Očekivao sam da će ipak gospoda koja reklamiraju Poslovnik dobiti pravo na reč pre nego što je date meni.
Zahvaljujem na toj velikodušnoj činjenici. Ganut sam time, verujte mi.
Dakle, gospođe i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine predsedniče parlamenta, uvaženi gospodine predsedniče Republike Srbije, obraćaću se najviše vama, jer ću kolege i koleginice, nadam se, viđati češće nego vas, obzirom da priroda vašeg posla neće dozvoljavati da prečesto boravite ovde.
Znam da znate da su Kosovo i Metohija mesto rođenja svakog Srbina i Srpkinje, pa i vaše, samo su nekima od nas pogrešni podaci upisani u dokumente.
Znam da znate da su na Kosovu i Metohiji rođene najlepše srpske žene i najlepše pesme. Ko je jednom čuo „Poletele ptice lastavice“ ili „Moj golube“ zna o čemu govorim.
Znam da znate, gospodine predsedniče, da je o Kosovu napisana najlepša srpska epika i lirika. Ko je jednom čuo „Na Gazimestanu“ zna o čemu govorim.
Znam da znate da su na Kosovu i Metohiji najlepše srpske crkve i najlepše freske. Ko se jednom prekrstio pod svodovima Gračanice ili Visokih Dečana zna o čemu govorim. Ko je jednom video suze u Simonidinim iskopanim očima zna i taj.
Znam da znate, gospodine predsedniče, da su kamenje za te bogomolje donosile lastavice u kljunovima, da ti manastiri leže na ramenima naših nerođenih sinova, a krstove drže u šakama naši mrtvi očevi.
Znam da znate da Pećka patrijaršija i Bogorodica Ljeviška nisu samonikli korov na kupusištu, a portreti ktitora nisu posteri kupljeni u obližnjem šoping molu.
Znam da znate da bi već u sledećoj generacija albanska omladina verovala da su to hramovi podignuti rukama njihovih neimara i da bi za te srpske svetinje bili spremni da ginu, ubeđeni da brane albansku prošlost, vlastitu istoriju i smisao za lepo.
Znam da znate da su Jevreji dve hiljade godina rasuti po celom svetu kao seme maslačka, bez države i otadžbine. Gde god da se sretnu kao siromašni mužici u ruskoj stepi, kao peštanski zlatari ili pariski i njujorški bankari, jedan drugog pozdravljali sa rečenicom – ove godine ovde, dogodine u Jerusalimu. Eno ih u Jerusalimu.
Zahvaljujući piscu Šolemu Alehemu i romanu „Sedam kćeri bez miraza“, koji će kasnije postati čuvena opera, odnosno mjuzikl „Violinista na krovu“, a kasnije i još čuveniji film, ovaj pozdrav danas je postao svetska baština. Koriste ga svi sužnji i bezotadžbinari, koristili su ga i Francuzi u Drugom svetskom ratu, preuzeli kao svoj španski republikanci, samo je ovde srpska verzija – „Ove godine ovde, dogodine u Prizrenu“, izvrgnuta podsmehu i ruglu. Ove godine ovde, dogodine u Prizrenu.
Znam da znate, gospodine predsedniče, da u istoriju vode dva puta, jedan koji daje odgovor na pitanje - šta si učinio za otadžbinu, na kraju drugog je odgovor na pitanje – šta nisi. Na kraju tog drugog, ako iza njega stoje kukavičluk, neznanje, loše namere, podlost, svesno nečinjenje ili pak svesni postupci da se naudi otadžbini, stoji tabla – „Dobrodošao izdajniče“.
Znam da znate, znam da to znate, ponoviću, i znate da vi birate svoju stazu, ili ste je već odabrali.
Znam da znate, gospodine Vučiću, da Srbije bez Kosova i Metohije nema, prestaje da postoji kao država, kao misao, kao identitet, pretvara se u trajnu frustraciju i permanentni osećaj stida, u san, a Srbi su najopasniji kada sanjaju.
