnevnom redu. Hvala.

Reč ima ministarka Maja Gojković.
Izvolite.

Hvala na vašem izlaganju.
Samo da vam odgovorim na vašu dilemu šta znači pet godina, da li je to pet godina radnog iskustva u nekoj ustanovi kulture ili je to pet godina radnog iskustva u kulturi. Dobro ste razumeli.
Dakle, pet godina bavljenja nekom delatnošću iz oblasti kulture, jer kada bi rekli da direktor može da bude ili upravnik neke ustanove kulture, ovog puta biblioteke, samo neko ko je radio u tom sistemu mi bi imali jedan zatvoreni krug gde bi zaposleni pogotovo u nekim manjim sredinama se vrteli u krug i znali već unapred da će neko od njih biti direktor, a što ne znači da bi uvek na taj način imali i najbolji izbor, ne bi nikada da se radi o zaposlenima u ustanovama mogli da dobijemo na čelu Narodne biblioteke Srbije jednog velikog pisca kao što sada imamo Vladimira Pištala i da ne navodim druge primere.
Tako da mislim da je ovo mnogo bolje rešenje, da su to ljudi iz oblasti kulture, pa sad da li ograničiti na pet godina, ili možda neko napravi neku veću karijeru i ranije, ali optimalno je da za pet godina delovanja mogao da se dokaže kao uspešan pisac, ili već čime god da se bavi, a da ima sposobnosti da vodi jednu ustanovu kulture kao što je biblioteka, kao što ste vi rekli bez obzira da li je to na republičkom nivou, pokrajinskom nivou, opštinskom ili nekom drugom.
Hvala.

Zahvaljujem, ministarka.
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Jedinstvene Srbije, Zagorka Aleksić.
Izvolite.

Zahvaljujem, uvažena potpredsednice.

Uvažena ministarko, poštovane kolege JS će u danu za glasanje dati podršku zakonu o izmenama Zakona o kulturi kao i izmenama Zakona o bibliotičko-informativnoj delatnosti.

Primarno je da se postojeći Zakon o kulturi uskladi sa novim Zakonom o rodnoj ravnopravnosti koji je nedavno donet u Narodnoj skupštini.

Ravnopravnost, ne samo rodna, već ravnopravnost uopšte je termin koji u poslednje vreme prožima sve društvene segmente i odnose. Srbija kao i ceo civilizovani svet uopšte teži da ravnopravnost više ne bude cilj sama po sebi, već da se ona ostvari u punom smislu i da počne da se podrazumeva.

Novim odredbama kojima će se dodatno urediti Zakon o kulturi kulturne ustanove će morati da imaju više zaposlenih iz redova nacionalnih manjina kao i pripadnika manje zastupljenog pola. Ovakvim i sličnim zakonskim rešenjima daje se postojan okvir koji će omogućiti lakše ostvarivanje politika jednakih mogućnosti kojima se teži.

Mi smo svedoci da se kroz istoriju položaj žena, kulturnih stvaralaca, menjao, ali taj položaj je generalno uvek bio nepovoljan. Čak i danas kada na snazi imamo veoma jake antidiskriminacione zakone situacija i dalje nije potpuno povoljna. Ako jedan od ključnih nosioca kulture umetnik ili umetnica kao pojedinac koji daje doprinos kulturnom razvoju, žena je uvek u nepovoljnijem položaju u odnosu na muškarca.

Kada je stvaralaštvo u pitanju, ako je žena ta koja stvara uvek se naglašava da je to žensko stvaralaštvo i verujem da ćemo se složiti da je vreme za brisanje tih razlika za napuštanje dominantnog muškog obrasca o kulturi i ravnopravnog tretmana žena koje učestvuju u stvaranju kulturnog sadržaja.

Kada govorimo o nacionalnim manjinama mi mislimo, verujem da će se i kolege i njihovi predstavnici složiti, da aktuelna kulturna politika podrazumeva očuvanje i negovanje kulturnih posebnosti svih nacionalnih manjina u Srbiji kao i prostor za jedno slobodno kulturno delovanje i umetnički izraz.

