Zahvaljujem, predsedniče.
Poštovani ministre gospođo Popović, za trenutak ću izaći iz ove diskusije, jer nešto čini mi se da je promaklo svima da odgovore. Moram da kažem i da dam odgovor na pitanje hoće li se ovi zakoni primenjivati na Kosovu i Metohiji. Danas možda neće, možda neće ni u martu mesecu, možda neće ni ove godine, ali jednog dana, gospodine Olenik, budite sigurni da hoće. Na vašu veliku žalost, hoće, na žalost vašu i vaših mentora, to budite sigurni. Takvo pitanje nemojte više da postavljate u ovoj Skupštini. Znam da je u neka davna vremena, kada je to bila jedna država, neko ko je živeo u Beogradu branio i Andriju Artukovića. Vi danas, nemam ništa protiv, to je vaša profesionalna obaveza, branite u predmetu „Petrovačka cesta“, i radite to kako god znate i umete, ali nemojte više da zloupotrebljavate vašu političku funkciju i da vređate državu Srbiju u tim istim postupcima i da vršite pritisak na sudove, kako biste zaštitili zlikovce koji su ubijali žene i decu na Petrovačkoj cesti. Radite svoj posao časno i ne unižavajte advokatsku profesiju.
Prema tome, da li ste vi političar, advokat, muzičar, šta ste, odlučite se sami. Kada sam neko vreme rešio da se bavim politikom stavio sam kancelariju na mirovanje i ne bavim se advokaturom do daljeg. To što se danas bavim politikom ne znači da sam političar. Postoje razlozi zbog kojih danas jesam ovde. Još nešto da vam kažem, evropejska politika na koju se vi pozivate ne podrazumeva vršenje krivičnih dela poreske utaje, jer plaćate kancelariju u Beogradu 200 evra na koju ne plaćate porez Republici Srbiji, što ste kao preduzetnik dužni vi da radite. I nemojte više vi da se žalite na eventualne propuste ovog sistema. Ovo su podaci vrlo pouzdani, a vi slobodno izvolite u sud, tužite, pa ćemo tamo raspraviti, pa dokažite da ovo što tvrdim nije tačno.
Ali da se vratimo na temu. Što se odnosa mog ličnog kada je u pitanju bio postupak promene Ustava i kada su ovi zakoni u pitanju, ja to neću ponavljati i isticati, jer jednostavno smatram da se nezavisnost sudija u postupanju ne postiže time što to piše na papiru, nego onoliko koliko su sudije nezavisne i tužioci samostalni u svom radu i odlučivanju, a to zavisi od svake individue.
Ono što moram da skrenem pažnju je pitanje hoćemo li od amandmana koje niko neće doći da brani, ali će potrošiti vreme, doći u situaciju da budemo tu, ja bih želeo da skrenem pažnju na neke probleme koji se meni čine kao problemi, kada su u pitanju zakoni o Visokom savetu tužilaštva i Zakon o Visokom savetu sudstva, jeste odredba koja kaže da izborni član saveta koga bira Narodna skupština ne može biti itd, pa kaže: „izabrani, izuzev nastavne delatnosti i pružati pravne usluge, davati pravne savete uz naknadu“, itd.
U članu 64, ako se ne varam, kaže se da član postojećeg saziva Državnog veća tužilaca ili Visokog saveta sudstva iz reda advokata i profesora fakulteta može biti biran za člana sudstva. Ne može. Jedno drugo isključuje. Ja vas molim da razmislite o toj amandmanskoj intervenciji, na koju vam i danas skrećem pažnju, a to je da se umesto reči: „bira“ koristi reč: „izabere“. Ne verujem da će iko od kolega advokata, a mislim da imaju puno pravo mnogi da konkurišu i prijave se u postupku izbora za predstavnika ili istaknutog pravnika za predstavnika ovog doma u ovim telima, ne verujem da će iko pre toga ugasiti advokatske kancelarije za neizvesnu buduću okolnost da li će biti izabran ili neće.
Mislim da ovde postoji jedna kolizija i odnosi se čak i na neke druge, ali ovde je baš onako jedna tipična i drastična suprotnost koja je meni zaparala uši, jer upotreba reči: „bira“ može da bude vrlo dvosmislena i da se na različite načine tumači. Ovako ako neko, recimo, od kolega advokata ili neko ko se bavi profesionalno nekom delatnošću, ukoliko bude izabran ima mogućnost da onda ugase advokatsku kancelariju ili da se tim poslom ne bavi. Mislim da bi to bilo sasvim u redu. Ovako ostaje dilema kako će ko tumačiti, da li će neko nekoga prozivati i tvrditi da tu postoji nekakav politički uticaj ili ne postoji.
