Dakle, pokojni akademik Vladimir Stevanović, ponoviću da vam se to ureže u sećanje je rekao da je na delu ogoljena rasprodaja, bez sagledavanja dalekosežnih posledica i štete koja obavezno prate ovakav način eksploatacije. Sve je to moguće, jer je Srbija u pogledu odnosa prema životnoj sredini u velikoj meri zapuštena država, a svi pokazatelji govore da je u tom smislu na začelju i država Evrope.

Neznalački i nemaran odnos prema životnoj sredini u velikoj meri je posledica duhovnog i fizičkog siromaštva, neobrazovanosti stanovništva, ali i ekološke neprosvećenosti, nebrige i pohlepe upravljačkih struktura države koja u krajnjem slučaju svojim postupcima i ekološki štetnim projektima proizvode ovakvo stanje životne sredine i odlažu rešavanje problema koje svaki danom postaje sve veći i teži.

Može se pretpostaviti da takav nemaran odnos države prema životnoj sredini generiše i vidljivo interesovanje stranih i domaćih investitora koji vrše pritisak da se prirodni resursi eksploatišu.

Ne bi Rio Tinto, ali ni druge strane kompanije došle u Srbiju da im nisu širom otvorena vrata da rade kako im najviše odgovara i da se ponašaju kao da su oni gospodari prirodnih resursa. Neko može da se zapita – kako sve što je rečeno ima veze sa projektom rudnika Jadarita? Pa kako ima? Naime, bez obzira na to što se deklarativno najavljuje da će sve biti ekološki bezbedno, prečišćeno i takva voda puštena u vodotokove i da će vazduh ostati čist, ostaje čitav niz pitanja koja sve to dovode u sumnju pre svega zbog toga što je od početka ovog projekata sve bilo nedovoljno transparentno.

U svim aktivnostima i diskusijama u prvi plan je stavljeno nalazište litijuma, odnosno specifične rude jadarita koje pored ovog elementa sadrži i bor. Litijum je nazvan belim zlatom Srbije i njegove količine na prostoru Jadra i Rađevine su preuveličano procenjene na neverovatnih 10 do 12 posto svetskih rezervi, a zapravo su deset puta manje.

U celom projektu, kao što to obično biva i u drugim sličnim slučajevima, nije uzeta u obzir vrednost onoga što je na površini terena iznad rudnog ležišta i budućih deponija jalovine. Tačnije, jedno od najvažnijih pitanja jeste kako su i da li su opšte vrednovani drugi prirodni ili ljudski, rukom stvoreni i održani resursi u ovom projektu? To su prirodni ekosistemi, zemljište, vodotokovi, poljoprivredne kulture i ono što je najvažnije ljudski resursi, odnosno stanovništvo i njegova naselja.

Koliko koštaju šume i da li se njihova vrednost može izmeriti samo preko kubika drvne mase ili bi u kalkulaciju trebalo uzeti njihov asimelacioni potencijal i ekološku ulogu biosunđera i bioarmature? Zatim, koliko košta najdragoceniji resurs svake države, a to je zemljište koje se stvara hiljadama godina, a gubi se u konkretnom slučaju prenamenom npr. u građevinsko zemljište? Skoro za tren. Moglo bi se skoro u nedogled nabrajati vrednosti servisa prirode koja se bez ikakve nadoknade uništavaju, sa dalekosežnim posledicama. Obim devastacije, površinskih prirodnih resursa se za sada još uvek ne može sagledati, jer su podaci iz različitih zvaničnih izvora kontradiktorni.

Osnovno je pitanje koja je cena i ima li uopšte cenu ono što se nalazi na površini iznad rudnog eksploatacionog polja i na mestu budućih deponija jalovine i prateće infrastrukture, a što će biti nepovratno uništeno.

Akademik Vladimir Stevanović je takođe postavio jedno vrlo bitno pitanje. Koliko koštaju Jadar i Rađevina? Odgovor na pitanje koliko koštaju Jadar i Rađevina nije dat, niti će biti dat, sve dok se uništavanje predela i translokacija stanovništva smatraju neminovnom štetom koja nije procenjena, a litijum belim zlatom vrednijim od bilo čega.

