Član 107. stav 2. Na sednici Narodne skupštine nije dozvoljeno neposredno obraćanje narodnog poslanika drugom narodnom poslaniku.

Gospodine Orliću, i vi i ja vidimo da postoji određena fiksacija gospodina Jovanova prema Ćuti, odnosno gospodinu Jovanoviću, tako da vas molim da sledeći put reagujete.

Prosto je neprimereno da svi slušamo privatne ljubavne izlive ili šta već.

Da ne slušamo kada Ćuta viče iz klupa? Pa, ja bih bio najsrećniji da je to moguće, ali on kako uđe, on počne da viče iz tih klupa.
(Aleksandar Jovanović: Ja vam kvarim sreću!)
Čujete to i sami?
Evo sad opet viče.
Šta ja sad da radim? Ukažem jednom, ukažem dva puta, zamolim čoveka jednom, pet, deset puta.
(Miodrag Gavrilović: On je dobio opomenu.
Ako ništa drugo ne pomaže, ja i opomenu izreknem, ali šta još čovek da radi da bi Aleksandar Jovanović počeo da se ponaša pristojno i da ne viče? Šta još da radi čovek?
Vi ako budete imali neku dobru ideju, imate, što se mene tiče, odrešene ruke i da dođete u bilo kom trenutku i da je podelite sa mnom.
Dajte predlog šta da radimo, a da neki efekat pozitivan proizvede kod Aleksandra Jovanovića Ćute, pošto, kao što ste videli, ne pomaže ništa. Čovek kako uđe, počne da viče i to je to.
(Miodrag Gavrilović: Vidite da je to dvosmerna ulica. Ljubav je dvosmerna ulica.)
Šta kažete? I vi osećate ljubav? E, svašta.
Dobro. Čudo ste.
Evo, Ćuta Jovanović traži nežnost. Vi ste tu smejete. Kažete da osećate ljubav. Kad biste samo mogli da da budete ozbiljni, i jedan i drugi.
Čeka na reč Andreja Savić.
Svašta će čovek ovde da vidi, a da se nije nadao da je u Narodnoj skupštini moguće.
Izvolite.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, tok višednevne rasprave pokazao je da je pitanje anketnog odbora ne samo logično, već i neophodno imajući u vidu stepen društvene opasnosti koji je kao retko kada ustalasao javno mnjenje, probudio emocije i pokrenuo širok front da treba nešto učiniti kako nam se ovakve tragedije ne bi događale i u budućnosti.

U danima tuge i bola, ja lično i svi mi, duboko saosećamo sa porodicama nevinih žrtava, a na Narodnoj skupštini je da u okviru svojih ovlašćenja da svoj doprinos u prevazilaženju nacionalne katastrofe koja nas je zadesila.

Ovde nije bitno ko je prvi pružio ruku, opozicija vlastima ili vlast opoziciji. Bitna je saglasnost da se ide na formiranje anketnog odbora, što je po meni ispravan mehanizam demokratije.

Mislim da tragični događaji nisu samo stvar bezbednosne politike države. One su, po meni, interdisciplinarnog karaktera. To je i pitanje prava, tradicije, sociologije, psihologije, morala, etike, obrazovanja, zdravstva, komunikologije, politikologije. Jednom rečju čitavog modela državnog ustrojstva i postojeće empirijske realnosti u kojoj živimo svih ovih turbulentnih godina.

Tragični događaji koji su bili okidač da se svi usmerimo ka sagledavanju mentalnog stanja nacije nisu specifika samo ovog prostora i nisu se tek sada pojavili.

U pripremi za ovu diskusiju ja sam malo analizirao i pregled na međunarodnom planu svih ovih pojava i interesantno je da je takvih pojava, recimo u Evropi, bilo ne malo, čak i u razvijenim državama građanske demokratije.

Dakle, toga je bilo i ranije i stoga ne treba politizovati tragediju u pokušaju stvaranja kritične mase, kako bi se vaninstitucionalnim mehanizmima, zloupotrebom narodnih emocija išlo ka promeni vlasti.

Ovakve tragedije treba da budu povod ujedinjenja čitavog naroda i traženja rešenja u cilju prevazilaženja postojeće situacije, a ne da budu dodatni generator produbljivanja podela u političkom životu, jer tu, po meni, neće biti pobednika, već samo poraženog, a to je narod i perspektiva države u prelomnim geo-političkim trenucima u kojima se svi nalazimo.

Ako se eliminišu pojedine politizovane diskusije koje su svojstvene pred političkim društvima, ispod su donjeg praga kulture dijaloga, rekao bih da smo ovde čuli i korektne stručne, argumentovane i konstruktivne ideje, mišljenja i sugestije.

Mislim da je to i dobra polazna osnova za predstojeći rad anketnog odbora koji bi trebalo da sublimira sve aspekte tragičnih događaja.

Ono što je karakteristika u danima iza nas i pred nama je fokus države i naroda da se kompleksnost tragičnih događaja prevaziđe.

Preduzete mere nadležnih državnih institucija su prema međunarodnim standardima bile blagovremene, o čemu su se pozitivno izjasnile i neke ključne članice Međunarodne zajednice. Nadležne institucije iz obrazovnog, zdravstvenog, policijskog i drugog sistema, uz direktno uključenje roditelja i njihovih preporuka, počeli su da oblikuju buduće modele ponašanja.

Percepcija tragičnih događaja je možda po prvi put okupila sve relevantne subjekte i to može predstavljati putokaz za budućnost. Na delu su brojni stručnjaci, službena lica, nevladin sektor, javno mnjenje. U tom kontekstu ovaj anketni odbor, uprkos žestokoj političkoj polarizaciji, može i svakako treba da pošalje jedinstvenu poruku o tome da i u parlamentu možemo biti zajedno posvećeni ovom problemu i da se na ovom pitanju ne bi smeli da delimo.

U definisanju i kvalifikovanju tragičnih događaja čini mi se da treba poći od utvrđivanja činjenica, dijagnoze stanja, uz uključenje verifikovanih stavova i naučnog i stručnog karaktera.

