Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, narodne poslanice i narodni poslanici, građanke i građani Republike Srbije, poštovani gosti iz izvršne vlasti, danas je na dnevnom redu nekoliko veoma važnih zakona, baš za život građana Srbije. Ja ću se fokusirati na dva – na bezbednost i zdravlje na radu u zemlji u kojoj godišnje prosečno 45 ljudi izgubi život na radu, i drugi zakon na koji ću se osvrnuti su izmene i dopune Zakona o upravljanju otpadom.

Mi se inače u otpadu gušimo, smeće je svuda oko nas, na našim ulicama, u našim rekama i jezerima, divljim deponijama, sa industrijskim otpadom ilegalno zakopavanim i skladištenim godinama.

Bilo je ovde reč i o nekom političkom otpadu. Ja nisam mislila to da spominjem, ali, kada je već kolega spominjao, mi kao Zeleno-levi klub, Zeleno-levi front, a pre toga i „Ne davimo Beograd“, uvek smo se zalagali pre svega za recikliranje otpada. Mislim da nije baš tačno hvaliti se time da vi reciklirate, vi više volite da spaljujete. Mi nećemo spaljivati čak ni politički otpad, borićemo se za adekvatan tretman i skladištenje, ima načina kako se to radi.

Šta je zajedničko za ova dva zakona? Dakle, jedno je svakako ta prevencija, sprečavanje s jedne strane da do povrede na radu i bolesti uopšte dođe, i to je delimično i fokus ovog zakona i to je pohvalno, ima nekih drugih problema sa Zakonom o bezbednosti na radu, a sa druge strane prevencija kada je reč o upravljanju otpadom jeste reciklaža. Dakle, svega onoga što je moguće da se reciklira, što smo mi utvrdili a vi ne radite, pogotovo ne u Beogradu.

Druga stvar je nadzor. Koliko je za primenu ovih zakona važna dobra, kontinuirana i fer kontrola privrednih društava, i to kako od radnih inspekcija, tako i ekoloških inspekcija, za ona privredna društva koja se, recimo, bavi preradom i skladištenjem otpada.

Treća stvar je vrednovanje, odnosno eksploatacija. Radnike najpre treba tretirati kao ljude koji imaju svoje dostojanstvo, vrednovati njihov rad, u njih ulagati, osigurati njihova radna prava, pa tako i pravo na slobodno vreme, odmor, nadoknadu za prekovremeni rad, između ostalog, bezbednost na radu.

Umesto toga, nažalost, mi u ovoj zemlji veoma često svedočimo radnoj eksploataciji, kako naših radnika, tako sve više i stranih radnika. O tome verovatno drugom prilikom, na nekoj od sledećih sednica.

Kada je reč o pitanju uređenja otpada, mi se zalažemo za to da otpad tretiramo kao jedan resurs. Međutim, otpad je svakako ekološki rizik. U ovoj zemlji, nažalost, otpad sve više postaje biznis, stvar profita, a ekološki rizik se svaljuje na građane. To što mi priznajemo da svakako postoji potreba za skladištenjem i tretmanom, kako opasnog tako i neopasnog otpada, ne znači da svako ko kaže da se bavi tretmanom ovog otpada to radi na ekološki prihvatljiv način, uz adekvatan nadzor i kontrolu nadležnih službi, kao i uključenje javnosti, jer je to jako važno prema Arhuskoj konvenciji. Dakle, mi moramo imati strožije zakone da se ovo adekvatno reguliše.

Ukoliko imate postrojenja koja planiraju da skladište ogromne količine otpada, 40 hiljada tona godišnje, kao što je recimo slučaj sa kompanijom „Junirisk“, to ima neke nužne rizike poslovanja i zahteva adekvatne odgovore na takve rizike. Svakome je jasno da takva postrojenja ne smeju biti u naseljenim mestima, da li Barajevo, Šabac ili neki drugi grad u Srbiji, jer se rizik po ljude i njihovu fizičku bezbednost, kao i zdravlje, drastično uvećava.

Šta u svemu tome radi država? Nažalost, to je još jedna stvar koja je zajednička za ove zakone. Država se ponaša kao sluškinja kapitala, domaćeg ili stranog, a u cilju bogaćenja i uvećanja bogatstva jedne privilegovane kaste. To bogaćenje ide na štetu eksploatisanih radnika, neretko njihove bezbednosti, pa i života, koje plaćaju na radnim mestima za koje retko ko snosi krivičnu odgovornost, ide u zatvor itd. Ponekad neka nanogica, tu i tamo, ali najčešće ništa. Ide i na štetu građana koji se bore za bezbednost i zdravlje svoje životne sredine.

Građani koji nisu deo te kaste mogu da se pozivaju na zakone i za njih će oni važiti onda kada se ne zameraju nikome, ali ako se sukobe sa nekim moćnijim od sebe, odjednom zakoni ne važe jednako. Institucije ćute ili se otvoreno stavljaju na stranu moćnih, pristup pravdi nije jednako dostupan, u pitanje se dovodi njihova bezbednost.

Država sa stanovišta građana koji su u ovom riziku, bilo na radnim mestima, bilo kada je reč o bezbednosti i zdravlja njihove životne sredine se često osećaju kao da je država za njih suprotstavljena strana, a ne u njihovoj službi kao strana koja direktno zastupa interese kompanija, umesto da bude zastupnik javnog interesa.

I, moram da kažem da ima razloga za takvu vrstu brige i takvu vrstu sumnje, da vladajućoj većini i ovde, ali i u Vladi jeste zaista stalo za stvari poput bezbednosti na radu ili zdravoj životnoj sredini. Jer, da vam je stalo, kolege iz vladajuće većine, dakle, zašto do sada ne bi bilo reči npr. o jednom prvom predlogu koji je predat ovom Sazivu još 1. avgusta. 2022. godine, a to je zahtev baš Zeleno – Levog kluba za formiranje anketnog Odbora za utvrđivanje činjenica i okolnosti u vezi sa pogibijom osam rudara u Rudniku “Soko“ 1. aprila. 2022. godine?

Jel to toliko strašno, da se neki poslanici ovde, svaki od naših poslaničkih grupa nađu u jednom anketnom odboru i potraže odgovore na pitanja šta su nadležni organi preduzeli? Da li je pre nesreće vršena kontrola ispravnosti sistema za detekciju metana i drugih opasnih gasova i da li o tome postoje dokazi koji su bili na raspolaganju nadležnim organima prilikom utvrđivanja odgovornosti za nesreću?

Da li su već sa tim preduzete sve mere za utvrđivanje odgovornosti rukovodstva rudnika, kako je reagovala Rudarska inspekcija, ministarstvo, kako su postupala nadležna tužilaštva? Ovde je poenta da vi izbegavate da se o takvim stvarima govori. Na svaki pomen nečega o čemu se vama ne govori obično kreću bestidne optužbe na račun onih koji bi da govore, buka je svrha da se niko ne čuje, da ništa ne shvati i da se prestane da se išta pita, ali prosto to ne prolazi. Ljudi se pitaju, ljudi traže pravdu i mi u njihovo ime govorimo.

