Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Vlade Republike Srbije, kolege poslanici, poštovani građani Srbije.

Pred nama je obiman dnevni red. Pokušaću da ukažem na i loše i dobre stvari zakona koji su pred nama i da se držim, koliko je to moguće u ovoj situaciji suštine, jer mislim da su ovi zakoni jako važni i za Srbiju i za građane Srbije i sigurno mnogo važniji od ovih ličnih prepucavanja, ko je bio u DS, u G17, šta su radili pre 12 godina. To građane u ovom momentu sigurno ne interesuje.

Ono što je meni indikativno i prvo bode oči kada sam video ovih 30 tačaka dnevnog reda, to je da je skoro trećina ili malo više od trećine predstavljaju zajmovi Republike Srbije i nova zaduženja. Ja se pitam samo, ko će vraćati sve ovo? Bojim se da ćemo našoj deci ostaviti Srbiju prezaduženu.

Znate, Grčka kada je bila u problemu finansijskom, tada je opšte, onako jedna krilatica bila – dužan si ko Grčka. Bojim se da za koju godinu ne bude jedna krilatica u Srbiji – dužan si ko Srbija. Ja se nadam lično da do toga neće doći i da oni koji treba da vode računa o tome, vode računa.

Stvarno me neke stvari ovde debelo zanimaju. Mogu da razumem, donekle i to mogu da razumem, ako se diže kredit ili zajam za neku saobraćajnu, putnu ili železničku infrastrukturu, ako se gradi put Pojate-Preljina-Murija, Moravski koridor treba da se gradi, to mogu da razumem, Fruškogorski tunel, spajanje Rume, Loznice, Šapca sa Republikom Srpskom, to mogu da razumem ili Požarevac-Golubac. Tu mogu donekle da vidim i opravdanje ako mora da se digne kredit. Tu mora da se vodi računa kolika je zaduženost zemlje.

Ne mogu da shvatim da mi moramo da dižemo zajam ili kredit da bi uradili adaptaciju i renoviranje zatvora u Kruševcu ili Sremskoj Mitrovici. Ne mogu da vidim ni opravdanje da dižemo, za neki tzv. termin „zeleni rast“ ili za projekat „nauka“. Čuli smo da je to u Nišu istraživački park. Ako su nam finansije stabilne, kao što ovde stalno čujemo od predstavnika vlasti, kako je moguće da mi dižemo zajam i kredit da bi renovirali zatvor u Sremskoj Mitrovici? To je meni malo indikativno.

Moramo da kažemo da je 35 milijardi trenutni javni dug Srbije sa tendencijom do kraja godine da bude 37 milijardi. To je po meni zabrinjavajuće. Građani moraju to da znaju. Ako to podelimo na broj građana, vidimo svako dete koje se rodi odmah je dužno nešto malo preko 5.000 evra. Ja razumem da zemlje kao što je Srbija moraju da se razvijaju, da se grade i da su tu krediti neophodni. Čini mi se da je Srbija u nekim kandžama tih međunarodnih finansijskih institucija. Tu mislim na MMF.

Građani moraju da znaju da je 1. maja poskupljenje struje i gasa zahtevao MMF, da bi dobili novi aranžman i da će to poskupljenje doći na jesen i verovatno do kraja godine još jedno. Zato što to od nas straži MMF, ne zato što je to želja nas ovde ili Vlade Republike Srbije, nego smo pristali na takav aranžman sa MMF-om i sada smo u njihovim kandžama. Ja bih voleo da grešim. Pokazaće vreme i videćemo da li je tako.

Što se tiče recimo Predloga zakona o privremenom registru majki i drugih lica kojima se uplaćuje novčana pomoć, u Predlogu ovog zakona je predviđeno da se ciljna pomoć namenjena pre svega majkama dece predškolskog i školskog uzrasta upravo one grupe mladih kojih prethodnim merama nije bilo direktno omogućeno, što je dobro. Pomoć će se izvršiti u septembru mesecu i visini od 10.000 dinara. Mi iz koalicije Nada-Novi DSS-POKS smatramo da je možda granica trebala da bude 18 godina. Tako bi obuhvatili decu i osnovnog i srednjeg obrazovanja. Ovako to ide samo do 16 godina.

Svaka vrsta novčane pomoći je deci svakako dobra, ali to ne rešava trajno pitanje porodica sa decom, samohranih majki, očeva ili staratelja, jer je život u Srbiji postao preskup. Loše vođenje politike od strane aktuelne vlasti je doprinelo da se pogorša položaj ove kategorije u društvu. Kada kažem zbog lošeg vođenja politike, jeste da zvanična statistika kaže da je inflacija nešto malo preko 13%, ali inflacija osnovnih životnih namirnica je blizu 50%. Imate realnu situaciju kada se krećete među građanima da ne možete više u samoposlugu bez dve, tri hiljade ili što bi naši građani rekli dve, tri crvene.

Kada primite prosečnu platu možete da podmirite račune, komunalne usluge, grejanje i jako malo vam ostane za jedan običan život. Prosečna potrošačka korpa, ne kažem minimalna, prosečna potrošačka korpa je 98.000 dinara. Pa vidite kako onaj sa prosečnom platom može da živi uz sve ove dažbine koje nam dolaze.

Pretpostavka je da u Srbiji postoji 18% porodica u kojima o deci brini samo jedan roditelj. Najčešće majka obavlja tu roditeljsku dužnost. Postoje brojni problemi sa kojima se suočavaju samohrane porodice. Tu pre svega treba pomenuti ono što se tiče pravne prirode, nedostatak potpune pravne definicije koja bi obuhvatila sve slučajeve samohranog roditeljstva, nepostojanje precizne službene evidencije o broju samohranih roditelja, nedosledna primena pravila u postojećem sistemu zaštite samohranih roditelja. Tako da u praksi prilikom pokušaju recimo zapošljavanja dolazi do pojave diskriminacije nažalost, na osnovu porodičnog statusa iako zakon to strogo zabranjuje.

Takođe nedovoljno je iskorišćena mogućnost uz radno-pravnog statusa korišćenje kliznog ili fleksibilnog radnog vremena, rad od kuće i uvođenje neradne nedelje samo za ovu kategoriju ljudi. U praksi postoji izbegavanje zapošljavanja samohranih roditelja u punom radnom odnosu, već samo po ugovoru o delu ili po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, jer time poslodavci izbegavaju proširena prava trudnica, porodilja, samohranih roditelja. Tu moraju inspekcije nadležnog ministarstva da povedu računa da se to isprati i da se takve stvari sankcionišu.

