Hvala vam.
Kažem, kada pričamo o odgovornosti, 30. septembra 2003. godine Vladimir Rovčanin, radnik BIA, ubio je četvoro i teško ranio trojicu kolega u Nišu. Nikome nije palo na pamet iz čitavog sistema odbrane, odnosno bezbednosti da podnese ostavku, nikome. Radnik BIA uzme i ubije četvoro i teško rani trojicu kolega. Niti je nekome palo na pamet da da ostavku, niti je više-manje neko tražio nekome da da ostavku.
Ubije se… Ne ubije, strelja se, bukvalno se strelja, u dvorištu Vlade Republike Srbije, dok ide na posao, žuri na sastanak, predsednik Vlade. Niti je od ovih ljudi ovde koji su tada bili na vlasti, koji danas pričaju o političkoj odgovornosti, niti je ko podneo ostavku, niti je kome palo na pamet da traži neku ostavku. Predsednik Vlade nije ubijen u drugoj državi, nije ubijen na letovanju, na zimovanju, ubijen je na svom radnom mestu, u Vladi Republike Srbije.
Dakle, nije postojao bezbednosni sistem. Znate kakva je odgovornost? Tada ili do skoro savezni ministar odbrane Zoran Živković je dobio unapređenje i postaje premijer. To je odgovornost. Pričamo o političkoj odgovornosti. Tako ste vi vladali. To govori dovoljno o vašoj političkoj odgovornosti. Ubiju premijera, a onaj ko je bio savezni ministar policije, umesto da podnese odgovornost, i svi ostali u bezbednosnom sistemu, svi dobiju unapređenje.
(Narodni poslanik Radomir Lazović dobacuje.)

Bez dobacivanja. Molim poslanike da ispoštuju predsednicu Vlade.)

Kada pričamo o političkoj odgovornosti, kažite mi, nije istina, postoje mere koje je predložila opozicija, zahtevi, da budemo precizni, ne mere, zahtevi. Ponoviću, zahtevi koji bi, pretpostavljam, onda mislite promenili Srbiju, sprečili tragediju, sprečili takve tragedije u budućnosti i slično su – ukidanje rijaliti programa, ne svih rijaliti programa, nego određenih rijaliti programa. Nema kriterijuma u tim zahtevima. Dakle, nema kriterijuma u tim zahtevima, nego oni rijaliti programi koje oni odluče.

(Narodni poslanici opozicije dobacuju.)

Molim poslanike da ne dobacuju. Molim vas da saslušamo jedni druge.

(Radomir Lazović: Niste pratili, danima govorimo o tome.)

Narodni poslaniče Lazoviću, ja vas zaista molim, svesna emocija, reakcija, molim vas sve, da vas ne prozivam, Zelenoviću. Molim vas, narodni poslanici, slušamo predsednicu Vlade. Samo ona govori, ostali je slušaju. Izvolite. Izvinite.

