Hvala.
Po amandmanu reč ima Srđan Milivojević.

Poštovani građani Srbije, možda ne znate, možda ste zaboravili, ali to Regulaciono telo za elektronske medije je jedna demokratska tekovina, pošto je to izglasano 9. jula 2003. godine, da se napravi uopšte to telo i da na takav način uređuje medije.

Zašto smo mi protiv ovoga? Jeste imali, poštovani građani, prilike da vidite da je jutros, nakon ogromnog pritiska, pre svega, opozicionih narodnih poslanika i demokratske javnosti i nevladinih organizacija, povučen sramotni zakon o policiji. Ja vam na tome čestitam. Čestitam građanima Srbije što smo pritiskom na javnost jedan represivni zakon protiv opozicije sklonili iz procedure. Taj Nacrt zakona je zakon protiv opozicije i građana Srbije. Dobro je da vlast reaguje na pritisak potpisa 55 narodnih poslanika, a onda imam obavezu da vas nešto podsetim.

Tokom rasprave o ovom zakonu čuli smo u Narodnoj skupštini nekoliko sramotnih rečenica. Jedna od njih je da su Zorana Đinđića, prvog predsednika DS, ubili njegovi drugari. Pa, nisu njegovi drugari izašli na miting i kazali - ako neko vidi Zorana Đinđića ovih dana neka mu kaže da je i Broz pred smrt imao probleme sa nogom. Tomislav Nikolić nikada nije bio drugar sa Zoranom Đinđićem, a to je izjavio.

Drugi predsednik SNS se napio od sreće po treći put kada je ubije Zoran Đinđić, a šta danas vidimo? Danas vidimo rodonačelnika i političkog oca svog nedonoščeta kako kaže – učiniću sve da se ubice Zorana Đinđića amnestiraju.

Kako kreću kampanje u ovoj zemlji? Slučajno se prvo neko javo i opseti da, eto, treba da poništi presudu za ubistvo Zorana Đinđića i da ga nisu ubili oni koji tamo leže u zatvoru, nego neki drugi njegovi drugari i odmah iste večeri eto ga partijski megafon SNS sa rečenicom – oslobodite Legiju i Zvezdana Jovanovića, zaboravite 3. oktobar 1999. godine - Ibarsku magistralu, zaboravite 25. avgust 2000. godine i ubistvo Ivana Stambolića.

I onda nas još pitaju – pa što vi niste rešili neka ubistva? Pa, zato što nismo nasledili Švedsku, nego smo morali da rešavamo mnoga ubistava, jer kad nije bilo REM-a bio je jedan ministar informisanja koji je mrtav ladan kazao - kad tad osvetiću se Slavku Ćuruviji za laži koje je o meni objavljuje „Dnevni telegraf“. Ovako izgleda ta osveta 11. aprila 1999. godine.

Nije postojao REM. Postojali su eskadroni smrti koji su sprovodili Zakon o informisanju po merilima ministra informisanja Aleksandra Vučića i generalnog sekretara SRS u to vreme. Nemojte nikada, Srbijo, da zaboravite ovu sliku…

Milivojeviću, bar malo vodite računa o tome šta radite i kako se ponašate ovde.

Zašto vam ovo smeta? Što vas boli istina?

Pitam vas…

Ja pitam vas – što vas boli istina? Imate li neki problem sa istinom? Ja nemam problem sa istinom. Meni su, kada je reč o ovome, čiste ruke i mirna savest i to isto želim i vama. Ne vidim potrebu da vam to smeta.

Pustite to i nastavite da govorite šta god hoćete, ali vodite bar elementarnog računa o tome šta radite i kako se ponašate.

Posle 20 godina, po stepenu organizovanog kriminala, Srbija je prva u svetu. Molim režiju da mene, tako je, kamere na mene, a ne na predsednika Skupštine i narodnog poslanika Orlića.

Ovo je slika napredne Srbije koju ne možete da vidite na RTS-u. Nije sloboda medija da se mi takmičimo koga će tu više biti, da li čuvara robnih rezervi u zimskom periodu i vlasnika od energane od dva miliona evra u Inđiji ili nas narodne poslanike koji se zalažemo za pravdu, slobodu i istinu. Nije privid demokratije da se meri koliko će puta biti prilike da čujete Aleksandra Vučića na medijima, već koliko ćete puta imati priliku da čujete istinu o režimu Aleksandra Vučića. To je merilo slobode medija. Hvala.

To što vi radite u ovoj sali ne da nikome ne pada na pamet, nego nikada niko nije uradio. S kojim pravom stavljate fotografije drugih ljudi pored lica i fotografija drugih ljudi da stavljate fotografije nekoga ko je ubijen? Sa kojim pravom? Šta pravite i od ovog mesta i od sebe?
Reč ima Milenko Jovanov, pravo na repliku.

Ja zaista mislim da čovek treba da bude potpuno očajan kada se tako sramno koristi mrtvim ljudima, mrtvim ljudima od čijih porodica nije dobio dozvolu da ih spominje, mrtvim ljudima čije porodice ne traže da ih on brani, mrtvim ljudima čijom smrću manipuliše ne bi li sebi zaradio neki lajk, tvit, mesto u njihovim tabloidima, stolicu u nekoj od njihovih emisija kako je on, eto, rekao nešto što niko ne sme. Ne da niko ne sme, nego niko neće. Niko ovde, uključujući i poslanike opozicije, neće da radi to što radi ovaj poslanik. Niko neće mrtve ljude da koristi u svakom svom govoru. U bukvalno svakom svom govoru bar jedan pokojnik zato što on voli njih više nego što ih porodice vole. On zna o njihovim stradanjima više nego što znaju mediji, policija i tužilaštvo i svi u ovoj zemlji. Rešite, idite i dajte izjavu, rešite to.

Pričate o ubistvu Ćuruvije, pa to ubistvo je rešeno baš u vreme Vlade Aleksandra Vučića i presuđeno, ne u vaše vreme.

(Srđan Milivojević: Nije presuđeno.)

Prvostepeno je presuđeno. Nije konačna presuda doneta, prvostepeno je presuđeno, nije pravosnažno.

(Narodni poslanici opozicije dobacuju.)