Veoma je bitno spomenuti problem samohranih roditelja, kao što su nerešeno njihovo stambeno pitanje, mala zaposlenost itd. pogotovo onih koji imaju stambene kredite, skokom euribora došlo je do povećanja kredita i samim tim do otežavanja života porodica ove kategorije.

Neko je ovde govorio i hoću da pohvalim, to nije ništa loše, ako je Grad Beograd doneo odluku da svojim đacima obezbedi besplatne udžbenike, verovatno imaju sredstava u budžetu i tu su videli neki potez koji će doprineti deci u Gradu Beogradu, ali to ne sme da dovede do diskriminacije dece u ostatku naše države.

Stoga pozivam Vladu, nadležno ministarstvo, ako može da se iznađe način, ili preko lokalnih samouprava, mada retko koja lokalna samouprava je dobrostojeća u budžetu da može to da podmiri, ili preko nadležnog ministarstva, da prosto i ostala deca u Srbiji ne ostanu diskriminisana i da i oni dobiju udžbenike za sledeću školsku godinu, a to je negde iznos od 18 do 20 hiljada dinara i predstavlja iz godine u godinu veliku stavku i opterećuje budžet roditelja.

Hteo bih da se osvrnem na izbor Slavice Đukić Dejanović, ona je još uvek, koliko vidim, prisutna i to je dobro, žao mi je što je premijer ove zemlje Ana Brnabić izašla i otišla, verovatno ima preča posla a ne da razgovara sa poslanicima o ovako važnoj temi, ali to je već njen problem, gospođa Slavica Đukić Dejanović je dobila jedan težak posao - nasledila je Branka Ružića na mestu Ministarstva prosvete. Branko Ružić je iz moralnih principa podneo ostavku posle one tragedije i to jeste za svako poštovanje.

Nažalost, tragedija koja se desila zahteva velike promene u našem društvu, da nam se tako nešto više nikad ne bi desilo, počevši od porodice, od vaspitanja dece, od jačanja institucija, zato se obraćam vama i dotakao sam se ove tačke, do reforme obrazovnog sistema. Znate, škola je i obrazovna i vaspitna kategorija. Ja sam se ovde naslušao svašta. Mi bukvalno hoćemo da rešimo problem da se ovako nešto više nikad ne desi u Srbiji tako što povećavamo broj privatnog obezbeđenja, broj policajaca. Nije poenta da od škole napravimo kasarnu. Poenta je da deca idu u školu kao u svoj novi dom, da deca u toj školi budu vesela, razdragana, da uče i da budu vaspitana. Da bi se to desilo, mora da se uradi reforma školstva i obrazovanja. Ne možemo samo da potenciramo, to je onaj zapadni šablon, rijaliti šablon, nije to rijaliti samo u Srbiji, to smo sve poprimili sa Zapada, od "Velikog brata" pa do ove "Zadruge", ne možemo decu samo da vršimo edukaciju, prava deteta, prava deteta, a niko ne govori - a obaveze deteta.

To spada u jednu vrstu te kategorije reforme našeg obrazovanja. Šta je tu potrebno suštinski, po nama iz koalicije NADA-Novog DSS i POKS-a još da se uradi? Treba vaspitati decu u duhu naše tradicije, istorije, a ne po zapadnim rijaliti šablonima, to sam već rekao. Odeljenja, i to je apel i nastavnika i učitelja koji su se i meni obraćali, odeljenja ne bi trebalo da budu više od 20 učenika. Ne može jedan nastavnik, učitelj, da se posveti ako u učionici ima 30 dece. Znači, odeljenja mora da se svedu na 20 učenika.

Potrebno je vratiti autoritet nastavnog osoblja. Ne može da učenik, ma kako je vaspitan od kuće, da to prenese u školu, da izmakne stolicu učiteljici. To ne sme da se dešava. Treba naći model kako vratiti autoritet nastavnom osoblju.

Što se tiče broja pedagoga i psihologa, mnogi su o tome govorili. Ja znam jednu školu u Beogradu gde na 1.400 učenika ima samo jedan i po psiholog. Broj pedagoga i psihologa mora da se povede računa da se ima tačna i jasna slika i da se tu nešto konkretno poradi.

Potrebno je smanjiti stepen tolerancije prema onim učenicima sa neprimerenim ponašanjem. Ne možemo samo stavljati glavu u pesak. Znači, pojačati stepen, smanjiti taj stepen tolerancije prema takvim učenicima koji prave probleme, adekvatno ih sankcionisati i, da tako kažem, dovesti ih u red i poštovati tu instituciju učitelja i nastavnika.

Plate - večita dilema. Naravno, svi imaju veću motivaciju, želju za radom itd. ako su im plate veće. Generalno, u javnom sektoru, od zdravstva, prosvete, pa nadalje, ali plate konstantno moraju da idu uzlaznom putanjom što se tiče prosvete.

Sprovođenje zakona. Mi imamo dobar zakon o udaljenosti kladionica od škola. Ali, taj zakon se ne sprovodi. Pogledajte u svojim gradovima odakle dolazite, pa ćete videti da li se poštuje, da li je svaka kladionica propisno udaljena po zakonu od osnovne škole. Videćete da nije i taj zakon treba da se pooštri, da se to dovede u red. Ne kažem da su kladionice uzrok velikog problema, ali svakako da tu treba takođe povesti računa.

To je ono što sam mislio lično vama da poručim i nadam se da ćete nešto od ovoga uspeti, ako imate volje i želje, a nadam se da imate, vi ste iskusna žena i u politici, imate i dovoljan nivo stručnosti i obrazovanja i da shvatate šta sam hteo da kažem. Naravno, ovo ne može preko noći, iziskuje dug rad reforma ovog obrazovanja i, naravno, štampanje udžbenika, da se više prekine sa praksom da nam strane zemlje, recimo Nemačka i njihova firma, štampaju udžbenike i da naša deca uče ono što ne bi trebalo da uče, pre svega iz istorije ili nekih drugih predmeta.

Ja se nadam da ćete nešto od ovoga primeniti i uspeti da primenite.

Sledeće na šta sam hteo da ukažem jeste Predlog zakona o izmeni i dopuni Zakona o zapošljavanju stranaca. Naravno, tu je cilj da se pojednostavi postupak zapošljavanja stranaca pa se tu priča - digitalizacija elektronskim putem, pa će onaj ko bude hteo da konkuriše, iz Brisela, Moskve, Londona, Vašingtona, manje je bitno, elektronskim putem da konkuriše i to će sve preko Nacionalne službe za zapošljavanje biti završeno za 10 dana i to je lepo, usklađujemo se sa nekim standardima EU i to je dobro.

