Na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Vladimir Obradović.

Dobro veče.

Poštovani narodni poslanici, gospodo ministri, pomoćnici ministara, predsedniče Skupštine, ovih dana smo čuli ovde mnogo nekih komplikovanih reči, suficit, deficit, inflacija. Čuli smo od ministra objašnjenje šta je zlatno bilansno pravilo itd. Bojim se da nisu svi dobro razumeli. U prilog tome govori da su neki poslanici vladajuće većine juče u opravdavanju ovog budžeta brkali pojmove, kao što su npr. deficit i neto novčani tok itd. pa ću pokušati da pojasnim i onima koji za to treba da glasaju, a i onima koji ovo gledaju, dakle, građanima.

Zamislimo da je naša zemlja, naša država Srbija jedno domaćinstvo. To domaćinstvo prema ovom budžetu godišnje zarađuje recimo 100.000. Glava kuće odlučuje, namerno ne kažem domaćin, da umesto tih 100.000 zarađuje potroši 104.000, a već u tom trenutku duguje 55, 57 hiljada. Dakle, odlučuje se ne da štedi i vraća deo duga, nego da se još dodatno zaduži.

Dodatni problem u tome je što se zadužujemo kao arapski keš kredit i problem je što taj novac neće otići na obrazovanje naše dece, ili kulturu, ili nauku, već će otići većinskim ili jednim delom na izgradnju fudbalskog terena. Dakle, nosilac tog domaćinstva se odlučio, umesto da pojača sadnju u bašti, da seje kukuruz i pšenicu, da gaji finu englesku travu na fudbalskom terenu. Deci će dati šarene laže i na taj način ih privremeno umiriti.

Takođe, deo novca dogodine, figurativno govoreći, otići će na štetu koju je napravio čika Mića. Dodatno ćemo se zadužiti za rušenje Ćuprije, a za to smo mogli da napravimo četiri do pet bolnica. Ako se deca pak razbole, pa lečićemo ih sms porukama. To je, dakle, objašnjenje ovog budžeta na pravi način, da svi razumeju.

Zbog toga, Poslanička grupa Ujedinjeni i ja podnosim amandman da se malo napravi preraspodela, da se sa nekih pozicija skine, a na druge doda. Prva pozicija koju mislimo da treba skinuti iz ovog budžeta jeste nacionalni stadion koji košta 350, 360 miliona evra…

(Predsednik: Upravo ste iskoristili vreme poslaničke grupe.)

…dok se za nauku izdvaja minorno malo. Da bismo svi razumeli koliko je to minorno malo, kao i gospodin ministar Mali, ja sam se pripremio, evo na ovom grafikonu možete da vidite, ovo je nacionalni stadion, a ovo je nauka.

Hvala lepo.
Na član 7. amandman je podnela narodni poslanik prof. dr Tamara Milenković Kerković.
Izvolite.

Uvažene kolege narodni poslanici, uvaženi predsedniče Skupštine, uvaženi ministri, pomoćnici ministara, čast mi je i zadovoljstvo da vam se pred kraj ovoga dana obratim sa amandmanima koje je podnela Poslanička grupa Dveri – Patriotski blok i koja u ovom ovde delu, u članu 7. traži… Naravno, svi su amandmani, kao što znamo, odbijeni. Međutim, ono što mi tražimo je da se tzv. ulaganja od posebnog značaja u okviru Ministarstva privrede, razdela 21, prebace na preduzetnike, mala i srednja preduzeća, industrijski razvoj.

Ako bi me ministar saslušao, a ja sam saslušala vrlo pažljivo njegovo objašnjenje uspeha politike stranih direktnih investicija koju ova zemlja sprovodi već 16 godina i nisam htela da reagujem na uvredu da narodni poslanici ne znaju šta su, nemaju pojma zapravo, citiram, šta su prinosi na državne obveznice, ali se usuđujem da kažem ono što većina struke kaže, a to je da je ova politika, koja već 16 godina parama građana privlači strane tzv. investitore, dovodi do njihovog odlaska, ekonomski je nekonkurentna, generator je korupcije ogromne i nepoznate državne pomoći. Podsetiću sve ovde i građane Srbije, da od 2019. godine država Srbija nema izveštaj o potrošenoj državnoj pomoći.