Kada govorim o očuvanju posebnosti ja se ne bih zadržala samo na tim specifičnostima kultura nacionalnih manjina već možda svih oblasti u Srbiji. Veoma je retko, pa možemo reći i u Evropi, da jedna mala zemlja poput naše ujedinjuje tako različite kulturne karaktere regiona osobenih kultura koje su se pak razvijale pod uticajem različitih nekada i čak potpuno suprotnih tradicija, ali ta različitost jeste naše bogatstvo.

Jedinstvena Srbije podržava decentralizaciju kulture ulaganja u infrastrukturi u kulturi u gradovima u Srbiji, mi možemo da stvorimo jednu postojanu bazu za dalji razvoj kulture, ali i želim da poručimo da to nije dovoljno. Dakle, nije dovoljno samo ulaganje u ustanove već moramo ulagati i u ljude pogotovo u mlade, talentovane umetnike i umetnice, stvaraoce koje ova država mora da prepozna i podržava.

Takođe, osvrnula bih se i na konkurs, tj. projekat „Prestonica kultura Srbije 2023“. To je zaista jedna prilika da lokalne samouprave pokažu svoje kompetetivne prednosti, to je inače domaći pandan projektu „Evropska prestonica kulture“.

Smatramo da je Strategija razvoja kulture Republike Srbije od 2020. do 2029. godine veoma važan proces u kome je opisan specifični kulturni kredo naše zemlje i možemo da kažemo da se do sada delovalo u skladu sa ovim strateškim dokumentom.

Vrlo je važno nastaviti negovanje i promociju onoga što se karakteriše kao kulturno nasleđe i naravno ne zapostaviti savremeno stvaralaštvo.

Kada smo već kod kulturnog nasleđa ja bih pomenula, ako se ne varam da ste juče posetili Čakovo, rumunski grad u kojem je rođen Dositej Obradović i raduje nas što su opredeljena sredstva za obnovu njegove kuće.

U junu 2018 godine, ja verujem da se mnoge kolege toga sećaju, Srbijom je odjeknula vest da mali maturanti, tj. mladi koji su u tom trenutku završavali osmi razred, naravno ne svi ali velika većina nije znala da prepozna ko je Dositej Obradović, oni zapravo nisu znali ko je to.

Kako će deca koja ne poznaju, ne cene, ne razumeju svoju tradiciju, kulturu i istoriju imati kapacitet da se interesuju, da pojme i da uvaže nešto što je tuđe?

Ne mogu a da se ne osvrnem i na vrlo aktuelno prisvajanje nečega što je naša kulturna baština, i to jedno beskrupulozno svojatanje Nikole Tesle, on jeste svetski ali je pre svega naš i mi smo svedoci da je na snazi jedna grupa kulturna asimilacija, ali to je možda i njegovo najveće priznanje, što ga drugi žele za sebe. Međutim, zbog nekih budućih generacija mi ne smemo da pristanemo na ovakvo grubo prekrajanje istorije i falsifikaciju.

Još jednom, u danu za glasanje mi ćemo podržati predložena zakonska rešenja.

Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije, Jelena Mihailović.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Uvaženo ministarko sa saradnicom, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, želim da izrazim zadovoljstvo što danas imamo priliku da govorimo o zakonima koji se tiču oblasti kulture i da se zahvalim poslaničkoj grupi SPS što danas ponovo imam priliku da govorim kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe na ovu temu.

Uvažena ministarko, drago mi je što ste često prisutni u ovom Domu i što ćemo, sigurna sam, diskusijama koje ovde vodimo i konkretnim predlozima i akcijama pokrenuti i pogurati kulturu ka pijedestalu na kome zaslužuje da bude i da će se reč kultura samim tim u javnom govoru i javnim nastupima svih društvenih i političkih činilaca nalaziti sve češće i više nego što je to trenutno slučaj.