Nikad ne sme stranac, ako konkuriše za radno mesto, da li je on tehnolog, mašinski elektroinženjer, IT stručnjak, itd, da ima slučajno u Srbiji prednost u odnosu našeg radnika. To nije diskriminacija, to je samo vođenje računa o našem stanovništvu i o našoj državi.

Ono što je meni tu najveća začkoljica, kaže se u obrazloženju ovog zakona - ovaj zakon će pokrenuti stepen stranih investicija. Ja uvek volim da kažem, i to je sušta istina, možemo da bežimo od toga koliko hoćemo, ni jedna država na svetu, ako mi neko nađe primer, neka mi javi, ni jedna država na svetu nije razvila svoju ekonomiju i svoju državu stranim investicijama. Bez domaće jake privrede, bez domaće poljoprivrede, neće biti jake ekonomije i jake države.

Možemo mi da privlačimo strance i tako što ćemo im dati besplatnu infrastrukturu i stotine hiljada hektara, naše oranice da im damo kao "Ling Longu", besplatno, da im damo i sto hiljada evra po radnom mestu, imate primere i dan-danas na jugu Srbije, firme koje su potrošile ta sredstva po radnom mestu posle nekoliko godina se povlače iz Srbije. Prosto, mnoge od tih firmi su montažno-demontažni objekti i uvek spremni da odu na neko tržište gde će dobiti bolje uslove i neće mariti za Srbiju, a ni porez ne ostavljaju ovoj zemlji.

Šta mislite kad bi mi ta sredstva dali nekim zanimanjima koja u Srbiji izumiru, nažalost, kad bi, recimo, dali, ne mora 100 hiljada evra, 10 hiljada evra nekom ko otvori krojačku radnju, pet hiljada evra ko zaposli radnika u kozmetičkom salonu, u frizerskom salonu, ko otvori neku radnju za stolariju, itd, da ne pričam, ima tu zanimanja koja izumiru? Ili kada bi ova sredstva uložili u našu poljoprivredu?

O ovome se mora povesti računa. Ne može niko da me ubedi da će ovaj zakon privući strane investitore. Strane investitore privlači naša nakaradna politika, gde im dajemo stotine hiljada hektara zemljišta besplatno, infrastrukturu i negde čak i preko 100 hiljada evra po radnom mestu. I dobijaju kvalitetnu i vrednu radnu snagu, a Srbija i Srbi jesu poznati po tome. To njih privlači, a ne zakon, što će on elektronski iz Brisela da popuni i da bude primljen ovde u Srbiji.

Ima tu još jedna stvar. Kaže se - Srbija se suočava sa nedostatkom radne snage. E, pa, baš super. Zašto je došlo do nedostatka radne snage? Pa, zato što nam godinama, da ne kažem decenijama, mladi, porodice, stručni ljudi, obrazovani, odlaze u inostranstvo.

Ja imam prijatelja koga poznajem, koji je otišao pre šest meseci, koji radi u bolnici u Švedskoj. U toj bolnici, javio mi je, ima šest ljudi iz Srbije koji rade, dva doktora i četiri medicinska tehničara. Samo u jednoj bolnici u Švedskoj. I verujte, nisu samo oni, većina njih ide u potrazi za boljom egzistencijom, za boljim životom, životnim standardom. I sve je to u redu, ali mnogi od njih odlaze i zbog partijske države.

Sad opet ne upirem prstom u vas, ni u koga, partijsku državu smo napravili svi zajedno od 2000. godine, ali ste je vi doveli do savršenstva.

Kad ljudi vide da ne mogu da dobiju posao u domu zdravlja i bolnici dok nemaju člansku kartu SNS-a, ma ne može da bude čistačica u vrtiću, vidite, to ljude boli. To je nepravda i to je rak rana našeg društva.

Opet kažem, to je od 2000. godine. Radili su to svi, ajde da se ne lažemo. To mora da prestane, jer ovi ljudi što odlaze jedan deo njih odlazi i zbog ovakvog, da kažem, načina ponašanja i partijske države koju smo stvorili u našoj Srbiji i da stvari samo tako mogu da funkcionišu.

Onda imamo, imamo i svetao primer. Mi stalno pozivamo, i Vlada poziva, to je dobro, da se vrate naši mladi stručnjaci koji završe škole, itd, da se vrate u svoju zemlju, da ovde osnuju porodice, da ovde daju svoj doprinos i pokažu to što su naučili u svetu.

Vi onda imate jednog doktora, Miloša Jovanovića, koji je završio dva fakulteta na Sorboni, koji je bio predavač na Sorboni, koji je mogao lagodno da živi u Parizu kao predavač na Sorboni, sa dvoje maloletne dece i suprugom se vratio u svoju zemlju i radi na Pravnom fakultetu i valja se u ovom političkom blatu. Vi ste njega provukli i pokazali… Znate šta ste pokazali? Zove me kolega iz Australije, pa kaže – šta ako se ja vratim hoću li ja biti kengur i Australijanac?

Znači, šaljemo ružnu sliku. Evo vam primer mog predsednika, dr Miloša Jovanovića.

Možete vi da… Molim vas samo da kritiku istrpite shodno demokratiji. Vi ste većina, mi manjina. Ako ne možete da istrpite ovu činjeničnu, umerenu, kulturnu kritiku ne znam šta možete. Evo, replicirajte mi posle, nikakav problem. Ja samo govorim šta je činjenica, a činjenica je da se dr Miloš Jovanović vratio u zemlju, radi na Pravnom fakultetu, a provučen je kroz blato kao Miloš Francuz samo zato što je rekao da je francusko-nemački predlog, da kažem, izdaja ili suprotan našim nacionalnim interesima. Zbog toga je bio na svim medijima, lepljena mu je slika, itd.

S tim šaljemo lošu poruku svim onim građanima koji su završili fakultet u inostranstvu, da li da se vrate u svoju zemlju ili ne.

Ljutili se ili ne, to je tako. To je tako, ali pokazaće vreme da ste pogrešili. Mislim, ja vidim i kod vas mnogih da ste tu napravili jednu veliku grešku. Ne trebamo to da radimo. Ako pozivamo naše mlade koji otišli dozvolimo im da se vrate i da rade svoj posao za koji su školovani u inostranstvu. Tako svaka normalna zemlja radi, pa tako treba da radimo i mi.

Što se tiče izmena i dopuna Zakona o železnici, hteo sam i tu da se dotaknem samo nekoliko stvari.

Kolega Sandiću, vreme.
Reč ima ministar Nikola Selaković.
Izvolite.