Kako sa druge strane, takođe, ako vam je stalo da upravljate otpadom, možete objasniti da je u isto vreme kada je vođena Javna rasprava o Zakonu o upravljanju otpadom, vođena je javna rasprava i o jednom drugom zakonu koji je morao biti danas ovde pred nama, ako ne i ranije, a to je Zakon o kontroli opasnosti od velikih udesa koji uključuje opasne supstance. Njime bi se recimo evropske tri direktive implementirale u naš pravni poredak. Nekome bi se moglo učiniti da činjenica da se odlaže usvajanje ovog zakona koji je spreman više od godinu dana, dakle, da se s tim odugovlači, jer to odgovara nekim kompanijama koje će onda po mnogo lakšim uslovima dobiti integrisane dozvole, da li je to „Eliksir“, „Junirisk“ neka druga kompanija, ne znam, ali u svakom slučaju šta je problem u tome da imamo stroži je uslove, tiče se bezbednosti svih nas.

Dakle, važno je da preveniramo velike udese, da ograničavamo posledice tih udesa pri planiranju prostora. Već sam rekla, važno je da postoji bezbednosna distanca od naseljenih i drugih ranjivih mesta za ovakva mesta gde se skladišti i tretira opasan otpad. Važno je da se prepozna da kada se u njima nalazi jedna ili više opasnih materija, u jednakim ili većim količinama propisanim to jesu seveso postrojenja i takva treba da budu tretirana i važno je da se građani za to pitaju, da budu uključeni kao javnost u odlučivanju u postupku procena uticaja na životnu sredinu.

Umesto toga, dakle, tog zakona još uvek nema, pred nama su izmene i dopune Zakona o upravljanjem otpadom koje oduzimaju nadležnosti lokalnim samoupravama i daju Vladi nadležnost donošenja regionalnih planova otpada.

Mi kao Zeleno – Levi front se zalažemo za decentralizaciju, tako da principijelno smo protiv oduzimanja nadležnosti lokalnim samoupravama, ali isto tako moramo da ukažemo i na perfidne mehanizme pojeftinjenja korupcije. Sve centralizujete i direktno se dogovarate sa vašim omiljenim kompanijama. Toliko vam se žurilo sa ovim Zakonom, pa ste nešto menjali u poslednjem trenutku, sigurna sam da ni sami ne znate u kojem interesu, koji član koji ste ubacivali u poslednjem trenutku.

Dakle, postoji ogromno, zbog svega ovoga nepoverenje građana, da vam je stalo do bezbednosti na radu, da vam je stalo do zaštite životne sredine, ali isto tako, da u ovu zemlju uopšte vlada zakon, da su zakoni ne ono po čemu se upravlja u ovoj zemlji, već da su zakoni neki ljudi koji vedre i oblače od čijih odluka sve zavisi, bili oni lokalni šerifi ili Republički, bili oni poslodavci za koje su radnici samo faktor proizvodnje, a ne ljudska bića sa svojim radnim pravima ili direktori ili uopšte kompanije koje ne samo da izigravaju zakone, već ih i pišu ili sprečavaju usvajanje nekih, kao da je to u interesu ostvarivanja profita.

Jasno je zašto mnogi građani misle da u Srbiji ne vlada zakon, pa da nije ni važno šta u njima piše. Znate ono, vrlo često se kaže da je postalo ofucano – naši su zakoni dobri, ali se ne primenjuju. Nije to baš istina, nisu svi naši zakoni dobri, neki su i katastrofalni, ali istina je da se ne primenjuju jednako za sve. To da ljudi žele da se makar i loši zakoni jednako primenjuju i jednako poštuju govori o tome koliko su im očekivanja niska. Isto tako, da temeni zahtev koji kod ljudi nikada nećete izbrisati, poništiti jeste zahtev za ravnopravnošću.

Dakle, da zakoni ne važe jednako za sve, vidimo da na građevini umiru radnici u biznisu u kome su samo oni odabrani, koji retko ako ikada krivično odgovaraju, kao za nelegalnu gradnju, tako i za smrt radnika ili za teže povrede na radnom mestu. To vidimo i onda kada radnici fabrike namenske industrije poginu u eksploziji i kada lokalni gospodar i direktor fabrike „Milan Blagojević“ ne dočeka pravdu. Kakve, takve osuđuje presude koje smo nedavno u prvostepenom postupku imali prilike da vidimo za dvojicu rukovodioca fabrike, na po tri godine, makar priznaju odgovornost nadređenih za to, da ovaj objekat, gde se ova nesreća dogodila, nije imao ni upotrebno dozvolu niti je ispunjavao bezbednosne standarde.

Mi se pitamo – hoće li to sada biti poruka da se mogu nonšalantno ubijati radnici i da to prolazi nekažnjeno, da se mogu ponižavati porodice stradalih kada se bore na pravdu na sudu ili će to biti šansa da u buduće zapravo imamo nešto veći udeo sankcionisanih u odnosu na broj krivičnih prijava za krivična dela iz oblasti bezbednosti na radu koje su opet sramno male u odnosu na broj poginulih na radu.

Tu su i fabričke radnice koje su osim što padaju u nesvest na radnim mestima, na kojima rade prekovremeno bez klime, razvijaju posebne tipove profesionalnih bolesti, a vi u ovom zakonu ne predviđate registar profesionalnih bolesti. Dakle, poput radnica fabrike „Leoni“ u Kraljevu, fabrici „Aster“ u Nišu koje su poginule na radu iako poslodavci negiraju da je to bilo na radu ili profesionalnih bolesti radnica u „Aptiv“ u Leskovcu.

Dakle, to su žene i ljudi koji smrtno stradaju, poput takođe radnice Ministarstva odbrane koja je pala kroz prozor sa sedmog sprata i nismo kasnije više ništa čuli o tome. Dake, poslodavci kao što sam rekla, tvrde da to nisu vrlo često povrede koje su u vezi sa radom, koje su na radu, ali njihove koleginice i kolege pričaju drugačiju priču. Neretko ne smeju o tome da govore javno. Plaše se da će ostati bez posla. U drugim slučajevima, poslodavci pričaju da su za povrede na radu krivi sami radnici. Oni su neodgovorni, oni su pili, oni su sa nekim mentalnim problemima, poslodavci su uradili sve što je do njih.

Vi ćete pričati o poboljšanjima u Zakonu o bezbednosti i zdravlja na radu i kao što sam rekla, ima nekih poboljšanja, to je u redu, ali jednako svi sumnjamo u sprovođenju zakona ovog, kao što je postojao problem i sa prethodnim. Ne može da postoji jednakost pred zakonom, ako ne uložite resurse da se on adekvatno sprovodi.

Dakle, kako ćete obezbediti da se evidencija o povredama na radu zaista vodi, a ne da se prikrivaju. Kako ćete obezbediti kompletni nadzor nad primenom ovog zakona, ukoliko nemate značajno povećanje broja inspektora rada, njihovu tehničku opremljenost i bolja primanja kako bi uvećanja nadležnosti zaista pratila njihova veća odgovornost.