Posle mesec dana od tragičnih događaja uočavaju se brojne okolnosti u smislu uzročno-posledičnih veza i sagledavanja onoga što nas je sve zadesilo i što nas može usmeriti ka bližoj i daljoj budućnosti.

Bez pretenzija da namećem lične stavove, otvorio bih neka pitanja i dileme koje su bile prisutne u diskusijama, jer to može biti jedan od mogućih metodoloških puteva u predstojećem radu anketnog odbora.

Prvo, preispitivanje normativnog okvira brojnih segmenata našeg društva, odnosno da li je pravna regulativa zadovoljavajuća ili je samo formalno usklađena sa pravnim okvirima EU, a u praksi se suočavamo sa raskorakom između normativnog i stvarnog.

Drugo, da li su ovi događaji čin terorističkog akta ili socijalne patologije i kako ih vrednujemo u odnosu na izazove, rizike i pretnje bezbednosti koje smo inače definisali u strategiji naše nacionalne bezbednosti. U njoj smo, a to mogu kompetentno da tvrdim, jer sam i sam bio učesnik u pisanju tih strategija posle 2000. godine, mi smo definisali izazove, rizike i pretnje bezbednosti i odredili model nacionalne bezbednosti.

Da li smo u njoj mogli da predvidimo, pored fenomena terorizma i organizovanog kriminala, i pojave masovnih ubistava ove vrste? Teško, jer ako u ovim aktima nema političke motivacije, onda to nije terorizam. Ako je reč o ekstremnim poremećajima opšteprihvaćenih društvenih normi i ponašanja, onda je reč o socijalnoj patologiji, a onda se radi o potrebi mobilisanja čitave društvene zajednice.

Treće, što je po meni, takođe, dosta važno, to je potreba preispitivanja sistema vrednosti, koji je razoren nestankom nekadašnje zajedničke države, a nije zbog raznoraznih okolnosti stvoren novi.

Kako smo uopšte došli do toga da u tranziciji socijalizma u kapitalizam, u kome se sada nalazimo, nekritički prihvatimo one strane vrednosti i uzore koji razaraju autentično biće naše kulture, tradicije i svega onoga što smo vekovima stvarali građenjem sopstvenog identiteta.

Sledeća stvar koja po meni zaslužuje pažnju je teza da mnoge neke preduzete mere u saniranju teških posledica mogu biti prihvaćene, a neke ne. Da li su, na primer, mere Ministarstva unutrašnjih poslova u delu koji se odnosi na razoružanje stanovništva, akcija koja se završava sutra, da li su one dovoljne, da li su one represivne ili preventivne? Ili, recimo, angažovanje psihijatrijskih i drugih stručnjaka u saniranju posttraumatskih posledica kod dece, sa primenom različitih terapeutskih metoda, itd, itd.

Mnoga pitanja se danas otvaraju, naročito od dela opozicionih predstavnika. Ja bih postavio kontra pitanje. Na primer – u kojoj meri je aktuelna vlast mogla da predvidi mogućnost ovakvih tragedija, ako mnogi drugi u svetu nisu mogli da spreče slične i još teže događaje, iako su u odnosu na nas na mnogo višem bezbednosnom, ekonomskom, kulturološkom i povoljnijem političkom ambijentu? Ili, kako zaustaviti sindrom kopiketa? Znači, fenomen koji je nakon prvog tragičnog događaja, pri čemu je masakr u školi na Vračaru bio okidač za sledeći u selima Srbije, a potom i na brojne pojedinačne pretnje i lažne prijave, na stotine i stotine, u više stotina škola i drugih objekata.

Kada su u pitanju nedavni tragični događaji, čini mi se da iako je modus operandi isti, ipak ima razlike sa stanovišta fenomenologije ispoljavanja. Zločini u selima oko Mladenovca i Smedereva na način kako su se desili, već su bili viđeni u bližoj prošlosti, čak i kod nas, o čemu je već bilo reči.

Naravno da su tu bitna i strana iskustva. Ja ne bih previše ulazio sada u analizu stranih iskustava, u Americi, koja je tipična kao država sa najvećom frekvencijom ovakvih ispoljavanja, evropskih država itd, već bih ukazao na neke moguće mere, što je inače jedna od osnovnih intencija anketnog odbora.

U razmatranju mogućih mera države koje bi se odnosile samo na negativne uticaje i posledice na dečije fizičko i mentalno zdravlje, ali i na bezbednost građana u celini, kao što je to nažalost problem masovnih ubistava odnosno masovne pucnjave i kojima bi se rešio veći deo problema koji ih uzrokuju, ja bih predložio nekoliko mera.

Naravno, mi ne možemo preslikati strane modele, već ih moramo prilagoditi našoj sredini, našoj kulturi, porodičnim vrednostima. Stoga bi jedna uporedna analiza stranih iskustava, kao što je, na primer, iskustvo Norveške posle slične tragedije 2011. godine, u toku je i posete norveške delegacije Srbiji, bila od važnosti za rad anketnog odbora.

U našoj javnosti su od 2011. godine iznete brojne ideje od kojih je najpoznatija inicijativa za tzv. Aleksin zakon, kao reakcija na tragičan slučaj dečaka iz Niša, žrtve vršnjačkog nasilja. Predlog ovog zakona je sačinjen 2016. godine i o njemu je već bilo reči u ovoj raspravi, ali nije ulazio u proceduru.

Ja bih, međutim, pomenuo, kao dobru polaznu osnovu za rad anketnog odbora, postojeću Vladinu Strategiju za prevenciju i zaštitu dece od nasilja za period od 2020. do 2023. godine. Ona ove godine ističe.

Moj predlog je da, bez ulaženja u detaljniju raspravu, uz uvažavanje prethodnih inicijativa i važeće strategije treba, povodom nedavnih tragičnih događaja, preispitati mogućnost donošenja leks specijalis zakona za zaštitu dece kojim bi se pravno tretirali svi rizici po sigurno i zdravo odrastanje dece i svi oblici zaštite koje društvo mora da preduzme.

U zaključku bih samo napomenuo da će poslanici, koji pripadaju i na listi su SPS-a, podržati predlog donošenja odluke o obrazovanju anketnog odbora. Hvala.