Izmene i dopune Zakona o kulturi o kojima danas govorimo su, kao što je već rečeno, neophodne radi usaglašavanja sa donetim Zakonom o rodnoj ravnopravnosti, dok su izmene Zakona o bibliotečko-informacionoj delatnosti neophodne radi usaglašavanja sa krovnim Zakonom o kulturi o kome smo imali prilike da diskutujemo pre tri meseca.

Usaglašavanje Zakona o kulturi sa Zakonom o rodnoj ravnopravnosti u smislu povećanja zastupljenosti predstavnika manje zastupljenog pola sa 30% na 40% u okviru Nacionalnog saveta za kulturu upravnih i nadzornih odbora ustanova kulture je izmena koja treba da obezbedi ravnopravnije učešće oba bola u svim strukturama, s tim da smatram da je važno istaći da je svakako pored poštovanja ovakve odredbe neophodno da u delegiranju pojedinaca biramo i postavljamo individue koje svojim znanjem, stručnošću i integritetom apsolutno i neupitno zaslužuju svoje mesto u upravljačkim strukturama ustava i Nacionalnom savetu, ali i svim drugim telima važnim za kulturni sistem, ali i društvo u celini.

Sa pozicije žene u umetnosti, društvu i verovatno samo trenutno u politici, želim da istaknem da je važna odredba koja obavezuje na prisutnost 40% manje zastupljenog pola u upravljačkim strukturama ustanova kultura, bilo da se radi o osobama muškog ili ženskog pola, ali i svaka druga vrsta odredbe kojom bi se obezbedilo i ravnopravnije učešće u radu, ali i pravičnije vrednovanje tog rada za oba pola.

Kada govorimo i izmenama Zakona o bibliotečko-informacionoj delatnosti, izmena koja zahteva pet, umesto dosadašnjih tri, godine rada u oblasti kulture kao i visoko obrazovanje. za buduće kandidate za direktore biblioteka predstavlja dobru osnovu za potencijalan i kvalitetan izbor direktora koji bi svojim kompetencijama mogao odgovoriti pozivu/poziciji na koju se bira.

Uloga biblioteka u kulturnom sistemu treba da ispuni veoma važnu ulogu koja podrazumeva opismenjavanje stanovništva, rast nivoa obrazovanja i produhovljavanja kako dece, mladih ali i odraslih osoba, te je stoga na rukovodstvu velika odgovornost da sa svojim timom u okviru svoje ustanove pokuša da kroz povećavanje interesovanja za književnost popravi statistike koje se tiču čitanja knjiga u Srbiji.

Naravno da nije sav teret na bibliotekama i njihovom rukovodstvu, već kao društvo moramo obnavljati sistem vrednosti i obratiti pažnju da se čitaoci usmeravaju ka čitanju kvalitetnijih štiva.

S obzirom da se izmena Zakona o kulturi tiče člana 16a, koji određuje način izbora Nacionalnog saveta za kulturu, želim da istaknem da se predloženim izmenama zakona ne tretira i član 16. i sama procedura predlaganja kandidata, čime su i dalje reprezentativna udruženja isključena kao predlagači kandidata za člana Nacionalnog saveta za kulturu.

U prethodnoj diskusiji pri donošenju izmena Zakona o kulturi diskutovali smo na temu da predlagači ovako napisanim članom 16. nemaju obavezu da u svoje predloge uključe i predstavnike kulturne scene koji nisu njihovi zaposleni i ostavljeno je na svest i savest predlagačima da pomenute kulturne pregaoce uključe u svoje predloge ili ipak ne, a što ćemo tek videti kada predlozi budu dostavljeni ministru, a posledično lista predloga i nama poslanicima u Narodnoj skupštini.

Moja lična bojazan je činjenica da ljudski faktor može sebi da dopusti da pre iskoristi opciju može i ne mora od opcije da mora, ali naravno vreme će pokazati odgovornost predlagača kandidata za članove Nacionalnog saveta za kulturu, tog važnog visokog savetodavnog tela koje će, očekujemo, činiti 11 veličanstvenih i čija aktivnost će, nadamo se, uskoro i konačno biti uspostavljena posle nekoliko godina nefunkcionisanja.