Ono što sam uspela da u ovom budžetu pronađem, to su ulaganja tzv. od posebnog značaja i da je polovina budžeta za Ministarstvo privrede, odnosno 18 milijardi treba da se da nekim tim posebno značajnim firmama, među kojima se slučajno nalazi i ćerka firma „Milenijum tima“ – „Milenijum resorts“ d.o.o Beograd, takođe i a.d. Planika Kuršumlija, koju je i sama Agencija za borbu protiv korupcije proglasila…

(Predsednik: Dva minuta su prošla.)

Jel mi isteklo vreme?

(Predsednik: Da.)

Hvala vam, završiću ovde, da vam ne bih dalje smetala. Hvala.

Hvala vama.
Po amandmanu, reč ima Boško Obradović.

Poštovani građani Srbije, dozvolite da pre svega podržim ovaj amandman uvažene koleginice prof. dr Tamare Milenković Kerković, iz jednog veoma jednostavnog razloga, jer naša poslanička grupa u ovom parlamentu želi da bude zaštitnik domaćih privrednika i preduzetnika.

Smatram da je aktuelna vlast zaštitnik stranih investitora, stranih kompanija i stranih banaka i da bi bio red da, eto, neko na srpskoj političkoj sceni štiti interese domaćih privrednika, domaćeg preduzetnika, domaćeg poljoprivrednika.

Kada kažem da je, ne samo ova, nego i bivša vlast uvek nekako najpre gledala ka interesima stranih kompanija, onda to želim da potvrdim jednim veoma konkretnim podatkom. Od svih državnih subvencija za privredu, od 2005. godine do danas, 93,5% dato je stranim kompanijama, a samo 6,5% domaćim kompanijama. Da li je to normalno?

Poštovane kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, da li je normalno da naše pare, pare poreskih obveznika koji pune budžet države Srbije dajemo stranim kompanijama, i to najčešće stranim multinacionalnim kompanijama izuzetno velikih budžeta koje dolaze u Srbiju i koje bi mogle valjda da ulože nešto od svojih sredstava ako žele ovde da investiraju i ovde otvore neke svoje pogone, a mi valjda ta naša sredstva da uložimo u domaće firme, u mala i srednja preduzeća koja su zapravo motor ekonomskog razvoja svake države i društva na svetu?

Nijednu državu na svetu nisu razvile strane investicije, već isključivo domaće investicije. Zato je, po našem mišljenju, ključna stvar da domaći privrednik dođe u epicentar pažnje države Srbije. Zato ovde govorim iz ugla zaštitnika svega domaćeg, domaćeg radnika koga ima sve manje, pa čak i uvozimo radnike iz inostranstva, što je sada jedno posebno pitanje, domaćeg poslodavca, a ne stranog gazde, već domaćeg poslodavca i domaćeg radnika koji neće biti jeftina radna snaga, nego će biti zapravo zaštićen od ove države Srbije.

Osnovni problem koji ja vidim jeste što je strani investitor kod nas zaštićen kao beli medved. Njemu se klanjaju kada dođe u Srbiju svi, od predsednika države do predsednika opštine. Njemu su otvorena sva vrata. On dobija sve subvencije. On dobija besplatno gradsko-građevinsko zemljište. On dobija besplatno opremljenu komunalnu infrastrukturu. On često dobija i poreske olakšice. On, jednom rečju, dobija sve od ove države. A šta od ove države dobija domaći privrednik, domaći preduzetnik, domaći poljoprivrednik? E, to je pravo pitanje. Dobija takse, akcize, inspekcije, zatvaranja ugostiteljskih objekata i to je odgovor države na poslovanje domaćeg preduzetnika.

Gde je danas domaća građevinska operativa? Da li smo se mi pretvorili u podizvođače kod stranih kompanija koje zapravo rade naše velike infrastrukturne projekte? Već sam govorio, i ponoviću, nije problem da se zadužimo i dobra je stvar – novi putevi, nove bolnice, nove železnice, novi mostovi, to apsolutno podržavamo, ali dva su problema. Ako su kvadrati ili kilometri preplaćeni mnogo više nego što zaista vrede, to znači da se tu krije korupcija, da su ti tenderi namešteni, da su te javne nabavke nameštene.

