Poštovani građani Republike Srbije, kolege poslanici, uvaženi predsedniče Skupštine, gospodine Orliću, uvaženi predsedniče Skupštine, gospodine Orliću, namerno sam to rekao dva puta, shvatite ovo bukvalno, zaista bukvalno. Uvažavam vas, jer ste pre svega predsednik Skupštine, a naročito zbog toga jer ste moj kolega. To od vas ne osećam ka sebi. Ja mislim da nijedan od ovih poslanika oko mene, to ne oseća sa vaše strane. To ste pokazali u ovih par sati od jutros, koliko već ima. Atmosfera koja vam je prisutna ovde je uglavnom zahvaljujući vašem odnosu prema nama i zato nam je ovako kako jeste i zato nam građani na ovim protestima izlaze i odgovaraju ovako kako odgovaraju. O tome ću malo kasnije kroz diskusiju ćete videti koliko sam ovog puta u pravu.
Obraćam se vama, kolege poslanici iz vlasti, i pitam vas – dokle bežite od prihvatanja odgovornosti za sve ovo što nam se dešava, za ovo gde smo u suštini? Dokle ćete da branite neodbranjivo da srljate u nešto u šta ne treba srljati? Mi koji vam nikada nismo dobacili, koji vam nikad nismo rekli ružnu reč, smo u našim obraćanjima, i gospodina Tomaševića i Marsenića, vam rekli odgovornost je i naša, odgovornost je svih nas ovde što smo ovde gde jesmo, ali je u ogromnoj većini vaša. Umesto da tako razgovaramo mirno, hladno, bez uvreda, bez podmetanja, bez razvodnjavanja, bez manipulisanja, bez uvreda, bez dobacivanja, sa vaše strane čujemo sve i svašta, verujte.
Vi mislite da to ne čuju građani. Čuje jedan deo, i zbog toga, ponavljam ono od malopre, su na ulici i biće ih sve više zbog takvog odnosa, jer vi sebi dozvoljavate da kažete najružnije moguće profesoru Vladeti Jankoviću, najružnije moguće sa više strana Siniši Kovačeviću.
(Narodni poslanici SNS dobacuju.)
Evo i sada. Nema razloga da galamite. Dakle, to je, evo ga naš poslanik, kolega iz Subotice. Dobro, neka ga. Ali, vi to ne razumete, ljudi. Mi sve više tonemo u neke gluposti i razdvajamo se zbog ove međusobice koju imamo.
Dakle, sve će više ljudi, a videćete u petak, biti na ulici zbog ovoga. Imali smo nekoliko dana…
(Nataša Jovanović: Ne galami više. Tiše malo.)
Dobro, moja zemljakinja ima šta da mi kaže. Nadam se da će posle učiniti, ali dobro.
(Nataša Jovanović: Samo ti mene prozivaj.)
Dakle, imali smo jednu neverovatnu priču svih ovih dana, jednu torturu predsednika Vlade, gospođe Brnabić, prema nama opozicionim poslanicima. To je trajalo pet dana. Pet dana smo slušali višesatnu tiradu gospođe Brnabić prema nama poslanicima iz opozicije. To je bilo po sistemu vruće hladno, pa počinje - hajde malo da se dogovorimo, hajde malo da spustimo loptu, hajde malo da se razumemo, da budemo jedinstveni malo, hajde malo da razgovaramo ljudski, pa onda odmah nastup - hajde malo neljudski, pa ružne reči, pa napadi, pa ponavljanje, Jovo Bakić, pa svašta, svašta, svašta, pa psovke, pa guranje mikrofona, da ne kažem razbijanje mikrofona u sali, koja je naš dom, u našoj kući poslanicima koji su je birali da bude na mestu na kome je izabrana i na kome jeste.
Dakle, gospodo, ko to još može da razume. Onda nam kaže - rijaliti. Nismo mi, kaže ona, doveli to u naše programe, nego neki drugi. Imate i rijaliti, čuli smo to i malopre, na nekoj drugoj televiziji. Zaboravila je samo da kaže, a valjda znamo kakav je bio onaj rijaliti, a kakav je ovaj rijaliti na ovoj drugoj televiziji gde je sport, rekreacija itd, a kakav je ovaj rijaliti, koji je navodno, ukinut, gde je užas, gde je prostitucija prisutna, gde svega i svačega mogućeg doživeti i videti.
Onda nam kaže, pazite, samo polako razmišljajte o tim rečenicama, koliko smo oružja oduzeli, nekada je bilo neuporedivo više oružja u nas, sada je mnogo manje. Pitam samo, odlično, kako tada nije bilo ovog užasa koji smo mali sada? Zbog ambijenta, zbog atmosfere. Možete da imate i dve puške pa da bude užas, ako atmosfera nije dobra. Mi u ovim našim odnosima sve gore radimo ka toj atmosferi radimo. Biće nam sve lošije i sve gore zbog toga.
