Sada je došlo i mojih 15 minuta.

Hteo sam da repliciram predsedniku kada je spomenuo 30 godina. Ja sam to već prošao, u junu mi je bilo 30 godina, tako da… Malo ću da produžim, ali se šalim, naravno.

Želim da na kraju ove rasprave iskoristim vreme koje ima naša poslanička grupa, ali bez nepotrebnog gubljenja vremena u ekstezivnim izjavama. Želim veoma konkretno da kažem neke stvari koje mislim da su značajne. Zašto? Zato što ja bar znam da od 1992. godine malo ima nevinih u ovoj priči i zato ne treba sada tako olako davati izjave.

Na primer, govorili ste, ne znam ko je govorio, ne mogu da ih nađem sada u sali, nije ni bitno, rudna renta. Kaže - rudna renta, slažem se sa tim, ali, znate, 25. januara 2008. godine, pred predsedničke izbore kod Putina su išli Tadić, Koštunica i Velja Ilić je pričao da nije imao stolicu gde da sedne. Zašto su išli? Zašto su išli kod Putina? Da bi pobedili Tomislava Nikolića. To je bio energetski dogovor, sporazum. Prema tome, to nikakve veze nema sa mnom, ni sa Aleksandrom Vučićem.

Druga stvar, pasoši, tačno, što je rekao gospodin Vučić, ali nije tačno da Srbi na Kosovu nemaju pravo na srpski pasoš. Imaju pravo na pasoš Srbije, ali EU ne da viznu liberalizaciju ni za koga sa Kosova i Metohije. Nemaju je ni Albanci i to se nije desilo od 2012. godine, pošto sam ja bio i 2008. do 2012. godine ministar unutrašnjih poslova, to se desilo u tom periodu kada je data vizna liberalizacija za građane Srbije. Prema tome, kakve sada to veze ima da pričamo o tome? To sam više puta zafrkavao EU - čekajte, kako volite Albance a nećete da im date viznu liberalizaciju? Što se nas tiče, ja bih to odmah podržao. Čak bih im dao i autobuse svi da odu u zapadnu Evropu, jer će to tako i da bude. Tako je i bilo.

Isto tako, pričali smo o istočnom, zapadnom, južnom ili, ne znam. To je Martinović govorio o tome i apsolutno se slažem sa njim, da Srbi su mnogo više pažnje posvećivali pogledu na istok ili na jug, zavisi, nego na zapadne svoje teritorije i severne.

Uostalom, podsetiću da nije problem Kosova jedini sa kojim smo se susretali i priznanja, 1908. godine, jedna od najveće krize koju smo imali, aneksiona kriza. Bili smo opterećeni time, bili smo opterećeni carinskim ratom, blokadom i, da budemo realni, mi smo priznali aneksiju BiH od strane Austrougarske, Vlada Novaković, pod pritiskom Rusije, između ostalog, ali priznajući aneksiju nismo se odrekli BiH i ušla je u sastav Jugoslavije.

Idem redom, da sada ne objašnjavam sve.

Predsednik Vučić je to spominjao danas, kao što sam rekao prošli put, kao koalicioni partner bio sam pozvan kod predsednika tadašnjeg Borisa Tadića da sačekam da prenos bude iz Haga, savetodavnog mišljenja, saopštavanja. Sada se ne sećam ko je bio. Sigurno nije bio niko od predstavnika sada koji su ovde, a i ne znam ko je u kojoj stranci, pošto se to sve u fronclama pocepalo, ali u svakom slučaju, bio je njegov kabinet. Već sam juče rekao, očekivalo se… Znači, došli smo da gledamo saopštavanje rezultata. Vuk Jeremić nije bio tu. Bio je na licu mesta u Hagu, zajedno sa ambasadorom. Mislim da je Bataković tada bio i mislim da su bili ljudi koji su bili u pravnom timu. Dva saopštenja koja su pripremljena za dve varijante određene odluke oba su pala u voda, jer je odluka bila treća, za našu državu potpuno neočekivana, što govori o krahu mogućnosti anticipiranja događaja i odluka. Ta odluka sigurno nije bila doneta tog prepodneva. Na njoj se sigurno radilo mesecima unapred.

Isto tako, tačno je ovo što je rekao predsednik Vučić, u svim tim komentarima kada je saopšteno to jedan od prisutnih, koji više nije živ, da ga ne imenujem sada, je rekao ovo što je predsednik malopre spomenuo. Juče nisam imao vremena o svemu tome da govorim. U smislu toga, hajde, dobro je, barem smo rešili pitanje Kosova.