Aktivnost Ministarstva kulture i informisanja, vas ministarka i vašeg tima saradnika je ono što nama koji po svojoj sadašnjoj funkciji kao narodni poslanici i moramo, ali i nama koji želim i sa velikim interesovanjem pratimo, uliva poverenje i nadu da će se kultura podići sa rezervne klupe i zaigrati u prvom timu uz, naravno, vaš veliki rad i trud, ali i podršku i odluku Vlade kada bude došao momenat da se priprema rebalans budžeta ali i budžet za sledeću godinu, kojim bi se finansiranje kulturnog sektora povećalo bar na nivo davanja u zemljama u najbližem okruženju kao što su, recimo, Severna Makedonija ili Crna Gora.

Na taj način bi se podržao oporavak kulturnih radnika i umetnika od korona krize, ali i dalja ulaganja u kulturu i kulturne sadržaje, kao i stvaranje novih konzumenata i podizanje kriterijuma već postojećih konzumenata tih sadržaja.

Sada je pravi i možda zadnji momenat za razmišljanje i poteze u tom pravcu kako u fazi predstojeće pripreme rebalansa budžeta, tako i u fazi pripreme budžeta za 2022. godinu.

Zašto je važno povećavati ulaganje u kulturu? Krenula bih redom: zbog čoveka, pojedinca koji živi od svog rada u sektoru kulture i umetnosti i samih umetnika i stvaralaca i njihove osnovne egzistencije; zbog umetnika koji su se zbog smanjenog obima umetničkih angažmana prekvalifikovali i zarad egzistencije počeli da se bave i zarađuju u drugim oblastima, što ako je privremeno nije preteće, ali ako se ti pojedinci ne vrate u umetničku sferu delovanja možemo smatrati da su njihov talenat, umeće i rad godinama unazad shvaćeni olako i pušteni na vetrometinu.

Ulaganje u kulturu nije nešto što se maže na hleb. Ne vidi se danas, možda ni sutra, ali će za godinu, tri, deset ili dvadeset, dati svoje rezultate u vidu novih generacija mladih ljudi koji će se odupirati globalističkim porivima stapanja u sivu masu i koji će isticati svoju istorijsku i kulturnu autentičnost.

Ulaganjem u kulturu ulažemo u višu misao, u opstanak nacije i u opstanak našeg identiteta.

Kultura nije samo odlazak u pozorište, na koncert, poseta izložbi. Kultura je izgrađena potreba i želja čoveka da konzumira kulturne sadržaje i umetničke sadržaje. Kultura je želja za bavljenjem sportom, za putovanjima, učenjem i novim iskustvima. Kultura su rad i disciplina, stvaranje, sadašnjost, prošlost i budućnost.

Svakako da je ekonomska uspešnost neophodna kako bi se moglo ulagati u kulturu, ali i ostale oblasti društvenog delovanja, ali moramo biti mudri i strateški opredeljeni da priđemo svim oblastima sa jednakom snagom istovremeno kako bi vreme bilo na našoj strani.

Parafraziraću Mao Cetunga, koji je govorio da je vojska bez kulture priglupa vojska, a priglupa vojska ne može pobediti neprijatelja.

Šta može predstavljati strateški prilaz kulturi i postavljanje njenih temelja za budućnost? Već ste i sami govorili o tome, uvažena ministarka, diskutovali smo na odboru, ali i ovde u plenumu, a to je vraćanje kulture u škole.

Moj lični stav, koji ne mora u potpunosti biti merodavan, je da su kulturno-umetničke, sportske i, naravno, naučne sekcije pravo rešenje za takav vid impelementiranja kulture, fizičke kulture i nauke deci i malima pravo rešenje iz nekoliko razloga. Sistemsko organizovanje već postojećih i uvođenje kulturno-umetničkih, naučnih i sportskih sekcija u škole u kojima ih do sada nije bilo u dovoljnoj meri, a u pojedinim ih uopšte i nema, i u svih 1.136 matičnih osnovnih i 517 srednjih škola otvorilo radne pozicije za mlade ljude, studente, ali i diplomirane pedagoge iz sfere kulture, nauke, umetnosti i sporta, što bi u ukupnom zbiru bio ekvivalent kada je u pitanju omogućavanje zapošljavanja mladih, a jedan je od prioretata države, otvaranju dvadesetak fabrika sa po 250-300 radnih mesta za obrazovani i visoko obrazovani mladi kadar, čime bi se značajno predupredio odliv mozgova koji svi mi zajedno želimo da je što je više moguće zaustavimo.