Zahvaljujem.
Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, dakle jedno malo razjašnjenje. Kada je uvaženi prethodnih govorio o zakonu o izmenama i dopunama, tj. o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju stranaca tačno je da taj zakon donosi veći red, veću efikasnost, brži postupak sticanja objedinjene boravišne i radne dozvole, produžavanje roka trajanja te dozvole i činjenica jeste da je donošenje tog zakona, između ostalog, motivisano i time što Srbija ima manjak radne snage.
Taj predlog zakona veoma jasno nudi mehanizme kojima se štiti građanin Srbije koji je određene profesije, koji je na službi, odnosno u evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, a nema zaposlenja. Zato je zakonom i propisano ispitivanje tržišta radne snage, odnosno da li postoje na našem tržištu ljudi koji su sposobni da rade na takvim mestima i takve poslove za koje potencijalni poslodavac traži uvoz radne snage.
Međutim, pokrenuto je jedno pitanje na koje je veoma važno da se odgovori, a to je – zašto je u Srbiji došlo do nedostatka radne snage? Stvar je isuviše kompleksna da bi se reklo – postoji jedan odgovor na to pitanje – da, došlo je do nedostatka radne snage zato što su ljudi odlazili iz Srbije. Da li je to jedan od faktora koji je uticao? Jedan od faktora jeste, ali ajte da se ne lažemo.
Evo, daću vam jedan konkretan primer. U Dimitrovgradu smo otvorili Sajam zapošljavanja pre pet dana. Dakle, prošlog petka. Dimitrovgrad ima, po poslednjem popisu, oko 8.200 stanovnika. Na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje ima 814 nezaposlenih. Dvadeset preduzeća nudilo je zaposlenje za 126 ljudi. Čekam još uvek tačan podatak koliko je od tih ljudi, razgovori još uvek traju, videćemo koliko je tih ljudi zaposleno, tj. koliko je od tih mesta popunjeno, ali je činjenica da je na poslednjem sajmu te vrste u Dimitrovgradu 2021. godine zaposleno svega 36% od ponuđenih radnih mesta.
Dakle, mi imamo situaciju da u Srbiji ljudi biraju poslove koje hoće da rade. Nedostaju nam zanatlije. Ozbiljno nam nedostaju zanatlije. Zašto? Jednostavno decenijama je u Srbiji propagiran stil života prema kome treba da se držimo onoga što je pričano – uči sine da ne bi radio, sramota je da se radi. Nije sramota da se radi.
Nije sramota da se radi. Za neke od tih zanatskih profila nude se prilično dobre plate. Tamo ljudi nemaju da zaposle pekara, kuvara, stolara, krojača.
Zašto je opet došlo do toga? Pa, došlo je, između ostalog, do toga zato što smo imali u proseku po porodici ne čak ni dvoje dece.
Samo da vas podsetim. Svi smo mi ovde prisutni došli iz porodica koje su dva ili tri kolena unazad imale i po četvoro i petoro i osmoro i više dece. U takvim društvima ne možete svakoga poslati na fakultet. Šalje se onaj ko je najtalentovaniji i onaj ko je najuspešniji, ali i za svaki drugi častan i čestit posao, pa i zanat. Pogledajte koliko danas u Srbiji zarađuje jedan keramičar, jedan vodoinstalater, jedan tesar ili armirač, a nemamo ih. Nemamo ih zato što su otišli tamo gde je taj posao mnogo plaćeniji, jer tamo u tim zemljama nema ljudi koji te poslove hoće da rade, jer ista pojava koja je zadesila nas, zadesila je i zemlje zapadne Evrope. Potpuno ista. Manje se rađaju deca, više biraju poslove, viši životni standard.
Već sam jednom govorio o tome, ove godine u Nemačkoj samo u prosveti, prosvetnih radnika nedostaje im 42.000 koje ne mogu da uvezu. Zašto? Zato što njihova deca ne žele da uče za te obrazovne profile.
Zašto nam je odlazilo u jednom trenutku mnogo i lekara i medicinskih sestara? Zato što njihovi građani ne žele… Toliko je visok životni standard, ne žele da studiraju medicinu. Znate šta kažu? Kažu – neću da žrtvujem 12 godina života za to i da posle toga do kraja života se stalno usavršavam. Neće ljudi za to da uče i neće da se zapošljavaju na takvim mestima. To je zahvatilo i nas.
Ono što je u našem slučaju dobro jeste da imamo i sve više imamo sa jedne strane kao rezultat krize u takvim zemljama, sa druge strane kao rezultat poboljšanja u našoj zemlji veliko interesovanje ljudi koji se vraćaju i to je počelo sa vraćanjem ljudi koji su visoko obrazovani sa razvojem digitalnog sektora, IT industrije u Srbiji. Veliki broj njih i sve veći je broj njih koji se vraća.
Nominalno, on dobije nešto manju platu u Srbiji, ali u Srbiji ima svoju roditeljsku kuću ili stan, mnogo niže troškove života, ima rodbinu, ima prijatelje, ima kumove i ne gleda sve u životu kroz dinar ili kroz evro i to je nešto što je rezultat ozbiljne politike.
Postavljeno je jedno pitanje, a ja neću davati primere zemalja sa kojima ne možemo, nećemo moći ili u ovom trenutku ne možemo da se poredimo, koju zemlju su podigle, čiju su, u stvari, ekonomiju koje zemlje podigle strane investicije. Odmah ću vam dati primer jedne zemlje. Pogledajte šta je uradilo ulaganje u automobilsku industriju Slovačke. Pogledajte gde je Slovačka danas, gde je Slovačka bila pre 10, 20 ili 30 godina. Dakle, to je primer zemlje, nama prijateljske, bratske zemlje članice EU, koju su bukvalno, bukvalno, u nebesa digle strane investicije, samo kad pogledate sektor automobilske industrije, ne pričam ni o čemu drugom.
Ne pričam, recimo, o Samsungu, gde su i televizori i mobilni telefoni i tablet računari pravljeni u Slovačkoj, a ne u Koreji. Ali, uporedite tu zemlju i po veličini i po broju stanovnika i po snazi privrede i brojke to veoma ozbiljno govore. Ako je Srbija u prošloj godini uspela da premaši nivo stranih direktnih investicija više od 4,1 milijarde evra, više od svih drugih u regionu zajedno, a to je omogućilo i naplatu i poreza i doprinosa, jer je omogućilo da se i povećaju penzije iz realnih izvora, da se povećaju plate i da ulažemo i u infrastrukturu
Odmah ću vam reći nešto, sećam se toga iz vremena kada sam obavljao funkciju ministra u Vladi u drugom jednom resoru, između ostalog, povelo se pitanje i o ovom kreditu Banke za razvoj Saveta Evrope, koja je usmerena na podizanje standarda u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija, odnosno u sistemu za izvršenje krivičnih sankcija.
