Reč ima ministarka Maja Popović.

Nikada nisam izgovorila naša i vaša televizija. Upravo ste vi ti koji ste rekli – naši i vaši profesori, rekli ste ustavnog prava, koliko se sećam.
U radnim grupama su upravo bili eminentni profesori Pravnog fakulteta u Beogradu i Pravnog fakulteta u Novom Sadu. Tako da, ne znam ko su ti eminentni profesori ustavnog prava koji su na tim nekim vašim televizijama nastupali, a da su oni eminentniji od profesora, redovnih profesora Pravnog fakulteta u Beogradu i Pravnog fakulteta u Novom Sadu. Naravno, mislim na državne fakultete, ne želeći da uvredim i one druge, privatne.
Hvala.

Reč ima Nikola Dragićević.

Poštovani građani, ministre u Vladi Republike Srbije, poštovana gospođo Popović, juče ste posle izlaganja jednog od mojih kolega rekli da ne znate za izjavu nemačkog ambasadora datu pred referendum i da vas ona preterano ne zanima. Danas ću vas ja ipak podsetiti na njegovu izjavu, koju je dao 2. januara, neposredno pred održavanje referenduma. Radi se o nemačkom ambasadoru Tomasu Šibu.

U izjavi za jedan beogradski medij on je rekao: „Ovom reformom će Srbija napredovati na putu ka EU, a ubedljivo, da, 16. januara, bilo bi važno na tom putu“.

Poslanici Srpske Stranke Zavetnici u danu za glasanje neće podržati predloženi set zakona, pre svega zato što on dolazi pod pritiskom stranih ambasadora, pre svega onih zapadnih, zato što dolazi pod pritiskom Venecijanske komisije čije predloge, čije predloge pre svega, ne poštuju ni zemlje članice EU, one najrazvijenije, dok se od Srbije zahteva da se poštuju. Dolazi kao rezultat jednog referenduma koji je sproveden u veoma specifičnim uslovima.

Naime, u mesecima pred održavanje referenduma imali smo izmene Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, bez kojih taj referendum verovatno ne bi mogao da uspe, a na sam dan održavanja referenduma zabeležene su brojne nepravilnosti.

Time završavam, predsedavajući.

Smatram da ove izmene ni u kom pogledu ne doprinose poboljšanju položaja sudija i tužilaca u ovoj državi, niti stvaraju povoljnije uslove za njihov rad.

Hvala vam.

Reč ima Miodrag Gavrilović.

Dragi građani Srbije, drage kolege, danas će DS da predstavi javnosti i vama zašto smatramo da se radi ovde o jednom procesu, plodovima otrovnog drveta. Jeste da je to institucija procesnog prava krivične oblasti, ali po mnogo čemu ovo liči na to.

Da bih malo upoznao javnost i građane o svemu tome šta i o čemu pričam, prvi put je primenjen ovaj institut u SAD 1920. godine – da li nacionalni istražitelji mogu da koriste dokaze koje su kopirali iz dokumenata obezbeđenih tokom ilegalnog pretresanja?

Na kraju je sud odbacio tvrdnju Vlade SAD zabranjuje nezakonito prikupljanje dokaza, to ne isključuje prednost koje bi vlast rekla uz informacije dobijenih usled nezakonitog postupanja. Šta to znači? To znači da ne možete imati dobar plod iz lošeg rđavog drveta, niti možete imati rđav plod od nekog dobrog drveta.

Zabranjuje se korišćenje dokaza koji su proistekli iz zabranjenih dokaza. Daću vam nekoliko primera.

Zamislite da policija upadne slučajno u stan predsednika Aleksandra Vučića, i tamo naravno bez znanja da je to njegov stan, i bez sudske dozvole i tamo nađe originalni primerak Francusko nemačkog sporazuma. Taj sporazum ne bi mogli da koristimo kasnije kao dokaz, jer je prikupljen na ovaj način.

Evo vam drugi primer, zamislite da neko prisluškuje predsednika Aleksandra Vučića, ne daj bože, i da u tom telefonskom razgovoru sazna gde se nalaze dva minuta snimka sa Doljevca. Ni to ne bi mogli da koriste u sudskom procesu, jer bi takav dokaz nije valjan po svojoj strukturi. E sad, dolazimo do toga zašto mi smatramo da i ovih 29 amandmana, odnosno ceo taj postupak kada se donosio, akt o promeni Ustava, izgrađen potpuno na jedan takav način.

Krenućemo od Kovid krize, Kovid kriza je bila toliko oštra u našoj zemlji da nam se pretilo da ćemo da otvorimo novo groblje, da će ljudi toliko umirati i prećeno je da ćemo umirati ako ne budemo slušali vlast šta treba da radimo. Ali, pored takvog, da kažem, umiranja, i pored toga strožih i neprimerenih kazni prema samom narodu i građanima, i kršenju ljudskih prava, došli smo do izbora, izbori posle takvog vanrednog stanja, nisu izbori koji su slobodni izbori. Opozicija nije mogla, ne samo da ima pristup medijima, nego nije mogla da ima svoja osnovna, ljudska i građanska prava u tom izbornom procesu i zato ga potpuno osporavamo.

Ono što je rezultat toga, jeste da je u toj Skupštini bila takva većina da je samo jedan poslanik rekao - ne pripadam toj većini.