Sledeća tema jeste tema o kojoj sam davno govorio i vi ste govorili juče i otvorili ste ovo zasedanje tim komentarom, ali ja ću ponovo podsetiti na to, a to su plate sudija prekršajnih sudova, sudija koji su postali sudije 2010. godine i od 2010. godine, evo, znači već ulazimo u trinaestu godinu, mi njihov materijalnopravni status nismo izjednačili sa sudijama istog ranga, odnosno sudije prekršajnih sudova sa sudijama osnovnih sudova, a sudije Prekršajnog apelacionog suda sa sudovima republičkog ranga.
Ja zaista mogu da razumem da postoje materijalni razlozi i da je problem obezbediti dodatna sredstva da se te plate isplate, međutim ne vidim razlog za odlaganje da se ovo definiše.
Znate, 2020. godine je bila čini mi se bolja situacija nego 2021. godine. Godine 2021. i 2022. je bolja nego 2023. godina, tako da moj predlog jeste da mi te ljude barem u ovom trenutku moralno izjednačimo sa svojim kolegama, jer činjenica da u budžetu za 2023. godinu ta sredstva nisu ni planirana, nisu ni predviđena i da primenu toga što će njihovi koeficijenti biti izjednačeni na odgovarajući način, da tu primenu odložimo do prvo januara 2024. godine što sam i predložio u prelaznim i završnim odredbama.
Mislim da bi to bilo jedno sasvim dobro rešenje da ne bismo došli opet u pat poziciju i da imamo materijalne uslove, ali da se iz raznoraznih razloga dogodi da to, da produžimo ovu jednu nepravdu koja se odnosi na sudije prekršajnog.
Da ne bih ponavljao da zaista prekršajni sud je po samom svom načinu funkcionisanja i svemu tome jedini sud kojih sredstava koje se naplate izrečenih kazni, taksi, svega ostalog troši minimalna novčana sredstva u odnosu na taj budžet.
Neću ja nazvati ostale sudove troškadžijama, teretom ili bilo čime ovako žargonski, vulgarno rečeno, ali jednostavno oni taj novac zaista obezbeđuju i iz tog novca se finansira i u plate i zarade sudija drugih sudova, tako da mislim da je stvarno nepravično da ovo ostavimo kao neizvesnu buduću okolnost.
Ako od 1. januara 2024. godine bude problematično lako je pomeriti i eventualno taj rok, ali hajte bar da ljudima kažemo, vi zaista jeste to, država je 2010. godine rekla da ste sudije, mi ćemo ovo sad uraditi, učiniti, ali ne možemo i verujem da ono razumevanje koje ste sami napomenuli od predsednika Udruženja prekršajnih sudova, jasno govori da bi ovo već bio značajan korak, ne samo u njihovom materijalnom statusu, nego jednostavno u stvaranju pozicije da sudije zaista mogu da kažu jednostavno stvarno su nezavisne u svom radu i kada je i ovaj materijalni deo u pitanju.
To je ono što sam hteo da napomenem oko Zakona o sudijama. Što se tiče Zakona o Javnom tužilaštvu ja moram da skrenem pažnju na dve stvari o kojima sam i ranije govorio. Jedna stvar je pitanje privremenog upućivanja i ja razumem da postoji želja da se taj institut ne koristi više u meri u kojoj se koristi.
Međutim, prvenstveno svim svojim kolegama ovde poslanicima želim da skrenem pažnju da ako dođemo u situaciju da iz bilo kog razloga Visoki savet tužilaštva u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu zakona ne bude izabrao nove javne tužioce stvaramo ozbiljan rizik da dođe do paralize rada Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, Tužilaštva za organizovani kriminal i da to ne nabrajam dalje.
Stanje koje mi danas imamo sa tim privremenim upućivanjem nije zasluga ovog doma da se mi razumemo, nije zasluga ni ministarstva, nego je upravo zasluga državnog veća tužilaca koje nije radilo svoj posao.
Da su oni raspisivali konkurse, da su oni dostavljali predloge Skupštini Republike Srbije mi danas ne bismo imali 20 i nešto, 22 od 55 tužilaca koji postupaju da su upućeni iz drugih tužilaštva itd, itd.
Apsolutno razumem nameru, želju, predlagača da se te privremene popune i rasporedi mogu vršiti iz tužilaštava kad smo govorili o sudovima i o sudovima istog ranga itd, itd.
