Dame i gospodo narodni poslanici, uvažavam i razloge gospođe ministra. Ništa se ne sekirajte gospodine Dačiću. Imamo dovoljno iskustva da znamo da Skupština nije baš uvek u onom radnom delu, kako mi to očekujemo i kako bismo voleli.
Danas treba da istaknemo nekoliko stvari o zakonskim predlozima o kojima raspravljamo. Mnoge moje kolege su danas govorile o ovom kreditu, odnosno zaduživanju Republike Srbije za finansiranje projekta Ruma – Šabac – Loznica. Svakako da je to jedan od projekata koji je jako važan, pogotovo za te ljude koji žive u tom kraju. Međutim, ono što je moj uvaženi kolega Životić Ilija rekao – prvi put da danas raspravljamo o nekom kreditu koji nije indeksiran u nekoj stranoj valuti, nije ni u evrima, nije ni u dolarima, nije ni u švajcarskim francima. Ovo je kredit koji je u dinarima. To svakako govori u prilog onoj činjenici da Republika Srbija hoće da izvrši deevroizaciju i da ona najvažnija valuta prilikom zaključivanja ugovora, bilo da su oni poslovni, komercijalni, bilo da su nekog drugog finansijskog, bude u dinarima.
Još jedna stvar govori koliko je Srbija uznapredovala, a to je kada pogledate kamatu. Kamata se sastoji od fiksnog dela i onog promenjivog. Fiksni deo je 2% i uvećava se za belibor šestomesečni koji u ovom trenutku iznosi nešto malo više od 1%. To znači da je godišnja kamata po ovom kreditu nešto malo više od 3%.
Da bih objasnio građanima Srbije šta to znači, za vreme bivšeg režima i vlasti Dragana Đilasa, Šolaka i ostalih, nije bilo moguće napraviti ovakav kredit ne za dinare, nije bilo moguće za evre. Kamatna stopa po kojoj se tada zaduživala Republika Srbija iznosila je preko 7% u nekim ugovorima, preko 7%. Od čega zavisi kamata? Visina kamatne stope, odnosno davalac kredita određuje visinu kamatne stope srazmerno riziku od toga da li će onaj koji je uzeo kredit taj kredit i moći da vraća tj. da što postoji veća opasnost da kredit neće biti vraćen kamata na taj kredit biva veća. Tako razmišljaju banke i sve druge finansijske institucije. To navodim samo kao primer kako je poverenje imala Republika Srbija kod finansijskih institucija kako međunarodnih, tako i domaćih za vreme vlasti Dragana Đilasa i Šolaka.
Znači, mi smo tada imali kamate koje su bile preko 7% ne dinarske nego indeksirane u evrima. Da ne pričamo o nekim drugim stvarima.
Sada imamo dinarski kredit za jedan infrastrukturni projekat, nije to malo novca, koji ipak nema određenih rizika. Nemate rizik od kursnih razlika, oni nisu ovde uračunati. Znači, apsolutno sve one vrednosti koje treba da ima država kada uzima jedan ovakav kredit su predvidive i kontrolisane od strane naše države, odnosno imamo uticaj, ne kontrolu, nego uticaj određenim zakonskim rešenjima, postupcima koje vodi Narodna banka, zaštitu od inflacije itd, što i jeste obaveza poslovnih banaka.
Šta je tu još bitno? Mi smo imali pre nekoliko dana otvaranje niza infrastrukturnih projekata, između ostalog otvoren je i projekat izgradnje brze saobraćajnice između Požarevca i Golupca, sada vidimo drugi infrastrukturni projekat za koji dajemo saglasnost, odnosno garanciju Ruma-Šabac-Loznica, ali treba istaći da je, od kad je na vlasti SNS, predsednik Srbije, a raniji predsednik Vlade, Aleksandar Vučić, završili smo neke projekte za koje smo sanjali da će ikad biti završeni, koji su trajali nekoliko decenija.
Pre svega, tu mislim na projekat Koridora 10, završen je istočni krak, južni krak, imamo sad Moravski koridor koji se radi, imamo autoput Miloš Veliki. To su sve jako bitni infrastrukturni projekti. Neke moje kolege su govorile oko modernizacije železnica. Znači, pokušavamo da kroz saobraćajnu infrastrukturu da li je ona putnička, da li je železnička, pokušavamo da što je god moguće više da stvorimo ekonomski ambijent za dalji razvoj Srbije. Naravno da ćemo uvek kada to radimo imati one koji na svaki način pokušavaju da sve one rezultate koje ima i Aleksandar Vučić, a pre svega Republika Srbija na određen način minimiziraju.