U Srbiji 400.000 privrednih subjekata kontroliše oko 250 inspektora za rad. Vi planirate da se taj broj uveća na 250. Apsolutno je jasno da je to nedovoljno. Takođe, nedostaje i poseban zakon o osiguranju od povrede na radu i profesionalnih bolesti. To bi takođe doprinelo preventivnom duhu ovog zakona, ali ništa vas nije sprečilo da se i taj zakon takođe danas ne nađe na dnevnom redu ovde pred nama.

Na kraju, još jedna stvar, koja je zajednička za ova dva zakona, a i za mnoge druge. U obrazloženjima se uvek pozivate na to da se samo radi o usklađivanjima sa direktivama EU, a ne da zapravo mi imamo neke interne probleme koje takođe treba da rešimo.

Kada bi to bio slučaj da vi priznate, morali biste da priznate da mi imamo neke probleme i da mi živimo u paralelnim realnostima, jer u vašem svetu Srbiji ide jako dobro, radnici nisu jeftini, pa zato odlaze investicije, to je svojevremeno govorila ministarka Brnabić, ili sasvim drugačiji argument, zato što nam tako dobro ide, nema više nezaposlenih, pa imamo deficit radnika i onda nam trebaju strani radnici za neke poslove koji naši neće da obavljaju, umesto, na primer, da povećate plate ili minimalne zarade.

Dakle, mi ćemo sada postati Zapad, dok istovremeno u sebi imamo nekoliko svetova i ogromne paralelne svetove nejednakosti. Ponešto ćemo uraditi da unapredimo zakonske okvire, ali ne i toliko da se oni stvarno sprovode. U toj paralelnoj realnosti u vašim će domovima raditi domaće radnice ili sve češće Filipinke kao kućna posluga, ali za njih neće važiti Zakon o bezbednosti na radu. Hvalićete se rodnom ravnopravnošću, a nećete prepoznati rodnu dimenziju bezbednosti i zdravlja na radu od seksualnog zlostavljanja i ucenjivanja na radnim mestima u ovom sistemskom zakonu.

Vi ćete svoje kuće praviti tamo gde neće raditi fabrike koje se bave tretmanom i skladištenjem opasnog otpada, poput beogradske ekološke opštine Barajevo, u kojoj posluje kompanija „Junirisk“. Hvalićete se najboljim dostupnim tehnikama za preradu otpada, a zapravo te kompanije kojima ćete davati dozvole niko u Evropi ne koristi za toliki broj količine supstanci koje se nalaze u otpadu. I naravno, vaše će službe mesecima donositi ove odluke o dozvolama, a na primedbe građana nećete odgovarati.

Pozivaćete se na evropske direktive 10 i 20 godina stare, umesto da gledate šta se danas debatuje u EU. Pitanje novih formi rada. Umesto da nove forme rada regulišete u Zakonu o radu, vi uvodite samozaposlene, a pod njima ne prepoznajete platformske radnike u Srbiji, radnike „Glova“, „Volta“, „Kargoa“, „Mister Dija“, koji su angažovani preko nestandardnih ugovora, često samozaposleni prinudno, jer platforme izbegavaju da se ponašaju kao zvanični poslodavci ili rade preko agencije koja retroaktivno odjavljuje radnike pre povreda, kako ne bi ostvarili pravo na osiguranje. Dakle, zapravo ne prepoznajete njih kao problem.

Dakle, kod vas takvih ambicija da zapravo rešavate probleme onih koji nisu deo kaste nema, da se bavite javnim interesom – nema, da zaista budete u procesu evropskih integracija, radi demokratizacije i zaštite ljudskih prava, a ne štikliranja kućica za pojedina poglavlja i ekonomske nagrade ili ozakonjenja svojih štetnih ekonomskih politika ili koruptivnih dilova. Zahvaljujem.

Reč ima Milovan Jakovljević.

Izvolite.

Poštovani građani Republike Srbije, uvaženi predstavnici izvršne vlasti i kolege narodni poslanici, i ja ću govoriti desetak minuta. Tiče se poljoprivrede, izmene zakona vezano za podsticaje u poljoprivredi i ruralnom razvoju, a ako stignem i nešto o energetici.

Maločas je predsednik Odbora pomenuo da smo imali konstruktivan rad i naravno da smo bili gotovo jednoglasni, gotovo u svim odlukama i zaključcima koje smo donosili na Odboru, jer smo izabrali između politike i politikanstva da radimo na interesu poljoprivrednih proizvođača i u početku rada ove Skupštine i Vlade.

Molim kolege, malo tiše, ako može, samo dok govorim, oprostite.

(Veroljub Arsić: Vi ste koalicija.)

Bez obzira, mi smo ovde u interesu građana, a ne koalicija.

Hoću da kažem da na početku rada ove Vlade Ministarstvo je imalo par odličnih odluka i inicijative smo pokretali, Ministarstvo poljoprivrede je prepoznalo više dobrih ideja. Jedna od tih ideja je bio svakako reprogram duga hladnjača, reotkupljivača, izvoznika, koji su imali prema komercijalnim bankama i onda je Narodna banka, odnosno Savet guvernera odobrio reprogram duga, odnosno moratorijum i tako da su ljudi isplatili maline i ja to javno pohvaljujem.

Ono što je kasnije usledilo je niz, po meni, pogrešnih odluka, da recimo 35.000 dinara po hektaru se proizvođačima šećerne repe dodeljuje, da je nemoguće uspostaviti zahteve za podsticajima u pisanom, odnosno papirnom odluku, već samo e-agrarom, onda 710 dinara da se subvencionišu proizvođači dehidriranog mleka koji prodaju svoju robu konditorima, po meni je isto to pogrešno. Uvođenje prelevmana na polutvrde sireve od 30 dinara je po meni beznačajno, to ne može nikoga da stimuliše da ne uvozi, da je ta mera makar na 300 dinara, pa da ljudi odustanu. Za rezultat svega toga plašim se da ćemo imati po sistemu reciprociteta da nam Evropska komisija, odnosno Evropska unija uvede prelevmane na izvoz voća, povrća iz Srbije.

Naravno, tu su problemi vezano i za CEFTA-u itd. Savetnici ministarstva su uglavnom NALED i neka kvazi-udruženja, međutim, na ovom javnom slušanju pokazali smo da postoji i neki drugi, ozbiljniji deo poljoprivrednih proizvođača koji su uzeli aktivno učešće i u svom konstruktivnom radu dali ne samo kritičko mišljenje, već i predloge.

Ono što mi posebno smeta je smanjenje subvencija na osiguranje za useve sa 70% na 40%, neisplaćena dugovanja ne za 2022. godinu nego za 2021. godinu, 2020, 2019, 2018. godinu i tako u nazad duguje se. Za autohtone sorte, odnosno rase životinja i biljaka nije isplaćeno za 2021. godinu. Konkurs nije objavljen za 2022. godinu i tako niz, međutim, saglasan sam da ni Ministarstvo ne može sve odjednom i tu smo mi da pomognemo i da sarađujemo na svemu tome.