Hvala vam, gospodine Saviću.
Sada određujem redovnu pauzu i nastavljamo za šezdeset minuta.
(Posle pauze.)

Nastavljamo sa radom.
Reč ima Aleksandar Marković. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o obrazovanju anketnog odbora radi utvrđivanje činjenica i okolnosti koje su dovele do masovnih ubistava u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i na teritoriji Smedereva i Mladenovca, u Malom Orašju i Duboni.

Sama činjenica da je predlagač ove tačke dnevnog reda narodni poslanik koji dolazi iz redova opozicije govori u prilog tome da smo mi iz Srpske napredne stranke ili ako hoćete iz vladajuće većine spremni za dijalog, da želimo da razgovaramo sa svim relevantnim faktorima u društvu, ma šta mislili o njima, da ne bežimo ni od jedne teme, već naprotiv, želimo da volimo dijalog o svim bitnim pitanjima za državu i građane.

S tim u vezi, proteklih nedelja smo imali nekoliko iscrpnih rasprava, raspravu o Izveštaju o bezbednosti koju nam je dostavilo Ministarstvo unutrašnjih poslova, zatim o Izveštaju o nadzoru programa pružalaca medijskih usluga, koje nam je dostavilo Regulatorno telo za elektronske medije, a danas evo, kao i juče, raspravljamo o predloženom anketnom odboru.

Dame i gospodo narodni poslanici, prošlo je nešto više od mesec dana od kako su nas zadesile nezapamćene tragedije koje su, ubeđen sam, ostavile ranu i trag na svakom čoveku u Srbiji. Ti zločini, kako onaj u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ na Vračaru, ja moram da kažem – na mom Vračaru, u opštini u kojoj sam rođen, opštini u kojoj živim celog života, tako je i u selima Malom Orašju i Dubona, otvorili su niz pitanja na koja kao društvo, ali u ovom slučaju kao Narodna Skupština treba da pronađemo odgovore. Ta pitanja su - kako nam se ovo dogodilo? Kako da se izborimo sa ovim? Kako da sprečimo da nam se ovako nešto više nikada ne ponovi?

Anketni odbor, kada ga budemo obrazovali, nesumnjivo će dati izvesne odgovore na ova pitanja i ja ću se maksimalno potruditi da dam i lični doprinos u radu ovog tela. Međutim, ako je suditi po atmosferi u kojoj i ova sednica protiče, ona ne obećava da će se svi članovi budućeg odbora postaviti nepristrasno i principijelno u radu ovog tela.

Ja izražavam veliku bojazan da će se deo članova anketnog odbora postaviti na način da im je partijski interes ispred istine, da im je dnevna politika važnija od onoga što ovo telo treba da uradi i da im je politizacija ovih tragedija bitnija od činjenica koje treba da prikupimo, kao kada smo pre par nedelja imali Izveštaj o bezbednosnoj situaciji u Republici Srbiji nastaloj nakon ovih masovnih ubistava, a gde je svako imao priliku, gde je svaki narodni poslanik mogao na jednom mestu da sagleda sve činjenice i relevantne podatke o ovim tragičnim događajima, uključujući i hronologiju samih zločina, postupanje pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova, uključujući i pregled bezbednosnih mera pre nego što su se desili predmetni događaji, dakle, redovno postupanje pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova. Zatim, pregled bezbednosnih mera koje su uvedene nakon predmetnih događaja, kao i zaključnu ocenu trenutnog stanja bezbednosti u zemlji.

Poražavajuće je koliko se narodnih poslanika, koji sede preko puta mene, ponašalo kao da nije ni pročitalo taj Izveštaj ili još gore kao da ih taj sadržaj tog Izveštaja apsolutno ne zanima.

Neki su se bavili protestima, neki su napuštali sednice, neki nisu ni glasali za dnevni red i to za dnevni red na kojem su oni insistirali, za sednice na kojima su oni insistirali da se održe. Važnije im je bilo da pokušaju da ispolitizuju ove tragedije i da brže-bolje okrive Aleksandra Vučića, Vladu Srbije i SNS. Uostalom, oni to rade od prvog dana. Bukvalno, od prvog dana, a neki od njih i od prvog sata.

Ja sam i pre neki dan tačno i taksativno navodio kako je jedan od njih, a on im je najlepši, najpametniji, najelokventniji među njima narodni poslanik, perjanica srpske opozicije, perjanica njihovih poslaničkih grupa, ponos i dika srpskog parlamentarizma, organizator protesta poznat po žuto šarenim odevnim kombinacijama, kako je objavljivao tvitove iz sata u sat prvog dana kada se dogodio prvi masakr.

I on i njegove brojne kolege i predsednik njihove stranke i mnogi drugi su od prvog dana otpočeli kampanju protiv Aleksandra Vučića, ne vodeći računa pri tome ni o žrtvama ovih masakra ni o bolu njihovih porodica, ni o emocijama ljudi u Srbiji, ni o čemu. Dakle, jedino im je bilo važno da po svaku cenu, na svaki mogući način iskoriste ove tragedije, da optuže vlast, da okrive Aleksandra Vučića i da povedu kampanju koja i dan-danas traje.

Istog momenta je otpočela kampanja od svih stranaka i od ovih sa levog spektra političke scene i od ovih sa desnice. Nema te stranke koja se nije uključila u hajku koja se vodi. Nisu se udostojili ni da sačekaju da prođu makar dani žalosti, a počeli su već sa organizovanjem tobože građanskih protesta, a u stvari političkih protesta, što danas više i ne kriju.

Dakle, ako su i prvih dana pokušavali da sakriju, onda bar ovih dana to javno govore i šta su i motivi protesta, ko su organizatori, šta su im zahtevi i šta im je krajnji, a u stvari i osnovni cilj. Osnovni, glavni i jedini cilj je rušenje Aleksandra Vučića i ako za nešto može da se kaže u celom ovom haosu da je dobro, dobro je to što se ovo makar potpuno razgolitilo, što su to makar potpuno ogolili.

