Zahvaljujem, predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministri, čuli smo juče od prisutnog ministra potpredsednika Vlade, gospodina Malog, da je jedan od osnovnih prioriteta budžeta koji se nalazi pred nama povećanje životnog standarda građana. Načelno gledano, to je zaista tema oko koje niko normalan ne bi mogao da ima spora. Naravno da bismo tako nešto želeli da podržimo. I gospodin Mali nam je ponudio gomilu nekih statističkih i brojčanih pokazatelja kako bi nas uverio da ćete u toj nameri sasvim sigurno i uspeti.
Međutim, postoji jedan mali problem u svemu tome, to je da ljudi ne žive u statistici. U statistici žive brojevi, a ljudi, oni žive u realnom svetu i žive svoje realne živote.
Ja verujem, gospodine Mali, da vi o statistici i o brojevima znate dosta puno i nisam sarkastičan, zaista. Verujem da je vaše znanje u toj oblasti veliko. Ali, nažalost, o realnom životu građana u Srbiji, čini mi se da vam je znanje dosta tanje. Između statistike i realnog sveta i realnog života razlika je ogromna. Dakle, između onoga što je u statistici i između onoga što je u realnom svetu su realni životi građana sa njihovim realnim problemima, sa njihovim realnim mogućnostima, sa njihovim realnim platama.
Možda vam je ova konstrukcija, kad je ovako rečenično posložim, malo kompleksnija, pa ću pokušati da pređem na vaš teren, na teren na kome vi suvereno vladate, pa će vam možda biti jednostavnije.
Evo, uzmimo jedan primer. Imamo grupu od 50 ljudi, 50 živih bića. Jedan od njih prima platu u iznosu od 34.000 evra. Recimo da se zove Dušan Bajatović, npr. Ostalih 49 primaju minimalnu zaradu u Republici Srbiji. Statistika kaže da tih 50 ljudi imaju u proseku jednu solidnu platu oko 1.000 evra i da lepo žive, a ono što realan život kaže jeste da jedan od njih živi kao bog, a da su ostali socijalni slučajevi. E, to je statistika kojom se vi ovde služite.
Takođe, kada smo kod brojeva kojima suvereno vladate, ja bih voleo da sa nama podelite jednu formulu koja bi bila od životne važnosti za građane Srbije. Pođimo, recimo, od inflacije, pošto je inflacija pojam koji svaki čovek u Srbiji, nažalost, zna. Recimo da generacije rođene krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, kojoj ja pripadam, znate, oni prvo nauče mama, tata, pa onda nauče inflacija, rat, sankcije i izolacija, pa tek onda uče brojeve i slova i kreću u školu. I to je sve zahvaljujući političkom nasleđu ove družine čiji ste vi deo postali pre 10 godina. Ali, hajde sada da ne pričamo previše o njima.
Dakle, imate zvaničnu inflaciju ove godine oko 15%. Dakle, troškovi života su porasli za najmanje 15% samo tokom ove godine. Za sledeću godinu je projektovana inflacija u iznosu od 11%. Dakle, nešto je ove godine poskupelo najmanje 15%, sledeće godine će najmanje 11%, a vi ćete sa povećanjem zarada u iznosu od 14% da dovedete do toga da ljudi u Srbiji bolje žive nego što žive ove godine.
Ja vas sada pitam, kad uzmete ova tri broja, dakle, 15 plus 11 povećanje i 14% povećanje plata, kojom kombinatorikom tih brojeva i kojom magičnom formulom vi dovodite do toga da će se sledeće godine u Srbiji zaista bolje živeti?
Ja bih voleo da podelite malo te magije sa nama, da i mi osetimo blagodeti života u ekonomskom tigru. Ako u tome uspete, gospodine Mali, ne doktorat, Nobelovu nagradu treba da dobijete, i to odmah. Ali, to se, nažalost, neće desiti.