S druge strane, posle mesec, dva sam čuo da je problem u sledećem, da smo mi obećali onima koji su glasali u Generalnoj skupštini da idemo na međunarodni sud pravde za savetodavno mišljenje, da je vlast obećala da ćemo prihvatiti to i da nećemo dalje praviti problema i da je zato nastao problem u implementaciji toga sa posetom Angele Merkel. Ja pričam otvoreno i dobro znam kakvih je bilo problema i o tome ću kasnije da nešto kažem na relaciji Beograd – Njujork, na relaciji Beograd – Brisel – Njujork. Kada kažem Njujork, mislim na predstavnika naše države u Njujorku.

Izvinjavam se što vas opterećujem time, ali mislim da je važno da to znate i nemam potrebe da to prenosi uopšte televizija. Ne zanima me televizija i građani, zanimate me vi ovde, jer mislim da ne shvatamo mi koliko je teška situacija. Mislim da ne shvatamo, a ja mogu to da vam kažem zato što sam na početku bio tamo i zato što svaki odlazak tamo jeste strepnja sa čime ćete biti suočeni, sa kakvim sve zahtevima i uopšte nije bitno sada vaš neki politički položaj, nego šta uopšte možete da prihvatite i o čemu vi uopšte pričate.

Ja sam bio jedan od onih koji je kritikovao platformu predsednika Tomislava Nikolića kada je došao ovde, odnosno kada je poslao Vladi, ja sam tada bio predsednik Vlade i Vlada je to izmenila, zato što je bila nerealna, zato što je kretala od toga da će da se ponište svi sporazumi koji su potpisani. To je nemoguće, moguće je, ali uz teške posledice.

Takođe je bila ona formulacija, znate, ništa nije dogovoreno dok sve nije dogovoreno. Znate kako se to na kraju završilo? Ja sam pitao, kada je doneta ta Rezolucija UN, ti pregovori su inače počeli ranije, oni nisu počeli tada, ali su počeli na nižem nivou, ali kada je formirana nova Vlada, trebalo je da bude na najvišem nivou. Tomislav Nikolić kao predsednik nije hteo u tome da učestvuje. Rekao je Ketrin Ešton - evo vam premijeri, pa ih zatvorite dok ne nađu dogovor. Ja nisam ni hteo da prihvatim. I upravo smo tadašnji prvi potpredsednik Vlade, kasnije predsednik Vlade i predsednik Republike, koji je nastavio razgovore, je uticao na to da ja uopšte prihvatim da odem na taj sastanak.

Znate li kako smo od dela te vlasti ispraćeni? Nemoj da prihvatiš, ali nemoj ni da odbiješ. Izvanredno. To je otprilike kao nešto što sam otprilike i ovde danas i juče čuo. Znate šta? Dajte ljudi, zašto mi, kaže, pričamo o granicama. Ja to kada slušam, ja prosto ne mogu da verujem, kao da prisustvujem na Tibetu savetu mudraca, koji raspravlja o svetskom miru. O čemu vi pričate? O čemu vi pričate? O tome da nećemo imati granice. Pa, idite u Prištinu, pa to kažite, da nećete imati granice, to svi ovde dobro znaju. To govore. Znate ko to govori? Samo zaostali predstavnici kumrovačke škole.

Ja jesam socijalista, ali sam apsolutno protiv takve politike koja je za sve krivila srpski nacionalni interes. Zato možete vi da kritikujete Miloševića i SPS, nije to ni bitno. Uostalom, ja lično bio sam portparol stranke od 1990. godine do 2000. godine. Iskreno, da niste vi oborili Miloševića, verovatno sada ne bih ja bio predsednik, jer bi bili neki drugi. A, kada ste ga oborili, svi koji nisu valjali su otišli i pobegli, većina kod vas, naravno.

Ja ne pričam o Miloševiću, ja pričam o Srbiji. Nemojte ako ne volite Miloševića, ili SPS, da ne volite i nanosite štetu Srbiji. Nemojte da govorite da smo mi okrvavili ruke. Nisu naše ruke okrvavljene. Oni koji su rušili Miloševića su ljubili te okrvavljene ruke koje su ubijale našu decu. To su ratni zločinci. Oni su okrvavili ruke.

Ne prihvatam da je Srbija kriva, ne prihvatam da je Srbija kriva za ratove. Kako biste se vi ponašali? Pa, sve vas znam, sve vas znam. Pa, čekajte, da se raspadala Jugoslavija u vaše vreme, šta, vi biste prihvatili da ne podržite Srbe u Krajini, da ne podržite Srbe u Republici Srpskoj? Izvini Vesiću, ono zna vola što ste okretali, to moram da ti kažem, možda nije tačno, ali je suštinski tačno, a to je da ste zagrevali i podgrevali ekstremiste koji nisu prihvatali mirovne sporazume u Republici Srpskoj. Kako nije tačno? Bili ste i da budem sada iskren, neki od vas, vaše stranke, nikada nisu ni prihvatile Dejtonski sporazum. Hajde, izjasnite se iskreno. Do skoro ste imali u svojim programima ono za šta ste kritikovali SRS.

