Poštovane koleginice, poštovane kolege, žao mi je što se obraćam u atmosferi u kojoj ne vidim predsednika Vlade, ne vidim ni gospodina Dačića, ne vidim ni gospodina Vulina, nadam se da članovi Vlade imaju određeno obrazloženje zašto ne sede i zašto nastavljamo rad u ovakvom ambijentu, koji ne garantuje reprezentativnost bar kada je u pitanju izvršni deo vlasti.
Prvo, predsednice, primedba koju ste već slušali tokom današnjeg dana, pa i jučerašnjeg, je nešto na šta niste odgovorili, ili bar niste uverljivo odgovorili.
Dakle, imamo 60 tačaka dnevnog reda i raspravljamo objedinjeno. Čuli ste od vašeg kolege Vulina, da on smatra da deklaracija i tema svesrpskog sabora ima istorijski značaj. Malo je čudno da nešto što ima istorijski značaj, nešto što po vama ima i značaj i značenje i specifičnu težinu, nije predmet posebne sednice, i ne samo da nije predmet posebne sednice, nego unutar sednice koja ima 60 tačaka dnevnog reda, mi objedinjeno raspravljamo.
Ukoliko nešto ima potencijal da bude istorijska odluka, ukoliko nešto, što vi inače tvrdite, ima veliki značaj i značenje i specifičnu težinu, ne samo s obzirom na politički trenutak u kome se saopštavaju te stvari, nego za politički proces koji sledi, onda bi bilo logično da o toj temi ne raspravljamo objedinjeno, zajedno sa tačkama dnevnog reda koje se tiču kadrovskih pitanja, dakle izbora guvernerke, Fiskalnog saveta, bilo bi logično da o toj tački ne razgovaramo unutar dnevnog reda koji je opterećen zaduženjima kao temom, stanovima za bezbednjake i ni manje ni više nego visinom televizijske pretplate, bilo bi logično da deklaracija izazove tu vrstu političke pozornosti, pažnje.
Dakle, da imamo posebnu sednicu i da o tome raspravljamo na jedan primeren način, sa onom vrstom statusa koji bi taj dokument trebao da ima kada bi sve ono što vi govorite bilo iskreno, ali ja ne vidim iskrenost u onome što ste govorili, jer da je namera bila iskrena, mislim da bi se stvari drugačije odvijale.
Prvo, ovde je danas bilo dosta reči oko Kosova i Metohije. Mislim da u ovom trenutku ne postoji nijedna nacionalna zajednica u Evropi koja trpi tako veliki pritisak i koja se nalazi u tako nezavidnom položaju kao što se nalazi srpska nacionalna zajednica na prostoru Kosova i Metohije.
Mislim da je red da nam odgovorite na osnovno pitanje, kada je ova tema po sredi, kako je moguće voditi pregovore u uslovima i okolnostima u kojima mi dajemo sve, a ne dobijamo ništa? Kako je moguće da od 2012. godine, od Briselskog procesa i sporazuma, pa do Ohridskog dogovora, sve vreme razgovarati na ovoj temi, a da mi dajemo sve, a da ne dobijamo ništa? I, da posle svakih razgovora na temu Kosova i Metohije konstatujemo da su prištinske institucije u time pregovorima osnažene, da su dobile, a da je srpska nacionalna zajednica ponovo izgubila.
Jedina stvar koja može da se u pregovaračkom smislu smatra nekakvim dobitkom, bila je zajednica srpskih opština, ali i taj jedini pozitivan pomak ostao je na papiru. Zajednica srpskih opština nikada nije realizovana, šta više Aljbin Kurti je potpuno otvoreno i nedvosmisleno rekao da za njega ne može ni da bude zajednice srpskih opština, jer etničko grupisanje i etnički princip u formiranju opština ne može da postoji. Rekao je, to neće biti zajednica srpskih opština, to će biti zajednica opština u kojima postoji relativna većina srpskog naroda, dodatno, obezvređujući i ono malo pregovaračkog potencijala i dobitaka koje smo proknjižili na papiru, a nismo nikada realizovali u praksi.