Drugi je problem, ako te radove velike infrastrukturne projekte izvode strane kompanije, a naše domaće kompanije su samo njihovi podizvođači. Dakle, nije sporno dodatno da se zadužimo, ali da poslove rade isključivo domaće kompanije. To je ono o čemu želim zapravo da vam govorim. Domaći poljoprivrednik u prvi plan, a ne uvoznički lobi koji uvozi sve strane poljoprivredne proizvode koji ubijaju konkurenciju domaćeg proizvođača jer ih uvozi po damping cenama, po subvencionisanim cenama i naš domaći proizvođač ne može da izdrži konkurenciju tog stranca. Zašto? Zato što iza tog stranca stoji njegova država, a iza našeg domaćeg proizvođača ne stoji naša država. To je ključan problem srpske ekonomije.

Kada će Vlada Republike Srbije da stane iza domaćeg proizvođača, da ga zaštiti, ako treba i vancarinskim merama zaštite, ako treba i zabranom uvoza kada su to damping i subvencionisane cene koje su nelojalne na tržištu, ako treba povećanim subvencijama, ako treba i domaći proizvođač da dobije besplatno gradsko-građevinsko zemljište, besplatno opremljenu komunalnu infrastrukturu? Tu je, dakle ono što bih rekao da je ključno pitanje o kome mi ovde govorimo. Mala i srednja preduzeća u Srbiji su 99% preduzeća, a o njima se uopšte ne govori. Govori se samo o stranim multinacionalnim kompanijama i stranim investitorima, 60% svih zaposlenih u Srbiji zapošljavaju domaći poslodavci. Kada ste čuli nekoga iz Vlade da o njima govori? Kada ste videli nekoga iz Vlade da se sa njima sastaje? Kada ste videli politiku ove Vlade da podržava ono što je domaće i ekonomski interes? Imamo li državnu razvojnu banku? Imamo li Agro banku? Imamo li povoljne kredite za naše domaće proizvođače? Imamo li posebne poreske olakšice i stimulacije za naše izvoznike? Ili jednostavno u ovoj državi može da uspe samo ono što je strano, strana banka, strana kompanija. Dakle, ako je strano ova Vlada podržava i to prolazi, ako je domaće ima problem. To nije normalno, to mora da se menja, nama je potreban ekonomski patriotizam, da sve što je domaće konačno dođe u prvi plan, u ovom društvu i državi.

Ministar me je više puta, ne samo mene, nego mnoge od nas, pitao, pa dobro odakle ćete uzeti da biste davali ono što ste predvideli u vašoj socijalnoj politici? Pa, pod broj jedan, gospodine ministre Mali, od bogatih, od bogatih se uzima, što si bogatiji to plaćaš veći porez, što imaš više imovine to plaćaš veći porez. Znači, poenta je veoma jednostavna, uzmite od bogatih, naplatite veće poreze na luksuznu robu, odustanite od nacionalnog stadiona i fudbalskih stadiona, koji nisu prioritet u vremenu krize, odustanite od prekobrojne administracije od 28 ministarstava, smanjite budžet Vladine administracije, smanjite specijalizovane usluge, smanjite nameštene tendere, smanjite javne nabavke u kojima je samo jedan ponuđač, gde je jasno da je to nameštena javna nabavka za neku firmu koja je u veoma bliskim odnosima sa vlašću.

To je ono odakle ćemo da uzmemo, a sada samo još da čujemo gde ćemo da damo. Daćemo, pre svega, za one kategorije stanovništva koje su nevidljive, žene na selu, žene preduzetnici koje ne mogu da odu normalno na porodiljsko ili trudničko bolovanje, pod ovim sistemom danas. Preko 100 hiljada građana Srbije, najstarijih sugrađana koji nemaju nikakva primanja, 100 hiljada penzionera sa penzijama ispod 10 hiljada dinara. Tu su naravno osobe sa hendikepom o kojima moramo da vodimo računa. Tu su roditelji teško bolesne dece i uopšte staratelji onih članova domaćinstava o kojima neko mora 24 sata da brine i ti ljudi zbog toga ne mogu da rade. Da li ti ljudi treba da dobiju neku socijalnu platu od ove države? Ako ova država hoće da bude socijalna država. Da li je prioritet gospodine Mali, roditelj koji ne može da radi, jer 24 sata dnevno brine o svom bolesnom detetu ili roditelju ili je prioritet nacionalni stadion?

