Hvala, predsedniče.
Poštovane koleginice i kolege, uvaženi građani Srbije, probaću da se bavim tačkom dnevnog reda, sa verovatno potrebom da u nekom trenutku malo i iskočim iz dnevnog reda, kao i svi pre mene, prosto da se ne razlikujem.
Razgovaramo već treći dan, čini mi se, počeli smo pa iz početka, o jednoj važnoj temi koja je Izveštaj Regulatornog tela za elektronske medije i trebalo je, pretpostavljam, da razgovaramo o onim sadržajima koje smo u naletu tuge, emocija, političkih strasti, targetovali kao najveći problem.
Odlučili smo da je najveći problem i najveći motivator za nasilje koje se reflektuje, odnosno za dve najveće tragedije, upravo sadržaj na određenim televizijama. Te televizije smo opet targetirali u skladu sa tim kako nam odgovara.
Da u startu kažem da format kakav je „Zadruga“ ne razumem, još manje razumem ljude koji zainteresovano to gledaju, ali sam davno shvatila da mi kao narod imamo jednu potrebu za voajerskim pristupom u odnosu na život onog pored nas, i to nekako tradicionalno radimo, nekad preko plota, danas preko televizora. Opravdan je bio zahtev da se jedan takav format ukine i dobro je da smo do toga došli.
Do čega smo došli paralelno sa tim? Optužbe na račun članova Saveta REM-a možda i stoje. Međutim, ono što nam kao poslanicima nije dozvoljeno, nije nam dozvoljeno da mešamo babe i žabe i da građanima Srbije objašnjavamo kako sudbina ovih ljudi zavisi od naše odluke, jer to prosto nije tačno. U kom delu nije tačno?
Narodna skupština Republike Srbije ne može da smeni članove Saveta REM-a. Narodna skupština Republike Srbije odnosno Odbor za kulturu i informisanje može da konstatuje njihove ostavke, ukoliko do njih dođe, može da raspiše konkurs za nove članove REM-a, može da uputi poziv predlagačima da ponovo predlože svoje kandidate.
Ako imamo potrebu da ih sa druge strane nateramo da podnesu ostavku, onda se moramo obratiti opet njihovim predlagačima, što tretira sva moguća udruženja, predstavnike verskih zajednica, predstavnike nacionalnih manjina i da ne ponavljam ono što je, čini mi se, u diskusiji precizno objasnila moja koleginica Dunja Simonović Bratić. Opet smo stvari okrenuli naopako, opet zarad blagog profita političkog, jer ne mislim da može biti ko zna kako veliki i opet u trenutku u kome je to najmanje trebalo.
Danima se već čudim zašto konstantno kao jedan od zahteva koji nam predočava opozicija u Srbiji, narodni poslanici iz opozicije, uvek pod tačkom dva, ako ne i pod tačkom jedan, bude Regulatorno telo za elektronske medije. To je bio problem i onomad kad se napustilo zasedanje u mandatu 2016-2020. godina, to je bila tema svih protesta, pa i tema i zahtev sa protesta za koji se kaže da je bio, i ja verujem da jeste, „Srbija protiv nasilja“.
Ako neko mirne savesti može da na taj način zloupotrebi ne mali broj građana Srbije, ja mu u tome neću smetati, ali ako očekuje da ovde sad sedimo u sali i razgovaramo kao da je to baš sasvim normalno, izvinjavam se, nije. Trebalo bi da transparentnije i sa manje pristrasnosti govorimo o svemu. Ako je na televiziji „Pink“ najveći problem bila „Zadruga“, ja pitam šta je najveći problem na televiziji „Hepi“ koja nije imala rijaliti sadržaj u proteklih nekoliko godina, čini mi se? Pošto nisam na platnom spisku ni vlasnika „Pinka“, ni vlasnika „Hepija“, ja ću probati da i dalje u Skupštini Srbije govorim kao narodni poslanik, a čisto da napravimo razliku.
Ono što je bila druga tema, ne manje važna i opet se nažalost tiče nasilja, jeste nasilje koje trpe Srbi na Kosovu i Metohiji u protekla dva dana intenzivno. To traje mesecima. To traje godinama, ali ovo je sada eskalacija. Šta možemo da uradimo?