Jedna generacija ga je izgubila, trudeći se na svaki način da ga sačuva. Potomci su ga odsanjanog vratili, bez srdžbe i sramote, što ga preci nisu sačuvali.
Mi kao generacija kojoj preti opasnost da ga izgubi, nosićemo beleg kukavičluka, istorijske neodgovornosti, nepodnošljivu težinu stida budućih sinova i kćeri, što su naši, što su ih preci lišili zakletve, dostojanstva, obeskorenili, obezljudili, ali će taj teret sramote biti neravnomerno raspoređen, baš kako i treba, svakome prema zasluzi.
Znam da znate da današnje generacije mladih Srba, ili značajan deo, vole Kosovo i Metohiju, bar onoliko koliko su ga voleli Rakić i Nušić.
Znam da znate da je iz svake bolje beogradske familije, iz svake bolje kuće, bar jedan od sinova, četovao i komitovao, u staroj Srbiji, naravno, uključujući i Milana Rakića.
Znam, takođe, da znate i da ste sigurni u to da bi se na nezavisnom Kosovu formirala srpska gerila u toku jednog popodneva. Znam da znate da to ne bi bilo dobro ni za Srbe, ni za Albance.
Znam da znate da Kosovo i Metohija pripada i Albancima koji su tamo rađali decu i sahranjivali roditelje, kao prostor večite, neprikosnovene i neotuđive zavičajnosti. Razlika je u tome što je Albancima otadžbina oko Tirane, baš kao što je i čestitim vojvođanskim Slovacima Vojvodina zavičaj, a Slovačka otadžbina, našim Mađarima otadžbina oko Pešte, a Subotica i Novi Sad dragoceni prostor rađanja, podizanja dece, na koncu večitog sna pod visokim Bačkim nebom.
Gospodine Vučiću, vama ova čaša nije zapala slučajno. Vi ste se za nju žestoko borili i otimali. Život nije što i poljem preći, kaže veliki Pasternak, i nije.
Ponesite taj teret, otimali ste se za njega. Znam da znate šta vam je činiti. Ali, jednako znam da ne znate šta vaš knez Potemkin radi kada kroz gradove i ulice, gde ispred polusrušenih kuća razapinje platnene kulise, na kojima su odštampane nove fasade, čak vam sa štampanih prozora mašu belozube lepotice.
Znam da ne znate da na svakom mitingu govorite pred istim ljudima, jer vaš Potemkin organizuje prevoz i prehranu za iste ljude. Ako biste se, gospodine Vučiću, zagledali u te ljude, primetili biste ista lica i u Subotici i u Surdulici.
Znam da ne znate, gospodine Vučiću, da vaš Potemkin betonske ploče farba u mermer, da na mrtvo drveće vezuje sveže odsečene zelene grane.
Znam da ne znate da su dali Valač i Gazivode, inače vi ne biste onako toržestveno, srčano i nepokolebljivo klicali – „ Ne dam Gazivode“.
Znam da ne znate da vaše lokalne spahije isteruju decu opozicionara iz obdaništa, a glumci igraju predstavu na livadi, dok se za to vreme u Trsteničkom pozorištu održava takmičenje u brzom jedenju zaponjaka. Ko zna šta sve još ne znate, ili možda znate?
Možda vas, uvaženi gospodine predsedniče, vaši Potemkini i vaše lokalne kabadahije i berije skreću ka onom putu na čijem kraju piše – dobrodošao izdajniče. Nemojte tamo, ne dajte se. Uprtite teret koji ste hteli. Sad je kasno da ga delite.
Dogodine u Prištini, gospodine predsedniče, ali bez nalepnice. U našoj Patrijaršiji, gospodine predsedniče.
Živelo srpsko Kosovo i Metohija! Živela Srbija!