Radi statistike podsetiću vas da u Srbiji ima oko 4700 sela, oko hiljadu je već ugašeno, a 1200 se već spremilo za izumiranje. Tako da u Srbiji jedan poljoprivredni proizvođač hrani pet ljudi, u Francuskoj 85, u Holandiji 216. Mi imamo na godišnjem nivou negde oko pet milijardi izvoza poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda, dok recimo jedna Holandija ima 84. Dohodak po hektaru je kod nas oko hiljadu evra, dok je, recimo u Danskoj 14 hiljada, u Holandiji 17 hiljada. Navodnjava se svega oko tri posto površina, a udeo stočarstva je svega 20% u ukupnoj poljoprivredi. Mislim da taj procenat mora da se podigne makar na 50% kako bi sve ovo imalo smisla. Od 5,1 milion hektar poljoprivrednog zemljišta ne obrađeno nam je 625 hiljada hektara, a obradivo je naravno, četiri miliona 250 hiljada.

Osnovno pitanje je za sve nas, šta mi hoćemo? Hoćemo li da rasprodajemo poljoprivredno zemljišta i izvozimo hranu ili ćemo da našu decu hranimo u Lidlu, MekDonaldsu. Da li ćemo prodavati zemljište i pijaću vodu strancima? Hoćemo li da gradimo prerađivačku industriju kao što je fabrika skroba, fabrika dehidriranog mleka ili ćemo da gradimo stadione na kojima sport ima najmanju ulogu. Kada bi se pitao srpski domaćin ili srpski seljak, kombinati, propale zadruge bi se podržavile i nacionalizovale, a fudbalski klubovi privatizovali, a ne bi sa aproprijacije Generalnog sekretarijata Vlade, odlukom Vlade u zadnjih mesec dana bilo dodeljeno ukupno šesto miliona dinara FSS. Mislim da imamo pametnija i preča posla.

Ozbiljna država ne dovodi u pitanje prehrambenog suvereniteta. Sa aspekta ekonomskih interesa možda i uspostavimo neki balans, međutim, šta nam je sa demografijom, sa bezbednošću države, sa zdravstvenom bezbednošću, sa ekologijom. To su sve neke vrednosti koje bi trebali da podržimo i glupo je da postajemo u ovom 21 veku kolonija i deponija. Za vreme Miloša Obrenovića smo bili bitan faktor u poljoprivredi, a zamislite pored toliko tehnoloških razvoja, mi nismo u situaciji da se samoodržavamo.

Srbija ima potencijal ne za šest miliona ljudi da hrani, nego za 80 miliona. Samo smo zaboravili naše žitnice u južnoj pokrajini, na Kosovu i Metohiji. Žitnica sa Kosova i Metohije mogu da hrane 20 miliona ljudi. Razmišljajte o tome, nije samo Kosovo mesto gde su svetinje, tamo i neki kapital postoji.

Imam nekoliko mera koje bih predloži. Treba zaustaviti nekontrolisan uvoz poljoprivrednih proizvoda koji ugrožavaju domaću proizvodnju i izazivaju nelojalnu konkurenciju. Izvršiti reorganizaciju poljoprivredne proizvodnje. Nešto se čini mi se radilo u voćarskom delu, pa u skladu sa tim bi valjalo i nastaviti.

Stimulisati kupovinu domaćih prehrambenih proizvoda. Znam da u tom famoznom SSP tamo piše, da nemamo pravo da favorizujemo domaću robu, ali hologramskim obeležavanjem naši rodoljubivi potrošači bi došili u situaciju da prepoznaju takve proizvode i da ih rado kupuju. Znači, treba raditi nešto i na edukaciji našeg stanovništva i raditi neku kampanju – kupujmo domaće.

Treba rešiti i pitanje poljoprivrednih penzija, ja sam saglasan da je to mučno, mukotrpno i da se oko 200 milijardi duguje. Međutim, za sve ne nađe način.

Uvesti jasno, deklarativno obeležavanje geografsko poreklo poljoprivrednih proizvoda, tako da sprečimo manipulacije deklarativnim obeležavanjem. Ukinuti akcize i poreze na dizel gorivo koje se koristi u poljoprivrednoj proizvodnji, a ja mislim da smo jednina država u Evropi koja plaća akcize.

Ukinuti tv pretplatu, na bunare, na strugare, staklenike, farme, tamo ljudi niko ne gleda televiziju. Zašto se plaća tv pretplata uz električna brojila? Trebalo bi izvršiti subvencionisanje po hektaru, ali čini mi se da tu sve vreme nepravedno radimo. Ako je u jednoj Grčkoj ili Holandiji, ta subvencija od 600 do 1000 evra, zašto kod nas nije od 200 do 400, ali znate kako, da se opredelimo da po zavisnosti od kulture, zavisnosti da li je to staklenik ili hektar pšenice, da li je to kod mene u Ivanjici zemljište ili kod vas u Banatu, ne može biti ista subvencija.

Trebalo bi izgraditi seosku infrastrukturu. Evo, na jednom primeru na prošloj sednici ovde je iznet podatak, minisar Vesić je izneo podatak, da rekonstrukcija pruge Beograd-Niš će da košta dve milijarde 775 miliona. Eto, otprilike za ekvivalentan iznos dve milijarde i 800, garantujem da može u Srbiji 100 opština da se izgradi seoska infrastruktura, da se izgradi u svakoj opštini, u 100 opština po 500 kilometara seoskog asfaltnog puta širine od tri metra, debljine šeste centimetara sa urađenim kanalima i podlogama. Zamislite koliko bi ljudi ostalo da živi u seoskim područjima kada bi tako nešto uradili.

Na kraju, mislim da srpski seljak neće milostinju, on hoće samo čistu računicu. To imajte uvek na umu, uvek imajte u vidu. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Posebno bih pozvao vas, gospodine Jakovljeviću, da budete u sali i nakon pauze da biste čuli odgovor na komentare koji će uslediti od predstavnika Vlade.
Određujem redovnu pauzu.
Nastavljamo sa radom za 60 minuta.
(Posle pauze.)

Nastavljamo sa radom.
Reč ima Ilo Mihajlovski.

Hvala, predsedniče Narodne skupštine.

Poštovani ministri sa saradnicima, poštovani predstavnici medija, poštovani narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, hteo bih prvo da čestitam našim sugrađanima i građanima Balkana, muslimanske veroispovesti, Bajram.

Među brojnim tačkama dnevnog reda današnje sednice, ja bih se posebno osvrnuo na predložene izmene i dopune Zakona o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju, s obzirom da sam član skupštinskog Odbora za poljoprivredu.