Ako pričamo o tome gde se mi danas nalazimo, i šta je za nas kao državu važno, i pričamo o pluralizmu, pričamo o uvažavanju drugačijeg mišljenja bez obzira koliko ljudi zastupa to mišljenje, ako govorimo o argumentima, gde su gospodo argumenti javne rasprave, pre usvajanja tog akta u takvoj Skupštini, i zato je to po našem mišljenju potpuno nelegitiman način usvajanja jednog vrlo važnog akta, a da to ne bude kraj, onda se donosi Zakon o referendumu, koji propisuje drugačije uslove koji će omogućiti da i 16 posto izašlih građana, bude dovoljno da se usvoje predlozi koje je uradila takva krnja i nelegitimna Skupština.

Demokratska stranka smatra ne samo da je to jedno otrovno drvo koje će iznedriti otrovan plod, koji ćemo mi danas ovde i sutra pokušati da oborimo i da ukažemo i da zamolimo odložimo za neki drugi period, ali, koliko vidim, nema nekog razumevanja sa vaše strane.

Ono što je zanimljivo, u predlozima koje vi donosite, koje smatramo jako lošim, jeste sledeće. Zamislite sada Visoki savet tužilaštva i sada se u njemu nalazi Zagorka Dolovac i sada Zagorka Dolovac, koju niko ne viđa ovih dana, će neviđeno da donosi neviđene odluke tog Visokog saveta tužilaštva.

Ono što je za nas važno u Demokratskoj stranci jeste da taj tužilac bude dostupan javnosti, da bude dostupan građanima, a ne da se krije. To je javno tužilaštvo, nije tajno tužilaštvo. Ono treba da bude viđeno, a ne neviđeno. To su osnovne stvari koje su problem da možemo da prihvatimo da dajemo legitimitet ovakvom celom procesu.

Hoću da kažem da se veliki broj ljudi javljao nama kao poslanicima, a i samom Odboru. Između ostalog, i Transparentnost Srbija koja je tražila da pomerimo razmatranje svih ovih zakona za neki drugi period.

Ja sam predložio na Odboru da se donese novi dnevni red gde će se razmatranje, da se uputi na zahtev Vladi Republike Srbije za dodatne informacije uz obrazloženje dostavljenih predloga zakona i celoviti izveštaj sa održanih javnih rasprava, jer legitimnost tih javnih rasprava je takođe doveden u pitanje.

Postoji forma. Gospodine Vinš, pitao sam vas na Odboru kada ste zakazali da imamo panele…

To bi bilo kompletno vreme ovlašćenog predstavnika.

Da li se znalo u kom gradu i u koje vreme.

Nadam se da ćemo narednih dana da nastavimo ovu raspravu i pokazaćemo upravo ovo što danas govorimo.

To je bilo kompletno vreme.
Znate da hoćemo. Tek nas očekuje rasprava u pojedinostima. Doduše, tu ćemo da vidimo vaše, kako ste rekli, pravo da ne budete ovde.
Pravo na repliku, Milenko Jovanov.

Poštovana gospođo ministar, vidite i sami da se dešavaju ovde posledice onoga o čemu smo govorili danas, a to je da oni koji malo toga znaju o onome šta je na dnevnom redu, u stručnom smislu, podignu lestvicu u čitanju tabloida Milovana Brkića, a onda i oni koji bi mogli da govore o suštini onoga što je na dnevnom redu moraju da preskaču tu lestvicu, pa i oni onda pokušavaju da zadovolje apetite najekstremnijeg dela biračkog tela na Tviteru i onda to ispada ovako kako ste imali prilike i da čujete.

Ne treba da zamišljamo da neko prisluškuje Aleksandra Vučića. Oni su ga prisluškivali. Oni ga prisluškivali i transkripte prisluškivanih razgovora smo imali prilike da čujemo od predsednika Vučića ovde pre koji dan, kada je objašnjavao razgovor koji su prisluškivali između njega i tadašnjeg, odnosno i sadašnjeg predsednika SRS, Vojislava Šešelja. Dakle, ne treba da zamišljamo, oni su to radili.

Ne možemo da zamislimo da se u privatnom stanu Aleksandra Vučića nalazi sporazum koji je Kvinta donela zato što je taj sporazum i nije sporazum. To je pregovarački okvir, tako da to nije sporazum i ne možemo ni da ga pronađemo.

Što se tiče javnih rasprava i javnih slušanja o ustavnim amandmanima, nije bilo promene Ustava, niti bilo kog zakona koji je prošao toliko javnih slušanja kao ovi amandmani.

Znači, ništa u ovoj zemlji, nijedan akt nije prošao toliko javnih slušanja kao ti ustavni amandmani. Dva kruga javnih slušanja Novi Sad, Beograd, Niš, Kragujevac. U ovoj sali javno slušanje u koju je mogao da uđe svaki građanin sa ulice da dođe da sedi i da sluša i da učestvuje i onda kažu nije bilo.

Na kraju, oni koji su poslali dopis da ne žele da učestvuju ni u slušanjima, ni u postupku promene Ustava, zaista nemaju pravo da kažu kako su bili onemogućeni, kako su ih sprečili mediji itd. kao što sada kažu kako mediji utiču na rezultat, a ne utiče to što iz stranke izbacuju svakog ko ih popreko pogleda.

Hvala.