Pre nekoliko dana i predsednik Republike Srbije obilazio je Nišavski okrug, između ostalog obišao je i određene vojne jedinice, porazgovarao je sa vojnicima, njihovim starešinama i čini mi se da jedna od stvari koja najviše boli bivši režim jeste i ta modernizacija Vojske Srbije. Pa, čak idu dotle da se određeni podaci falsifikuju ili se ne iznose kako to zaista jeste i kako to zaista treba. Imamo onog nesretnog bivšeg načelnika Generalštaba Ponoša koji kaže, tvrdi da svaki strani ambasador gleda svoje interese, a da Srbija pod Aleksandrom Vučićem dobije ono što preostane od tih stranih ambasadora.
Ja bih to mogao da prihvatim da to kaže neko drugi. Ali, ako to kaže Ponoš, načelnik Generalštaba koga su strani ambasadori postavili da bude načelnik Generalštaba, onda imamo zaista jedan ozbiljan problem u njegovom mentalnom sklopu. Da to priča načelnik Generalštaba koji je produžavao resurse gumama na avionima da bi Šutanovac mogao iz vazduha da vidi Srbiju. Neki se smeju, kolega, ali to je istina. Vojno-tehnički institut je produžavao resurse gumama na avionima da bi mogao Ponoš, Jeremić, Šutanovac, Đilas Srbiji da se vide kako je upropašćavaju iz vazduha. Da se to dešavalo nekom drugom, bilo bi za podsmeh, ali dešavalo se nama, više je za plakanje.
Onda su pronašli čak i razne parainstitucije, parasindikate, koji će da iskrivljuju sliku kakva je zaista danas u Srbiji. Evo, imate sad neki Vojni sindikat Srbije, je li tako? Dali su neko saopštenje, napali su to što je predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić radio u Nišu i kažu ovako doslovce – plata jednog vojnika 2008. godine bila 40 hiljada dinara, danas je 56 hiljada dinara, i nije tačno da su plate porasle 75%. Ako tako pričamo možemo iz vremena iz stare Jugoslavije, one velike, da poredimo plate pa da vidimo šta je to bilo.
Ali, taj sindikat koji se predstavlja da je vojni, ja ne znam prvo da li vojska može da ima sindikate, ali evo hipotetički da kažemo da može, što ne kaže kolika je plata bila 2012. godine? Godine 2008. je Ponoš došao da bude načelnik Generalštaba, 2012. godine je napustio to mesto, odnosno zahvalili su mu se građani Srbije, rekli su mu – nemoj bre više da upropašćavaš ovu vojsku. Srpski narod voli svoju vojsku, uvek je bio uz svoju vojsku, zato što je ta vojska bila uz taj isti narod, zato je ta vojska i kroz istoriju bila nepobediva.
Kolika je bila plata 2012. godine? Pa, isto 40 hiljada dinara. Koliko je bio evro 2008. godine? Sedamdeset osam dinara. Koliki je bio 2012. godine? Sto osamnaest dinara, 119,80 dinara tačnije. Pa, kad su izgubili životni standard pripadnici Vojske Srbije, za vreme vlasti Aleksandra Vučića i SNS ili za vreme vlasti bivšeg režima Dragana Đilasa, Šolaka i tog nesretnog Ponoša i onog izgubljenog Vuka Jeremića? Što to ne kaže Vojni sindikat Srbije? Što je izvrću činjenice? Pa zato što su oni bili sluge Ponošu, Đilasu, Jeremiću i ostalima. Navodno se bave nekom sindikalnom borbom, ne interesuje mene to. Mene interesuje put kojim ide Srbija, a put kojim ide Srbija nije više put u propast kao što je to bilo do 2012. godine. Čini mi se da bivšem režimu najviše smeta to što sada Srbija počinje da napreduje kao država.
Već sam govorio nekoliko puta, ne može bivši režim da pobedi Aleksandra Vučića ako je završen Koridor 10. Ne može bivši režim da pobedi Aleksandra Vučića ako radi „Železara“ u Smederevu. Ne može bivši režim da pobedi Aleksandra Vučića ako radi rudnik bakra u Boru. Ne može bivši režim da pobedi Aleksandra Vučića ako se otvara „Linglond“ u Zrenjaninu. Ne može bivši režim da pobedi Aleksandra Vučića ako se država više ne zadužuje po enormnim kamatama na finansijskom tržištu, nego u dinarima. Ne može da pobedi bivši režim Aleksandra Vučića koji je smanjio stopu nezaposlenosti sa 28% na manje od 10%. Ne može bivši režim da pobedi Aleksandra Vučića kada smo nasledili državu BDP je bio 33 milijarde, a danas je preko 52, 53.