Ali, kad je Tužilaštvo u pitanju ovde je to nemoguća misija. Ovakav uslovno da kažem višak ili broj tužilaca na raspolaganju iz Višeg tužilaštva u Valjevu, Smederevu, Požarevcu okruženju Beograda koji bi mogli da postupaju predmetima u Višem tužilaštvu u Beogradu, mi nemamo.
Ne može se povući taj broj tužilaca a da ne ugrozi rad ovih tužilaštava. Ja zaista ne bih želeo, ali u zemlji Srbiji nažalost uz pomoć raznoraznih medija pogotovo ovih iz Luksemburga i svega ostalog.
Sva odgovornost se pripiše zakonodavnom organu. U krajnjem slučaju i jeste. Vi predstavljate predlagača, o zakonima odlučuje Skupština. Ako se desi ovo što postoji mogućnost da može da se desi neće biti niko drugi kriv, biće opet po Skupštini kako je Skupština bila neozbiljna i neodgovorna i nije predvidela takvu mogućnost.
Tu jeste i bila jedna od mojih intervencija kada je taj deo u pitanju, znači ne da se produži na tri godine fiksno da može to da se radi, tako da kažem, nego do izbora novog tužioca na toj poziciji mogu se vršiti privremeni raspored iz nižeg u više tužilaštvo.
Ne mislim da to bi bilo najlepše i najbolje, ja se nadam da neće doći do potrebe da se to u praksi primeni da će budući visoki savet Tužilaštva na vreme odraditi svoj posao, uraditi ga onako kako treba i da nećemo o tome imati razloga ni da brinemo ni da razgovaramo.
Ne smemo da dozvolimo da u vreme kada se bijemo sa organizovanim kriminalom, kad se država ozbiljno uhvatila u koštac sa time da dođemo u situaciju da poštujući zakone, da poštujući ono što bude izglasano u ovoj Skupštini, mi sami ugrozimo ono zašto smo se krvavo založili.
Prema tome, motivacija je vrlo jasna. Ja razumem da vi želite da prekinete praksu koja je postojala do sada, da je veći deo tužilaca još malo u Višem tužilaštvu, pričam sad o Beogradu, zato što tu jeste najteža situacija što se toga tiče upućenih iz nižih tužilaštava, ali dajte da ostavimo ovu rezervu za svaki slučaj kao mogućnost da se možda eventualno predupredi nekakav poremećaj koji bi mogao da se desi u radu budućeg Visokog saveta tužilaca.
Mislim da je ovo ipak previše ozbiljno da bismo se kockali sa tim i recimo za godinu ili dve dana, ovaj ili neki drugi saziv došao u situaciju da zakon menja. Mislim da bi to bilo daleko neozbiljnije, neodgovornije i nepotrebnije nego što jeste.
Vidim da se u zakonu pokušava prevazići jedna stvar. Da li je u zakonu baš mesto bilo kojim će se zamenici javnih tužilaca proizvesti u javne tužioce, ne po imenu, ne po nazivu, naziv je nebitan, nego po suštini ovlašćenja koja imaju. Moje skromno znanje kaže da i nije.
To je možda bilo mesto najmanje ono što sam skretao pažnju kada je to rađeno u Zakonu o sprovođenju akta po ustavnim promenama, ali tu smo gde jesmo.
Niko nije mogao da zna da će ovaj predlog, ja to kažem narušiti hijerarhiju, ali uvaženi kolega Vinš je na Odboru koristio termin „monokratskog“ principa funkcionisanja tužilaštva, pa evo koristiću ga i ja ako dva pravnika tri mišljenja ponekad i razlikuju se.
Ja moram da kažem da se moralo biti malo opreznije kada se o ovome svemu razmišljalo. Odbori, Državno veće tužilaca, Narodna skupština kada je birala zamenike javnih tužilaca je vršila procenu ličnosti koja je dovoljno sposobna u svakom pogledu da bude zamenik javnog tužioca. Posebno su birani javni tužioci. Znači ovde dovodimo u pitanje funkcionalni deo ovlašćenja.
Ja iskreno mislim da bez jedne formalne odluke Visokog saveta tužilaštva koja će jedina moći da ispuni formalno-pravni udeo i da kaže – da, dosadašnji zamenici javnog tužioca su ovog trenutka izabrani za javne tužioce, je nešto što može da ovaj deo konvalidira, inače se bojim da ćemo mi u praksi oko toga imati ozbiljnih problema. Ali, neka ostane da ovo pripada mom neznanju i nerazumevanju i da sam ja na pogrešnom putu što se toga tiče.