Veoma jednostavno, hoćemo li da podržavamo one koji socijalno ugroženi ili ćemo da dajemo 600 miliona evra za prenos engleske fudbalske lige? Šesto miliona evra, pa to je otprilike slično koliko je za četiri godina Zakona o privremenom načinu isplate penzija oduzeto penzionerima, kojima je tada oduzeto 850 miliona evra i oštećeno 850 hiljada penzionera. Evo, umesto prenosa engleske lige, ja predlažem da vratimo penzionerima ono što im je oteto u te četiri godine. Da li je to pošteno? Da li je to normalno? Hajde da ne gledamo jedne sezone englesku fudbalsku ligu i da pomognemo penzionere koji su ugroženi u vremenu krize.

Možemo li da pomognemo majke sa više dece? Možemo li možda da ispunimo još jednu nepravdu i sa tim ću završiti, da pomognemo one radnike koji su ostali bez posla u pljačkaškim privatizacijama, a nisu im isplaćene zaostale zarade, nisu im isplaćene jubilarne nagrade, nije im povezan radni staž. Kada ćemo ispuniti tu pravdu da ti radnici dobiju što su zaradili i što po pravosnažnim sudskim presudama im sleduje. Ko će da ispravi tu nepravdu, ako ne država?

Dozvolite gospodine ministre, i da vas upoznam i sa preporukama Vladi Republike Srbije o merama za razvoj preduzetništva koje smo predali u skupštinsku proceduru i čini mi se da se odlično uklapaju u ovaj koncept ekonomskog patriotizma o kome govorimo. Mi predlažemo da se uvedu subvencije za najmanje 10.000 evra po svakom novootvorenom radnom mestu u domaćim kompanijama. Mi predlažemo da se zaštite domaći preduzetnici uvođenjem taksi i poreza na robe koje se uvoze po damping i subvencionisanim cenama. Mi predlažemo da se uvedu podsticaji za poslodavce oslobađanjem dela poreza na dobit, predlažemo progresivno smanjenje poreza na zarade za preduzetnike koji isplaćuju veće plate zaposlenom, što daješ zaposlenima veću platu, to ti se više smanjuje porez. Predlažemo da se smanje porezi na plate i imovinu za sve domaće preduzetnike koji stupe u brak i dobiju decu i time da podržimo i natalitetnu politiku.

Predlažemo da se oslobode preduzetnici sa invaliditetom od plaćanja poreza i doprinosa na plate. Predlažemo da se ukinu parafiskalni nameti koji su suvišni, kao onaj najbesmisleniji, a to je da svi privrednici u Srbiji plaćaju nekakve namete Privrednoj komori Srbije. Predlažemo da se formiraju strukovni klasteri malih i srednjih preduzeća sa ciljem boljeg razvoja i izvoza roba i usluga. predlažemo da se podrže preduzetnici koji zanavljaju inovativnu i čistu tehnologiju. Predlažemo da se preporuči svim lokalnim samoupravama u Srbiji da u svakom gradskom i opštinskom veću bude makar jedan privrednik ili predstavnik privrednika koji bi vodio računa o interesima domaćih privrednika.

Predlažemo da se stimuliše izvoz gotovih proizvoda, a ne osnovnih proizvoda i predlažemo da se stimuliše kupovina domaćih proizvoda. Maksimalni smo, dakle, za onu kampanju „Kupujmo domaće“. Hoćemo da od proizvođača preko prerađivača do trgovca i potrošača sve pare ostanu ovde u našoj državi, da nijedan dinar ne ode u inostranstvo. Hoćemo da sve ostane ovde, da bude domaći proizvođač, pa domaći prerađivač, pa domaći trgovac, pa domaći potrošač i svi oni da to što zarade potroše ovde. E, to je ideal ekonomskog patriotizma i zato kada Srpski pokret Dveri bude na čelu ove države, mi ćemo biti zaštitnici domaćeg ekonomskog interesa, domaćeg radnika, domaćih privrednika, domaćih poljoprivrednika, domaćih preduzetnika. Živeli domaći privrednici i preduzetnici!