Ja sada to pričam, znate li zašto? Zato što svako od vas je imao priliku da iskaže svoju politiku.

Sada kada govorimo, pričamo sada o Briselskom sporazumu. Briselski sporazum je omogućio da otvorimo pregovore o članstvu u EU. Ja se pravim da ne čujem. Znate li zašto? Zato što kad slušam kako napadate EU, meni dođe da verujem, ne daj Bože, da smo Vučić i ja izveli 5. oktobar, a ne vi. O čemu vi pričate? Pa, vi ste rušili Miloševića na tome da je on Srbiju odaljio od EU, da je on zločinac, da smo mi zločinci, da treba da ode Milošević i mi ćemo da uđemo u EU. Sad vi pričate o tome - kakva EU. Prosto, ne mogu da verujem.

Ja nisam kriv za 5. oktobar, ali ispada da smo Vučić i ja otvorili pregovore o članstvu u EU. A gde ste vi koji ste se za to borili 5. oktobra? Za šta se vi danas zalažete? Za šta se zalažete? Pa, koliko imate snagu? Koštunica je pobedio na tim izborima Miloševića. Išli ste kod Madlen Olbrajt i vi pričate o okrvavljenim rukama.

Ja nemam ništa protiv. Ja samo hoću da kažem - kritikujte vi SPS, Miloševića, nije bitno, ali nemojte da kažete, grehota je reći suprotno. Svaki metar zemlje od Kosova i Metohije do Jasenovca je obeležen nekim srpskim žrtvama. Srbi su najveće žrtve genocida. Uostalom, reč genocid znači ubiti narod. Prvi ju je upotrebio Viktor Igo 1876. godine pričajući o srpskim žrtvama u srpsko-turskom ratu.

Da vam kažem na kraju, mnogo toga sam hteo da vam kažem, ali nemam vremena. Zato, predsedniče Vučiću, formirajte brzo Vladu da mogu kao ministar da pričam neograničeno, jer ne mogu da se ograničavam.

Dozvolićete mi, želim da se zahvalim predsedniku Vučiću što je dozvolio da radimo na povlačenju priznanja. Trebalo je da dozvoli. I ja, naravno, poštujem i sve koji su u tome pomagali. Želim da kažem da nijedna strana zemlja nama to nije pomagala, to da bude jasno. To je bio državni projekat. To nije bio privatni projekat bilo koga od nas, državni projekat. I u tome su najvažnije i bezbednosne državne institucije učestvovale. Ja želim, takođe, njima da se zahvalim. To je bilo nešto od najvišeg državnog interesa, zato što danas 101 ili 102 zemlje, zavisi kako se to gleda, jer se menjaju vlasti, pa znate, ta neka vlast koja je povukla priznanje, dođe neka druga, pa sad kaže - a što ste vi povukli priznanje. Na tome mora da se radi.

Ali, mi smo imali 2012. godine situaciju da je, posle 2012. godine, u tom jednom naletu, 110 zemalja su oni govorili da priznaju Kosovo. Danas ukupno ima 193 članice UN. Govorim o regularnim članicama, znači, ne govorim o pridruženim, odnosno onima koji nemaju status države članice, to su Vatikan i Palestina. Znači, od 193, 101 ili 102 ne priznaju Kosovo. To je istorijski uspeh, jer kad smo krenuli, krenuli smo od toga da smo se sekirali da li ćemo da preživimo glasanje u UNESKO.

Na kraju, uvažavam svaku želju da se pomogne u ovim razgovorima. Ja samo želim da kažem da, vi ste govorili o principima, Borko je govorio o principima. Ja se apsolutno slažem.

Ustav Srbije, Rezolucija 1244, dijalog bez priznanja. Šta je tu sporno? Šta je tu sporno? Jel vi mislite da imamo neku drugu platformu ili principe? Šta smo mi pričali, šta smo radili svih ovih godina? Ali, opet budite iskreni do kraja. Ako već to hoćete da kažete da nema Saveta bezbednosti, da nema rešenja bez odluke Saveta bezbednosti, onda budete iskreni pa kažite kako se to uklapa sa vašim zalaganjem da se Rusiji uvedu sankcije.

(Predsednik: Hvala vam gospodine Dačiću.)

Kako će to biti? Kako će to biti doživljeno sa njihove strane i hoće li staviti veto?

I na samom kraju, gospodine Orliću, izvinjavam se, nadoknadiću, oduzmite mi sledeći put. Želim samo da kažem apropo toga koliko Skupština treba da ima važno. Spomenuću to da nijedna Skupština nikada u vreme vlasti Demokratske stranke nije donela ni platformu ni odluku o rezoluciji koju smo podneli. Da li je Skupština odlučila da ćemo mi da vas pređemo na glasanje, na pregovore u EU?