Šta za to vreme mi radimo? Hitro i munjevito smo doneli niz mera koje se primenjuju i to vrlo uspešno i već daju efekte kao što su oduzimanje nelegalnog oružja, smanjenje broja legalnog oružja, pooštravanje uslova za držanje i nošenje oružja i uvođenje obaveznih provera, pregleda, testova za ljude koji imaju dozvole i formiranje Saveta za sprečavanje vršnjačkog nasilja i radne grupe za podršku mentalnom zdravlju i sigurnosti mladih i čitav niz drugih mera u vezi sa tim.

Ono što je takođe važno i na čemu insistiram, od prvog dana nudimo dijalog. Vučić je nebrojeno puta do sada pozvao sve njih, dođite da sednemo i razgovaramo i da tražimo modalitete za rešavanje različitih problema u društvu. Tražili ste prvo ostavku ministra prosvete, podneo je ostavku. Tražili ste hitnu sednicu Narodne skupštine koja bi raspravljala o svemu ovome, evo nas, raspravljamo već nedeljama.

Evidentno je da veliki deo građana percepira krivca za sve ovo u rijaliti programima, a ja ne znam šta bih tu rekao. Niti sam stručan, još manje merodavan da o tome govorim. Prosto, ne gledam to. Ni jednog minuta, čak ni sekunda svog života nisam odgledao ni jedan rijaliti program, čak ni onog vašeg „Velikog Brata“, zbog koga ste svojevremeno devastirali čitav Pionirski grad na Košutnjaku, znači čak ni to nisam gledalo, ali okej, građani traže, dajte da sednemo da razgovaramo o tome.

Hoćete promene u REM-u, dajte da sednemo da razgovaramo o tome. Dakle, poenta cela je ste u tome da probleme moramo da rešavamo institucionalno. Dakle, imate otvoren poziv predsednika Republike da dođete i da razgovarate o svim važnim pitanjima u društvu. Kako vi odgovarate na te pozive za dijalog? Pozivom na vešanje predsednika Republike.

Da li tako odgovarate? Da li je to vaš odgovor? Da li to ovako izgleda, predsedniče? Znam da RTS to neće prikazati, evo ovo je njihov odgovor na poziv predsednika Republike.

Pozivom na ubistvo Aleksandra Vučića i sve češće članova njegove porodice i ja sada pitam i to sve onako elitistički, sve onako demokratski, ja sada pitam, a koji put to radite? Po koji put pozivate na obračun ove vrste, na otvoren poziv na ubistvo predsednika države i članova njegove porodice?

Bezmalo nedelju dana ne prođe u Srbiji, dakle to više nije ni vest da neko preti Vučiću ubistvom, bezmalo nedelju dana ne prođe a da nismo svedoci ovakvih događaja. Tu, dame i gospodo, dolazimo do najvećeg licemerja predstavnika opozicije, njihovih medija i potpune zamene teza. Zamene teza u kojima se uporno od žrtve pravi krivac, u koje se onaj kome se preti ubistvom svaki dan, koji je predmet najmonstruoznijih i najbrutalnijih pretnji i uvreda optužuje za širenje mržnje i stvaranje atmosfere nasilja.

Ta mantra o širenju mržnje i nasilja dolazi od najvećih nasilnika na srpskoj političkoj sceni i od onih medija koji godinama već vode najbrutalniju kampanju protiv Aleksandra Vučića. Kampanju potpune dehumanizacije, kriminalizacije i satanizacije Aleksandra Vučića, kampanju u kojoj se prave specijalne emisije, čitavi serijali koji su posvećeni samo jednoj stvari, a to je blaćenje Aleksandra Vučića, bilo da je na funkciji prvog potpredsednika Vlade, bilo da je na funkciji premijera, bilo da je na funkciji sada predsednika države.

Setite se, dame i gospodo, serijala „Vladalac“ na jednoj televiziji, u stvari reći ću na kojoj, na „N1“, gde su u jednom serijalu čak 442 puta pomenuli Vučića u najnegativnijem mogućem kontekstu sa 40 različitih uvreda u tom smislu.

Setite se serijala „Junaci doba zlog“ gde je kroz medijsko blato provučen svako onaj ko bi se usudio da javno podrži politiku Aleksandra Vučića.

Setite se serijala „Decenija AV“ gde je svako kome je palo na pamet iznosio svaku moguću bljuvotinu na račun Aleksandra Vučića.

Setite se, ako želite, nekadašnje emisije, a današnjeg Potkasta „Dobar, loš, zao“ koji se emituje na portalu televizije Nova u kome one dve spodobe, i sad nema tu vađenja, oni pokušavaju da se vade, kao nije to je emisija, to je potkast, nije to nikakav potkast, nije to nikakva nezavisna produkcija, to je produkcija Nove, gde one dve spodobe, jedna se predstavlja kao novinar, a drugi, da zlo bude još gore se predstavlja kao pisac, književnik, koliko su puta najotvorenije psovali Vučića, iznosili najgnusnije uvrede i psovke. Nagradu bi trebalo dati onom ko je u stanju samo da prebroji sve njihove uvrede, psovke i pretnje na račun Aleksandra Vučića.

Nagradu bi takođe trebalo uručiti onome ko bi uspeo samo da prebroji karikature u brojnim dnevnim i nedeljnim izdanjima raznih listova, koje su najčešće toliko vulgarne, toliko odvratne, da pristojnom čoveku izazivaju gađenje.

Pazite, ne govorim o tekstovima, o člancima, govorim samo o karikaturama, o slikama i evo ovako to izgleda. Ja ću ustati da bi kamera to mogla da vidi. Evo, ovo su samo karikature u vašim medijima u kojoj je tema Aleksandar Vučić. Pogledajte koliko ih je. Koliko bi mi vremena trebalo samo da vam ih pokažem? Znate li otkad je ovo? Ovo je samo za nekoliko meseci. Ovo je od ove godine i to sve nije govor mržnje predsedniče, to sve nije širenje mržnje, to sve nije stvaranje atmosfere nasilja.