Pravo na repliku Milenko Jovanov.

Živeli domaći preduzetnici, živeli domaći proizvođači, živeli svi u Srbiji koji nešto proizvode, svaki čovek koji zapošljava bilo koga u našoj zemlji, daje mu platu i obezbeđuje hranu nekoj porodici je heroj i treba ga podržati, ima podršku ove države. Međutim, ono što jeste problem, to je kada demagoški kažete – treba sve zatvoriti tako da funkcioniše sve, samodovoljna privreda, jedan dinar ne može da ode nigde, sve da bude u jednom. To je otprilike Severna Koreja uspela da realizuje i to je model koji nam se sada nudi, model Severne Koreje, jedan dinar ne može da ode nigde, sve je u jednom sistemu, ne mogu ni građani da izađu nigde verovatno i to je to. Važno je da znamo da je to ponuda koja nam se daje.

Sa druge strane, šta je poenta sa stranim investicijama? Kaže – koja se zemlja izgradila od stranih investicija? A Kina? Sto trideset šest milijardi imaju stranih investicija. Koliko Singapur ima od stranih investicija? Pa što oni privlače strane investicije? Podigli su svoju ekonomiju od jedne od najnižih do najjače ekonomije sveta zahvaljujući stranim investicijama. I nama se kaže – e to nama ne treba. Sada ta ista Kina investira ovde zahvaljujući stranom investitoru, kineskoj državi, danas nama funkcioniše kompletan istok Srbije, od Smedereva, preko Bora, pa nadalje, i Majdanpeka. Sve nam funkcioniše. Ljudi svojoj porodici donose hranu i hleb na sto zahvaljujući stranom investitoru, a neko nam kaže – oterajte strane investitore, to nam ne treba. Strani investitor, i to je važno, donosi tržište. On svoju robu plasira na određeno tržište. Roba iz Srbije ide kroz ceo svet. Dakle, nije to priča tek tako – dajte nam investitora, mi ćemo da podržimo domaćeg. Evo, ja sam imao trafiku, sad mi dajte da napravim fabriku. I onda, kome ću da prodam to što sam proizveo? Pa nikome. Ali nema veze, ja sam domaći.

Dalje, ponovo vraćam na Ustav. Diskriminacija je u našoj zemlji zabranjena. Dakle, investitor je investitor, jednaka su pravila za sve. Što neki naš domaći investitor nije preuzeo Sartid? Što naš domaći investitor nije preuzeo Bor? Zašto to niko nije preuzeo? Nego su naši domaći investitori, pod znacima navoda investitori, uzimali šećerane po tri evra. E to je ono što nam je problem. Dakle, investicije da, što više investicija u našu zemlju, jer se tako podiže ekonomija.

Na kraju krajeva, i time da zaključim, da nije bilo tih stranih investitora, mi bismo i dalje imali stopu nezaposlenosti od 25%, svaki četvrti radno sposoban čovek je bio nezaposlen, nema budžeta, nema davanja o kojima se govori, nema davanja za invalide, nema penzija, nema plata, nema ničega. Ti ljudi koji su investirali su nam podigli ekonomiju, da danas možemo da isplaćujemo sve ono o čemu govori gospodin Mali. Hvala vam.

Dajem reč potpredsedniku u Vladi, Siniši Malom.