(Predsednik: Hvala vam.)

Moraću ovo samo da kažem, gospodine Orliću.

Skupština je 26. jula, molim vas da me saslušate vi… Nije meni isteklo vreme, ja imam vreme, moje vreme tek dolazi.

(Predsednik: Hvala vam. Čeka nas gospođa Raguš.)

Moram da kažem. Dvadeset šestog jula 2010. godine Skupština je donela jednu odluku, odluku da da podršku Vladi …

(Radomir Lazović: Nije u redu.)

Hvala vam puno.
Nemojte da ste nervozni. Sve je u redu. Samo polako, samo polako.
Da bismo završili diskusiju nema potrebe da se raspravljate sada tako.
Dozvolio sam da završite. Imamo još gospođu Raguš koja nas čeka strpljivo, već jako dugo.
Izvolite.

Gospodine predsedniče, gospodine predsedniče Republike, drage kolege, posebno braćo i sestre sa srpskog Kosova i Metohije, građani Srbije, ja sam, čini mi se, apelovala tokom Konstitutivne sednice, možda je to bila smelost moje nade, da pokušamo da pronađemo taj minimalni zajednički imenitelj kada su nacionalne i državna pitanja po sredi.

Predsednik Republike nije tražio. On vas je zamolio zato što se radi i parekselans državnom pitanju da glasate, zamislite, o izveštaju koji je vremenski ograničen, tiče se prethodnog vremenskog perioda i bavi se tehničkim stvarima, jer ste vi to tražili. Vi ste tražili ovu raspravu. Nažalost, meni zaista na veliku žalost, iako znam da su mi se mnogi sa podsmehom obraćali tokom tog izlaganja, omanuli smo, bolji su od nas. Reći ću vam – Albanci su bolji od nas. Uspeli su da naprave državu. Uspeli su da dobiju podršku međunarodne zajednice i ovo od njih nećete čuti. Vi ste nama spočitali da pravimo zapravo sve vreme veleizdajničke poteze. Vi nama, kao da ste prespavali NATO agresiju, devedesete, 2000. godinu, kao da ste prespavali sve one rezolucije, deklaracije koje smo podržali kada smo bili opozicija. Vi nama spočitavate veleizdajnički rat. Pri tome, kada vam se odgovori na to, ne čujem izvini. Kada vam se dokaže da ne govorite istinu, biću krajnje politički korektna, iako sam i ja previše umorna za to, ne čujem izvini.

Drago mi je da je gospodin Dačić konačno rekao za gospodina Tomislava Nikolića i za predizborno obećanje koje mi ovde neretko slušamo sa desnice, a ticalo se poništavanja sporazuma koje je napravio gospodin Borko Stefanović. Šta se desilo sa tim? Vi ste rekli – to je bilo preoštro, ja sam to morao da izbacim. Ja bih volela da se Boško Obradović sada izvini za to što nam spočitava. To bi bilo politički korektno.

Druga stvar koja nam se spočitava, a u stvari ovde nije bila tema Kosovo i Metohija i ovaj Izveštaj, ovde je jedina tema bio Aleksandar Vučić i samo on. Zato nema ni predloga rešenja, zato nema ni pokušaja nacionalne odgovornosti, o državotvornoj svesti da i ne pričam. Samo moram da vam kažem – prešao vas je, svima je izvukao svaki argument u preko 20 sati i dokazao i pokazao kako manipulišete i kako zapravo vladate samo neistinom.

Sledeća stvar, oko toga smo se gospodine vi i ja u jednoj emisiji sporili, jel tako, šta ste govorili faktički opisujući tu veleizdaju. Na prvom mestu Aleksandra Vučića. U stvari na jedinom mestu. On vam je problem, a svi znamo zašto. Zbog onih dva miliona glasova. To je priča i ne možete da doskočite tome i sve tako ujedinjeni. Nije vas briga u kakav mi period ulazimo.

Došla je zima. Zima je tu. Da li će građani moći da se greju? Hoće li biti hrane? Kako će se kaskadno mnoge krize prelivati na nas? kako ćemo da dovučemo gas i naftu? To vas apsolutno nije briga, a to je stiglo na svačiji prag. Hoće li biti redovne plate, penzije? Hoće li biti budžeta i para?

(Predsednik: Privedite kraju.)

Sad završavam.

Nažalost, ne mogu ovo sad da citiram, možda neki drugi put, ali moraću da pitam predsednika Republike kako je prošao današnji sastanak sa nemačkim izaslanikom, jer se bojim nove armature i mislim da bi trebalo da znamo, makar obrise te nove armature, a sad ću vam reći zbog čega i molim vas, gospodine predsedniče, gospodinu Dačiću ste dali 15 minuta, a ja završavam za manje od dva minuta. Da li mogu?