Kada nešto nije procenjeno, onda je bagatelno ili dok se ne proceni nema vrednost. Ovo pitanje je postavljeno na skupu u SANU. Šta je poznato? Ni tada odgovor nije dat ili je izbegnut, kao da se Jadar nalazi na drugoj beživotnoj planeti. Jedino što se znalo tada, a ne zna se mnogo više ni danas, jeste okvirna tehnologija dobijanja litijum-karbonata i borata iz rude jadarit, luženjem koncentrovanom sumpornom kiselinom.

Procena koliko će koštati proizvodnja, koliko je planirano da traje eksploatacija i vrlo verovatno kolika će biti zarada kompanije koja će vršiti eksploataciju i koliko će prema važećim propisima biti rudna renta koju će ubirati država, a ona je oko 5% od ostvarene dobiti strane kompanije. Ja ću ovde samo napomenuti da je ovo zakonski okvir, ali da smo imali odstupanje od ovog zakonskog okvira, kao što je primer sa kompanijom NIS, odnosno „Gasprom“, kada ste spustili rudnu rentu, odnosno rentu koja je određena zakonom sa 7 na 3%, što vrlo dobro znači da i u ovom projektu ovde može biti smanjena ova rudna renta.

Ako bi se pojasnio početak pitanja sa ovog teksta, ono bi glasilo – kolika je vrednost prirodnih i ljudskom rukom stvorenih i održavanih bioloških resursa na površini rudnog ležišta i površinskih i još više podzemnih voda, koja bi se u ogromnim količinama koristila u procesu ekstrakcije litijuma? Vrednost svega toga u odnosu na belo zlato, koje će najviše koristi profitu strane rudarske kompanije.

Zanemarena je i činjenica da je voda kao prirodni resurs od vitalnog značaja za budućnost svakog društva. Konačno, a ne i na poslednjem mestu, stanovništvo koje od tih resursa živi i privređuje. Uz sve to, potpuno se ignoriše vrednost biološke raznovrsnosti, ekosistemskih usluga prirodne vegetacije, posebno šumskih ekosistema i poljoprivrednog zemljišta, i to u vremenu kada su očigledni klimatski poremećaji globalni problem, sa sve većim izazovima za bilo koju ljudsku zajednicu.

Paradoksalno, ovakvim ignorisanjem značaja prirode u ublažavanju efekata klimatskih poremećaja favorizuju se mega projekti koji dovode do njihovih sve vidljivijih negativnih posledica. Ne može se problem nagomilavanja ugljen-dioksida u atmosferi koji povećava efekat staklene bašte i globalnog zagrevanja rešavati usisivačima za ugljen-dioksid ili deponovanjem otpadne biomase u onoksične delove mora, koji se nude kao spasonosna rešenja, dok se i dalje nemilosrdno uništava asimilacioni potencijal, koji jedini može da višak ugljen dioksida veže ili deponije u biomasi i zemljištu.

Hteli mi to ili ne, ljudske zajednice na bilo kojoj prostornoj skali zavise od prirode, bile one izvorne ili modifikovane tokom hiljada godina ljudske civilizacije. Pre svega, kroz veštačku selekciju divljih vrsta biljaka i životinja za različite ljudske potrebe, a na prvom mestu ishrane, a da ne govorimo o ogromnim potencijalima koje biološka raznovrsnost krije.

Ne može briga za očuvanje prirode i biodiverziteta kao njene osnove biti samo briga biologa, ekologa i ljubitelja prirode. Dosadašnje iskustvo ukazuje da ideja održivosti i održivog razvoja, koja je sveprisutna u različitim međunarodnim i od njih prepisanim domaćim dokumentima, mrtvo slovo na papiru. Očuvanje biodiverziteta je u osnovi agenda o održivosti. U praksi, sve je suprotno toj ideji.

