Poštovani predsedniče, kolege i koleginice poslanici, kao i prošli put želeo bih da počnem sa rečenicom da ovakva tema i ovakva situacija u Srbiji zahteva dijalog i neku vrstu jedinstva.
Od kad smo počeli ovu raspravu nismo došli do toga da pokušamo da pomirimo stavove i pomirimo neke uglove iz koje posmatramo sadašnju situaciju.
U jednom trenutku kada smo ovu sednicu počeli, predsedniče, ja vam se na tome zahvaljujem, vi ste od određenih kvazi patriotskih, kvazi desničarskih snaga jako dobro skrenuli pažnju i izbili argumente kada smo govorili o merama Vlade koje bih ovim putem pohvalio, a to je razoružavanje Srbije u trenutku u kome su pokušali bespredmetno, bez ikakvog osnova, imajući tendencioznu nameru, da ukažu da se razoružavanje sprovodi selektivno i da nije za cilj ono što je iskazano u nameri Vlade i samom činu i samoj nameri da se smanji broj nelegalno naoružanih stanovništva, kao i da se preispitaju određene dozvole i stanje naoružanja po dozvolama koje su dobili.
Na tome bih vam se zahvalio jer je jako dobro i jako kvalitetno što vodite računa u svakom trenutku ove sednice da neko ne pređe granicu dobrog ukusa, naročito u trenucima kada je naše društvo u nekoj vrsti straha.
Uvek ću stati na stranu i uvek razumeti svakog građanina koji iskazuje i nezadovoljstvo i zabrinutost, ali pritom ne mogu da razumem potrebu preterane politizacije jedne ovakve teme.
Dakle, REM je najnapadanija, jedna od najnapadanijih institucija. Kad god se pojavi neka krizna situacija, kad god je neki problem, uvek se kreće od REM-a i uvek jedan od zahteva je REM. Bojim se da tim činom dovodimo tačku tenzije do usijanja, ne zbog samog REM-a, već zbog pritiska koji se vrši u kriznim situacijama.
Molim vas, drage kolege, ja verujem, imam razumevanja za činjenicu da želite da iskažete neka nezadovoljstva i kao politički predstavnici građana. Nikada neću otvarati prostor za sukob sa različitim i drugačijim mišljenjem, ali sa druge strane, molim vas da negde ja sam počeo već i sa određenim kolegama iz opozicije kad razgovaram, sretnemo se na hodniku, kažem – ljudi, mora da se spusti tenzija, mora da se spusti taj odnos. Uvek u tim raspravama i u tim razgovorima dođemo ko je počeo prvi, ko, šta, kako radi. Hajde da se razumemo da prosto niko tako ne treba da radi.
Ne možemo da karakterišemo kada mene neko napadne da je to osvajanje slobode, a kada ja nekog napadnem, da je to akt nasilja. Prosto, nemojte da menjate te teze i nemojte da ulazimo u situaciju koja nije dobra za ovo društvo. Srbiji i regionu je danas najpotrebniji mir zbog svega što se dešava u našem okruženju i u našoj samoj zemlji.
Takođe, i građanima Srbije je potrebna neka ravnoteža, neka mogućnost da razgovaramo. Ja sam siguran da u najboljoj meri možemo razgovarati o suštinski problematičnoj temi u ovom društvu, ali to je između ostalog nasilje, ali ne kroz prizmu i ne kroz traženje odgovora u žrtvovanju određenih pojedinaca u REM-u i njih optužiti, upirati prstom da su oni odgovorni na svaku moguću temu koja može da se iskoristi. Negde, oni su označeni kao krivci, negde su oni ti koji dozvoljavaju. Da li je baš tako? Nije.
Znam da znate da nije i zato apelujem. Boško Obradović je u jednom trenutku, na početku ovog zasedanja, takođe vrlo odgovorno apelovao na spuštanje tenzija, na pokušaju razgovora, a odmah zatim napao kolege.
Molim vas da imamo u vidu činjenicu da ako pričamo o REM-u pričamo suštinski, damo predlog suštinski na promenu zakona. Ako je neka mogućnost da se nešto uradi na ovu temu, onda je to suštinski promena i zakona i podzakonskih akata na ovu temu i pravilnika kako bi mogli da budemo zadovoljni samim programskim sadržajem.
Svakako je legitimna rasprava o programskim sadržajima na tim televizijama, ali taj razgovor i promena zakona i promena članova REM- i bilo kakvog rešenja je u našem dogovoru i našem razgovoru, u dijalogu, u kompromisima i shvatanjima šta je ono što je ovom društvu potrebno.
Građanima Srbije u ovom trenutku je potrebna sigurnost. Potrebno je da iz ovog najvišeg Doma se šalju poruke, između ostalog, i poruke empatije, davno zaboravljene, da kažemo da ne može sve država da uredi i uradi, već da u jednom trenutku moramo da iskoračimo i kao političari i kao lideri ovog društva, svako od nas ponaosob i da pozovemo one segmente društva koji mogu da nam daju stručne i kvalitetne odgovore na ovo, da formiramo, koliko god je potrebno, komisija.