Ovaj predlog donosi neke pozitivne novine u predstojeći zakon, a tu bih pre svega izdvojio proširenje definicije lica na koja će se ovaj zakon odnositi, a to je da će se pod pojmom poljoprivreda, poljoprivrednika ubuduće podrazumevati ne samo ona lica koja se bave primarnom poljoprivrednom proizvodnjom, već i preradom poljoprivrednih proizvoda ili promovisanje nepoljoprivrednih aktivnosti na selu, kao što su ruralni turizam ili očuvanje starih zanata.

Ovo je jedna, rekao bih, odlična dopuna postojećeg zakonskog rešenja, jer se zna koliko su ove grane aktivnosti međusobno povezane i uslovljene. Ako se neko reši da svoje poljoprivredne proizvode prerađuje u nekom manjem obimu, on će se verovatno ohrabriti i da se bavi poljoprivredom, ugostiteljstvom ili starim zanatima, a time će se vrednost njegovog rada i proizvoda višestruko vratiti i uvećati.

Imali smo priliku u zadnjih nekoliko godina da vidimo da ovakvi vidovi odmora na selu sve više dobijaju na popularnosti među našim građanima, a to je prava prilika da se da jedan novi impuls sveobuhvatnog unapređenja života na selu, za šta se stalno zalaže i na čemu predano radi predsednik naše partije i ministar za brigu o selu, Milan Krkobabić.

Mislim da će se ovim dopunama zakona stvoriti prave osnove da se i ovo Ministarstvo još intenzivnije uključi u aktivnosti koje su vezane za naše selo, pogotovo ako se imaju u vidu značajni rezultati koje je ovo Ministarstvo sa ne velikim sredstvima na raspolaganju postiglo u svom radu u prethodnom periodu sa svojim akcijama na obnovi. Formirano je 1.100 zadruga. Dodeljeno je 1.631 kuća sa okućnicom za mlade bračne parove, gde je 5.000 stanovnika dobilo krov nad glavom od čega je 2.500 dece.

Od tih 1.200 porodica, 200 je mladih poljoprivrednika i 231 samohrani roditelj. Prosek godina dobitnika kuća je 29, 8 godina. Na Miholjskim susretima sela za dve godine učestvovalo je ukupno 250.000 učesnika i posetilaca u više od 1.800 sela.

Za nerazvijene opštine dodeljeno je 35 mini autobusa. U ovim programima obuhvaćeno je 1.527 sela u 129 jedinica lokalne samouprave.

Sledeća novina koja donosi ove izmene i dopune, jeste uvođenje načela elektronske uprave i poslovanja kroz promene člana 7. i uvođenje novih članova od 7a. do 7g. Njima se predviđa da će se ovi zahtevi i ceo postupak ubuduće voditi elektronskim putem, a tako će dokumenta u postupku razmatrati i državni organi koji odlučuju o zahtevima. Time će se čitav postupak odlučivanja znatno ubrzati, pa će se i rešenja znatno brže donositi i krajnji korisnici sredstava brže će dobiti neophodne podsticaje. Mislim da je svima jasno od koliko je to koristi za naše poljoprivrednike.

Bitno je naglasiti da u članu 7b. predviđeno je da će se podrška u postupku, odnosno za digitalizaciju „eAgrar“, eventualnim dokumentima koji budu traženi, poljoprivrednici možda da pruže i lica koja se bave savetodavnim poslovima u poljoprivredi, poljoprivredni inspektori, projektanti, advokati i organi lokalne samouprave.

Zaduženo je 700 lica koja pružaju ovu uslugu u jedinicama lokalne samouprave, pa će potencijalni korisnici sredstava moći i njima da se obrate za pružanje pravne pomoći prilikom podnošenja zahteva.

Treća grupa izmena, vezana je za konkretne promene iznosa visine subvencija za pojedine kategorije poljoprivrednih proizvoda, gde se najniža promena odnosi na premije za mleko koje se podiže od sedam na minimalno 10 dinara po litru, uz brisanje uslova minimalne količine mleka koje se mora predati u periodu od četiri meseca, da bi se stekla mogućnost za korišćenje subvencija.

Takođe, predviđeno je da se za pojedine kategorije podsticaja utvrdi mogućnost da se odlukom o kriterijumima raspodele sredstava za nerazvijena područja utvrdi veći iznos subvencije od uobičajenih, što je apsolutno opravdano jer u takvim područjima ima srazmerno najmanje poljoprivrednih proizvođača kojima je ta pomoć najpotrebnija i često im znači i daleko više nego nekom velikom proizvođaču koji živi u selu bliže gradu.

Jedina promena odnosi se na član 10. i njome se uvodi pravilo da se novac koji se dobije sa podsticaja mora vratiti ako se nenamenski utroši. Rekao bih da je ovo možda i zakasnela, ali svakako nužna zakonska odredba.

Apsolutno se ne može tolerisati da neko povlači često i velika novčana sredstva za podsticaje, a da zatim taj novac nenamenski zloupotrebi i time ga uskrati nekome kome je on zaista potrebniji.

Koliko sam informisan, naša poslanička grupa je ranije prilikom usvajanja ovog i nekih srodnih zakona već skrenula pažnju na ovaj problem i mislim da svi mi sa punim pravom očekujemo od državnih organa da još više pooštre kontrolu načina trošenja ovih sredstava.

Dozvolićete mi da kada govorimo o ovoj temi, uputim i predlog da se u koordinaciji Ministarstva u Vladi, ali i širih konsultacija sa predstavnicima političkih partija i predstavnika nevladinog sektora pristupi izrada zakona o selu, koji bi sveobuhvatno regulisao celokupnu materiju koja je vezana za život na selu, od poljoprivredne proizvodnje, preko unapređenja komunalne infrastrukturne, pa do najnižeg položaja sela, kao specifične društvene zajednice u pravom i političkom smislu.

Mi u poslaničkoj grupi PUPS – Solidarnost i pravda smatramo da je donošenje takvog zakona zaista potreban, a da bi pažljivo osmišljena rešenja bila od opšte koristi i za sela i za celu državu u celini, svakako ćemo u danu za glasanje dati svoj predlog za usvajanje ovog zakona, kao i ostali zakoni na dnevnom redu sednice koja je u toku. Hvala.

Hvala.
Reč ima ministarka Jelena Tanasković.