Da se ne igramo previše igre tih brojeva i raspoređivanja, postoji jedno pitanje koje je ključno za građane Srbije, samo jedno, na osnovu cele ove naše debate koju danima ovde vodimo, a to je da li će nakon usvajanja ovog budžeta, sledeće godine građani živeti bolje ili neće živeti bolje? Odgovor je veoma jednostavan – neće živeti bolje. Neće moći da kupe ni više, ni kvalitetnije proizvode. Neće moći da odu ni na duži, ni na bolji godišnji odmor. Neće moći svojoj deci da kupe ni bolje patike, ni da im daju veći džeparac. To je prosto aksiom koji proizlazi iz brojeva koji se nalaze u ovom budžetu.
Ili, ako vam je jednostavnije, da vam se obratim rečima jednog vašeg kolege – to je tako. E, pa kad je to već tako, onda bi bilo politički mnogo poštenije da nam ne pričate bajke o ekonomskom tigru, da nam ne pričate bajke o tome kako smo najbolji u Evropi, kada nismo. Hajde da se ponašamo kao zreli, odgovorni, odrasli ljudi. Dođete u Skupštinu i kažete – ljudi, budžet je ovakav, mi toliko imamo, više nemamo, ovoliko možemo da ponudimo, ovoliko znamo, znamo da nije dovoljno, znamo da neće za svakoga biti dovoljno, ali sa ovim raspolažemo. Zašto raspolažemo sa time, zato što ćemo morati ogroman novac da odvojimo da bismo krpili rupe koje su napravili nestručni i bahati kadrovi. Ali, ti kadrovi više nikada neće raditi ništa u ovoj zemlji, snosiće političku, snosiće krivičnu, snosiće materijalnu odgovornost, oni zbog kojih moramo da krpimo rupe u iznosu od milijardu evra u energetskom sistemu.
I onda dođete i možete da tražite sa punim legitimitetom da vas neko možda u tome i podrži. Ovako, kada dođete da pravdate tuđe rupe i da sve prebacujete na neke prethodne vlasti, vi taj legitimitet zaista gubite.
Hvalite se infrastrukturnim projektima, da će se sledeće godine graditi putevi, da će se graditi bolnice, da će se graditi škole, mostovi. Ja zaista protiv toga nemam ništa, samo nemojte da rušite mostove, to jedino ne bih želeo. Gradite slobodno, nije nikakav problem, lepo je da se gradi. Ali, opet vam ponavljam pitanje koje sam vam postavio i prošli put na ovoj sednici – kada će se, pored saobraćajne infrastrukture i pored bezbednosne infrastrukture, obratiti pažnja na društvenu infrastrukturu? Imamo li valjda neku prosvetu, nauku, kulturu, studente, ljude koji treba ponovo da izgrade ovu zemlju? Imamo ljude koji treba ovu zemlju da guraju napred, kada će oni konačno u ovoj zemlji postati prioritet?
Kako je moguće, evo to mi recite, mi ove godine čekamo rezultate popisa i svi znamo da neće biti dobri, u ovoj sali ne postoji jedna jedina osoba koja sa radošću iščekuje rezultate popisa, znamo da nas je 800 hiljada manje nego što nas je bilo pre desetak godina, znamo da imamo katastrofalnu demografsku sliku o Srbiji, to je činjenica, i mi u ovoj godini kada desetine hiljada žena koje su preduzetnice, koje ne smeju da ostanu trudne ili ako zatrudne onda rade sa stomakom do zuba do devetog meseca a kasnije nemaju porodiljsko, nemaju rešen svoj zakonski status, u toj godini, sa takvom demografskom slikom, mi ulupavamo 900 miliona evra u nacionalni stadion! Od čega će da bude, od zlata? Šta ćemo da radimo sa njim? Neka se gradi, ali to nije prioritet sada, gospodine Mali.
Taj stadion u koga ćemo mi ulupati 900 miliona, pazite sad ovu simboliku, on će imati 52 hiljade sedećih mesta. Možda deluje da to nije neki impozantno veliki broj, ali pazite ovo, tih 52 hiljade mesta, tih 52 hiljade stolica neće biti dovoljno da svaki roditelj kome je u toj godini otišlo dete zauvek u neku drugu zemlju, da nju čini boljom, da nju čini lepšom, dakle, neće biti dovoljno mesta da svaki roditelj postavi po jednu sliku na tom stadionu u koji ćete vi ulupati 900 miliona evra. Imajte u vidu tu sliku sutra kad budete odlučivali. Nemojte tu sliku da zaboravite kada opet budete odlučivali o prioritetima. Imajte na umu ovo sad što sam vam rekao. Taj nacionalni stadion će biti simbol za srpski Zid plača, dame i gospodo, tih 900 miliona koje ćete tu ulupati.