Pođite uvek od sebe da se vama desi lično ili privatno neka takva krizna situacija, koga ćete pozvati? E te ljude predložite, te ideje iznesite i svi zajedno da ih usvojimo. Samo najbolje ideje mogu našu zemlju da guraju napred.
Ne želim nijednog trenutka da spočitavam bilo kome bilo šta, nemam na to pravo, ali mislim da preterujemo u kvalifikacijama, u tenziji koju izazivamo, o samom nezadovoljstvu građana, koje pokušavamo da dodatno politizujemo. Raspolućujemo društvo, a onda ćemo postići šta? Realno, ništa.
U raspolućivanju društva nećemo postići ništa. Kada su ovako teške krizne situacije potrebno je ujedinjenje, sabornost, a mi to nemamo. Svih ovih dana iza nas od te velike tragedije mi to nemao.
Upiremo prst, tražimo ostavke, smene, kao da je to rešenje. Vrlo mali broj kolega je ponudio neko suvislo rešenje o kome može da se razgovara. Niko neće da se protivi činjenici ili izrečenoj rečenici da medijska slika u Srbiji nije idealna, ali nije idealna ni na jednoj strani.
Nažalost, mi smo počeli po svakoj temi da se delimo samo zato što valjda verujemo da ćemo tako dobiti neki politički poen više ili naneti štetu onom drugom. Ja ne vidim u ovoj tragičnoj nesreći prostora ni za jedan jedini politički poen, niti je to normalno, niti to treba da se radi.
S druge strane, uvek ću biti spreman da razgovaram o objektivnoj odgovornosti bilo koga, ali mora da se nađe mera i granica.
Bojim se da danas mi kao poslanici, kao predstavnici građana nedovoljnim obraćanjem stručnoj javnosti nismo pokušali da odgovorimo na ključno pitanje - ok, kada uradimo taj medijski sadržaj, kada uredimo taj prostor za elektronske medije, šta ćemo sa prostorom koji ostaje nepokriven i ovim i ovakvim zakonima i podzakonskim aktima, a to je sam internet, sve te društvene mreže, sve te platforme?
Po meni, nije ključ u zabrani. Po meni je ključ da se vratimo onome što je najbitnije, a to je porodici i da iz porodice pokušamo našoj deci… Ja kao roditelj sedmogodišnjeg sina ulažem mnogo veće napore nego što su moji roditelji tada ulagali kako bi mom detetu objašnjavao godinama mogućnosti i alternative korišćenja tih društvenih mreža, tih savremenih tehnologija na način na koji može da ga usmere i afirmišu dobro, na progresivno, na bolje.
Svuda u svetu, pa i kod nas spornih sadržaja je bilo, ima ih i biće ih. To ne možemo zaustaviti.
Razgovarajući sa prijateljima da li su rijaliti… ne branim ih, ne gledam ih, duboko ih osporavam i ono što oni nose sa sobom, ali da li naša deca stvarno i najmlađi gledaju te rijalitije i onda sam sa prijateljima, generacija smo, došli smo do odgovora da toga nema. To je za njih prevaziđeno.
Kolega Jovanov je to više puta naglašavao. Deca se sa time na neki način sprdaju. Prave od toga neke mimove i pokušavaju da ismejavaju našu generaciju i generaciju svojih roditelja sa tim spornim sadržajima, jer nisu oni ti koji svoje vrednosti baziraju na rijaliti programima. Mi moramo da se vratimo osnovi, porodici, razgovorima sa svojom decom, pokušajima da deca budu otvorenija prema nama.
Drugi deo koji je potreban da uradimo jeste da se mi svi dodatno edukujemo da možemo da ispratimo razvoj savremene tehnike i tehnologije i da zajedno sa njima učimo i otvaramo nova znanja i nove vidike i za nas i za njih i da dajemo ključne odgovore na pitanja kao parlament.
Pozivam vas još jednom, bez želje da bilo kome držim predavanje, namećem mišljenje, da pokušamo zajedno ujedinjeni da se obratimo barem po ovim tačkama dnevnog reda i temama koje su prouzrokovale i izazvale ovu sednicu, a to su tragični događaji koji su se desili, da pokušamo da nađemo ključ koji segmenti našeg društva mogu da nam ponude kvalitetne i dobre odgovore, koji sve stručnjaci, iz kojih oblasti su nam neophodni da kreiramo zakone i podzakonske akte i u oblasti medija i sve prateće zakone koji su potrebni i vezani za ovo kako ovakve i slične stvari nam se ne bi ponovile.
Hvala vam.
(Boško Obradović: Replika! Lično sam spomenut.)