Setite se naslovnice NIN-a gde je snajper uperen u Aleksandra Vučića, a to je demokratski, to je kulturno, to je pristojno, to je elitistički. Isto kada poslanik u žutoj košulji tvituje da Danilo i Andrej treba da prođu kao Gadafi i to je demokratski i to je elitizam ili kada predsednik njegove stranke javno preti šamaranjem Milenku Jovanovu i to je isto onako demokratski i to je isto onako elitistički ili kada njegova koleginica kaže da je život Aleksandra Vučića u rukama njenog muža zato što on valjda radi u Kontroli letenja ili gde već, i to je demokratija i to je elitizam ili kada onaj jedan što je pravosnažno osuđen za nasilje, doduše, istine radi on je osuđen za mnoge stvari, ali u ovom slučaju za nasilje nad policijom nasrće na Milenka Jovanova i ovde u Narodnoj skupštini i u Pokrajinskoj skupštini svojevremeno i to je demokratski i to je elitistički ili kada onaj jedan lažni sindikalac što sedi tu sa vama poziva na silovanje Ane Brnabić i to u direktnom prenosu i to je demokratija i to je elitizam, ni to nije nasilje, ni to nije govor mržnje ili kada Jovo Bakić kaže kako će nas juriti po ulicama itd, itd ili kada jedan lažni patriota ovde, koji ne može ni da pobroji sve incidente čiji je vinovnik bio, pazite, on sam za sebe kaže – pa, to je moja takva reputacija, pitaju ga – zašto ne ideš na proteste, kaže – nije zgodno, znate ovo su protesti protiv nasilja, a mene bije takva reputacija i on nama spočitava nasilje ili onaj njegov Srđan Nogo, koji je gradom šetao vešala za predsednika Republike, ajde istine radi taj Srđan Nogo, više nisu zajedno, ali tada kada je Srđan Nogo nosio vešala tada su bili zajedno.

Dakle, u pitanju je vrhunsko licemerje predstavnika opozicije i s sleva i s desna i čisti pokušaj da se politički okoriste o sve ove teme i jasno se vidi predsedniče da njih ne interesuje ni bezbednost, ni REM, ni dijalog, ni stanje u društvu, niti bilo šta od suštinskog značaja za građane i državu.

Jedino što njih zanima to je da dođu na vlast i to ako je moguće bez izbora jer znaju da na izborima tako nešto ne mogu da ostvare. Ali, moraju da znaju da se bez izbora neće dolaziti na vlast, da nikakvi peti oktobri, nikakvi scenariji u današnjoj Srbiji, u Srbiji Aleksandra Vučića nisu mogući. Zahvaljujem.

Reč ima Radomir Lazović.

Hvala vam predsedavajući.

Dakle, ja bih zaista voleo, poštovani prethodni govorniče, krenuli ste u jednom trenutku u pravcu koji mi je delovao kao da bi možda mogli da razgovaramo o merama i da bi mogli da razgovaramo o ovom predlogu, odnosno izveštaju Vlade koji je predstavljen ovde, koji je gospodin Gašić, čiju ostavku tražimo, predstavljao, zato što bi onda mogli zaista da uđemo u te brojke koje smatram da su jako uznemiravajuće. Ovde sam ih pominjao više puta. Ne znam da li želite da ih ponovim ili ne. Možda možemo to ostaviti za kasnije. Vratićemo se sigurno na to više puta.

Ali da samo sad pokažemo kako izgleda ova vaša namera da na svaki mogući način, evo iznova i iznova svako ko se javi od vas pokušava da prikaže da valjda neko predsedniku želi neko zlo. Vi biste u stvari najviše voleli kada bi se mi samo bavili predsednikom, kada bi se sve vrtelo oko njega, kada eto narod je ustao da ako njega srušite, itd.

Gledajte, taj čovek nesumnjivo zavređuje našu pažnju, u to nema sumnje. Taj čovek je izvor problema u ovoj državi, takođe nema sumnje. U tome se slažemo i mi koji mislimo da na našu štetu, a slažete se i vi. Pogledajmo recimo kako premijerka koja izveštava da ne sme slučajno da podnese ostavku, jer, eto šta bi rekao predsednik.

U redu. On jeste izvor mnogih stvari, ali ovde u ovom slučaju, u slučaju ovih tragedija ne radi se o njemu. Radi se o preminulima, radi se o problemima dece radi se o nastavi, radi se o bezbednosti. Dakle, radi se i o nekim drugim stvarima. Ima u ovoj zemlji valjda još nešto o čemu može da se priča osim o predsedniku vaše partije, odnosno od skora bivšem predsedniku vaše partije.

Šta je sada? Sada pravi neku neformalnu organizaciju koja bi valjda trebalo da sve što mora da uđe u nju usisa, pa da onda više nema nikakvog ni obzira prema zakonima ili nekim načinima da se po nekim pravilima vodi ova država. Ali, dobro. Možda o tome koju želju vi imate da se sve vrti oko predsednika govori vaš kontraminting u kome redari na tom kontramitingu idu sa Vučićevim potpisom na leđima. Ljudi, dokle to ide? Dokle to ide da vi na ljude, kao ovako overavate potpisom predsednika - ti si moj valjda, to želite da poručite. Na šta to liči imate li malo obzira, imate li malo srama? Ali, dobro.

(Narodni poslanici SNS dobacuju.)

Čujemo ovde nešto o ponuđenoj ruci i dijalogu koji želite. Pa zar se na dijalog zovu oni koje nazivate lešinarima, hijenama, da li da kažem ili da ne kažem, ali zašto da ne citiram premijerku, neka znaju ljudi da smo ovde na nazivani govnarima, bitangama, protuvama…

(Svetozar Vujačić: Jeste.)

… hohštaplerima, barabama, lopovima…

(Svetozar Vujačić: Jeste. Sve ste to.)

To je samo deo arsenala uvreda koje ste izgovorili, ali vidim da na sve načine želite da prikažete da neko sa ove strane izaziva nasilje, pa mi dozvolite da vam pokažem šta govore vaši poslanici i uvaženi članovi.

(Narodni poslanici SNS dobacuju.)