Ovi narodni poslanici su zaista jedno lice borbe protiv nasilja, zaista jedna tolerantna, pristojna, normalna Srbija. Tako valjda komunicira, jel, u jednom ovakvom forumu.
Dakle, ukidanje rijaliti programa, određenih, ukidanje frekvencija za određene televizije, „Pink“ i „Hepi“, smena REM-a, zabrana štampanja tabloida, ponovo, određenih tabloida, ne svih tabloida, nego onih tabloida koje oni kažu da ne smeju da se štampaju, smena rukovodstva RTS-a, smena Bratislava Gašića i Aleksandra Vulina. To su, poštovani građani, čuli ste, mere koje je predložila opozicija.
Kakve veze to ima tačno sa tragedijama koje su se desile? Kako bi to sprečilo bilo koju od ove dve tragedije? Šta tu ima mera? Gde je tu bezbednost u školama? Gde je tu, na primer, predlog promene nastavnog plana i programa, kako bi decu učili više toleranciji, sposobnostima komunikacije, razumevanju, nenasilnoj komunikaciji? Da li je to možda među zahtevima, da promenimo nastavni program? Ne, nije. Ali jeste „Pink“ i „Hepi“.
Da li ste videli neku meru koja se tiče mentalnog zdravlja mladih, više pedagoga i psihologa u školama? U redu, ne slažemo se sa tim da bude više policajaca, ali zaposlite više pedagoga. Ne, ni to niste predložili kao meru. Predložili ste ukidanje tabloida koji se vama ne sviđaju i promociju valjda tabloida koji se vama sviđaju.
(Aleksandar Jovanović: Može to mnogo bolje.)
A ko od političke elite i političkih lidera predlaže ove mere, na primer, ukidanje rijaliti programa? Ljudi koji su doveli rijaliti program u Republiku Srbiju, dok su bili na vlasti. I ne samo to. Nisu samo doveli rijaliti program u Srbiju dok su bili na vlasti, već je to bio njihov rijaliti program. Oni su bili delom vlasnici tih rijaliti programa i direktno zarađivali novac od tih rijaliti programa i stavili ih na televiziju B92, kao tada čuvenu građansku televiziju, koja se na kraju krajeva nikad od toga nije ni oporavila.
I to su ljudi koji danas brinu za decu, bore se protiv nasilja, protiv rijaliti programa, koji su kuću „Velikog brata“, dakle rijaliti program, uselili u Pionirski grad i iselili instituciju koja je bila nadležna za decu i omladinu, iselili tu instituciju, uzeli to praktično besplatno, jer su bili na vlasti, kao vlasnici rijaliti programa uzimali pare od rijaliti programa, emitovali rijaliti program, uveli rijaliti program u Srbiju i ne samo taj rijaliti program, to je čitav niz rijaliti programa koji su od tada, dakle od kad su ova gospoda koja danas pričaju o rijaliti programima bila na vlasti, od tada postali nova normalnost na malim ekranima u Republici Srbiji. Besplatno dali Pionirski grad, iselili decu i omladinu. Nije potrebno uopšte za decu i omladinu.
Zašto da ne, najjeftinije nam je da stavimo to u jednu instituciju zato što tu, pošto smo vlast, možemo da izdejstvujemo da ništa ne plaćamo. Ako ništa ne plaćamo, a vlasnik smo „Veliko brata“, onda znači da možemo više para da stavimo u naš džep i da imamo veći profit. E, ti ljudi danas pričaju o ukidanju rijaliti programa i o brizi za decu i omladinu. Licemerje maksimalnih razmera. E, onda kada se taj „Veliki brat“ završio, onda su otišli. Da li su vratili Pionirski grad nameni? Nisu.
Svi vi, poštovani građani Republike Srbije, odnosno, da budem precizna, svi mi smo dali novac iz naših džepova, kroz poreze, da iselimo „Velikog brata“ iz Pionirskog grada, da popravimo Pionirski grad i da ga vratimo deci i omladini, kao što je to danas. E, to su ljudi koji danas kažu – predlažemo mere, između kojih je rijaliti program.
Ajmo dalje – „Pink“ i „Hepi“. Ko je dao nacionalne frekvencije televizijama „Pink“ i „Hepi“? Gospoda sa moje leve strane koja su kada su došli na vlast ne samo da ne samo svesrdno pomogli ovim televizijama da postanu medijske imperije, jedna više, jedna manje, ne, ne samo to, nije to bilo dovoljno, nego su bili i delom vlasnici tih televizija. Makar 10% u „Pinku“.
E, ti ljudi danas spočitavaju nama zašto nama zašto „Pink“ i „Hepi“ imaju nacionalne frekvencije. Oni im dali nacionalne frekvencije i bili vlasnici tih televizija, jer valjda je bilo nedovoljno isplativo da budete samo vlasnik „Velikog brata“ kao prvog rijaliti programa u Srbiji, nego dajte da budemo i delom vlasnik „Pinka“. E, oni se danas bore protiv nacionalnih frekvencija „Pinku“ i „Hepiju“.
Smena REM-a. Sve je u redu. Izvolite, ni to nikakve veze baš nema sa nama.
Zabrana štampanja tabloida. Vidite, jedan od tabloida, ne od onih koje oni žele da zabrane, njih žele da promovišu, je tokom ove tragedije objavio prvi puno ime i prezime maloletnog monstruma koji je pobio tu decu. Taj tabloid vama ne smeta ili želite da i njega neko zabrani, pošto to ne može Vlada da radi, Vlada ne zabranjuje medije? Taj tabloid je prvi brutalno uznemirio javnost time što je objavio lažnu vest – da je preminula ranjena nastavnica. Taj tabloiod, ne ovi tabloidi o kojima vi pričate, nego taj vaš tabloid.
Dobro, smena rukovodstva RTS-a. Slobodno, što se mene tiče, opet nikakve veze ili ingerencije Vlada Republike Srbije nema sa tim, ali ako neki od vas onda, u tom smislu, ostanu bez posla, pošto ste u RTS-u, nemojte opet onda mi da budemo krivi.
Smena Gašića i Vulina – o tome sada razgovaramo.
Dakle, kao što sam rekla, poštovani građani Republike Srbije, ovo su predlozi mera. Ako mogu da kažem – ovi predlozi mera nikakve, odnosno zahtevi, ovo nisu mere, nikakve veze nemaju sa tragedijama. Znate sa čim imaju veze? Ovo je zahtev za kontrolu nad celokupnim medijskim tržištem od strane Dragana Šolaka. To je jedino što ovih zahtevi predstavljaju. To je – ukinite „Pink“, „Hepi“, „Informer“, „Alo“, koga god, pustite Šolakove medije, dajte im nacionalne frekvencije, svi ostali moraju da se zatvore i, kao što su rekli i neki predstavnici opozicije – ni to neće biti dovoljno, nego ovima i da oduzmemo imovinu, pa besplatno da damo Šolaku da on može da širi svoju imperiju. To je, u stvari, logika iza tih zahteva – kompletna kontrola medijskog tržišta.
Da se radilo o deci, da se radilo o tragediji, da li u Duboni ili Malom Orašju ili Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, mogli smo da pričamo o nastavnom programu. Želela sam da pričamo o nastavnom programu i možda merama, ono što je, recimo, Radna grupa za zaštitu i unapređenje mentalnog zdravlja mladih preporučila. Mi ih napravili, dali ih ljudima da rade, oni preporučili da sednu preko leta sa predstavnicima Filozofskog fakulteta. Nadam se da neće biti jedan od onih što poziva na nasilje da pravi program o nenasilju u školama, ali neću da se mešam u to, ipak su oni svakako mnogo stručniji i pozvaniji od mene. Dakle, sa predstavnicima Filozofskog fakulteta ćemo adaptirati nastavni plan i program i u vrtićima i u osnovnim školama i u srednjim školama kako bi mnogo više u okviru kurikuluma radili na toleranciji, nenasilnoj komunikaciji i svemu onome što suštinski može da promeni ovo društvo, a da krenemo ipak od obrazovanja. Ali, da li je to mera koju je opozicija predložila? Ne, nije im palo na pamet.
Da li ste u ovim merama videli povećanje broja pedagoga i psihologa u školama? Ne, to je mera, recimo, koju je predložio Savet za borbu protiv vršnjačkog nasilja, pa ćemo sada raditi i to, odvojićemo i dodatni budžet. Ali, to nismo čuli od opozicije.
Nismo čuli od one opozicije koja kaže da…
(Narodna poslanica opozicije dobacuje.)