Onda postavljam normalno pitanje, ljudi - zašto ovde nema ni predsednika Vlade, ni ljudi iz Vlade, ni nikoga iz REM-a? Nema ih, a mi o REM-u pričamo, jer kaže predsednik Vlade, gospođa Brnabić - nismo mi birali REM. To je najdemokratskije izabrano telo u istoriji. Da ne čitam kako je izabrano svih devet članova. Stvarno? Pitam vas nešto – da li je moguće, evo, baš vas gledam, zaposliti danas čistačicu da se vi ne pitate, dobro, na određeno da bi glasala, to znam? Nemoguće je. Da li je moguće da ste doneli, recimo, odluku, ljudi, pre par godina da direktore škola konačno bira ministar? Pazite, to znači ministar je genije, poznaje sve profesore i nastavnike po celoj Srbiji i onda on zna bolje od školskog odbora ko će da bude direktor. Zna čovek i tu nema, znači, dileme.
O televiziji jednoj i drugoj, o kojima pričamo, koje imaju nacionalnu frekvenciju, da ne govorim. Suviše je reči izgovoreno oko toga i suviše je loše i one moraju da izgube frekvenciju. O RTS-u, gospodo, pa šta je zadatak REM-a? Prvi put RTS prikazuje ono što se dešava na protestima protiv nasilja jer je televizija opkoljena. Zamislite, pa šta je zadatak REM-a? Šta treba da radi televizija sa nacionalnom frekvencijom? Ne samo da nas obaveštava kako treba i na pravi način, nego da određene stvari ukida, ne dozvoli. Toga nema.
Onda imamo onu priču koju prosto ljudi ne mogu da shvate, da prihvate bar mi ovde, imamo izvestioca Odbora za kulturu i informisanje. Šta je zadatak tog čoveka? Zadatak je da nam kaže šta je bilo na Odboru, kakvi su zaključci sa Odbora i da o tome pričamo, da razgovaramo.
Mi smo u dva navrata po pola sata i više slušali tiradu svega i svačega. Pomenuto nije bilo ništa od onoga šta je bilo na sednici Odbora. Bilo je napada na sve i svašta, pojedinačno, grupno, televizije, poslanici. Zamislite, reč – pijanduro. Uvaženi predsednik Orlić ne reaguje. Primerku – kaže poslanik. Pazite – primerku, znači životinja. Uvaženi predsednik Orlić ne reaguje. Barabo, bitango – kaže šefu poslaničke grupe Dveri. Uvaženi predsednik Orlić ne reaguje.
Izvestilac koji je operisan od kulture informisanja, izgleda i ne samo od toga, rekao bih i nešto drugo ali bih izašao iz onoga kako treba da se čovek ponaša kao poslanik, je do te mere zagadio priču ovde da je stvarno meni bilo muka oba puta, a ne znam kako je bilo vama.
Dame i gospodo poslanici, imate onu priču, toplu, od premijerke, ili premijera, kako ja volim da kažem, to sam nekad tako učio a vi to sad menjate, dobro, dakle, hajde malo da razgovaramo, hajde malo da jedinstveno dođemo do nečega što se svi slažemo, zaista slažemo. Ali, sa kim? Sa Anom Brnabić i sa izvestiocem? To je prosto nemoguća priča. Voleo bih da bude moguća.
I da vas podsetim, nemojmo da zaboravljamo još jednu stvar koja nam ostaje po strani. Imali smo temu – poslanička pitanja. Imali smo to na dnevnom redu. Imali smo onaj četvrtak. U tri sata smo trebali svi mi da pitamo nešto predsednika Vlade i ministre u Vladi, da nam odgovore na naša pitanja koja nas bole, tište, interesuju, u ovom kriznom trenutku za ovu zemlju.
Šta smo imali? Tri sata. Od tri sata poslaničke grupe, uglavnom manje, su postavile po neko pitanje, u tri sata su oni odgovarali šta im je palo na pamet. Namerno su razvlačili da ne dođe red na nas iz NADE ili neke druge. Nikako. Valjda svi treba da imamo prostor za to?
Dalje smo imali jednu stvar koja je neverovatna. Na pitanje jednog od poslanika, mislim da je bio u pitanju poslanik iz poslaničke grupe vojvođanskih Mađara, šta je sa nekom prugom, recimo, Novi Sad-Subotica, predsednik Vlade je odgovarala pola sata, a onda je jedan od ministara uzeo „banku“ i čovek je 45 minuta pričao o svemu i svačemu, pomenuo nije prugu, pomenuo nije trasu Novi Sad-Subotica. Pričao je o nekom disidentu iz Republike Srpske, pa onda ovde u Srbiji, nekom žutom, kako je rekao. To je poenta mog izlaganja. Na primedbu poslanika DS upućenu predsedniku Skupštine, vama, uvaženi predsedniče Orliću, da ovo nije tema, vi ste se obratili – Što vičete?