(Predsednik: Vreme ostalo je bilo pet minuta i 13 sekundi.)

Vidite, mislim da je ovde očigledno velika nepoznanica svima vama ili ne želite to da vidite, ali znam da znate. Ja ću sada pozvati u citat u pomoć Albanca koji se nalazi na Kurtijevoj strani i koji, zamislite, umesto nas brani Briselski sporazum, jer kaže da je to pobeda Srbije.

Stoga, molim vas, dozvolite samo da citiram - opasnost po takvu perspektivu Kosova evropsku celovitog i sa funkcionalnim demokratskim institucijama jesu još nesmirena međuetnička trvenja koja su se od oslobođenja Kosova do danas teritorijalizovala. Naime, početni zahtev srpskih elita 1999. godine nakon Miloševićevog ratnog poraza, a u konsultaciji sa ocem nacije Dobricom Ćosićem, srpska enkvalizacija ili kantonizacija na Kosovu skoro je postignut…

Hvala vam, gospođo Raguš.

…barem na papiru Briselskim sporazumom.

Hvala.
Dobro. Svi ste dobili reč i više vremena i značajno više vremena.
Pošto je bilo poslednje obraćanje predstavnika poslaničkih grupa, ostaje naravno da zahvalim svima koji su učestvovali u raspravi danas, ali posebno, moram to da kažem, predsedniku Srbije. Gledam na sat. Da vidim, da svi koji ste u sali razumete na šta mislim kada kažem gledam u sat. Znači punih 14 sati biće za neki minut. Punih 14 sati danas i da, u pravu ste i onih 11 sati juče, u zbiru preko 25 će da bude sedi tu, sluša vas, svakoga, nije izlazio nijednom, ništa ni jeo, ni pio, ni odmarao, čak ni šetao.
Dakle, na toj vrsti odnosa prema Narodnoj skupštini, naravno prema temi kao što je Kosovo i Metohija i prema predstavnicima srpskog naroda koji su ovo slušali i juče i danas ja zaista imam obavezu da zahvalim predsedniku Republike i da naravno daću vam priliku da se i vi ljudima obratite. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, posle 24 i 25 sati razgovora želim nekoliko stvari da naglasim. Na stranu sve naše političke rasprave i prigovori jedni drugima, ono što je važnije od svih naših sujeta i od svega drugog jeste tema zbog koje smo se okupili. Svako je pokazao šta o tome misli, svako je pokazao kako se prema toj temi odnosi i svojim prisustvom i načinom ponašanja i svim drugim. Ali, pošto ovo nije tema da govorim o drugima i da govorim o onima za koje mislim da su se ponašali nedovoljno odgovorno, govoriću o Kosovu i Metohiji, daću vam i određene nove informacije.
Očekujem da budu različite inicijative povodom berlinskog procesa. Znači naredni dani i naredne nedelje biće veoma teške za sve nas, veoma ozbiljne, biće, razume se ozbiljne i zbog svega onoga što se u svetu dešava. Ne znam da li ste stigli da vidite izveštaj iz Jermenije, Kirgizije, Ukrajine, ali i iz poljskog parlamenta gde su doneli rezoluciju o naknadi ratne štete od Savezne Republike Nemačke.
Samo želim da vam kažem kako se stvari dramatično komplikuju, a dovoljno je bilo čuti reči belgijskog premijera, jednog ozbiljnog čoveka Aleksandra Dekroa ili Krua, kako hoćete, koji je rekao da će cela i evropska privreda da padne. Ako padne evropska privreda onda možete da mislite o kakvom stanju će naša privreda da bude, kao mnogo slabija i dalje, iako mnogo jača nego ranije, manje rezistentna na sve spoljne šokove. Dakle, teško vreme je pred nama.
Što se Kosova i Metohije tiče obećao sam nekoliko stvari koje želim da ponovim i kao predsednik Republike, dakle, kao inokosni organ inače bicefalne izvršne vlasti, a istovremeno mislim da to mogu da potvrdim i za ponašanje Vlade Republike Srbije, ni na koji način nećemo priznati direktnu ili indirektnu nezavisnost Kosova i nije to posebno junaštvo, ali ste nam i to govorili da će da se desi i prebacivali, pa eto nije zgoreg da to ljudi čuju.
Važno je takođe da znate da sve što smo ovde, želje i čestitke, fontana želja, kako god da nazovete to je toliko nerealno, toliko daleko od onoga što je stvarnost, toliko daleko od onoga što misle i želje Albanci i još dalje od onoga što misle i želje naši evropski i zapadni partneri da se čudim, jer znam da ovde ima ljudi sa iskustvom, da smo u stanju da ljudima pokušavamo da prodajemo nemoguće bajke.