Gospodine prethodni govorniče, ako nam pretite nekom većom količinom, ja bih zamolio režisera ovog prenosa da prikaže, ako nam pretite nekom količinom, pogledajte ovo. Ajmo redom, kako kaže vaša poslanica – da ovaj moron ima veze sa mozgom posle sudske potvrde kolika je lažovčina ne bi više lupetao. Stvarno, Milica Nikolić, 21.4.2023. godine. Stvarno, moron, lažovčina, lupetao.

Ajmo dalje. Zoran Tomić – govno jedno bezobrazno, sram te bilo. Nedostatak … ološi smrdljivi - gospodinu Lutovcu, ajmo dalje, 22.5. – Ološu narkomanski i sektarski - 19.5. Janko Langura, istaknuti član SNS. Sandra Božić, potpredsednica Narodne skupštine, 8.5. – najveći mrzitelji Srbije skupljaju se na protestima, ubistvo predsednika, izazivanje nestabilnosti, nemira. Polako idemo. Ima gore, ne brinite. Janko Langura, istaknuti član – idioti iz opozicije.

Član predsedništva SNS – bednici iz opozicije. Za one koji se pitaju, da li je ovo tema gospodo, bavimo se nasiljem, anketni odbor treba da utvrdi kako do tog nasilja dolazi. Ali, hvala vam kolega, objasniću detaljno. Hvala vam, hvala vam, u pravu ste. Sada ću da objasnim. Dakle, zbog građana evo da objasnimo zašto je ovo tema. Evo, evo, u pravu ste, izvinite. Daću mali uvod, pre nego što nastavim sa čitanjem, daću mali uvod.

Dakle, anketni odbor koji predlažemo treba da se pozabavi time, odakle toliko nasilje u našem društvu, kako je do njega došlo, kako se ono preliva na medije, kako ti mediji to prebacuju i onda deca mogu da gledaju. I ja ovako objašnjavam to. Dakle, to je jedan mehanizam, ja ga zovem mehanizam u kojem političari poput vas, ali i oni drugi koji možda ne sede u ovom domu, već čine vrhušku trenutne vlasti, izlaze u javnost i iznose najgore, najpodlije, najniže, optužbe i mržnju, kao što je ona koju sam čitao.

Mogli ste svi da se uverite da to dolazi sa državnog vrha, jer ko god je gledao bilo koju konferenciju za medije našeg predsednika, mogao je da vidi kako se on obraća novinarima, a kamoli političkim protivnicima. Čitao sam kao se on, sećate se onaj deo kada je bio, ono lešinari i ostalo, e to vam je predsednik govorio. Vaš predsednik, nažalost i naš, ali promenićemo to.

Dakle, prvo političari to kažu. Onda to završi u režimskim medijima, uglavnom štampanim. Pokazivale su kolege da se ne vraćam na to. Dakle, to završi u štampanim medijima. A, evo čovek koga ste odredili kao najodgovornijeg od vas da priča o medijima, evo vidite, ovo je predstavnik koji je predstavljao izveštaj o REM-u, on ovde u Skupštini grada uređuje portal „Informera“. Dakle, direktno vam je veza, ovo što vi pričate, vi i stavljate u medije koji su pod režimskom kontrolom. Ajmo dalje.

Dakle, onda isti ti naslovi, te optužbe itd. to vam onda završi u TV programima. Pa u jutarnjem programu imate npr. Milomira Marića koji sa pištoljem objašnjava koga treba ubiti, koga ne treba ubiti. Recimo, mnogi od vas misle kako je „Politika“ jedan, možda bolji medij od ovih koje pominjem, ali urednik političke rubrike ovog časopisa, odnosno novina, se dogovara u programu „Posle ručka“ sa glavnim urednikom da li opozicione aktiviste bolje ubiti puškom ili možda bolje satarom. Ne znam šta vi mislite.

Dakle, vratimo se, mehanizam. Političari, dnevne novine, TV „Pink“ i „Hepi“ i nije kraj. Onda se to preliva na društvene mreže, kao što sam vam pokazao. Nakon društvenih mreža valjda bi onda trebalo da neko i napadne te ljude, jer ako vi kažete za njih da su rušitelji države, šta onda. Nego da se vratimo šta su sve pričali. Da li je sada jasno zašto je ovo važno. Da li je jasno? Idemo dalje.

Dubravka Filipovski – bi bede ljudske, neljudi, lešinari bez dostojanstva, stida i srama, 8.2023. godine, SNS Palilula – dobro poznati nasilnici iz redova opozicije, izazivanje haosa, priželjkuju sukobe. Janko Langura, sada sam se setio zašto je vođa vladajuće većine u ovoj Skupštini pominjao da li sam smršao ili nisam, slušajte kako se obraća poslanik – svinjo debela. Stvarno? Dalje – nemoj da te pomešaju sa veprom da ne završiš možda i ti na ražnju. Jel ovo dostojno, jel ovo jezik političara? Jel ovo jezik predstavnika naroda?

Hajde dalje, Olja Petrović, 19.4. – žuta bagra bez srama govori o teškom životu. Janko Langura novinaru, glavnom uredniku jedne televizije – bugarska spodobo, lažni čoveče. Znači, ne samo da vređate, nego izazivate etičku mržnju. Zašto ljudi? Hajde dalje, Nevena Đurić, vedeta, nešto je ne čujem ovih dana – veće kurve od tebe dezerteru Srbija nije videla, najveća ništarija i lažovčina. Stvarno? Stvarno? Jel to dostojno narodne poslanice? Opštinski odbor SNS Vračar, 6.5. – opozicija izgleda kao zli nasilnik karikaturalne mentalne sposobnosti. Pa ljudi, ako neko ima mentalne

probleme, ima problema sa mentalnim zdravljem, to nije za ismevanje gospodo, to je za pomoć, to je da svi uradimo sve da se pomoć obezbedi, da se bavimo time, da ne ismevamo osobe sa problemima. Evo šta radite, isti taj SNS Vračar kaže – bezlično zlo uronjeno u svoju izvitoperenu ambiciju.

Onaj čije ime ja sigurno neću pomenuti zato što nema šanse da ću mu dati priliku za repliku, jer je uništio u prethodnim danima ikakvu ideju ove Skupštine, kaže – antisrpski tajkunski mediji, lešinari opet izlaze na ulice. Građani, ko izlazi na ulice, hijene, strvinari, šakali?