Dakle, niko odavde, osim u određenim okolnostima, ne viče. Viču ovi preko puta. Vi to ne čujete, ne vidite, vas to ne zanima. A onda nama koji ne vičemo kažete – Nemojte da vičete.
Ovo je istina. Možete vi da žmurite oko toga, zamajavate javnost da to nije tako, ali je tako.
Gospodine Orliću, prelazim na ono kako sam i počeo. Kako god se to vama sviđa, ali zaista vam kažem, uvaženi predsedniče, vi zaista vršite nasilje nad opozicijom, i to direktno, na razne načine. Pokazali ste to i ovog puta, i više puta, i danas. Vi to, naravno, na svoj način radite, ali to je prepoznatljivo i to utiče na ono što će da se desi u petak i ovih dana. Ja ne volim da se to desi tako, ali, moram da vam kažem, vi ste izuzetno obrazovan čovek i svaka vam čast. Ja znam šta ste završili i da ste doktor nauka, takođe znam da ste bili izvrstan đak.
Ali, šta je u suštini intelektualac, gospodine uvaženi predsedniče Orliću? To nije dovoljno da bi neko od nas bio intelektualac, potrebno je još mnogo toga. Recimo, ono što je najvažnije, po meni, potrebno je da bude slobodan čovek. Pazite – slobodan čovek. To je neki čovek koji je apsolutno svoj, koji nema tutora, koji ne mora da se naročito ističe, pod znacima navoda, da bi se nekom dodvorio, da bude jači od nekoga, da bi ga pobedio, nego je slobodan, siguran u sebe i normalan. Dakle, to je činjenica.
Drugo, gospodine Orliću, uvaženi predsedniče Orliću, kako vi delite nas, ove ljude ovde, uopšte ljude? Na vaše i tuđe, po mom mišljenju. Vaši su vaši. Svi ovi tuđi za vas su neprijatelji. Ne, mi vam nismo neprijatelji, mi možemo da vam budemo samo politički protivnici. Vi nas tako razdvajate, tako nas definišete, tako se prema nama ponašate. A ljudi, gospodine Orliću, treba da se dele drugačije. Mogu da budu dobri, mogu da budu loši. Mogu da budu hrabri, možda ne budu hrabri. Mogu da budu vredni, mogu da budu lenji. Mogu da budu pametni, mogu da budu manje pametni. Biti lenj nije dobro, biti vredan jeste dobro, biti pametan je dobro, ali je od svega najvažnije, daleko najvažnije, biti čovek i biti dobar. E, to kako i koliko je ko dobar, to se ne određuje po čovečijem sudu, nego po božijem. To svi znamo, vernici smo, verujemo u jednoga boga. On može biti samo jedan, o bilo kome od nas da se radi. Dakle, po božijem.
Da vas samo sve podsetim – postoje mnoge stvari koje nas upućuju da razmišljamo o ovome što ću sad da vam kažem, a to sve veze ima sa onim kako se mi jedan prema drugom ili jedni prema drugima ponašamo. Jedan od najvećih, ali najvećih vladara svih vremena i najpametnijih, Solomon je svome sinu, u Starom zavetu vam to piše, savetujući ga rekao mu – Početak je svih mudrosti strah od boga. Dakle, ako se bojite boga, onda niste cinik, onda nemate dvojne aršine, onda ne delite ljude, onda ne podmećete priču, onda se ne pravite naivni, nego ste manje grešan čovek jer ste takav kakav jeste.
Ja sam siguran da ste me vi shvatili, gospodine Orliću. Nisam siguran koliko ćete da prihvatite ovo dobronamerno što vam sada pričam. Voleo bih da to tako shvatite i tako prihvatite. Voleo bih da tako isto razmišljaju i ovi moji, dragi poslanici, kolege, sa druge strane, jer ako tako razmišljamo, onda nam može doći to dobro, a ako ne, teško nama.
Moj vrli prijatelj i time završavam drage moje kolege, Radoš Bajić je rekao – selo gori, a baba se češća. Sećate se te serije koju je Grad Kragujevac finansirao i podržavao, jer je to bilo dobro za sve nas, za Srbe, za narod, za ono što je tradicija i što treba da nam ostane. Dakle, stvarno nam gori mnogo toga. Od nas svih zavisi kako to da ugasimo, da to bude malo bolje, ali mi se ne češljamo. Da li se vi češljate, voleo bih da se ne češljate. Ne daj Bože, ako se češljate onda teško nama. Zahvaljujem.