Da mi ne biste govorili o defetizmu ili sklanjanju sa bojnog polja, i ovakve stvari kada govorim jači i snažniji ću se boriti nego svi oni koji bi se zaklinjali i busali u prsa. Nemojte za to da brinete.
Suština je u nečemu drugom. Hoću da ljudi znaju da narednih šest meseci, nešto više od šest i po meseci, do 31. marta biće najteži za Evropu posle Drugog svetskog rata u celini. Za nas možda ne najteži. Možda je bilo neko vreme i 1999. godine. Možda je bilo i onih devedesetih godina. Užasno vreme u političkom smislu i ekonomskom. Nije bilo lako ni kada su ljudi dobijali otkaze tamo dvehiljaditih, ali svakako će biti jedna od najsloženijih godina za srpski narod i za građane Srbije, dakle, i oni koji nisu Srbi od 1945. godine na ovamo, jedna od najsloženijih i najkompleksnijih godina.
U tom smislu nemojte da zaboravite, mi ovde nismo govorili ni o drugim stvarima, ni o situaciji u regionu, ni o Republici Srpskoj. Nije bilo prilike. Zato želim da iskoristim ovaj trenutak da svim građanima Republike Srpske i Republike Srbije, svima čestitam Dan nacionalnog jedinstva i zastave sutra, naš nacionalni praznik. Ja ću sutra zajedno sa domaćinima iz Republike Srpske otvoriti radove na autoputu Rača-Bjeljina koji finansira Republika Srbija sa 100 miliona evra i to je, mislim, veoma važna stvari da nam približi Semberiju, ali da nam približi i …
U svakom slučaju nisam spokojan. Jedno su naša ovde i politička nadigravanja i sve drugo, a drugo je realnost. I kada govorim o toj realnost ja očekujem da posle ovih osnovnih pritisaka dođu oni teže kategorije. Verujem da ću u tome moći više da vam govorim i kada se budem vratio iz Njujorka jer za sada imam zakazanih 22 bilateralna sastanka sa šefovima država i šefovima vlada, a pored toga još devet sastanaka sa šefovima različitih, od jevrejskih organizacija do fengtianova i svih ostalih koji odlučuju o važnim pitanjima u svetu.
Dakle, naporni dani su pred nama i nažalost jedna stvar koja se dogodila to je da ljudi, da politički akteri nisu dovoljno to razumeli i ne samo politički akteri, da naša društvena scena to nije razumela. Svi gledaju samo svoj udeo. Ne mislim u posebno negativno smislu. Svi imaju svoj ugao. Malo je koga interesovala država.
Kada sam molio i predstavnike naše crkve, kada sam molio predstavnike političkih partija – nije nam potrebna tolika buka oko parade, molio sam i zbog neuvođenja sankcija Rusiji. Molio sam i zbog pritisaka oko Kosova. Molio sam oko svega sve. Nije to bilo u javnosti. Niko nije hteo da popusti sa svojim stavom. Kada sam molio one druge – razumite ljudi, nemoguće nam je sada da angažujemo sve svoje snage i ne trebaju nam loše slike odavde. Niko nije hteo da popusti.
Zato što je svima najlakše da za sve bude kriva država, jer država sve može, ona ima ćup iz kojeg će da vadi pare, da plaća sve, kome šta padne napamet, ko šta poželi. Država je ta koja mora da izađe u susret svakome. Oni koji misle da imaju pravo da šetaju, smatraju da ovi drugi nemaju na šetnju. Da ih pitate kako je to moguće. Odgovor da dobijete ne možete. Da pitam pola mojih saradnika iz stranke koji misle da imaju pravo da šetaju, a nekome drugom zabranjuju da šeta, nema odgovora. Niti ga očekujem, niti ga tražim.
Isto mi je i kad pitam planove porodice. Ne postoji racionalan odgovor ili bar ne postoji onaj koji u skladu sa pravom možete da prihvatite. Moj posao je da štitim pravni poredak, između ostalog moj posao je da štitim prava građana ove zemlje, bez obzira ko su ti građani. Da li mi se ti građani dopadaju ili mi se ti građani ne dopadaju. A meni se svi dopadaju. Svi, bez obzira na njihove razlike.
Ovo oko Kosova, ponoviću vam šta je suština, a to niko nije pomenuo, niko nije ni pitao, niko nije tražio dodatna pojašnjenja. Ja ću vam ih sada delimično dati.