Napokon, kada bismo i dobili zajednicu srpskih opština, bar po onome što je bio nacrt, i ono što je procurilo do štampe, jer to nije konačan dokument, pa, to je neka vrsta nevladine organizacije, to mogućnost da opštine u kojima Srbi čine većinu, sarađuju na planu prostornog plana, zdravstva, obrazovanja, i da koordiniraju kao što inače, koordiniraju opštine svugde u svetu, bez neke specifične izvršne težine. Ta zajednica srpskih opština nema izvršne funkcije, ona nema svoj budžet, ona nema nikakvu egzekutivu na osnovu koje bismo mogli da kažemo, ovo je način da srpska nacionalna zajednica na Kosovu i Metohiji upravlja svojom sudbinom. Mislim da je to jako loše.
Takođe je, jako loše što sve vreme postoji određen nivo licemerstva. To licemerstvo je sadržano u činjenici da sve vreme ponavljate da nikada Kosovo neće biti priznato, „de jure“, ali „de fakto“ Srbija povlači poteze kojim se ophodi prema prištinskim institucijama kao da smo dve odvojene države.
Dakle, ne postoji priznanje de jure i ja sam siguran da ga neće ni biti i kada je u pitanju ova vlast i kada je u pitanju neka buduća ali je jako loše da de fakto, uspostavljate institucionalne odnose i ophodite se u administrativnom i u političkom delu kao da govorimo o dva državna identiteta koja sarađuju potpuno nezavisno i to mora da prestane jer u ovom trenutku a to nam govore sve informacije i svi kontakti koje imamo sa predstavnicima srpske nacionalne zajednice na Kosovu i Metohiji, njihov položaj se dodatno pogoršava i to treba da nas zabrine.
I ako i dalje nastavimo pregovore, posle kojih će uvek albanska strana imati više a srpska manje, i ako nastavimo pregovore u kojima će snažiti kapaciteti Prištinske administracije i snažiti načinom na koji će zaokružiti i formirati u punom kapacitetu sve svoje državne institucije i obrnuto. Ako institucija države Srbije na Kosovu i Metohiji ne bude ni u forenzičkim tragovima, to neće biti dobro a plašim se da stvar ide u tom pravcu.
Ja bih vas molio da mi odgovorite samo na to jedno pitanje. A to je logika pregovora. Ako ta logika podrazumeva da oni dobijaju sve a da mi nikad ne dobijamo ništa – koji je smisao tih pregovora?
Druga stvar. Vi ste videli da u deklaraciji ima i tačka 46. Ona kaže i biću sasvim jasan, da ne bi bilo improvizacije, pročitaću – Svesrpski sabor preporučuje Republici Srbiji i Republici Srpskoj objedinjavanje ponuda usluge, investicije i resursa u oblasti energetike i rudarstva, turizma i tako dalje.
Član, odnosno tačka 46. je zapravo litijum. Litijum je kao duh Hamletovog oca. Sve vreme lebdi iznad ovog našeg dnevnog reda, Niko ga ne spominje a zapravo je ključ za objašnjenje svega što se događa. Ova tačka 46. je uvod u koordinisanu akciju eksploataciju litijuma i u Republici Srpskoj i u Srbiji na jedan potpuno poražavajući način. Skrenuću vam pažnju da je to lokacija u opštini Lopare, na Majevici, kao što je ovde opredeljen Jadar.
Predsednica Skupštine je bila u Nemačkoj, i siguran sam da je informisana da postoje dva projekta, jedan je Vulkan, a drugi je Zinvalt, da ne pogrešim.
Dakle, projekat“ Vulkan“ je mogućnost da Nemačka radi, proizvodi, eksploatiše litijum iz geotermalnih voda u dolini Rajne, pritom je to ekološki u ovom momentu jedan od najčistijih postupaka, jer on ne podrazumeva sumpornu kiselinu, što podrazumeva Jadar i to u stotinama hiljada tona, on ne podrazumeva jalovište što Jadar takođe podrazumeva, jer kao što znate, samo na godišnju nivou od milion i petsto hiljada tona do dva miliona u zavisnosti toga kako se bude zahuktava proizvodnja u Jadru ćemo imati jalovine koje moramo negde na bezbedan način lagerovati i deponovati. Ovaj Projekat „Vulkan“ u Nemačkoj, podrazumeva eksploataciju, dakle ekstrakciju, izdvajanje litijuma iz geotermalnih voda i praktično je laboratorijski proces i nema sumporne kiseline, nema jalovišta i najčistije je.