Ja sada ne govorim o tome šta su naše obaveze i koje standarde treba da dosegnemo, ali ono što građani treba da znaju, reč je o jednim od apsolutno najpovoljnijih i najjeftinijih kredita koji mogu da se dobiju. Naša država je već zahvaljujući takvim kreditima uspela da izgradi Kazneno-popravni zavod u Pančevu, apsolutno jedan od najboljih u Srbiji, Kazneno-popravni zavod u Kragujevcu.
Samo da vas podsetim, za one kojima je Kragujevac dobro poznat i koji znaju, gde se nalazio zatvor, prvo se nalazio u centru grada, u podrumu Palate pravde, pa je onda odatle prebačen u predgrađe, u prilično neuslovan prostor, pa je onda sagrađen potpuno novi zatvor, kao što je sagrađena i Palata pravde u Kragujevcu, izašlo se iz stare zgrade Palate pravde, odnosno Načelstva, koje se nalazi u centru grada, predivne jedne zgrade iz vremena Kraljevine Srbije, koju nadam se da će se smoći snage da se ta zgrada obnovi, da se, tada je bila ideja gradonačelnika, pretvori u muzej, jer je u njoj bila i vrhovna komanda Kraljevine Srbije u vreme Prvog svetskog rata.
Ovoga puta, dakle, za te kredite, gde je kamatna stopa 3%, gde prilikom uzimanja svake tranše kredita možete sami da izaberete da li hoćete fiksnu ili varijabilnu kamatnu stopu, gde imate grejs period pet godina i rok otplate 20 godina, i gde se taj novac, po ovom predlogu zakona, kojim će se omogućiti uzimanje toga zajma, opredeljuje za dva grada, za dve ustanove, da se u Kruševcu sagradi popuno novi kazneno-popravni zavod, koji će omogućiti da se rasterete i Ćuprija i Niš, koji omogućava, takođe, da se za prostor koji je u ovom trenutku u Kazneno-popravnom zavodu Sremska Mitrovica, inače, najvećem u Srbiji, dakle, u ovom trenutku imate prostor u kome boravi, koji je, u stvari, registrovan da u njemu boravi 1463 lica lišena slobode, u tom kompleksu paviljona u Sremskoj Mitrovici u ovom trenutku boravi 2000 lica. Dakle, ovim zajmom će se omogućiti izgradnja novih paviljona, i ne samo paviljona za boravak, nego i prostora za profesionalnu rehabilitaciju, resocijalizaciju. Dakle, popravljanje, da se na takav način izrazim, onih koji borave u tim zavodima.
Zašto je ovo važno što sam ispričao? Važno je jer nijedna jedina država u ovaj sistem ne ulaže živ novac koji ima na svom računu, već se ovakve stvari grade iz najpovoljnijih kreditnih linija, a Banka za razvoj Saveta Evrope je jedna od retkih, baš zato što nije finansijska institucija koja daje upravo ove pogodnosti.
Još nešto, pošto je bilo reči o podršci porodicama sa decom, mogu da se složim u jednoj stvari, to je kada su u pitanju samohrani roditelji, nije jednostavno, nije lako biti samohrani roditelj, ljudi koji se suočavaju sa mnogobrojnim problemima. Naravno, u zakonu su prepoznati kao kategorija koja kada su u pitanju socijalna davanja dobija nešto više, takozvana jednoroditeljska porodica.
Ali, ono na šta treba da budemo svi ponosni, apsolutno svi ponosni, o tome govore konkretne, jasne brojke. Nepunih pet godina od kako smo na inicijativu predsednika Vučića, tada sam radio kao njegov generalni sekretar, profesorka Đukić Dejanović je tada bila ministar bez portfelja u Vladi zadužena za brigu o porodici i demografiju, zajedno smo radili po nalogu predsednika na osmišljavanju ovih mera. To su mere koje sada postepeno kroz primenu menjamo i dopunjujemo. Napravljen je recept. Čekalo se pet godina da počne da raste broj novorođenčadi.
Ono što je važno, ne samo da imamo 0,8% povećanje broja živorođene dece u 2022. godini u odnosu na 2021. godinu, nego imamo značajno povećanje treće rođenog deteta i imamo u 2022. godini prvi put povećanje broja prvorotki. To je ono čemu se težilo i to je razlog zašto su toliko veća davanja za prvorođeno dete. Kada to uporedite sa svim onim što se dešavalo u drugim zemljama u okruženju, kada vidite pad koji postoji, da li hoćete u procentima, da li u apsolutnom broju, kod naših suseda Rumuna, da se smrznete. Kada pogledate poređenje između Srbije i Bugarske, koje imaju sličan broj stanovnika, sličnu veličinu teritorije, da ne pričam o tome da smo kulturološki veoma slični i bliski, onda mislim da time kao nacija sveukupno treba da se ponosimo.
Kada imamo u vidu da upravo među povratnicima u Srbiji dominiraju mladi ljudi, dakle, oni koji mogu da imaju svoje porodice, onda je to nešto što je dodatna šansa. Mogu da vam kažem, imao sam prilike da razgovaram sa kolegama iz mađarske Vlade, kada smo imali Savet za stratešku saradnju na Paliću pre nepunih mesec dana. Oni su neko ko je značajno pre nas počeo da primenjuje ozbiljne mere demografske politike. Trebalo im je više vremena da postignu, tj. da pokrenu taj pozitivan trend nego što je trebalo nama.
Naravno, ovo je jedna veoma osetljiva oblast, veoma osetljiva, ali činjenica da smo krenuli, samo ću još ovo da kažem i da završim, kada smo uradili prve mere, tada je ministar Đorđević bio u resoru kada je taj zakon bio u ovoj Skupštini, otprilike za četvrto rođeno dete majka je dobijala iznos u dinarskoj protivvrednosti koji je bio oko 150 evra, pet godina nakon toga taj iznos je sada poslednjim obračunom prešao 200 evra mesečno, zbog usklađivanja, ali to usklađivanje je i zbog rasta prosečne zarade, jer se usklađuje sa tim.
Dakle, jedna stvar koja je izuzetno važna, kada dođe do rasta prosečne zarade u Srbiji, a to je nešto što treba da znaju i građani Srbije i svako od prisutnih ko to ne zna, kada dođe do rasta prosečne zarade u Srbiji, sve vrste socijalnih davanja se povećavaju. Zato smo mi i došli do toga da smo u budžetu ministarstva koje vodim gde se i nalaze još uvek te budžetske aproprijacije za podrške merama populacione politike, dakle, u ovoj godini imamo 87 milijardi dinara, sledeće godine zbog dugoročnosti mera preći ćemo 100 milijardi dinara. To je sigurno. Prošle godine 132.247 majki u Srbiji su bile primaoci ove vrste podsticajnih mera. Namerno to kažem, jer nisu u pitanju socijalna davanja već mere podsticaja populacione politike.
Hvala vam na pažnji i hvala vam što ste pokrenuli neka pitanja i dali mi priliku da to dodatno razjasnim.