Hajmo dalje, 11.5. Ivana Nikolić – narodnom poslaniku iz opozicije – pijana pedofilčina koja inače vređa žene. Nevena Đurić, 8.4.2023. godine – tako ću slatko da ti iščupam uši nitkove za vojsku srpsku. Ne znam šta bi to trebalo da znači – dušu si đavolu prodao.

Mumificirana pijandura baljezga i na naslovnici tajkunskih medija, narodni poslanik pored vas sedi. Staša Stojanović, 22.5. – nastavi da duvaš, gujo štrokava. Staša Stojanović, 8.5. – lešinari iz opozicije politizuju situaciju. Milica Nikolić, 18.4. – kuso i repato, a sve sa dna kace, gde god može da lešinari, lažete narod.

Hajmo kolega pored – najodvratniji kriminalni šljam se sjatio u redove Vuka Jeremića, lopurda i lažov iz Trstenika, probisvet … Stvarno? Lopovluk, pljačkanje Srbije, dobro ovo i nije toliko strašno za vaše standarde. Navikli smo na najbrutalnije izlive mržnje, pa čak ovo, pogledajte ljudi ovo. Vi ste tako napravili situaciju u ovoj zemlji da čak i ovaj odvratni tvit ne izgleda toliko loše. Mi smo došli u situaciju, toliko ste normalizovali nasilje, toliko ste normalizovali gadosti koje čujemo da čak i ovo ne izgleda toliko loše. Pa bravo. Bravo šampioni. Devastirali ste ovu državu. Uništili ste svaku ideju pristojnosti i dostojanstva u ovoj državi. Predsednik se obraća ljudima sa – lopurde, hijene, ološi. Jel ste vi svesni toga? To je predsednik države, mada, za predsednika kažu, evo čime se hvalite.

Bila je strašna tuča na Zvezdinom severu, on, predsednik i njegov brat žestoko su se tukli sa jednom grupom navijača, kakva epska situacija. Predsednik države se tuče po stadionima, po tribinama, time se hvalite, ali znate šta je ovde problem. Vi ste toliko ogrezli u nasilje da se hvalite nečim što je za preziranje, ali znate šta je sa ovim problem? Pa ovo četrnaestogodišnje dete ne bi smislio ovako da objasni, kako je neko hrabar i jak. Kaže – masa na njih nagrnula, a on sa društvom i bratom, ne da su se držali, nego su im čak posle ti navijači čestitali, sa kojima su se tukli. Ma da li je moguće? Da li je moguće da ovo izjavite, da se ovim hvalite, malo su se potukli, pa onda vesterski na kraju balade, došli ovi da im čestitaju. Pa ne valja vam čak ni da se hvalite ovim, ne umete ni to da izvedete.

Jedino za šta ste sposobni su ove najniže, najodvratnije optužbe. Ajmo dalje. Na šta ste spremni? „Pseto je ostalo verno gazdi“, kaže Milica Nikolić, 21. 4. Ljudi, ima je previše, moram malo da preskočim.

Kaže Nevena Đurić: „bolid i bolesnik“ za kolegu iz klupa u Narodnoj skupštini. Osoba koja je zdrave pameti, ima makar grama ljudskosti, ovakve gadosti i monstruoznosti nisu ni na kraj pameti. Zamislite, ovo izjavljuje narodna poslanica, mlada nada akademije, izvinjavam se, opet sam zaboravan, potpredsednica SNS, Izvinjavam se. Kaže: „Dve lopovčine, dva drugara dobra stara krenula su nekada, ni sami ne znaju gde“. Dobro, ovo ispade još i okej.

Evo, malo ću stati ovde. Ovome možemo da se vratimo. Pogledajte koliko toga ima. Dakle, šta je ideja ovoga, ljudi? Da se vratimo na to, da ne bude da se čudimo kako je nasilje zatrpalo naše društvo. Na koji način smo zatrovani do te mere, na koji način smo došli do toga da nam deca gledaju najodvratnije gadosti na televizijama? Izvor ovog nasilja ste vi, gospodo, vi ste izvor ovog nasilja. Ono se od političara sa najvišeg vrha posle prenosi u medije, štampane, recimo, onda vaši analitičari dođu u TV programe, tu razglabaju dalje, onda sede s pištoljima, onda pričaju kako najbolje ubiti čoveka, da li juriti opoziciju puškom ili sekirom, onda se to prenosi na društvene mreže, kao što sam pokazao, onda se sa tih društvenih mreža prenosi dalje na ulice.

Ovde ste nebrojeno puta rekli kako smo mi neki rušitelji države, kako smo mi neki izdajnici. A šta se radi s izdajnicima i rušiteljima države? Oni se napadaju, oni se proganjaju. E, upravo se to dešava. Za vas je svako ko vas suoči sa sumornim činjenicama u vašoj državi, za vas je svako rušitelj države, za vas je svako izdajnik ko vam kaže da Srbija ide u pogrešnom pravcu.

Evo, ja vam to kažem, evo, to vam kažu svi ovi ljudi koji sede ovde. Zato smo mi za vas rušitelji države. Ali, hajde mi, mi predstavljamo neke ljude koji glasali za nas i uprkos katastrofalnim izbornim uslovima smo uspeli da se izborimo da ova Skupština ne izgleda kao Skupština Severne Koreje, mada vama ni to ne smeta, videli smo. Videli smo da je vama potpuno normalno i u redu da više nema nikakve opozicije u ovom domu. Tako ste proveli dve godine. Da li vam je bilo lepo? Slušali ste jedni druge. Nije imao ko da vam kaže da to što radite ne valja.

Ali gospodo, zato je ono apsolutna vlast – apsolutna odgovornost, zato vam to stoji na zidovima po Beogradu, zato što imate odgovornost. Niko ne kaže da ste vi krivci za ubistva, niko ne kaže da ste vi povlačili oroze, ali vi imate odgovornost zato što ste doveli Srbiju do toga da ovako danas izgleda. Samo da ljudi znaju, građani, ovo je ograničeno, ovo je samo mesec dana pre tragedije i 15 dana posle, ovo su samo neki od ljudi koji dolaze iz SNS. Nismo imali vremena, nemamo te resurse da uložimo, da vam prikažemo koliko mržnje dolazi sa ovih redova vladajuće stranke.