Zahvaljujem, predsedniče.
Moram samo da skrenem pažnju pre svega građanima Srbije, jer je izneto dosta paušalnih stvari, a i netačnih podataka, pa s tim u vezi hoću da pojasnim neke jako bitne stvari koje se tiču naših građana i generalno ljudi koji se bave poljoprivredom.
Pre svega kada pričamo o osiguranju, osiguranje nije smanjeno, da se razumemo. Da sada je bilo samo pet ugroženih regiona koji su mogli da koriste osiguranje od 70%. Mi smo upravo sada u zakonu prepoznali mogućnost da to može da se menja iz godine u godinu, obezbedili minimalni iznos osiguranja koji je u regionima koji nisu ugroženi minimalno 35% i oni koji su ugroženi minimalno 40%, a uredbom rekli da će se definisati nivo osiguranja.
Evo sada ponovo kažem, ja sam to rekla i na javnom slušanju pošto je bilo postavljeno pitanje, da će uredbom biti definisana da će sva ugrožena područja imati pokrivenost 70%. Ne znači da ne možemo da proširimo sada nakon što zakon bude usvojen i da umesto pet dobijemo šesto ili sedmo ugroženo područje, ukoliko bude do toga došlo. Pre svega to mi je jako bitno, jer oko osiguranja ima puno pitanja koja pristižu i na ministarstvo i vidim da tu ima šumova i nedoumica kako će se to raditi.
Što se tiče EU i prelevmana, to moram da kažem jer je dosta kontradiktorna izjava povećajte prelevman na sireve, a doveli ste nas u situaciju da nam EU zabrani zbog uvedenih prelevmana izvoz voća.
Upravo da se to ne bi dogodilo, nakon sastanka u Briselu, nakon pisma koje smo poslali kao obrazloženje, nama neće biti nikakve sankcije uvedene po pitanju naših prelevmana koje smo doneli, jer smo obrazložili i odbranili stav da je to bilo nužno, jer u ovom trenutku imamo poremećaj tržišta, objasnili koliko će to da traje i da će nakon toga sve da se vrati na staro.
Što se tiče sireva, proverili kako tu stoje stvari i da li možemo eventualno da idemo u povećanje, ali sirevi su imali prelevman pre ovog prelevmana od 12 dinara. Mi smo ga povećali na 30 i prosto nismo dobili odobrenje da idemo na više od toga. To je razlog, baš zato što brinemo o našim poljoprivrednicima koji se bave voćarstvom, ne rizikujemo i ne dovodimo uopšte u pitanje da eventualno neko može iz Evrope sutra da ospori naš izvoz.
Što se tiče E-agrara, ne razumem tačno. Ako brojke kažu da imamo preko 270.000 na današnji dan već registrovanih gazdinstava, da imamo 180.000 poljoprivrednika koji su aplicirali za meru po hektaru, da ih je ukupno u 2022. godini bilo 242.000 onih koji su dobili subvenciju za ovu meru, mi imamo još 40 dana, traje taj javni poziv, treba 60.000 njih da se prijavi, zašto mislite da su u problemi poljoprivrednici, zašto bilo na koji način dovodite u zabludu da se njima sada čini time što oni mogu u papiru da predaju, kada zapravo pričate o regionalizaciji, pričate o tome da se ne obrađuje 600.000 ha, što je apsolutno paušalan podatak u ovom trenutku, jer baš kroz E-agrar hoćemo da dođemo do podatka, jer nigde taj podatak ne možete eksplicitno da proverite danas i da tvrdite da je tih 600.000 onih koji mogu da se obrađuju, a ne obrađuju se. Znači, mi zato insistiramo da to krene.
Kakva je razlika ako je neko već registrovan da samo zahtev elektronski podnese? Zašto mu uopšte sada i u čijem interesu pominjete papir, osim u interesu da se registar ne sredi do kraja, što je upravo ideja ove godine? On se i radi cele ove godine i puni da bi mi imali kompletnu sliku i da bi već u sledećem pravljenu budžeta za 2024. godinu mogli konkretne stvari da promenimo i da targetiramo subvencije i namenjujemo baš tamo gde one trebaju.
U tom smislu ne vidim šta bi se dobilo ukoliko bi poljoprivrednicima sada dali mogućnost da predaju subvencije u papirnom obliku. Daleko od toga da bi im bilo šta olakšali. Oni su veći deo toga već odradili. Sada je samo da sprovedemo mi to do kraja, na njihovu korist, naravno.
Moram još jednu stvar da kažem. Rekli ste mleko u prahu potpuno pogrešna odluka. U trenutku kada imate 15 do 20 miliona litara viška na zalihama mleka koje nije prodato i gde pada cena otkupnog mleka na dnevnom nivou i otkazuju se ugovorim našim primarnim proizvođačima, Vlada donese odluku da bi ostala dodatna vrednost u Srbiji da konditorima pruži mogućnost, koji mogu u ovom trenutku, i najveći uvoz mleka u prahu je otišao kod konditora ili 95% tog uvoza, sada napravite meru takvu da dodata vrednost ostane u Srbiji, da njih subvencionišete za razliku cene koliko oni mogu to da plate u Evropi, kako bi uz uslov da moraju da dokažu da su otkupili mleko domaćeg proizvođača, da ne mogu da naprave prah od mleka koji je uvezen, kako bi na taj način otkočili dalje i zaustavili otkazivanje ugovora i zaustavili smanjenje cena. Šta je tu tačno loše? Šta je predlog? Nisam čula nijedan predlog, osim samo da je nešto loše.
Tako da u tom smislu ako želite nešto brzo da pokrenete, a da sa druge strane ne narušite odnose na tržištu koji postoje, a da pokušate da zadržite kompletnu dodatnu vrednost u zemlji, mislim da boljeg predloga u ovom trenutku nije bilo. Hvala vam.

Hvala.
(Milovan Jakovljević: Jel mogu da dobijem reč?)
Niste pomenuti.
(Milovan Jakovljević: Vreme od ovlašćenog predstavnika.)
Nisam čuo.
Pošto niste pomenuti nemate sada osnov sad za ponovno dobijanje reči. Samo ste dobili odgovor. Sve je u radu.
(Milovan Jakovljević: Vreme od ovlašćenog predstavnika. Da pojasnim.)
Dragan Marković Palma ima reč.
Izvolite.

Poštovani ministri, predsedniče parlamenta, dame i gospodo narodni poslanici, JS će podržati sve predložene tačke dnevnog reda iz razloga što sve tačke dnevnog reda daju nam neku garanciju za bolje sutra naših građana u Republici Srbiji vezano ne samo za pojedine resore, nego mogu slobodno da kažem da su svi građani obuhvaćeni.

Posebno želim da istaknem i pohvalim međunarodne sporazume koji su napravljeni posebno sa Australijom gde je Srbija imala malu ekonomsku razmenu kada je u pitanju Australija i još nekoliko država i sa Austrijom, jer bez nekog papira, bez sporazuma mi ne možemo da očekujemo neku saradnju ili da nam neko dođe na sastanak ili da mi odemo u tu državu i želim da pohvalim gospodina Selakovića, ministra za rad i socijalnu politiku, jer ja znam kako je to teško i koliko je teško jer sam mnogo država obišao kao predsednik Političke partije koja se zove JS i kao narodni poslanik i da sam sam doveo 12 stranih investitora u Jagodinu.

Danas je to mnogo lakše zato što Srbija ima međunarodnu popularnost i zahvaljujući, mogu slobodno tako da kažem, i predsednik Aleksandru Vučiću, gde neko ko je ogroman ili veliki kapitalista u Nemačkoj otvara fabrike ili fabriku u Srbiji. To znači da ima jako poverenje i da nije samo tačno to da, ne znam, male su plate, jeftina cena struje i gasa i da su polako počeli da se vraćaju naši građani, mi ih nazivamo gastarbajterima, iz tih evropskih zemalja da dolaze u Srbiju i da se zapošljavaju upravo u nekim fabrikama gde su radili kada je u pitanju Nemačka i ne samo kada je u pitanju Nemačka, već i Francuska, Italija i ostale države čiji kapital se seli polako iz tih država i dolazi u Srbiju.