Akcenat kod otvaranja pozicija za redkomesare, koordinatore za vannastavne aktivnosti, bi trebao biti na novim kandidatima, s obzirom da nastavnici i profesori zbog svojih redovnih rasporeda ne bi mogli da iznesu na svojim plećima kvalitetan i nastavni i vannastavni program, a ukoliko bi određeni kandidati bili studenti, na taj način bi bila podržana i doktrina dualnog obrazovanja.

Naravno da bi najveći benefit od ostvarenja jednog ovakvog projekta na dugi rok imalo celo društvo, a ponajviše mladi koji bi u roku od pet, šest godina svojim znanjem, kulturnim nivoom i psihofizičkim stanjem postali ona kritična masa koja bi sa tim stepenom kulture i znanja povukla mnogo snažnije celo društvo u pravcu najrazvijenijih zemalja.

Sa obezbeđenih 50 miliona evra po godini iz budžeta države obezbedio bi ser posao za oko 5.000 mladih i obrazovanih ljudi u oblasti obrazovanja, sporta, kulture i umetnosti koji bi predstavljali komesare, odnosno koordinatore vannastavnih aktivnosti. Na taj način bismo imali generacije kojima bi država omogućila da se besplatno ne samo školuju, već i da svi imaju jednake šanse da svoje talente otkriju i razvijaju. Time bismo potencijalno stvorili više Bikovića, Stefana Milenkovića, Nemanje Radulovića, potencijalno otkrili neke nove Šobajiće, Veličkoviće, Pekiće, Andriće, koji zbog maćehinskog odnosa u poslednjih nekoliko dekada prema kulturi i umetnosti nisu dobili mogućnost još uvek da se afirmišu, a šira publika da uživi i baštini delo tih neotkrivenih talenata.

Obogatili bismo sportski podmladak, potencijalno bismo otkrili još nekog Novaka Đokovića, Milicu Mandić, koja je juče onako hrabro, ponosno i uspešno predstavljala Srbiju na Olimpijskim igrama, Nikolu Jokića, Ivanu Španović, a kada su u pitanju naučne oblati, sigurno da bismo nastavili tradiciju pobeda na olimpijadama iz matematike, fizike i hemije, gde ubiramo levoruke prevashodno zbog ogromnog entuzijazma malog broja pedagoga, kao i talenta koji je prisutan, ali koji sem izuzetaka ne može da dođe do izražaja u meri u kojoj bi se to odigralo u slučaju navedenih sistemskih rešenja, koja bi podrazumevala međuresornu saradnju kulture, sporta i prosvete.

Nije samo uvođenje kulturno-umetničkih sekcija iz sportskih u škole jedino polje na kome možemo delovati. S obzirom da se mnogo govori, a još više radi na pokušajima decentralizacije kulture, čemu mnogo doprinose projekti „Srpska prestonica kulture“, „Gradovi u fokusu“, ali i zajam za infrastrukturu koji smo već potvrdili i čijim sredstvima se već renoviraju domovi kulture širom zemlje, želim ponovo da istaknem školu za muzičke talente u Ćupriji kao svojevrstan biser na Balkanu, ali i ovom delu Evrope, jer samo još dve škole na svetu rade po sličnom pedagoškom konceptu, Centralna muzička škola u Moskvi i „Jehudi Menjuhin“ u Londonu.