Ali da se vratimo. Gospodine predsedavajući, znam da brinete, vidim vaše zabrinuto lice. Da povežem ovo sa anketnim odborom, da objasnimo zašto je važno. Važno je, zato što ovaj anketni odbor imaće priliku da u narednih 30 dana utvrdi na koje tačno načine je ovo naše društvo zapljusnuto vašim odvratnim, odvratnim izjavama koje širite dalje, mržnjom. Za vas je svako ko ne misli kao vi izdajnik.

E pa, gospodo, u našem zakonu, taj REM kojim se bavimo bi trebalo i kada vi odete tamo, pa nesmetano napadate svoje političke protivnike, a sada su vam politički protivnici i firme i profesori i glumci, dakle svi građani koji se ne slažu sa SNS, vama su rušitelji države i izdajnici. E pa, neće moći tako više, gospodo.

Ovde izabrani narodni poslanici vas upozoravaju, a narod na ulici zahteva da zaustavite vašu propagandnu mašineriju, da stanete. Mi vam kažemo – dosta je, i zahtevamo da se sve ovo zaustavi. Zahtevamo smenu REM-a, koji je dozvolio da nesmetano mržnja i nasilje dolazi sa televizijskih ekrana, zahtevamo zaustavljanje „Pinka“ i „Hepija“, oduzimanje nacionalnih frekvencija.

Nije vam jasno zašto. Da li treba da citiram? Vidim, nejasno je. Građanima je jasno, ali evo da ponovimo. Daću vam jedan primer kako izgleda emisija u kojoj osuđeni kriminalac objašnjava, citiram: „Najlakše krivično delo je ubistvo nekoga ko se ne nada, znači da ga ubijete. To je lakše nego da obijete jedna vrata i da uđete unutra“. Pazite ovo poređenje. On ne kaže to je lakše nego da popijete mleko, to je lakše kao da se pokrijete ćebetom. Njemu je prvi primer koji mu padne na pamet obijanje vrata.

Dakle, lakše je ubiti čoveka, nego da obijete jedna vrata i da uđete unutra i da pokupite neku robu ili neku stvar. „To je za mene uvek bilo najlakše krivično delo. Zamisli da čovek dolazi kući, znate njegove navike, švalerka, balon igra ovde, tu ide na trke, vamo, tamo. I vi samo ispratite. Deset dana je dovoljno da ispratite jednu ili bilo koju osobu, da uđete u njegove navike i da izaberete momenat kako i kada da ga ubijete. To je najlakše krivično delo“, ponavlja učesnik programa. „Vi u tom krivičnom delu samo pazite da ne ostavite DNK trag ili da vas niko ne prepozna ili vidi vas. A inače, sve ostalo je sasvim lako, povući oroz, ubosti ga nožem, staviti mu eksploziv ispod auta ili pored auta i razneti ga. To je najlakše krivično delo“, treći put ponavlja učesnik emisije i kaže: „Za to ne trebate čak ni neki mozak da imate“.

E sad, gospodine Jovanov, sećate se kad ste me kritikovali kad sam ja rekao da i sa ove strane postoje ljudi koji misle da ovo nije normalno. Sećate se kad ste me kritikovali što sam rekao da i sa druge strane postoje u SNS ljudi, glasači, obični građani koji glasaju možda za vas jer imaju neka svoja uverenja koja poštujemo. Sećate se kad sam ja rekao kako je nemoguće da je ovako nešto i njima normalno. Nemoguće je. Ja verujem u te ljude. Ja verujem u one koji nisu tamo prisiljeni, da oni imaju svoje razloge zašto glasaju za vas, i ja njima pružam ruku. Ja njima kažem – ljudi, ovo nije normalno.

Molim vas, vi, ljudi, koji ste do sada mislili da je SNS možda nešto što očigledno nije, vi, ljudi, osvestite se i recite da nije normalna ovakva situacija u našim medijima, u našoj javnosti. Prenesite poruku ovima ovde koji nas ne slušaju, koji viču dok ja govorim, pa moram i ja vikati onda, žao mi je zbog toga, voleo bih da pričam nižim tonom. Prenesite poruku nezadovoljstva, prenesite im poruku da nije normalno da imamo televizijske emisije u kojima se ljudi dave, ubijaju, napadaju, maloletnici napadaju, žene napadaju, u kojima se ljudi sukobljavaju, nije normalno da jedan poslanik ovog doma bude drugi u izboru u superfinalu „Farme“, nije normalno, ljudi, to.

Hajmo da to promenimo. Hajde da uradimo sve što je do nas ovde, hajde da stane vaša mašinerija mržnje, hajde da stane vaša mašinerija propagande, hajde da promenimo Srbiju, hajde da ulažemo u budućnost, hajde da ulažemo u prosvetu, u nauku, u obrazovanje, hajde da umesto u oružje, hajde da umesto „Pink“ i „Hepi“ ulažemo u obrazovne programe, u školske programe, hajde sve drugačije da radimo. Hvala.

E, dobro, sad će da dobiju pravo na repliku svi o kojima ste govorili.
Milenko Jovanov, izvolite.

Dakle, ja sam najzad shvatio kako funkcioniše lanac nasilja o kome je govorio Radomir Lazović. Dakle, nešto se objavi na Tviteru, onda to neko objavi u medijima, onda to neko pročita i onda Radomir Lazović, pošto čita tvitove, pročita šta piše u novinama, gađa policajca sa flašom. To tako funkcioniše. Dakle, pročita tvit Nevene Đurić, ode na Savski nasip i psuje policajca. To tako?

Nemojte čitati tvitove Nevene Đurić. Nemojte, loše utiče na vas.

Znači, nemojte…

(Srđan Milivojević, dobacuje.)

Gospodine Orliću, ja ponovo čujem glas onog sa Gazele. Gazela mi se ponovo javlja, ja ne znam šta je.