Čuo sam pre nekoliko nedelja, reče jedan od kolega ovde, prosvetni radnici su u teškom položaju ali oni dele sudbinu naroda. A gde ste vi naučili da to treba da bude baš tako? Zar nije valjda normalno da su prosvetni radnici tu da bi menjali sudbinu naroda, a ne da bi je delili? Mi dolazimo ovde u smešne situacije, tragične situacije, da raspravljamo da li je plata prosvetnog radnika malo ispod prosečne ili je za 5% iznad prosečne, pa nam vi mašete ovde platnim listićima gimnazije u Vranju, pa dokažete, nije prosečna nego je 5% iznad. Na šta to liči? Ne samo da ti ljudi danas nemaju ni društveni ni materijalni status kakav zaslužuju, mi dolazimo u situaciju koja je veoma ozbiljna i veoma opasna, sutra će nam decu učiti najgori studenti i najgori đaci. Znate zašto? Zato što danas kad neko završi ETF pre će da traži posao u „Mocartu“ i drugoj kladionici nego u školi. Ide u školu ako baš ništa drugo ne može da nađe. I kakva je budućnost takve zemlje? Tužna, gospodine Mali.
Onda dođe premijerka Brnabić i kaže – saglasna sam sa time, bez ironije, saglasna je sa time da su plate prosvetnih radnika sramotno male, ali, pre deset godina… Šta sad pre deset godina? Hoćemo da pitamo šta je bilo pre 25 godina, pa da poredimo onda te plate sa onim platama i dokle onda dolazimo? Šta ste vi? Jel ste vi hroničari istorije ili ste političari koji deset godina imaju neometanu vlast i zadatak da neke stvari u ovoj zemlji reše? Sa kim se obračunavate?
Sa kim se vi, gospodine Mali, obračunavate? Sa Ministarstvom za investicije? Sa kim? Sa Agencijom za privatizaciju, čiji ste deo bili za vreme prethodne vlasti? Sa kim se obračunavate?
Znate, 10 godina kompletne, potpune vlasti na gotovo svim nivoima, potpuno neometani, stotine milijardi evra, najmanje 100 milijardi evra budžeta i vi posle 10 godina dođete ovde da kažete da su najvažniji resurs svake zemlje ljudi koji su u katastrofalnoj poziciji, jer nešto bilo pre 10 godina. Pa nije pala atomska bomba pre 10 godina, pa da ništa niste mogli da uradite. Prestanite više da prebacujete odgovornost na sve druge. Posle 10 godina apsolutne vlasti, to važi i za vas i za bilo koju vlast sutra, ne postoji više argument prošle vlasti, ne postoji, to je izlizano. Imate izazove i ako ne možete da ih rešite, lepo recite – mi ne znamo bolje od ovoga, povucite se, možda će neko drugi znati bolje. Ako ovako nastavite, mi zaista nigde nećemo doći.
Zbog toga, gospodo, zbog svih tih opravdanja koje vi nama stalno nudite, umesto rešenja, umesto obećanja da će nešto u budućnosti biti bolje, umesto razumevanja da su ljudi i ljudski resursi najvažnija stvar, jer su ljudi ti koji prave razliku između razvijenih i nerazvijenih zemalja, ne prirodni resursi, nije ni ugalj, ni litijum. Džabe mi svi o tome pričamo da li će se vaditi ili neće. Ako nemamo kvalitetne ljude, ako nemamo kvalitetne kadrove, ako ne ulažemo ništa možemo iz zemlje da izvučemo šta god hoćete, to će biti kratkog daha i ovo će zauvek ostati nesrećna i siromašna zemlja. Zbog toga što to nerazumevanje pokazujete, mi ovaj budžet ne možemo da podržimo i zbog toga je ovaj budžet samo još jedan brojčani prikaz još jedne godine naših života koji će pojesti skakavci. Zahvaljujem.