Poštovani narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, da se nadovežem na ono što je poslednji govornik govorio, da građani Srbije znaju da nema obmane niti prevare.
Po Zakonu o ulaganjima iz 2015. godine nema razlike, nema diskriminacije između tzv. domaćih i tzv. stranih investitora. Dakle, ne samo da nema razlike, nego ja molim da prestanemo da koristimo taj izraz, pogrešan je. Ljudi koji rade u fabrikama, da li su u stranom ili domaćem vlasništvu, to su ljudi koji su građani Republike Srbije, ljudi koji ovde zarađuju svoju platu, njihove porodice od toga žive. Izvor kapitala nije važan, važno je da su doneli odluku da ovde otvore svoje proizvodne pogone, da ovde otvore svoje fabrike, da ovde naprave transfer tehnologije, da ovde naprave transfer novih znanja, da građani Srbije ovde imaju prilike da rade i da zarade.
Pogledajte samo jedan podatak. Od 2012. do 2022. godine, da imate informaciju, bilo je ukupno 613 projekata koje je država pomogla kada su investicije u pitanju, 14,6 milijardi evra su bila ukupna ulaganja, 140.500 radnih mesta. Ako bismo prihvatili ovu pogubnu politiku koju je jedan narodni poslanik spomenuo i koju zagovara, hoćemo za tih 150 hiljada ljudi da kažemo – ćao, nema više, zatvaramo tvoju fabriku, pošto poreklo kapitala nije iz Srbije nego je strano. Kakva je to otvorena privreda u kojoj želimo da živimo? Kakva je to konkurentnost koju želimo da napravimo u našoj privredi? To nema veze sa ekonomskim patriotizmom, to je čist državni intervencionalizam, zatvaranje granica.
Tačno je, Severna Koreja. Kako hoćete da se mi otvorimo, da nam dođu bilo kakve investicije? I ti domaći, kada bi mi bili zatvoreni, što ih nazivate domaćim, ne bi imali izvore finansiranja.
Kažete – država da pomogne njima. Nije država tu da finansira privatne kompanije. Država da definiše kome idu subvencije, država da definiše gde ide novac, država da definiše ko može i koliki porez da plati, država da definiše kome se koliki porez vraća, država da definiše ko plaća veći a ko manji porez na imovinu, država da definiše ko ima više a ko ima manje – tako se ne radi. Ne možemo da imamo diskriminaciju, hoćemo otvorenu ekonomiju, hoćemo potpuno drugačiji simbol Srbije, otvorene, konkurentne, atraktivne ekonomije. Kako bismo inače bili bolji od drugih? Da se zatvorimo?
Kada je korona krenula, daću vam precizne podatke, ako se sećate izjave predsednika Vučića, pomažemo po prvi put u istoriji, nikada se to pre nije desilo, domaća mikro, mala, srednja preduzeća i preduzetnike. Zašto to ne kažete? Znači, domaća, mikro, mala, srednja preduzeća i preduzetnike. Ne velike kompanije, neka se same snađu, ne javna preduzeća, neka se sami snađu, ne strane, kako vi nazivate, firme, neka se same snađu, nego mi državnim resursima kada je velika kriza pomažemo domaćim malim firmama, da bi sačuvali njihovu zaposlenost, jer jesu najugroženiji. Ali, to je bila vanredna situacija koja je zahtevala vanredne mere. Ne može to da bude „modus operandi“ sve vreme.
I onda smo, ako se sećate, isplatili minimalne zarade, sedam ili osam minimalnih zarada, odložili plaćanje poreza i doprinosa. Danas smo pričali o garantnoj šemi, dve i po milijarde evra likvidnosti za koje garantuje država, dve i po milijarde evra za 40 i nešto hiljada malih i srednjih preduzeća, obezbedili smo likvidnost da prežive mikro, mala, srednja, privatna preduzeća u Republici Srbiji.
Fond za razvoj, u istom periodu, tri godine sada, 18 milijardi dinara je dao za tri i po hiljade preduzeća, one jeftine kredite po 1% kamate, ako se sećate. Čekajte, zar nije to pomoć privatnim firmama, domaćim tzv. firmama, ali mikro, malim i srednjim preduzećima. Jeste. Ali samo u vanrednoj situaciji.