Želim da vam kažem da sam na primer ja započeo saradnju sa Egiptom pre sedam godina i da sada Egipat ima mnogo veće interesovanje nego što je imao nekada kada je u pitanju ono što se ne proizvodi u Egiptu, a uvozi iz nekih drugih država, da upravo se uvozi iz Srbije.

Posebno želim, ne da čestitam, nego da se zahvalim ministarki ekologije gde danas možemo mnogo manje smeća da vidimo pored puteva, reka nego što je to bilo ranijih godina i da ti ljudi koji su nekada zagađivali i reku i određene sredine i mesta da se danas, ne da se boje samo da će platiti kaznu, već na neki način i mi postajemo civilizovaniji narod, da ne kažemo niste došli da nam očistite reku, da traže od lokalnih samouprava, a pored reka možemo da vidimo ne znam koliko flaša plastičnih i sve ono što je najbliže svakom čoveku da uzme onako kolica za duleke i da iznese iz dvorišta i sipa u reku ili pored reke.

Kad govorim o ovoj temi, Jagodina je jedan od prvih gradova u Srbiji gde smo doveli ogromnu kompaniju "Por" iz Austrije i imamo deponiju po međunarodnim uslovima, odnosno zakonom kada je u pitanju ekologija. E sada moramo malo da se još pomučimo, da tako kažem, da svi gradovi u Srbiji imaju sistem za prečišćavanje otpadnih voda. U Jagodini toga ima, ne u nekim drugim gradovima. To je preskupa investicija, odnosno mnogo para treba i treba lokalne samouprave da uzmu učešće zajedno sa ministarstvom i državom da reše te probleme koje smo imali do sada.

Želim, mada ministar Ružić ministar prosvete nije tu. Počeo je da se javlja problem na fakultetima, da se gubi ona autonomija koja je nekad postojala. Ne autonomija kada je u pitanju određenih predmeta, predavanja i tako dalje, već ono što se zove novčana masa na svakom fakultetu da o tome odlučuje savet fakulteta i da raspoređuju, da daju te pare koje imaju kao priliv od studenata koji nisu na budžetu, rasporede profesorima, doktorima nauka, kao što je to bilo nekada, a ne da se traži sada da se vraća, jer u toj ukupnoj masi finansijskoj u budžetu je mnogo malo para, a dosta je para za svaki fakultet ponaosob pojedinačno gledano.

Sada mi ako se zalažemo za veštačku inteligenciju, bez prirodne inteligencije mi ne možemo da imamo ni veštačku inteligenciju, jer taj program za veštačku inteligenciju ili tog robota pravi neko ko je završio fakultete ili fakultet u Srbiji it. Samo da se ne desi da nam deca odlaze u neke druge države i da ostaju da rade u tim državama.

Kad sam kod drugih država želim da vam kažem da ja već 12,13 godina vodim studente u Beč, studente koji studiraju u Jagodini i iz drugih gradova i studente Jagodince koji studiraju u Jagodini i u drugim gradovima. Zašto u Beč? Zato što je to grad koji je proglašavan više puta kao najbolji grad od, ne znam, Ministarstva ekologije, bezbednosti itd. i da nam deca i studenti idu na ekskurzije u Evropu, a ne da odlaze u neke države i da nam ostanu u tim državama da žive.

Tako da je to na neki način jedna primedba, ono što ja imam kao informaciju i to ću preneti ministru Ružiću, a i pismeno. On danas nije tu, sigurno iz opravdanih razloga, a danas je prosveta najvažnija stvar u Srbiji. Ko nam vaspitava decu, kako nam vaspitavaju decu, šta ta deca sutra treba da rade itd. i da se ne desi da privatni fakulteti sada imaju prioritet na osnovu državnih fakulteta, da privatni fakulteti imaju autonomiju i da mogu sa svojim parama da rade šta hoće, a da državni fakulteti ne mogu.

Posebno želim da pohvalim Ministarstvo poljoprivrede. Ne znam samo da i me prati ministarka poljoprivrede. Siguran sam, pošto živim na selu i znam, a i bavim se poljoprivredom i čuvam da znate i ovce, i guske, i šotke, i kokoške nosilje, i prasad, da ne nabrajam sve. To je radio i moj i ja i znam koliko je teško živeti na selu. Nekada ko je imao 10 hektara zemlje pre 30 godina je bio gazda čovek, danas jedva preživljava, ali nije kriva ova današnja Vlada i resorni ministar, već iz godine u godinu su, kada je u pitanju razlika u ceni između onoga što proizvede poljoprivrednik i ono što nakupac kupi od njega, nakupac tri, četiri puta zaradi i da berza određuje kada su u pitanju pojedini poljoprivredni proizvodi.

Rekli ste 80 milijardi dinara je odvojeno. To je stvarno velika cifra. I treba da bude odvojeno 80 milijardi, ali moramo da vodimo računa. Ja to govorim svake godine, sada prvi put vama, pošto je statistika kod vas, vi treba da kažete poljoprivredniku šta da seje sledeće godine, šta je to što je deficitarno ili šta je to što nemamo od žive stoke, mesa, telećeg, prasećeg, jagnjećeg mesa. Desilo se sada da nemamo prasiće, da je cena 550 dinara. Ne kažem da je to mnogo za onog, jer vi kada odete na pijacu, imate onog sa jedne strane tezge i sa drugog strane tezge. Onom sa jedne strane tezge je to jeftino, a ovaj koji se zove kupac, za njega je to skupo.

Na primer, beli luk se uvozi, ne znamo koliko hiljada tona itd. a što bi rekli mi pomoravci, kamen na kamen može da rodi u Srbiji. Na taj način da sačuvamo i selo i poljoprivrednog proizvođača i da on zna po kojoj ceni će nešto da proda sledeće godine i da li će moći da živi od tog svog proizvoda itd.

Na primer, mi imamo disparitet da ga tako nazovem. Cena kukuruza u berbi, u zrnu je bila 37 dinara, danas je 27. Niste vi krivi za to, ni Vlada Republike Srbije, ali jednostavno ide to na teret proizvođača. Sada, ono džakče kako ga zovemo ili vreća semenski kukuruz je poskupeo 1000 dinara, a ona jedna vreća možete da posejete 45 ari. Znači za 90 ari, 2.000 dinara mora da plati više poljoprivredni proizvođač da bi posejao hektar zemlje kukuruza ove godine.

Da vidimo kako u hodu, jer poljoprivrednik ne zna gde su nestali tih 10 dinara koji su bili za njega ogromna cifra. Od osam do deset tona u zrnu možete da uberete po hektaru kukuruza. To nije baš mala cifra za poljoprivrednog proizvođača čije je osnovno zanimanje poljoprivreda.

