Poštovani predsedniče Skupštine, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, zadovoljstvo mi je što ste mi dali priliku da postavim dva vrlo konkretna pitanja ministarki zdravlja, uvaženoj profesorki Danici Grujičić.
Ovih dana bili smo u prilici da slušamo raznorazne verbalne sadržaje i da gledamo brojne ponašajne manifestacije sa svih strane, pri čemu je, složićete se, većina od nas bila prilično uznemirena, a da ne govorim o građanima Srbije koji su zaista bili mentalno kontaminirani. Obzirom da u svakom lošem postoji nešto dobro, ovo su svakako situacije koje pomažu da povećamo senzibilitet i shvatimo sa kolikim se zdravstvenim izazovima suočavaju u svo profesionalnom radu oni zdravstveni radnici koji se bave tretmanom osoba sa mentalnim poremećajima.
Što se tiče plata uposlenika koji su zaposleni u javnom sektoru, Zakonom o sistemu plata u javnom sektoru regulisane su i plate zdravstvenim radnika. Ovaj zakon stupio je na snagu u svojoj poslednjoj verziji 2019. godine, a Uredbom o koeficijentima i obračunu plata koja je prvi put ovom zakonu pridodata 2001. godine, a poslednja verzija ove Uredbe se tiče 2019. godine, uredila je i tzv. kolokvijalno nazvan psihijatrijski dodatak koji podrazumeva da zdravstveni radnici, koji se bave problemima mentalnog zdravlja, imaju pravo na tzv. psihijatrijski dodatak zbog uslova rada u kojima rade i zbog neposrednog kontakta sa osobama koje su sa simptomima mentalnih bolesti.
Šta nije u redu sa ovom Uredbom i na šta već dvadesetak godina ukazuju psihijatri iz opštih bolnica, sa psihijatrijskih odeljenja i oni koji svoj posao obavljaju u domovima zdrava?
Naime, ova Uredba se nije već 20 godina menjala, a obuhvatom ove Uredbe praktično su pravo na ovu naknadu dobili samo oni zdravstveni radnici psihijatrijske struke koji rade u okviru osam zdravstvenih ustanova na nivou Srbije, odnosno oni koji uglavnom rade u tercijalnoj zdravstvenoj zaštiti.
Ostali zdravstveni radnici koji se u svom profesionalnom radu bave psihijatrijskom patologijom s pravom se osećaju diskriminisanim, obzirom da se ovaj koeficijent, odnosno ova naknada objašnjava time da ovi psihijatri i medicinske sestre i tehničari koji su obuhvaćeni uredbom jesu medicinski kadar koji je u neposrednom kontaktu sa mentalno obolelim osobama. Međutim, to znači da svi oni koji su zaposleni van ovih ustanova, računajući psihijatre, medicinske sestre i tehničare nemaju kontakt sa mentalno obolelima, što zapravo nije tačno. Naime, u opštim bolnicama, službama i domovima zdravlja ovi zdravstveni radnici suočavaju se sa svim izazovima koji stoje i pred zdravstvenim radnicima koji su u ovom slučaju u privilegovanom položaju.
Znači, oni su u situaciji da leče i tretiraju različite psihijatrijske poremećaje poput akutnih reakcija na stres, kriznih situacija do određenih vrlo teških duševnih promena.
Pored toga, oni slede zakon i normative koji su propisani za lečenje ovih pacijenata i vrlo su česte neželjene reakcije i neželjeni događaji koji se uredno beleže i koji, nažalost, nikada ne mogu da dobiju jedan epilog u smislu krivično-pravne zaštite obzirom da kao i ostali zdravstveni radnici psihijatri i srednje medicinski kadar imaju status lica koja se bave javnim poslom, pa samim tim njihova krivično-pravna zaštita nije obezbeđena.
Osim toga, u službi za psihijatriju se takođe primenjuju i vrlo nepopularne metode, kao što je prisilna hospitalizacija koja zahteva i određene pravničke procedure, odnosno obaveštavanje sudije vanparničara da se ova procedura dogodila, kao i fizičke fiksacije bolesnika, a sve u skladu sa Zakonom o zaštiti prava mentalno obolelih osoba.