Da li su Nemci doneli odluku da ekploatišu litijum, da vam pomognem, nisu i ne pada im na pamet, čak ne želi ni u okolnostima i uslovima, u kojima imaju mogućnost da izvlače litijum iz geotermalnih voda u laboratorijskim okolnostima, bez ikakvih ili uz minimalne ekološke posledice, ne žele da donesu odluku na tu temu, a nama objašnjavaju da treba da koristimo iz jadarita i da izdvajamo litijum karbonat ili kako se već zove to jedinjenje uz upotrebu sumporne kiseline u velikim količinama, uz enormnu količinu jalovine i svega onoga što je ekološki apsolutno može da optereti ovu državu sa nepopravljivom štetom.
Ljudi ako je rudarska renta ovde na nivou od jedan do 3%, u zavisnosti kako se bude dogovaralo, to je zaista bedan iznos za štetu koja će se napraviti.
Ako poreska osnova za ono što je sadašnja projekcija proizvodnje u Jadaritu, znači na godišnjem nivou da ćemo imati 186 miliona više, pa od malina zaradimo 289 miliona, samo od malina imamo veću korist, nego što ćemo imati poreski dobit i benefit od eksploatacije Jadarita, a uz sve ono što ima.
Drugo, ja vas molim da vodimo računa o sledećoj činjenici, ovde nije problem samo Jadar, i jako je ružno prikazivati ljude koji se bore protiv eksploatacije litijuma kao neobrazovane. Naravno da svaka država ima potrebu da istražuje šta ima pod zemljom i da svaka država želi da zna koje ima strateške rezerve, svih ruda, pa i jadarita. Ovde je problem što je neko doneo već odluku o eksploataciji, ovde je problem, što ne vodeći računa ni o ekologiji ni o saobraćaju, ekonomiji, ni o ukupnom razvoju i strategiji razvoja se donosi odluka na štetu svih delova društva, i hajde da pogledamo ekonomiju. Znači imaćemo od 20 do 30 miliona po osnovu rudne rente i imaćemo poresku dobit od 186 miliona. Šta je to?
Ekonomisti nas upozoravaju da je priča oko litijuma bila naduvana u trenutku kada se verovalo da će automobilska industrija koja koristi električne baterije, odnosno litijumske baterije biti u usponu i onda su napravili kalkulaciju u velikim dobitima u momentu kada su verovali da će električni automobili biti u usponu, a sada kada je prodaja električnih automobila pala, pala je i cena litijuma za 80%, i dalje će padati i svima je jasno da postojeće fabrike ulaze u problem rentabilnosti, a dok mi eventualno uđemo u eksploataciju za četiri godine, dragi Bog zna samo kako će stajati ekonomija i da li će automobilska industrija imati uspon i uzgon na osnovu kog će trebati litijumske baterije ili neće, ili ćemo mi uz malu rudnu rentu uz mali porez koji ćemo raskopati celu državu.
Ovde nije posredi samo Jadar, dakle istraživanja se radi u Valjevu, rade se u Kniću, u Gornjem Milanovcu, Aranđelovcu, sve do Vranja, od Jadra do Vranja je jedna trećina Srbije, i jedna trećina Srbije treba da bude preorana, upropaštena samo da bi neko imao malu sitnu dobit. To ne može i to ne sme.
Ovo je država i ovo je privreda koja je uvek imala snažnu poljoprivredu i ljudi, pa mi smo bili vazalna država u vreme Miloša Obrenovića, a bili smo najveći izvoznici šljiva i svinja i bila je svinjska glava uz ponos ovog naroda, jer nema razloga da se toga stidimo, na zastavi.