Slučajno sam jednom prilikom videla na društvenoj mreži da je škola za muzičke talente u Ćupriji zamenila dotrajalu stolariju na objektu sredstvima sa jednog konkursa kako bi učenici mogli da vežbaju u toplijim prostorijama. To je još jedan od razloga zašto smatram da su dodatna ulaganja u sam objekat, instrumente, ali i generalno unapređivanje uslova rada škole za muzičke talente internatskog tipa neophodna i da čuvanje ovakvog bisera može da podigne celokupan nivo muzičkog obrazovanja talentovanih učenika u zemlji i da Ćupriju, ali i celu Srbiju postave na muzičku mapu sveta sa takvom jedinstvenom ustanovom koja funkcioniše od 1973. godine, a koja je na profesionalni, umetnički put izvela na stotine vrhunskih muzičara koji su angažovani širom zemlje, regiona, ali i sveta kao solisti kamerni i orkestarski, muzičari, izvođači, angažovani u najboljim ansamblima.

Ne mogu a da ne pomenem izgradnju nove zgrade Fakulteta muzičke umetnosti i nove koncertne dvorane čija se realizacija planira u skorije vreme, a koja će svakako ogromno doprineti generalnom pozicioniranju Beograda i Srbije na akademsku umetničku mapu Evrope.

Kao vid kulturno-sportskih aktivnosti bilo bi neophodno podržati i kulturno-umetnička društva kao važne čuvare kulturne baštine, kroz vid potencijalne međuresorne saradnje kulture i sporta, budući da kulturno umetničkih društava u Srbiji trenutno ima registrovanih u APR skoro 700, da se oko 50.000 ljudi bavi folklorom i da velikoj većini udruženja nedostaje kako finansiranje za realizaciju smotri, putovanja na festivale, za nošnje, ali i prostori za nesmetano vežbanje.

Ako se vratimo na temu strateškog opredeljenja države da ulaže u svoju kulturu i identitet, volela bih da istaknem da je značaj muzičke kulture kod nas potencijalno potcenjen. Ako kao primer uzmemo na desetine, možda i stotine rok i pop bendova koji su 50-ih i 60-ih godina potekli iz Velike Britanije, uključujući Bitlse i Rolingstonse, koji danas predstavljaju jedne od brendova upravo Velike Britanije. Uz ekspanziju engleske muzičke scene, globalnu pažnju koju su dobijali, cela planeta je naučila engleski jezik mnogo godina pre ere interneta.

Iz takvih primera možemo i sami izvući ideje kako, ako ništa drugo i ništa više, kroz kulturu, umetnost, ali i sport da odolimo pritiscima koji za cilj potencijalno mogu imati uvenuće i bledilo identiteta našeg naroda koji živi na prostoru prve evropske civilizacije, odnosno vinčanske kulture, potekle pre čak 5.000 godina ili ako govorimo o Lepenskom viru i 7.000 godina.

Moramo zaštititi i podržati naše kulturne brendove. Egzit i Guča su već establirani i manifestacije su koje su prepoznate na internacionalnoj sceni, ali jednom davno je bio neki početak koji je neko u takvim manifestacijama video šansu za prezentaciju umetničkih ostvarenja i tada ih podržao.

Zašto su važni konkursi za savremeno stvaralaštvo Ministarstva kulture? Zato što se oblast muzike, pozorišta i umetničke igre sa 95, 100 i 50 miliona dinara, koliko je bilo opredeljeno u 2021. godini, mora recipročno povećavati, kao što su poslednjim rebalansom upravo povećana davanja za filmsku i audio-vizuelnu umetnost sa 830 na milijardu i 130 miliona dinara.

Važna nam je volja da opredelimo veća sredstva za savremeno stvaralaštvo, bilo da ona idu iz budžeta ili kroz određene zajmove, zbog brendova koji su živi, ali koje moramo uzdići na pijedestal i za početak po budžetima stići manifestacije sličnog ili istog karaktera u regionu.