Što se tiče nekih drugih stvari koje smo čuli ovde, gde je čak doveden u pitanje rezultat na referendumu prošle godine, 16. januara, ja, koji sam u Skupštini glasao protiv ustavnih promena, koji sam na referendumu glasao protiv ustavnih promena, moram da kažem da su rezultati referenduma apsolutno čisti i nesporni. Da li mi se sviđaju? Nisu mi se svideli ni 16. januara prošle godine, ne sviđaju mi se ni danas, ali, to je moj lični problem.
Ono što moram da kažem jeste činjenice da upravo oni koji osporavaju rezultate tog referenduma, referendum koji je trebao da bude referendum o pravnom pitanju, su pretvorili u atmosferu političkog referendumskog pitanja i onemogućili mnoge ljude da na pravilan način razumeju, postupaju i ostalo. Ako ko ima pravo na to da se žali, imam pravo ja da se žalim i oni koji su svoj stav imali profilisan mnogo ranije pre toga, bez ikakve kampanje za ili protiv referenduma, ali oni koji ovde pričaju da je referendum bio nelegitiman, pokraden i ostalo, stvarno nemaju nikakvog prava da o tome govore, jer upravo su oni na potpuno bezobrazan i neprimeren način to pokušavali da zloupotrebe u svoju političku kampanju i isprave svoju glupost koju su sebi napravili bojkotom prethodnih izbora.
Ali, naravno, šta se njih tiče šta će biti sa Srbijom, oni će ovde da pričaju o čemu stignu i to jednostavno nije ni važno, bar su za svo ovo vreme, i kad su bili neki na vlasti, a i ovi koji sad pretenduju na vlast, govorili da ih samo interesuje kako će doći do toga a ne šta će biti rezultati njihovog rada.
Moram da kažem da postoje još mnoge stvari o kojima se razgovaralo, ono što znam zasigurno, 2016. godine do sada, koje su jako male, ali se sa njima mnogo može učiniti kada je u pitanju olakšavanje nezavisnosti u radu sudstva i olakšavanje postupanja sudija, a to je pitanje sudijskih pomoćnika, njihovih ovlašćenja, uslova za rad sudija, uvođenja obaveznog snimanja svih suđenja, čime će se obezbediti apsolutna tačnost i preciznost onoga što je rečeno u sudnici, da se nikad ne dovede u pitanje, ali i rasteretiti sudije i vremenski, a i psihičkog napora, da bi jednostavno mogli da lakše donesu kvalitetne odluke, a i da obave veći broj suđenja nego ono što postižu.
Što se tiče stavova i stalnog pozivanja na Venecijansku komisiju, ja imam dijametralno suprotan stav u odnosu na sve ove nazovi evropejce, imam dijametralno suprotan stav i na stavove predlagača. Venecijanska komisija je jedan neformalni skup čija mišljenja mogu da budu interesantna i zanimljiva, ali dosadašnja praksa, evropska praksa Venecijanske komisije i odnosa prema njoj, kaže da ona ne zaslužuje ni promil uvažavanja kakvo ona doživljava ovde u Republici Srbiji. Zašto?
Venecijanska komisija nije posvećena i napravljena ili konstituisana samo da se bavi pitanjima pravosudnih sistema pravde, prava, zakona, na teritoriji Balkana. Slovom i brojem, preporuke Venecijanske komisije, članice Evropske unije, odakle potiče najveći broj članova Venecijanske komisije, ne da nikad nisu uvažili, nego postoje zemlje koje nisu htele da konstatuju postojanje preporuka Venecijanske komisije i ja u njihovu dobronamernost kada je Republika Srbija u pitanju uopšte ne verujem.
Imali smo mnogo debata ranije i ja sam lepo rekao – ovde se izmišlja balkanski miks, ono što Venecijanska komisija kroz svoje predloge vrlo suptilno pokušava da usmeri i gde da nas dovede. Ko je usvojio ovakve promene kada je u pitanju pravosuđe? To su Crna Gora, Rumunija, Bugarska, čini mi se, Republika Srbija. Jedina od nekih evropskih zemalja koje imaju ovakav sistem izbora sudija, ako se ne varam, je Portugal, po nekoj tradiciji. Nisu ga promenili ni Nemci, ni Englezi, ni Slovenci, ni ostali.