Čuli smo razne predloge. Ti predlozi nisu delotvorni, ali ako smo već toliko zabrinuti, a razumela sam da jesmo i verujem, poštovane kolege, bez razlike da li ste vlast ili opozicija, da iskreno mislite da tom narodu treba pomoći, evo, ja imam jedan predlog, a vi ga ignorišite.
Kad god ste, poštovane kolege, pre svega iz redova opozicionih poslanika, imali neki problem u vidu nepravde na koju ste ukazivali pred vašim prijateljima i kada bi bilo dragoceno da imam tako važne prijatelje među evropskim parlamentarcima, ja bih sa pravom bila ljubomorna na svakog od vas pojedinačno i kolektivno. Prilično su razumeli vaše zahteve i prilično su vam izašli u susret. Zahvaljujući tome, mi smo imali situaciju da smo u prošlom mandatu, kao ona, kako ste nas zvali, jednostranačka Skupština, izglasali promene izbornog zakona i spustili cenzus na 3%. To možda nije loše. Ja lično mislim da jeste, ali je manje važno šta mislim ja jedna u odnosu na sve nas koji smo o tome glasali, uključujući i mene. Sa ove distance vidim da je to bilo prilično loše, ali je manje važno.
Ono što je jako važno, ja sam kao i većina vas pretpostavljam ili svi, dobila poziv za susret sa gospodinom Bilčikom i predstavnicima Evropskog parlamenta u petak i biće dragoceno, da svoju zabrinutost za naše sugrađane, braću i sestre, kako god ih doživljavali, prezentujemo kao pitanje broj jedan.
Da zamolimo gospodu evroparlamentarce da i oni naglas kažu da nije humano da u 21. veku šikanirati jedan narod na njegovoj teritoriji koju ste prethodno oteli i nekome dali pa bez malo poklon, na eksploataciju, na korišćenje dobara, na pravo da maltretirate sve one koji nisu Albanci i jedan dobar procenat Albanaca, da ostanemo potpuno korektni.
Pa, da onda kada od njih čujemo kako je to posledica ne znam čega, kažete da isto tako nije prirodno nije demokratski, nije u skladu sa onim što baštini EU, Evropski parlament, da gradonačelnici budu izabrani zahvaljujući 150, 200, 300 glasova nekih ljudi u momentu kada je nastupio bojkot tih izbora od strane opet Srba.
Sve je to poštenije danas uraditi i delotvornije i imaće veći efekat, nego da se ovde javljamo po povredi Poslovnika sa nekim poluinformacijama ili izmišljenim informacijama i da objašnjavamo kako smo samo mi krivi što su Srbi brutalno prebijeni pre dva dana.
Nije to politička borba i koliko god se vama činilo da građani Srbije kojih ima, ponovo kažem, ne mali broj na protestima dolaze da aplaudiraju onome što ste vi postigli, bojim se da to nije tačno. Da je to tačno, ne bismo imali težnju da među sobom izaberete lidera koji će biti prvi čovek među organizatorima tog protesta.
Nije moj zadatak, ni moja namera da se mešam u vaš posao, ali je moja obaveza da vam kažem da kada građani Srbije pokažu nezadovoljstvo, to sigurno ne znači da su prezadovoljni onim što vi radite.
Moglo bi da znači da će biti ponosni ako svi kao predstavnici poslaničkih grupa u petak odemo i kažemo – najpre želimo da razgovaramo o sudbini naših sugrađana u južnoj srpskoj Pokrajini. Gospodo, predstavnici, evroparlamentarci, gospodo koja imate uticaja na svoja rukovodstva, na zemlje Kvinte, budite ljubazni, smirite to vaše drago, neuhranjeno, neobrazovano, nevaspitano dete kakav je Aljbin Kurti i objasnite mu da ne može samo zato što ima moćne roditelje biti neko ko tuče svu ostalu decu. Zašto sam napravila dete i od Aljbina Kurtija? Zato što nikako da se izmestimo iz sopstvenih ambicija i kažemo sami sebi još jednom ono što sam već rekla, nije ova tragedija smela da bude platforma za politički obračun, ona je morala da bude platforma da se sami sa sobom prvo zapitamo šta svako od nas može da promeni kod sebe da bi smo promenili i društvo i sveukupnu sliku. Hvala.