Ako ugušimo njihovu konkurentnost, ako ugušimo njihovu želju da budu bolji, da ulažu u svoje znanje, da ulažu u inovacije, neće uspeti da prodaju svoje proizvode na tržištu, ne samo srpskom nego svetskom. Nećemo valjda da zatvorimo i celo srpsko tržište pa da ne mogu nigde niko da proda osim u Srbiji? Kako bismo mi, ljudi, onda punili budžet? Kako bismo onda obezbedili te dodatne novce koji se predlažu za socijalu, za ovo, za ono, itd.
Dajte da budemo malo ozbiljni, malo da saberemo prihode, pa da oduzmemo troškove, pa da vidimo koji su prioriteti. Vidite i sami da prioritete dobro definišemo, čim imamo nikada nižu stopu nezaposlenosti, dakle nismo gubili radna mesta nego smo ih dobijali tokom ove krize.
Dakle, te mere podrške mikro, malim i srednjim preduzećima kao nosiocima razvoja bile su dobre, pravovremene, snažne, opravdane. Imamo stopu rasta našeg BDP, u poslednje dve godine kumulativno najvišu u Evropi, prvi kvartal, drugi kvartal, treći kvartal pozitivna stopa rasta ove godine. Zadržali makroekonomsku stabilnost, ali nismo za državni intervencionalizam, ako treba, da, država će intervenisati, ali zapamtite, to ubija konkurentnost privrede. To ubija želju preduzetnika u inovacijama, da budu bolji, da ulažu svoje znanje. Ne može država da upravlja svime, država i funkcije i uloga države je da definiše okvir, da definiše okruženje. To okruženje mora da bude stabilno, predvidivo, da bi oni koji ulažu taj novac, uložiću u Srbiju. Video sam stabilna zemlja, drže ljudi do svojih obećanja, ispunjavaju svoje obaveze, investiraju u autoputeve, mogu brže svoju robu da dopremim, ulažu u škole, ulažu u dualno obrazovanje, imam dobru radnu snagu, rastu plate, kvalitetni mladi ljudi, tamo ću da budem. Pa, to želimo da napravimo u našoj Srbiji, a ne da, seo neko na papiru napisao ovde ću da umanjim ovo, ovde ću da uvećam ovo, ovde ću ovako, ovde ću onako. Pa, ne vraćamo se valjda u plansku ekonomiju, napustili smo je pre 30, 40 godina.
Uvaženi poslanici, moramo da vodimo računa o trendovima. Moramo da budemo konkurentniji, moramo da budemo jači, moramo da budemo sposobniji, moramo da ulažemo u digitalizaciju, moramo da ulažemo u naše mlade, u inovacije. To je put i država da pomogne, kada je kriza i ako je kriza, pomognemo konkretnim merama, a ne trebamo mi da za ruku vodimo svakog preduzetnika. Ne smemo to da radimo, inače nećemo imati preduzetnike, nego ćemo imati socijalne slučajeve, a država ne treba da razmišlja o tome. Pomoći ćemo svakog kome je naša briga potrebna, svakome. Socijalni slučajevi su socijalni slučajevi. Malo pre isti ovaj poslanik kaže, socijalna plata. Ja ne znam šta je socijalna plata, ljudi. Ili zaradite platu za rad koji ste uložili, dobijete svoju platu ili ste socijalni slučaj, pa preko socijalnih ustanova dobijete pomoć države. Ne znam šta je socijalna plata. Ne znam ljudi, u koje vreme i o kom vremenu mi pričamo, 22. veku ili 18. veku?
Na jasnim, stabilnim osnovama držimo i zasnivamo svoju ekonomsku politiku. Jačanje konkurentnosti, jačanje atraktivnosti našeg tržišta, stabilnost makroekonomska u svakom pogledu, na svaki način, rast naše ekonomije, ulaganje u infrastrukturu, ulaganje u životni standard građana Srbije i samo da ove tri godine poslednje ne budu standard.
Pomogli smo i kontrolišemo cene osnovnih životnih namirnica, struje, gasa, goriva, obezbedili smo nikada više u robnim rezervama, ali ne treba to da bude standard. Pokazali smo svoju snagu, pokazali svoju jačinu, da kad je najpotrebnije, kada je najveća kriza, država je tu za svoje građane. Tako će biti i ubuduće, to je jedini i pravi način, još jednom govorim, da gradimo sigurnu i bolju budućnost našoj deci. Hvala puno.