Lipovac, bez dobacivanja.

Ako sam čula, onda gde je napisano? Pošto ste mi rekli da sam dobila napismeno zahteve? Ja sam pročitala zahteve, zahtevi se tiču kontrole medijskog tržišta u Srbiji, ne dece, ne nastavnog plana i programa, ne škola.

(Narodni poslanici opozicije dobacuju.)

Tako da, toliko što se tiče programa.

Jovančićević, molim vas.

Ja ću vam reći, još jednom ću ponoviti.
Dakle, u nekim drugim zemljama…

Nemojte da dobacujte, čoveče.

U nekim drugim zemljama mi kao Vlada, ili neka vlada da plan i program, opozicija da svoj plan i program i onda građani mogu da vide šta ko nudi i šta ko zastupa, a mi kao političari, koji valjda treba da rade u interesu građana i ove zemlje i njene budućnosti, onda možemo da suočimo naše planove i mere i preporuke i da debatujemo oko njih, ali mi ovde nemamo o čemu da debatujemo.
Mi ovde pričamo, kao što sam rekla i onih prvih pet dana, valjamo se u blatu gde vi kažete – pobijeno je 40 žena u porodičnom nasilju, a ja valjda treba da vam odgovorim – da, ali u vaše vreme je ubijeno 80, a ne o merama, zato što vi mere niste predložili, osim da ukinemo televizije ili novine koje vam se ne sviđaju.
Dobro, moguće da u jednom trenutku, na kraju krajeva, možda i nakon izbora, valjda kada vi pokušate da budete vlast, a mi budemo opozicija, vi date plan. Mi ćemo svakako u tom trenutku da odgovorimo sa našim planom, pa ćemo pričati valjda o planovima i programima, o merama i preporukama, o tome šta mi mislimo kako Srbija treba da ide napred, a ne da damo mere koje realno rade u interesu jednog tajkuna koji je postao daleko najbogatiji čovek u Srbiji i jedan od najbogatijih ljudi Evrope u vreme dok ste vi bili na vlasti, pre toga držao je video klub u Kragujevcu. Pa, mu valjda sada dugujemo da mu još para uteramo u džep time što ćemo da ukinemo sve ostale, da on nema nikakvu konkurenciju, pa da ima medijsku imperiju u kojoj će on praktično voditi Srbiju.
To je demokratija? To je bolja, normalnija Srbija? To je tolerantnija Srbija? Ne bih rekla, ali, dajte, budite iskreni prema sebi, pa razmislite i vi dokle bi dovelo to što vi tražite? Samo do toga da Šolak bude mnogo moćniji, mnogo bogatiji i da vodi praktično, bez toga da je ikada izašao na izbore, ovu zemlju.
Što se tiče Kosova i Metohije…

Prva opomena Jekić.