Uvažene koleginice i kolege, mislim da ću biti u temi. Mislim da ni jednom civilu u ovoj državi nije potrebno oružje.
Prošle nedelje sam na18. maja, koji smo obeležili kao Dan sećanja na žene ubijene u porodičnom nasilju ukazao na jednu mračnu statistiku, na brojke i na jedan kontinuitet ubijanja žena. Rekao sam da je jedna trećina tih žena ubijena vatrenim oružjem.
U zadnjih 10 godina ubijeno je više od 300 žena u porodičnom nasilju, uglavnom sve, većina vatrenim oružjem. U zadnjih 10 godina u ovoj državi bilo je preko 1.000 ubistava i to 529 ubistava, 487 teških ubistava, a ubistava iz nehata ne znam koliko je bilo.
Podsetiću vas da prema srpskom zakonodavstvu pucanje u vazduh je zabranjeno, pričam samo o ubistvima iz nehata, Krivičnom zakonikom i Zakonom o oružju i policiji, odnosno municiji. Čak oba ova zakona nisu dovoljna i ne sprečavaju ovdašnji svet da na svadbeno veselje pođu sa toliko oružja da bi mogli da ratuju par dana. Malo se puca kad se otme mlada, malo se puca u predmete, malo u jabuke. Puca se kada muškarci postaju punoletni, kada se rađaju deca, kada se šalju u vojsku, kada se vraćaju iz vojske, puca se, bogami, i u vojsci. Puca se kad se ljudi napiju. Puca se da se oteraju đavoli. Puca se kada se proslavljaju verski praznici. Puca se kada se proslavlja bilo šta. Jel to normalno?
Ubistva vatrenim oružjem nižu se godinama, „Deca se igrala očevim pištoljem koji je slučajno opalio“, „Mladić nehotice ubio brata dok je vitlao po kući oružjem“, „Ubio ženu vatrenim oružjem“, „Ranio komšiju u svađi“, naslovi su tekstova i naslovi koje možemo videti svaki dan u crnoj hronici.
Sa druge strane, ja sam tražio pomno i nisam našao ni jedan podatak, ni jedan naslov da se kaže da je oružje nekoga spasilo i da je spasilo nekome život, jer po našem zakonu da bi neko držao oružje, on ga mora držati u sefu, pod ključem, mora imati municiju koja je na potpuno drugom mestu. Pa, ko to može da stigne da ode da uzme oružje da ga repetira, da ga pripremi da se odbrani? Niko, takvog naslova nema.
Zaista nemam odgovor ni na pitanje, zašto? Šta će nama toliko oružje po kućama? Odakle ta fascinacija oružjem u našem društvu, kao da je oružje u životu ljudi nešto što se podrazumeva, kao što se podrazumeva žaoka na škorpionovom repu ili kandže na mačjoj šapi.
Ja sam pitao moju decu pre neki dan dok sam pripremao ovaj govor: „Deco, za šta služi oružje?“ Oni su mi rekli: „Da ubijete čoveka ili životinju.“ Ja sam zatim rekao: „A da se odbranite?“ Oni kažu: „Opet će te, babo, ubit nekoga“. Zašto će nam toliko oružje? Ta fascinacija oružjem? Odakle fanatična želja roditelja, koji je lekar, da mu dete bude pucač, komandos, a ne da je humanista, da pomaže drugima, kao što je i njegov otac? Odakle ta želja?
Nemam odgovor na to pitanje, ali sigurno znam i garantujem vam da nema potrebe da bilo koji civil drži oružje u svojoj kući. Nama treba efikasna, dobro naoružana policija, treba nam dobro naoružana i efikasna vojska, a oružje u kući nam je nepotrebno.
Najiskrenije verujem da je razoružavanje preka potreba našeg društva i najodlučnije podržavamo ovu akciju koju je pokrenula Vlada i kao što rekoste, premijerka, zaista je podatak da je više od 35.000 komada oružja pokazatelj da su građani uvereni u ispravnost poteza ove Vlade i da treba da predaju to oružje.
Podržavamo naravno kao poslanička grupa sve ono što ova Vlada čini u uspostavljanju dijaloga i spuštanju tenzija u ovom teškom trenutku. Ovaj trenutak se mora iskoristiti za promovisanje mirnodopskih vrednosti. Moramo svim kapacitetima ubediti naše građane da im vatreno oružje u kući može doneti samo nesreću i da se bezbedno društvo gradi na principima, moralu i pravilnom odgoju.
Pored insistiranja na oduzimanju nelegalnog oružja, podržavamo i pooštravanje kriterijuma za izdavanje dozvola. U našoj zemlji, gospodo, dozvola se dobija na osnovu tri zahteva. Ljudi traže oružje za sport, za lov ili za odbranu, sopstvenu odbranu. Od preko 400.000 dozvola, preko 200.000 su date da bi se, da kažem, zarad lične bezbednosti. Da li je moguće da u ovoj državi 210.000 ljudi se oseća nesigurno?
Šta je u stvari razlog? Razlog je da se nije poštovao zakon i da se davalo to oružje ispod ruke, ispod žita. Sa tim se mora prestati i ja se slažem sa ovim predlogom – nema izdavanja dozvola i revizija za sve dozvole.
Kakvi crni telohranitelji, bre? Neću da vidim više te ljude. Kakvi političari da imaju telohranitelje? Kakvo oružje crno? Drago mi je što me doktorka i ministarka podržavate. Bar vi znate koliko se mi trudimo da jedan ljudski život spasimo.
(Tatjana Manojlović: Zakažite sednicu…)
Molim vas, nemojte molim vas da me prekidate. Nemojte da me prekidate.
Moram da se osvrnem i na sramnu prošlonedeljnu inicijativu nekih kvazi patriotskih poslanika koji su tražili podatke koliko se oružja prikuplja u sredinama u kojima žive manjinski narodi. Kakav je to bezobrazluk? Kakav je to bezobrazluk? Etiketirati manjinske narode, svađati većinski i manjinski narod u trenutku kada nam treba sabornost, kada nam treba bratstvo, kada treba da se ujedinimo oko zajedničkih principa. E, to je politikanstvo i to je za svaku osudu. To je za svaku osudu.
Tragedija koja se nama desila, gospodo, na najbolji način nam je ukazala da se negovanje kulture rata, koje je dominantno na Balkanu u zadnja dva veka, a koju predvode kvazi patriotske i nacionalističke elite, ne donosi nikakvo dobro, osim bola, gubitka najmilijih, osim krvi i želje za osvetom. Pokazuj ti na sebe. Pokazuj ti na sebe isto.
Danas sam vas čuo da optužujete neke od poslanika ili da optužujete nekoga da je član SNS. Ništa to nije manje nego što se dešava obratno. Ništa to nije.
Danas sam čuo da je neko ko je u vrtiću optužen za nešto član SNS. Molim vas, pa kakav je to nivo? Kakav je to način dijaloga? Apsolutno neprihvatljiv.
(Ivana Parlić: Pa, jeste.)
(Tatjana Manojlović: Jeste.)
No, da se vratimo na temu.