Prvoga dana kada sam vam to govorio, kada smo doneli Rezoluciju Saveta nacionalne bezbednosti oko situacije u Ukrajini, ja sam znao šta sledi, jer sam to čuo u jednom ranijem razgovoru i naša služba je to snimila i ja sam to imao na svom stolu. Onda sam dobio potvrdu ličnu. Ljudi Emanuela Makrona i od Olafa Šolca i od Šarla Mišela, od svih evropskih lidera. Svima njima koji su razgovarali sa predsednikom Ruske Federacije Vladimirom Vladimirovičem. Svima im je rekao, verovatno bih i ja da sam na njegovom mestu. Rekao im je – čekajte, pa vi ste otvorili Pandorinu kutiju, napravili ste Kosovo, to ne može da bude suj generi slučaj. Ja ću da imam po istom tom principu pravo na DN, LNR, Zaporožje, Hercon, šta god, u zavisnosti od vojničke situacije na terenu, od vojne situacije na terenu.
Posle toga, iako oni to nipodaštavaju, naravno, i govore da to nije pravi razlog, ja vam kažem da je to možda i važniji razlog od onoga da ne žele nemire na Balkanu. Oni žele da njemu zatvore put ka tome. I u tome, opet, smo mi ti koji plaćamo cenu, zato što se sada njima žuri da završimo sve oko Kosova i Metohije. Zato što oni hoće da ne ostave nikakav slobodan prostor za moguću buduću Jaltu. Po mojoj proceni Rusi čekaju Jaltu. I po mojoj proceni, a verujte mi da je tačna i jedna i druga, ovi drugi sve rade da izbegnu Jaltu, zato što je velika želja za porazom one druge strane. Niko ne žele kompromis. To u ovom trenutku predstavlja dodatni problem za sve nas.
Nažalost ne bismo se mi ovim bavili, nije ovo naša tema, da nismo mi zbog situacije na Kosovu i Metohiji ovim pogođeni. I to našu situaciju dodatno komplikuje, jer vam oni to nikada neće reći, ali će želeti što pre da vas dovedu pred svršen čin i da vam kažu – nema problema dogovorite se. Oni moraju da uđu u UN, vi ne morate formalnog, kao Srbija da priznate. Dakle, ja nemam i dalje dokaze, ali pretpostavljam da bi to mogao da bude takav plan. Kada to kažem, to znači i sve druge međunarodne organizacije podrazumevajuće koje bi negde nekada i mogao da razume, ali UN ne može, a bez UN oni posao nisu završili i opet imaju taj isti problem o kojem vam govorim.
I u svemu tome nalazimo se između čekića i nakovnja, u svemu tome, ne zaboravite da za mesec i po dana mi više ne možemo da uvozimo rusku naftu, zato što se te sankcije ne odnose na njih, ali se odnose na treće zemlje, te ćemo moći samo da u vozimo samo kirkut ili ko zna koju. Razmenio sam poruke sa predsednikom Madurom. Gledamo kako da nađemo i u Venecueli i na nekom drugom mestu veće količine nafte. Verujem da ću ga i ugostiti uskoro da bismo mogli i po tom pitanju da se obezbedimo.
Gledamo da uradimo sve što možemo, samo hoću da ljudi znaju da je situacija veoma teška.
Još jednu stvar. Ajde jednom da prema našim prijateljima, da vas zamolim, kada nešto kritikujete, nije važno, razumem politiku mrzim Vučića, o.k, ali nemojte da mrzite naše prijatelje ili prijatelje ove zemlje zato što mrzite mene. Nemojte da napadate to što smo molili, a nismo mogli da dobijemo pa su nam učinili da nam daju milijardu dolara, čime možemo i da hedžujemo rast dolara, čime možemo da plaćamo u dolarima nešto i da nam time bude nešto niža cena nafte na tzv. kotacijske cene nego što je danas.
Da vam ne objašnjavam šta smo sve time dobili. U uslovima kada ne možemo da izađemo na finansijsko tržište, ne može niko da izađe. Jedna Rumunija se zadužuje po 6%, koja je članica NATO, članica EU, fiskalno uspešna i uvela sankcije Rusiji. Dakle, dobijamo novac najjeftiniji mogući, neko nam pomogne, vi kažete – zadužili se, imate javni dug toliki i toliki. Kažete – pa veći je u apsolutnim brojevima.
Da vam ponovim, kao boga vas molim, molim vas ne pričajte gluposti, molim vas. Javni dug Nemačke je 2480 milijardi, a naš je samo 30 milijardi, ne hiljada, a njihov 2480 milijardi. Jel to znači da su oni 80 i nešto puta zaduženiji nego mi? Ne znači, jer se to meri prema snazi ekonomije, prema snazi BDP-a, a i po tome smo nešto bolji, jer je kod nas 54,7, a kod njih 68,2 ako se ne varam.