Imamo posla, jer imamo BEMUS, manifestaciju koja traje od 1968. godine, za koju smo 2017. godine opredelili ukupno 17 miliona dinara, što predstavlja negde oko 145.000 evra, dok je iste godine 2017. Ljubljanski festival imao budžet na nivou od oko 2,8 miliona evra, a koji je pre 25 godina bio samo mali kamerni festival, sa malim budžetom na nivou od oko 100.000 evra. Ono što je suština tog festivala je da je vizija rukovodstva i vizija i podrška države i grada bila odlučujući faktor da Ljubljanski festival postane produkcijski gigant u regionu. Interesantno je napomenuti da se za vreme mandata direktora festivala promenilo čak sedam ili osam gradonačelnika i da je festival sve vreme rastao po svom kvalitetu i programu.

Zatim, imamo BITEF, koji za ovogodišnje izdanje izdvaja 384.000 evra, dok je, recimo Budva grad teatar još 2014, 2016, 2016. godine imala znatno veća sredstva, koja su se kretala na nivou od 400.000 pa do 900.000 evra.

Znam koliko je teško pokrenuti bilo kakav mehanizam, posebno onaj koji se tiče sektora umetnosti i kulture, jer sam i sama 2012. godine osnovala šezdesetočlani simfonijski orkestar mladih umetnika, sa željom da to postane jedna od srpskih umetničkih fabrika.

Kroz godine unazad nije bilo lako. Imali smo i nismo imali podršku institucija i privrednog sektora, te sve što govorim o kulturi, govorim kao neko ko na dnevnoj bazi prolazi različite izazove i ovaj svoj ulazak u parlament želim istinski da iskoristim kao priliku da doprinesem na način da podstaknemo institucije da ojačaju kako same sebe, ali i da ojačaju status kulture u društvu.

Mnogo je projekata i festivala koji vape za podrškom, ali moram da istaknem i svoju ličnu želju da se na kulturnu scenu vrati i „Čelo fest“, festival na kome sam praktično odrasla i koji je kako za mene i stotinama drugih umetnika, ali i hiljadama posetilaca dao priliku da u Beogradu slušamo jednog Mišu Majskog, Gotjea Kapisona, Milansku skalu itd.

Izuzetan primer, kome kao prema viziji treba da koračamo, je sigurno primer festivala Žorž Enesku u Bukureštu, za koji je 2019. godine budžet iznosio fantastičnih 11,5 miliona evra, od čega je 70,9% sredstava opredeljeno iz sredstava Ministarstva kulture. Važno je napomenuti da je Enesko festival ispratilo oko 250.000 ljudi, a Ljubljanski te 2017. godine, koji sam pominjala, je posetilo njih preko 60.000. To suštinski znači da publika za takvu vrstu kulturnih sadržaja itekako postoji, samo je pitanje strateškog opredeljenja društva u kom pravcu će okrenuti jedra.

Socijalistička partija Srbije je uvek imala sluha za potrebe kulture i umetnosti i sve što sam iznela u svom izlaganju je poduprto generalnim stavom SPS ka povećavanju ulaganja i podsticajima za razvoj kulture i kulturnih sadržaja, te ćemo uvek podržati sve izmene i dopune koje mogu unaprediti položaj i status kulture i kulturnih radnika, ali i umetnosti i umetnika u društvu.

Moja intencija je da što više iniciram sve društvene činioce koji brinu o kulturi na još veći napor da se stanje u društvu, kad su u pitanju kultura, nauka, sport, a što se u mnogome poklapa i sa brigom za mlade, koja je jedan od društvenih prioriteta, kontinuirano poboljšava i u tom kontekstu predlažem da se pored svih modernih asfaltom pokrivenih autoputeva što pre izgradi i master plan za izgradnju možda i najvažnijeg autoputa, duhovne saobraćajnice, koja bi umesto asfalta bila pokrivena pozorišnim daskama, uljem za platno, koricama knjiga i kilometrima muzičkih partitura, reketa i mreža, a koja bi za pet do deset godina sa kulturno poodmaklim razvijenim svetom komunicirali kulturom, novoosvešćeni, znanjem oplemenjeni, zdravi građani jedne nove u tradiciji prosvećene Nemanjićke Srbije. Zahvaljujem.