Zahvaljujem.
Reč ima Pavle Grbović.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Ja se danas po prvi put obraćam Skupštini kao predstavnik poslaničke grupe sa novim imenom, imenom – Pravac Evropa. Mi smo naravno kao grupacija prepoznali da je ovo jedan od najvažnijih trenutaka i da će se odluke koje budemo donosili u narednim mesecima odraziti na život svih građana u Srbiji narednih godina i narednih decenija. Ta naša odluka nije od juče, ona je doneta mnogo ranije i ova formalizacija trebala je da nastupi mnogo ranije. Sada ću vam reći zbog čega ovo govorim.

Mi smo sa tom kampanjom krenuli još u aprilu mesecu. Dakle, mi iz Pokreta slobodnih građana zajedno sa našim partnerima iz Stranke slobode i pravde, Pokreta za preokret, Sindikata „Sloga“ i ostalih istaknutih pojedinaca. Hteli smo na prvoj sledećoj sednici da zaista i promenimo ime, ali onda se desilo nešto što je promenilo sve u Srbiji. Desio se jedan strahovit događaj kakav nikada pre nismo imali u našoj zemlji, desile su se dve vezane tragedije. Prosto smatrali smo bez obzira na to koliko je realno ovo pitanje benigno i beznačajno u nekoj široj javnosti da ipak ne bi bilo prikladno da u takvoj atmosferi u tim danima se bavimo tim temama.

Međutim, nismo imali sreću da su svi imali jednako osećaj za vreme i za trenutak i za teme kojima treba da se bave. Tako smo imali slučaj da na istoj sednici Vlade Republike Srbije 4. maja ove godine, na istoj sednici na kojoj je doneta Odluka o uvođenju tri dana žalosti zbog strašne tragedije koja se desila, da premijerka, odnosno predsednica Vlade ne izađe čak ni da izjavi saučešće javno na konferenciji za medije, ali se zato na toj sednici Vlade usvoji nacrt zakona, jedan veoma kontraverzni nacrt koji je sada postao zakonski predlog o kom mi danas razgovaramo.

Dakle, iskorišćeno je vreme kada je pažnja javnosti i svih nas opravdano bila usmerena na nešto sasvim drugo da bi se nešto, što je u suprotnosti sa interesima građana Srbije, u suprotnosti sa našim državnim interesima i nešto što je vrlo moguće i u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije, našlo na dnevnom redu. To je činjenica koja mene zaista duboko razočarava kao građanina Srbije.

Naravno govorimo o Zakonu o planiranju i izgradnji, odnosno Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji. Jasno je da glavni motiv koji stoji iza donošenje, odnosno usvajanje ovakvih izmena, nažalost, jeste forsiranje interesa privatnih investitora, privatnog kapitala nasuprot interesima građana i nasuprot interesima celog našeg društva.

Vi ste, gospodine Vesiću, kao resorni ministar u više navrata pokušali da to opravdate, prebacujući određenim kolegama iz opozicije i opoziciji, kao takvoj, da se zalažemo za jedan model ekonomskog upravljanja kakav je postojao u nekim prethodnim vremenima, da se zalažemo za model društvene svojine, za model samoupravljanja itd. To naravno nije tačno. To pogotovo nije tačno kada je reč o Pokretu slobodnih građana, kada je reč o našoj poslaničkoj grupi Pravac Evropa, ali bez obzira na to što se zalažemo zaista za otvoreno tržište, ne zalažemo se za to da se naša imovina prodaje budzašto ili još gore da se poklanja bilo kome. Dakle, zalažemo se zaista za otvoreno tržište, ali i za poštovanje nekih osnovnih principa.

Dve su najspornije tačke kada je reč o ovom zakonu. Jedna se tiče naknade za eksproprijaciju, kada se pokrene postupak eksproprijacije neizgrađenog građevinskog zemljišta. Novi zakon podrazumeva da će se isplatiti cena koja odgovara tržišnoj ceni poljoprivrednog, odnosno šumskog zemljišta, a čime se najdirektnije moguće ugrožava interes vlasnika tog zemljišta, čime se sprovodi nešto što je u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije, sa članom 20. Ustava Republike Srbije, a čime se devalvira privatna imovina i sprovodi nešto što po efektima najviše liči na prinudnu konfiskaciju imovine.

Sa druge strane, ukida se konverzija, odnosno sada se omogućava konverzija prava korišćenja u pravo svojine bez ikakve naknade. Dakle, govorili smo o tome koliko će to ekonomsku štetu moći da nanese Republici Srbiji. Vi ste se pozivali na to kako je konverzija u prethodnim godinama i prethodnim decenijama bila neefikasna, kako je u čak 94% slučajeva, ako se ne varam, sprovedena bez naknade, kako smo dobili svega nekih 30 miliona dinara po tom osnovu, tridesetak miliona evra po tom osnovu. Priznaćete da je to za desetak godina zaista mizerna suma novca, ali kada se već suočimo sa takvim problemom, zar nije logičnije raditi na poboljšanju efikasnosti naplate tih potraživanja, nego na ukidanju i davanju nekog zemljišta, neke imovine i bespovratnom odricanju od nje u nedogled.

Kada ukrstite tu odluku koju ste vi pravdali sa nekim drugim odlukama koje se danas nalaze na dnevnom redu, mi dolazimo u situaciju da se odričemo sopstvene imovine, da se odričemo prihoda sopstvene imovine, a da se sa druge strane zadužujemo u iznosu od gotovo milijardu i 300 miliona evra u samo jednom danu.

Mene sada interesuje, može gospodin Dačić, kao potpredsednik Vlade, ili bilo ko drugi od vas da odgovori, ukoliko smo toliko bogati da možemo da se odričemo svoje imovine, da opraštamo potraživanja nekim ljudima, zašto se onda zadužujemo? Da želim da budem ciničan, ja bih vas podsetio na izjavu predsednika države Aleksandra Vučića koji je rekao da mi u rezervama imamo 38,5 miliona tona zlata, što je dva puta više nego što imaju SAD, Rusija, Kina, Francuska, Italija zajedno. Kada smo već toliko moćni, što bismo se uopšte zaduživali? Možemo lepo da prodamo jednu količinu tog zlata i rešimo sve naše probleme za jedan duži, duži vremenski period.

