Hvala vam, uvaženi gospodine predsedniče parlamenta.
Imam nekoliko pitanja za gospođu Brnabić kao premijera, odnosno premijerku, da budem rodno senzitivan u jeziku i za gospodina ministra Gašića, ministra policije.
Prvo pitanje za gospođu Brnabić je da li je tačno da ni na jednoj od ovih 17 sahrana nije prisustvovao ni jedan ministar? Dakle, ne grešim kad kažem 17 sahrana, znam da je bilo 18 mrtvih dečaka, devojčica, momaka, devojaka, jer je iz kuće Panića u Mladenovcu tog dana su izneta dva bela sanduka. Dakle, ponavljam, da li je tačno da je u takvom odsustvu pijeteta ni jedan od mnogobrojnih ministara nije prisustvovao ni jednoj od tih sahrana?
Postaviću pitanje svima nama, retoričko, naravno, gde se izgubio pijetet? Gde se izgubilo saučešće? Gde se izgubila ta potreba da se podeli bol, da se podeli tuga sa ljudima koji su do te mere i tako silno i strašno unesrećeni?
Ja zaista ne mogu da verujem da je tog dana postojalo bilo šta važnije od toga. Dakle, ne mogu da verujem da je nešto u državi tog trenutka bilo važnije od ovih, hajde da budem pomalo patetičan, skupova tuge i bola koji su dakle bili tu, poštovani prijatelji i poštovana predsednice Vlade, u neposrednoj blizini Beograda. Dakle, u neposrednoj blizini Beograda.
Ako se imalo toliko pijeteta da se pređe 4.000 kilometara do Londona i nazad da se upiše u knjigu žalosti povodom smrti jedne stare gospođe i da se, dakle, u dubokoj crnini ode na tu sahranu, ne vidim razlog da se ne ode na neku od tih sahrana u Beogradu. Čak, naprotiv, ubeđen sam da je to bila sveta dužnost svih tih ljudi koji tvore i čine temelj ili krov ove zemlje, kako god hoćete.
Dakle, da ne bih svu težinu odgovora prebacio na gospođu Brnabić, postaviću i pitanje gospodinu Gašiću, pod pretpostavkom da je to tačno, a imam informacije da jeste tačno, šta ga je sprečilo da ne ode na sahranu dvadeset jednogodišnjeg policajca, ponavljam, policajca i njegove dve godine mlađe sestre.
Tog dana su iz dvorišta porodice Panić, ponoviću, izneta dva bela sanduka, gospođe i gospodo. Dva bela sanduka.
(Narodni poslanici SNS dobacuju.)
Ako gospodin Gašić misli da svojim prisustvom ne bi bio neka uteha toj porodici, onda on sedi na pogrešnom mestu.
(Aleksandar Mirković: Stidi se.)
Dakle, ne stidim se ovoga što pitam.
Uvaženi gospodin Oriću, da li možete da umirite dame i gospodu da završim misao?
(Narodni poslanici SNS dobacuju.)
Pomozite mi da završim, molim vas, biću vam zahvalan.
Moj pitanje, ponoviću, je bilo. Da li je to tačno, tako sam ga započeo?
Ako to nije tačno, ja ću se sa ovog mesta javno izviniti svim onim ministrima koji su tog dana bili na onom mestu gde su trebali da budu. Hvala.