Onda je došao „Teniz“ pre tri godine, sećate se taj industrijalac i počeo da objašnjava nama kako se gaje svinje. To stvarno nema više smisla. Zašto nas pravite budalama, pa ako se nešto zna u Srbiji, svaki seljak jeste da proizvodi svinje i da se bavi svinjogojstvom, i o čemu pričamo?
Zato bih vam skrenuo pažnju, ekonomske činjenice ne govore u prilog eksploatacije litijuma, jer je budućnost automobilske industrije zasnovana na električnoj energiji i baterijama, pod velikim znakom pitanja i nije logično u momentu kada automobilska idnustrija koja računa sa litijumom je u padu i kada je više nego jasno da niko ne profitira već sada od toga srljati dalje u to i voditi celu državu na pogrešan način.
Ja vas molim sledeću stvar, skrećem pažnju, dogodilo se nešto u Srbiji što ne sme da se događa, a u vezi je sa ovom temom, pojačava se represija.
Bezbednosno-informativna agencija može da pozove nekog na informativni razgovor ako postoji element ugrožavanja ustavnog poretka. Može da pozove nekog na razgovor ako postoji pretpostavka terorističkih aktivnosti, velikog i krupnog kriminala, ali ne može BIA da poziva Zlatana Kokanovića da bi se informisala kako će aktivisti koji su okupljeni oko nevladine organizacije „Ne damo Jadar“ reagovati, šta će oni raditi. To je sramotno.
To nije posao BIA-e i ukoliko bude još samo jedan takav primer, pozvaćemo na odgovornost direktora BIA-e. On to ne sme da radi. To ne sme da radi ni policija. Policija se nadguravala sa aktivistima „Ne damo Jadar“. Isto jedna sramotna scena.
U ovoj državi svako ima pravo da kaže šta misli, u ovoj državi svako ima pravo na organizovanje, u ovoj državi svako ima pravo da pruži otpor vlasti svaki put kada proceni da vlast postupa pogrešno i protivno interesu naroda, a kada je u pitanju litijum, vlast je protiv interesa naroda uvela taj projekat i to mora da prestane.
Danas na ovom zasedanju imamo jako veliki broj zaduženja. Srbija je već sada prezadužena zemlja i mi smo u nekoj vrsti ropstva i mislim da je ova tačka dnevnog reda smišljena i osmišljena, uključujući i deklaraciju, da se ne vidi šta se krije iza svega ovoga.
Dakle, mislim da deklaraciju na jedan vrlo licemeran način potencirate samo da se ne bi video Rio Tinto, samo da se ne bi videlo zaduženje, smo da se ne bi videle te suštinske stvari.
Devedesete godine, a dobro poznajem Aleksandra Vučića, su nas podučile sledećoj stvari. Kada god čujete uzavrele emocije, kad god vidite velike reči, kad god padaju velike rečenice, iza toga se valja nešto što ne protivzakonito i nešto što je kriminalno. Aleksandar Vučić i njegova nacionalna politika me podseća na ulogu Bate Živojinovića, ali ne u filmu „Kozara“, „Neretva“ i „Sutjeska“, nego u filmu „Štefica Cvek u raljama života“. Stalno nešto stavlja u izgled, stalno nešto obećava, stalno izgovara rečenice koje ne može da realizuje, stalno govori nešto što je potpuno nerealno. Njegova politika je potpuno impotentna i bolje je da ćuti i da ne sramoti i nas i sebe.
Zato vas pozivam, ali sve pozivam na zajedničku aktivnost. Projekat Rio Tinto nije projekat oko kog treba samo ljudi koji su neposredno ugroženi da se okupe. Projekat Rio Tinto najviše, naravno, pogađa Petkovića, Kokanovića i sve te ljude koji su oko Jadra najdirektnije ugroženi.
Rio Tinto je projekat od kog zavisi sudbina ove države. Rio Tinto je projekat oko kog moramo da se ujedinimo i objedinimo, i stranke, i nevladine organizacije, i stručna javnost, i cela kritička javnost i da se stvori atmosfera koja je jedina normalna - ili zdravlje i normalan život celog srpskog naroda ili Rio Tinto i vlast Aleksandra Vučića.
Ja sam siguran da će u toj borbi preovladati i pobediti interes ovog naroda.
Hvala.