Ne može tada da pobedi bivši režim. Onda su potrebne laži, potrebno je izvrtanje činjenica, potrebno je da se mladi ljudi koji ne znaju kakav je bio Đilas dok je bio na vlasti, koji ne znaju kakva je izdajica bio i Vuk Jeremić dok je bio na vlasti, koji ne znaju kakav je Ponoš bio nesposoban načelnik dok je bio načelnik. Pokušavaju na to neznanje tih mlađih ljudi, na nedostatak njihovog životnog iskustva da prikažu kako je u Srbiji za vreme njihove vlasti bilo bolje, kada je preko 600 hiljada ljudi ostalo bez posla. To nisu rezultati sa kojima se neko ponosi, to nisu rezultati da vam daju pravo da se nadate nekoj izbornoj pobedi. Onda vam trebaju takvi koji će da blokiraju autoputeve, navodno ekološki protest. blokiraju i izgradnju fabrike guma. Ali, tačno se zna, tamo gde je ruski kapital, gde je kineski kapital tamo ćemo da pravimo blokade, tamo gde je zapadni kapital.
Ja ne želim ni zapad da ima bilo kakve blokade, da se razumemo. Tamo nećemo, jer postoji opasnost da nam otkažu podršku, da na neki čudan način, makar i nasilnim putem dođemo na vlast.
Eto, to su politike koje vodi bivši režim. To su politike koje ćemo da imamo priliku sve više da gledamo u narednom periodu i sve više će biti izražavane. Pokušavaće na svaki mogući način da nađu bilo kakav povod da još malo zagorčaju život, ne vlastima u Srbiji, nego građanima Srbije, što samo pokazuje kakvi su bili i koliko su o građanima Srbije brinuli dok su bili na vlasti.
Mi ne želimo njihove rezultate. Nije rezultat Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića 600 hiljada ljudi bez posla, nego Đilasov, Jeremićev, Šolakov. Nije rezultat Aleksandra Vučića da nam nacionalna valuta izgubi vrednost preko 50%, nego baš bivšeg režima. Uvek ćemo to da ističemo.
Mi sada pričamo o nekom kreditu koji iznosi 14 milijardi dinara. To je nešto preko sto miliona evra. Napravićemo jedan autoput Ruma-Šabac-Loznica. Trebaće nam pet, a možda i šest ovakvih kredita, da isplatimo novac koji je Đilas oteo od građana Srbije, iz budžeta Republike Srbije.
To su razlike između nas i njih. Kada kažu da javni dug Republike Srbije raste, ne raste, javni dug pada. Država više novca zarađuje. Država ima bolju privredu. Država ima veći broj zaposlenih. Njeni zaposleni primaju veće plate, ne samo u držanim, nego u svakom delu. Imamo veću mogućnost da kroz kredite brže finansiramo svoj razvoj i povećavamo plate i dalje, ali na zdravim osnovama.
To su naši rezultati. Koji su njihovi? Kao što rekoh, 600 hiljada radnih mesta izgubljenih. Jedan metar puta nisu napravili. Nijednu fabriku nisu otvorili, nego su fabrike zatvarali. Nijednu bolnicu nisu napravili. Nijedan klinički centar nisu napravili. Nijedan dom zdravlja nisu napravili. Uvek ćemo da se borimo protiv takvih. Takvi više nikada ne smeju da dođu na vlast u Srbiji. Ne smeju.
Mogu da izmišljaju, mogu da lažu, mogu koliko god hoće. To koliko su oni u stanju da slažu, moraju da znaju da mi mnogo više volimo Srbiju nego što oni mogu da slažu i da ćemo uvek imati više energije da sačuvamo Srbiju od takvih lopova koji su nas upropastili i unazadili u prethodnih 12 godina.
Ako u to ne veruju, uveriće se 3. aprila 2022. godine. Srpska napredna stranka će imati razloga, potpuno sam siguran, da slavi, a oni će opet da traže neke povode da opet nešto blokiraju, opet nešto zatvore, opet nešto upale, da bi mogli opet nešto da ukradu.