Dakle samo vas molim nemojte da napadate Emirate i da napadate naše prijatelje koji su nam mnogo pomogli, jer para nema na tržištu, a predstoji hladna zima gde moramo da kupujemo sve moguće i to moramo devizno da plaćamo, a ovim ne trošimo naše devizne rezerve, već ih čuvamo.
Ljudi koji su bili u državi to znaju i moraju da znaju. Ko boga vas molim da se ponašate odgovorno, da razumete samo, to je bio izvanredan uspeh. Da vam ne pričam o kamati gde smo dobili samo za godinu dana direktnih 45 miliona evra najmanje, gotovo na poklon. Samo vas molim da razumete poziciju države i koliko je važno šta je to što država u ovom trenutku sve mora da uradi, šta sve država mora da stigne. Mi smo srećom kupili gasa dovoljno. Na današnji dan imamo 663 miliona kubnih metara gasa, što u Mađarskoj, što u Srbiji. To nam je realno dovoljno da ne poteče ni metar kubnog gasa negde za dva meseca. Nikada to nismo imali, jer maksimum naš do čepa je 286 miliona kubnih metara i to je puno do čepa u našem delu Banatskog dvora. Mi ne možemo da imamo više, da ne objašnjavam, suviše je komplikovano i za ljude i za bilo koga drugog, ali smo to kupili na vreme kada je cena gasa bila niža. Sada je pala i sada ponovo počinje da skače, danas ako se ne varam, koliko sam video.
Dakle, veoma su komplikovane stvari i nisu stvari baš nas briga, preživećemo, rešiće Vučić, ili rešiće ovaj ili onaj, samo molim da razumete, oko Kosova i Metohije nama predstoji velika kriza. Mi smo ovde govorili oko kosovsko-mitrovačkih tablica. Oni ne misle da odustanu od toga. Srbi, niko im se nije prijavio. Niko ne sluša Kurtija. Prijavio im se jedan čovek sa severa i jedan iz Prizrena iz razumljivih razloga. Taj u Prizrenu ne sme ni da prođe sa tim tablicama. Samo jedan čovek im se prijavio sa severa. Da li je tačan podatak? Nije bilo novih. Samo jedan čovek sa severa im se prijavio. Oni su očekivali da to bude između dve i tri hiljade od sedam hiljada, koliko ih živi na severu, a od devet hiljada KM tablica, kosovsko-mitrovačkih. Srpskih kosovsko-mitrovačkih tablica ima toliko.
Dakle, doživeli su debakl sa ubeđivanjem Srba, sa pokušajima potkupljivanja i svim ostalim i to će njihovu nervozu da uveća. Koliko god mi možemo time da pokažemo da je naš narod jedinstven u odbijanju toga, to će da poveća njihovu nervozu, to će da poveća njihov pritisak, to će da poveća njihovu strast da stvari promene nasilnim putem na terenu.
Na kraju krajeva, šta god naopako da urade, uvek će da imaju podrške svojih roditelja, svojih političkih roditelja, onih koji su stvorili tzv. nezavisno Kosovo.
Dakle, mi smo u takvoj situaciji stešnjeni sa svih strana. Nikome se ne sviđa jer vodimo samostalnu i svoju politiku. Niko takve ne voli. Svi vole one koji će da služe, slušaju, samo ponavljaju, a od svoje politike nemaju ništa.
Ja mislim da su građani Srbije uvek voleli nezavisnost u odlučivanju i samostalnu politiku da vodimo kao zemlja.
Mnogo, mnogo, mnogo težak je period pred nama i ja vas pozivam da, bez obzira na to što nismo mogli da postignemo, ne mislim našom krivicom ali ni na koga neću da prebacujem u ovom završnom obraćanju, ni elementarnu saglasnost oko jednostavnih stvari kao što je bio ovaj izveštaj, daćemo sve od sebe da uradimo sve da u budućnosti možemo da postignemo više saglasja. Jedino što se plašim, to je da će nas situacija na terenu naterati na to, i ne samo na Kosovu i Metohiji, već i u celoj našoj zemlji i u celoj Evropi.
U svakom slučaju, ljudi u Srbiji treba da znaju, kao i vi, da sve što možemo da preduzmemo da osiguramo topliju, pristojnu i sigurnu zimu za naše građane, to radimo, a našem narodu na Kosovu i Metohiji, uz zahvalnost vama što vam nije bilo teško da sedite ovde ovih 25 sati i da slušate to što mi govorimo, ali i uz zahvalnost svim Srbima na Kosovu i Metohiji koji su posmatrali ove naše prenose, nema čarobnog štapića, nema lakih rešenja, ali mi kao narod nemamo šta drugo. Ostaje nam da se pametnom politikom, racionalnom, ozbiljnom, ali svojom marljivošću i posvećenošću borimo. Dakle, borba, borba, do konačne pobede! Živela Srbija! Živelo Kosovo i Metohija!