Moramo da imamo nekoliko kategorija, znači onaj čije je osnovno zanimanje poljoprivreda, onaj čije je zanimanje poljoprivreda, a radi još negde, onaj gde cela porodica radi u poljoprivredi i da vidimo da postoji kriterijum, gradacija kako da pomognemo onom čiji je to osnovni priliv itd.

Kada je pitanju formiranje gazdinstava e-agrar itd. nije to loše, ali za mene je bilo čudno, do tog i tog datuma ako se prijavite vi ćete da dobijete subvenciju, ako se ne prijavite nećete. Prvo to sam lično čuo na televiziji, nije važno, možda to nije vaša poruka, moramo da im dozvolimo da se oni prijavljuju za subvenciju koliko ispunjavaju uslove, da svi koji smatraju da ispunjavaju uslove se prijave i da postoji određena komisija koja će reći vi možete da dobijete, a vi ne možete. Tako da jednostavno želim da pohvalim generalno Ministarstvo poljoprivrede.

Jedino što mi se ne sviđa, nemojte da se naljutite, ministri, svi bre čitate – dobar dan, poštovani, pa podignete glavu. Čekajte, vi predstavljate određene resore. Samo jedan od ministara nije čitao. Ovaj za telekomunikacije nas ubi. Sat i deset minuta je čitao.

Znate, to nije nešto da vas ja sada kritikujem ili, ne znam, napadam, ali ako predstavljaš neki resor, uči, bre, celu noć, ako ti nije to zanimanje. Mora onaj ko te gleda da vidi da ti to znaš, a vi znate.

Mene je, na primer, prijatno iznenadila ministarka poljoprivrede, koja je otišla na sastanak sa poljoprivrednim proizvođačima, neću reći da ste se lavovski borili, ali imajući u vidu da ne živite na selu i da se ne bavite poljoprivredom, davali ste dobre odgovore. Ne odgovore da bi bilo zadovoljstvo tih poljoprivrednika i oni odu kući i zadovoljni su, nego ono što se obeća poljoprivrednom proizvođaču, to i da se realizuje.

Šta mi je još zasmetalo? Subvencija za žensko tele 25.000 dinara. A šta ćemo za muško tele?

(______________: Diskriminacija.)

Nemoj, profesore, da dobacuješ i da koristiš moju prirodnu pamet za tvoju veštačku.

Hteo sam da kažem – diskriminacija, a on mi uze termin, ali neću da ponovim sada. Uze mi termin čovek.

Kako to sad, 25.000? Jel znate da u proseku 1,8 tele je žensko. To znači – ako imate četiri teleta – 2,5, ajde da tako matematički gledamo, mada se to matematički ne može upoređivati. Znači, mora da ima stimulaciju i onaj ko ima muško tele. Jeste žensko tele – svi se raduju za žensko tele, imaće mleka dosta, itd.

I mleko je poskupelo 15 dinara. Vidite kako ja ne čitam. Znači, nemojte da čitate, iz glave ima da pričate, da kaže narod – ovakav nam treba. Kao što je Selaković, na primer, i ministarka ekologije, koja me je isto prijatno iznenadila. Znači, ako čitate, onda će da kažu – to vam je neko napisao govor, a siguran sam da nije. Možda vi vadite statistiku, podatke, cifre, itd.

Prvi put ovoliko para za Ministarstvo poljoprivrede je ogromna cifra.

Ministar za telekomunikacije nemoj da se ljuti. Jel tako beše? On je pričao sat i deset minuta. Znači, i sunce je grejalo, i oblačilo se, i kiša je padala i on još priča. Moraš kraće. Kraće. Za deset minuta da te svi razumeju. Ja nemam pojma šta je rekao. Nemam pojma. Posle dvadeset minuta, ko da sluša više to.

Tako da, poštovani ministri i vi iz Vlade, mogu da vam kažem, dobro radite i dobar je plan. Nadam se da vi, resorni ministri, ćete sprovesti ono što ste danas govorili.

Srbija, siguran sam da u ovom trenutku ne postoji jedinstvo oko najvećeg problema koji se zove Kosovo i Metohija i da mi sad stalno kažemo – ajmo sada svakih nedelju dana sednicu o Kosovu. Pa, znamo svi sve i znamo koliki je pritisak i znamo koliko se bore Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, koji je bio i u Parizu i u Briselu i u Beču poslednjih 10 dana. Šta ćete, oni žele da opravdaju NATO agresiju, da nam otmu Kosovo. Molim sve partije, i poziciju i opoziciju, da mi budemo oko tog pitanja jedinstveni.

Evo sada raspisani izbori, pazite, i oni će da proglase u severnom delu i na severnom delu Kosova i Metohije da su izbori uspeli, jer je izašlo, ne znam, 2% Albanaca, koji uopšte ne žive, od 2% možda 1% živi na severu Kosova i Metohije, u severnom delu. Šta mi da radimo, mi iz Srbije? Da se svađamo u parlamentu i da ponavljamo jedno isto, donosimo rezolucije, deklaracije koje smo donosili mnogo puta. Mnogo puta i da nam niko to nije prihvatio, ali nas respektuju. Pozitivno nas respektuju.

Da nas ne respektuju, ne bi bila otvorena pre neki dan fabrika nemačka u Valjevu. Više ne mogu ni da popamtim gde se sve otvaraju fabrike. Pazite, kada iz Nemačke dođe neko u Srbiju i otvori fabriku, i danas neko od ministara je rekao da 70.000 zapošljava, ne 70.000, 80.000 se zapošljava građana Srbije u nemačkim fabrikama, onda znajte da smo mi međunarodno, ne da smo priznati, nego smo najbolji, i kada je u pitanju stabilnost dinara, i mirovanje kursa evra, i poreske stope ne skaču kao što skaču u nekim drugim državama, i ti investitori su izabrali Srbiju.

Evo, ja u ponedeljak imam tri sastanka sa tri velika investitora gde sam siguran da sva tri investitora će nešto raditi u Srbiji. Ne u Jagodini, ja ne zastupam samo Jagodinu, dosta ovde ima bivših gradonačelnika koji su putovali sa mnom i sve to od donatora, znači, nije platila ni država Srbija, ni grad Jagodina, sredstva su od donatora.

Kad sam kod donatora, da vam kažem da 1.200 ljudi od donatora vodim u Grčku na pet dana, iz 30 i nešto gradova Srbije, jer se štedi. Mora da se štedi i da političari ne mogu da primaju plate kao članovi gradskog veća po gradovima, mora da su negde zaposleni, a da ono što imaš pravo po zakonu štediš na mesečnom nivou i to je negde u proseku između pet i 20 miliona dinara, …

Koliko imam vremena još?

(Predsednik: Samo privedite kraju, pošto je vreme ovlašćenog predstavnika.)

… u zavisnosti od broja stanovnika i razvijenosti tog grada ili te opštine. Hvala.