Ako će neko da mi kaže da su sve to mnogo kvalitetniji pravosudni sistemi, nisu ni pod tačkom razno, da su efikasniji – jesu efikasniji iz tog razloga zato što je tamo dolazak pred sud preskup, pravo na mogućnost da dođete do suda i zaštitite svoja prava u toj nazovi kolevki demokratije preskup je za običnog građanina i ne usuđuje se da odlazi u sudske sporove. Srećom, to nadam se da nikad neće biti u Republici Srbiji, bez obzira na sve ove promene. To je jedini razlog.
Ja vama zaista ne sporim i bio bih najzadovoljniji da su nam ovi predlozi zakona stigli radom isključivo ljudi koji rade u Ministarstvu. Vaše neprikosnoveno pravo, ono sa čime se slažem apsolutno, jeste da odaberete tim koji će da radi na predlogu zakona, da ga angažujete na način na koji to smatrate u proceduri za koju nađete da je shodno. I nemam ja čemu ovim zakonima da sporim, što se tiče ovih tehničkih delova i izrade, oni su urađeni možda najkvalitetnije što se ovog nomotehničkog dela tiče za svo ovo vreme od 2016. godine do današnjih dana od kad sam u Skupštini. Ali, jednu stvar ste ipak morali da malo povedete računa.
Slažem se da niste bili dužni i da je vaše pravo bilo da angažujete iz redova advokata za koga vi smatrate da je potreban u tom radu, ali onda ste po istom principu morali da imate, ili bar trebali da imate, odnos kad je u pitanju društvo i strukovna udruženja. Ja bih razumeo da je objašnjenje kada su u pitanju Društvo sudija, Društvo tužilaca, Udruženje prekršajnih sudija, Udruženje sudija i tužilaca Srbije, i odgovor bio isti kao što je i za advokaturu, oni stručnjaci koji su mi neophodni.
Ovako, ostaje jedna mala dilema da li bi danas morali da pričamo i razgovaramo o platama sudija za prekršaj da su bili na odgovarajući način uključeni, da li bismo o ovom upućivanju zbog različitih stavova danas morali da razgovaramo ili bi to već došlo ranije pripremljeno da je bilo uključeno i Udruženje sudija i tužilaca, jer i oni predstavljaju bar trećinu broja tužilaca i sudija koji postupaju u Republici Srbiji. Ono što moram da kažem, neka mi zameri ko god hoće i neće, izuzetno cenim i poštujem to udruženje kao strukovno udruženje, jer se finansira isključivo i samo od sopstvene članarine, ne od stranih donacija, ne od USAID-a, ne od bilo koga drugog, nego isključivo i samo od svoje članarine.
Ako je neko ušao u kompletnu proceduru promene Ustava da bi otklonio mogućnost političkog uticaja na izbor i rad sudija, otklonio mogućnost, tvrdeći da je to parlament Republike Srbije, parlament Republike Srbije je to usvojio, a niko nigde, nikada do sada, na svim tim skupovima, nije rekao – taj i taj je vršio politički uticaj na tog i tog sudija ili na tog i tog tužioca. Pa kaže – nisu smeli da podnesu krivičnu prijavu, to je bio jedan od odgovora. Pa, ako nisu smeli da podnesu krivičnu prijavu, onda nisu ni za sudiju, ni za tužioca. To je apsolutno jasno.
Prema tome, taj narativ da je Skupština Republike Srbije bila izvor zla, kada je u pitanju nezavisnost pravosuđa, jednostavno netačno, ali hoću da kažem sledeće. Ako je ovo kao mogući uticaj bio, onda je politički trebalo voditi računa i ovim udruženjima, jer, po meni, je mnogo veća opasnost od uticaja novaca, finansija odakle dopiru i svega toga, nego što je republički parlament Srbije mogao da bude i time smo napravili samo jednu ozbiljnu grešku, otvorili smo prostor ko je kome da može da komentariše.
Nama takve greške ne trebaju. Ne postoje idealni zakoni. Ja ne verujem da će ovaj zakon bitno uticati na nezavisnost sudova, sudija, samostalnost tužilaca. Na to će uticati i ukoliko, kad ste se već ili kad smo se već opredelili da Pravosudna akademija vrši obuku itd, ona odradi svoj deo posla na ozbiljnoj edukaciji, obrazovanju, i držanju nivoa, znanja naših sudija i tužioca u svakom trenutku, jer, tvrdim, korupcija u Srbiji u pravosuđu ne postoji. To su promili u pitanju. Politički uticaj ne postoji, ali problem je tamo gde ima neznanja.
Hvala lepo.