Pozivate se takođe da za izmene i dopune ovog zakona imate i podršku EU. Ja u to ne sumnjam. Prvo, EU vodi računa o svojim interesima, a ne o našim. Dakle, reč je o našoj imovini, a ne bilo čijoj drugoj.

Postoji druga stvar što pravna kultura i politička kultura, koja postoji u zemljama EU, dovodi do toga da se određeni zakoni usvajaju onda kada postoje određene pravne praznine kako bi se one popunile i kako bi se jedan pravni sistem i politički sistem očuvao u jednom integralnom i normalnom obliku. Kod nas se, nažalost, izmene i dopune zakona donose da bi se stvorile pravne praznine, da bi se one kasnije zloupotrebile i da bi od toga direktnu finansijsku i neku drugu neimovinsku korist imali ljudi koji su najdirektnije povezani sa režimom. Zbog toga je naša bojazan vrlo opravdana da će ovaj Zakon o planiranju i izgradnju, po svojim efektima, da se pretvori u zakon o ugrađivanju i razgradnji još jednog sistema u Republici Srbiji.

Kada govorimo o razgradnji kao takvoj, nažalost, svedočimo razgradnji našeg prosvetnog sistema. Meni je veoma žao što gospođa Brnabić danas nije tu, ali tu je gospođa Slavica Đukić Dejanović. Ne znam da li po procedurama imate pravo danas da se javite za reč, da obrazložite. Mislim da nije u redu ni prema nama, ni pre vama način na koji je predsednica Vlade govorila o predlogu da vi postanete nova ministarka prosvete.

Dakle, mi smo čuli u nekoliko minuta da je gospođa Slavica Đukić Dejanović bila poslanik u sedam mandata, čuli smo na kojim je ministarskim pozicijama bila, čuli smo na kojim savetničkim pozicijama je bila, čime se tamo bavila. Jedino nismo čuli dali gospođa Slavica Đukić Dejanović unosi određeni plan rada, da li unosi neku novu viziju, da li unosi neka nova rešenja u ministarstvo koje se trenutno nalazi u jako kritičnoj situaciji u koju je gotovo svaki građanin Republike Srbije zagledan, tražeći, očekujući odgovore i očekujući umirenje za ono što tek treba da dođe, a to je 1. septembar. Zbog toga mislim da nije pošteno što gospođa Brnabić o tome nije pričala, ukoliko ste vi takav plan, program, viziju i ideje dostavili.

Ja znam kako politika funkcioniše, ja razumem vaše koalicione sporazume. Razumem da po koalicionom sporazumu SPS može da predloži određenog ministra za određeni resor i znam da ste vi gospođo Đukić Dejanović predloženi i nije sporna vaša biografija i ona je daleko bogatija i relevantnija nego biografija dosadašnjeg vršioca dužnosti, ali mislim da to ne sme da se pretvori samo u međupartijsko potkusurivanje i moramo da saznamo koji je vaš stav sa čim ćete vi izaći pred roditelje koji od prvog septembra treba da vrate decu u školu ne znajući da li će ona na tom mestu biti bezbedna ili neće biti bezbedna.

Treba da se vrate u školu prvog septembra i nervozni su zbog toga, anksiozni, opravdano su pod stresom ne znajući šta će ih tamo dočekati. Da li će se nešto promeniti nakon što se Srbija nepovratno promenila 3. maja? To je odgovor koji vi morate da date i ekstremno je težak zadatak pred vama i ja ne želim da vam stajem na putu toga, ali ja prosto ne mogu svojim glasom da podržim vaš izbor kada nisam čuo ni jedan argument i ni jednu rečenicu ni od vas ni od onih koji vas predlažu, šta ćete uraditi da se nešto promeni?

Kako ćete izaći pred profesore i pred nastavnike koji 1. septembra treba da uđu u učionice, koji treba da uče našu decu, da ih vaspitavaju, da preuzmu na sebe strahovito tešku obavezu i važnu i plemenitu, socijalnog oblikovanje naše dece i ti ljudi su takođe u strahu i u stresu zato što i sami znaju da je i prethodna školska godina prekinuta na način na koji je prekinuta, na način koji nije bio jasan ni njima, ni đacima, ni roditeljima. Nikome od njih nije bilo jasno zašto se donosi ta odluka i koje efekte ona treba da sprovede.

Na kraju krajeva, od vas se očekuje pošto je ipak to politička funkcija, da iskažete i svoj politički stav da li će za vas svi đaci i svi studenti biti jednako tretirani? Da li ćete biti ministarka i onim studentima koji svih ovih nedelja i meseci protestuju protiv nasilja u svim gradovima širom naše zemlje, jer ovde je malo iznad vas sedeo, gde danas sedi gospodin Dačić, je sedeo vaš budući kolega, gospodin Martinović koji je čitao biografije, koji je prebrojavao krvna zrnca, koji je prebrojavao porodično stablo određenim studentima čije je jedini greh to što su izašli na ulicu i rekli da žele da žive u zemlji bez nasilja, bez mržnje, bez podela, bez tabloidizacije, bez rijalitizacije.

Da li ćete biti spremni kao što drugi ministri koji su tu sedeli nisu bili spremni, nisu imali hrabrosti da ustanu i da nešto kažu, između ostalog, nažalost i profesorka Tanja Miščević koja je sedela i slušala kako joj blate studenta, gledala u pod, ni reč jednu nije rekla. Da li će te vi u takvim situacijama reagovati? I da li će za vas ti studenti biti jednako tretirani kao što su recimo tretirane one dve studentkinje koje su od strane šefa BIA dobila stipendiju zbog toga što su veličale ratne zločince, zbog toga što su svojim kolegama, svojim sugrađanima pisali kako je šteta što ih nisu sve pobili.

Kakva se poruka mladim ljudima u Srbiji danas šalje da će biti na stubu srama, da će njihove porodice biti na stubu srama, samo ako izađu na ulicu da se bore protiv nasilja,, ali da će sa druge strane biti nagrađeni ako to nasilje promovišu, ako promovišu one najgore pripadnike našeg naroda i ako šire svaku nacionalnu, rasnu i svaku drugu vrstu mržnje i netrpeljivosti.I to je takođe jedna vrsta političkog pitanja i političke teme na koje vi morate da date odgovor.

A kada smo se već dotakli gospodina Aleksandra Vulina, odnosno šefa bezbednosno-informativne agencije kad već govorimo o razgrađivanju kao takvom, jasno je da i naš bezbednosni sistem u Srbiji razgrađen u poslednjih deset godina.

Čovek koji je danas šef BIA, do juče je bio ministar policije, do pre nekoliko godina je bio ministar odbrane, nalazi se pod sankcijama najmoćnije države sveta.

Gospodine Dačiću, s obzirom na to da gospođa Ana Brnabić nije tu, možete li vi da nam kažete šta će Vlada Republike Srbije da preduzme po tom pitanju? Deset dana imamo situaciju da je šef BIA na listi sankcija, zbog toga što je optužen da je učestvovao u švercu oružja i droge. Deset dana imamo situaciju da je naš bezbednosni sistem vitalno ugrožen zbog toga što obaveštajne agencije nekih od najmoćnijih zemalja sveta više neće razmenjivati informacije sa nama.

Da li imate neki odgovor na to ili vaš jedini odgovor kao što je uvek vaš jedini odgovor da ćutite, da čekate da nešto prođe i da se desi neka druga afera koja će da poklopi onu prethodnu pa će neko zaboraviti? Ja se plašim da neće niko zaboraviti, a verujem da se vi plašite i da vam je prvo pitanje ko će biti sledeći na toj listi sankcija? Ko će biti sledeći na toj listi sankcija jeste pitanje za vas i toga treba vi da se plašite, to nije nešto što mene pogađa i to što ćete vi biti izolovani i što ćete biti sankcionisani, takođe nije nešto što mene pogađa.

Mnogo me pogađa to što će sledeće na listi tih sankcija i što će sledeći na udaru svega toga biti ceo naš narod, svi građani Srbije zbog toga što ćete u tu rupu samoizolacije ako nastavite da se ponašate tako ignorantski, politikantski i neodgovorno uvući celu zemlju, a nije da bi vam to bilo prvi put i to vam ovog puta nećemo dopustiti.

Pravo na repliku, narodni poslanik Milenko Jovanov.

Zanimljiva je ova teza da Srbija treba da rasprodaje zlatne rezerve. Mi imamo potpuno drugačije i to jedina politička poruka koja je ovde poslata, znači programska i tu se sada mi razlikujemo programski, politički, na svaki drugi način.

Dakle, mi smatramo da Srbija ne treba da prodaje svoje zlatne rezerve, naprotiv. Podržavamo ono što je predsednik i ranije tražio od institucija republike Srbije, a to je da kupujemo i pojačavamo svoje zlatne rezerve. Jako je važno što smo povukli kompletno svo zlato koje smo imali u inostranstvu na našu teritoriju. Prosto, živimo u vrlo turbulentnim vremenima i važno je da to tako funkcioniše.

Ono što je ovde sada interesantno, to su druge dve stvari. Vidite, mnogo toga je rečeno, neke dve studentkinje iz Republike Srpske, jer su one Bože moj rekle nešto strašno, ali zato ni reč nije rečeno o Naseru Oriću koji je pretio da će na Drini da završi ono što je započeo, a započeo je u podrinjskim selima, u okolini Srebrenice iz koje izlazi iz zaštićene zone i onda klao lično i igrao fudbal odsečenim glavama. Ali, to nije zabrinulo, to nije zabrinulo ovo "drugo pakovanje", da ne počinjem rečenicu kako već počinje, pa se sada drugačije zovu ali je suština ista.

Dakle, jako je ovo zabrinulo, ali Naser Orić je okej, jer ne možete biti protiv Nasera Orića i letovati u Hrvatskoj, to nekako ne ide jedno sa drugim. Ne ide zato što će da vam zamere ako prolazite kroz taj deo teritorije BiH.

Onda dolazimo do poslednjeg pitanja, a to je šta je Martinović govorio? Čitao koliko su para dobili od stranaca. Znači, nije sramota uzimati pare od stranaca, ali je sramota kad se to javno pročita. Valjda se time ponosite što ste dobijali od stranca. Onda kaže "on je student". Ne, on je političar koji vodi političke proteste i to je jasno rečeno, ali to što vi hoćete da budete pola riba, pola devojka otprilike, to u politici ne može. Kad hoćete da se bavite politikom, onda ste političar. Hvala.

Povreda Poslovnika, Bojan Torbica.

Poštovani predsedavajući, reklamiram povredu člana 107. govornik na sednici Skupštine je dužan da poštuje dostojanstvo Narodne skupštine.

Prethodni govornik ne samo da nije poštovao dostojanstvo, već je dozvolio sebi da kao pola čovek i političar koji je poznat po tome što zastupa stavove da su Srbi genocidan narod i da su izvršili genocid u Srebrenici, što podržava nezavisno Kosovo, počeo je da progoni i pripadnike srpskog naroda u regionu da javno poziva i optužuje na neko veličanje ratnih zločina dve studentkinje srpske nacionalnosti iz Sarajeva, ne komentarišući šta su doživele na tim istim društvenim mrežama samo zato što su se uslikale sa tri prsta.

Koje uvrede su one doživele, ja ne kažem da je svaka njihova reakcija bila ispravna ali koje uvrede su te dve studentkinje, devojke doživele od ljudi koji su komentarisali i slali im to ne zna da kaže, ali zna da optuži i upravo ono što jeste ova država Srbija i treba da radi, treba da misli o svakom svom građaninu, svakom pripadniku srpskog naroda i svakom pripadniku srpskog naroda čiji je život i bezbednost ugrožen u regionu, upravo Srbija mora biti i biće garant i bezbednosti i njihove sigurnosti i te dve devojke treba da nastave školovanje u Beogradu, pre svega zato što zbog dve fotografije na kojima su podigle tri prsta i ne vidim šta je tu strašno, je ugrožen njihov život i opstanak u BiH. Hvala.

Ne tražim da se izjasnimo.

Ne tražite da se izjasnimo za član 107.
Dobro.
(Tatjana Manojlović: Šta je ovo?)
Što vičete?
Manojlović, vi, opet neke probleme imate i morate naglas da ih podelite sa svima ostalima. Ne umete to da kažete na drugačiji način. Mora da se viče iz klupe, mora da se maše rukama, da se viče iz klupe. Dobro, nadam se da nećete danas kao prošli put sa muzičkim instrumentima, pištaljkama i šta ste već sve radili, da ćete da šaljete dimne signale sa Gazele, jel tako? Sa mora, da. Neko sa mora, neko sa Divčibara.
Pravo na repliku.
(Srđan Milivojević dobacuje.)
Evo, prepoznali se na moru. Da li ste povukli vlagu, Milivojeviću, od ležanja? Pažljivo, molim vas.
Izvolite.