Od eksploatacije prirodnih resursa, i to što brže i više, to bolje, te izostaje zadrška kada je u pitanju profit onih koji na taj način resurse nekontrolisano koriste. U tom kontekstu treba posmatrati ideju izgradnje rudnika u Jadru, ali i svih onih projekata koji projektuju i pripremaju teritoriju Srbije, kao državu rudarstva i prljavih tehnologija.

Nije ni čudo što strane kompanije hrle u Srbiju, kada vide kako se država i dobar deo stanovništva odnose prema sopstvenoj životnoj sredini. Izgovor da tako mora i da su sve države prošle tu fazu destrukcije prirodnih resursa, te da će tek kasnije da se opamete kada društvo postane bogato, ali i imati u vidu da je vrag odneo šalu jednostavno ne stoji.

Zagovornici izgradnje rudnika u Jadru pokušavaju da minimizuju štete po devastaciju životne sredine, na taj način što se zaklinju na najviše ekološke standarde u rudarstvu, koje su čak proglasile zelenim rudarstvom. Sistematično nazivanje nečega što bar figurativno ne može biti zeleno, jer je zelen samo hlorofil u biljkama, i na taj način ovakvim poštapalicama stvoriti privid da problem jeste ili da će biti rešen daleko je od bilo kakvog smisla. Ispravnije bi bilo reći – ekološki odgovorno rudarstvo. Ono se vrlo retko u svetu primenjuje. Takvo rudarstvo podrazumeva da sve štete budu smanjene na najmanju moguću meru. Na primer, ima takvih slučajeva da se ono što je izneto iz rudnog ležišta posle obrade u vidu jalovine vrati nazad u eksploatisani deo rudnika. Jasno je da sve to drastičnije poskupljuje efekte eksploatacije, koje postaju sve manje profitabilne.

Problemi izgradnje rudnika u Jadru ne mogu se posmatrati izvan odnosa stranih rudarskih kompanija prema prirodnim resursima koje eksploatišu drugim državama, po pravilu bivšim kolonijama ili državama u razvoju. Ono što se dešava u Srbiji na tom planu veoma podseća na takvo ponašanje stranih rudarskih kompanija, potpomognuto stavom države da je sve na rasprodaju. Dovoljno je pogledati kako izgleda okolina Bora i Majdanpeka i kakva je budućnost projektovana u okolini Žagubice, pa da se kao na dlanu vidi odnos stranih rudarskih kompanija, pre svega kineskih, prema zaštiti životne sredine u Srbiji. Takve kompanije se ponašaju kao države u državi. Nije naodmet reći da kineske kompanije imaju oko 14% udela u akcijama „Rio Tinta“. To su sve primeri ekološki neodgovornog, ali najprofitabilnijeg rudarstva, čije će se posledice videti stotinama godina posle eksploatacije i koje ne mogu lako, brzo i bez velikih finansijskih sredstava biti sanirane, tačnije zamaskirane..

Da li neko može da zamisli okolinu Bora i Majdanpeka posle završetka eksploatacije, a da prva asocijacija ne bude, gledajući napuštene površinske kopove, da sve liči na pejzaž neke beživotne planete? Ili da ne uzimamo ovako masovne devastacije, već kamenolome, koji u Srbiji niču kao pečurke posle kiše i koji posle eksploatacije ostaju da ih priroda sama revitalizuje, a to će biti veoma dugotrajan i spor proces.

Iza svih ovih pomenutih rudarskih poduhvata stoji veliki brat zvani profit, pri čemu ono što se uništava ima cenu samo u sirovini koja se eksploatiše, uz prethodnu saglasnost staratelja ili domaćina, a to je država. Samo po sebi se nameće osnovno pitanje – otkud tolika navala na rudna bogatstva Republike Srbije? Iz kojih razloga strane rudarske kompanije dolaze u Srbiju i šta je to što ih toliko privlači?

Mislim da je odgovor dosta jednostavan, a on se svodi na činjenicu da je odnos države prema očuvanju životne sredine poslednja rupa na svirali, a to je očigledno skoro na svakom koraku, od zagađenja vazduha, preko vodotokova koji su kolektori otpadnih voda, deponija đubreta i otpada na najrazličitijim mestima, uništavanje prirode, nesprovođenje zakona, traljavo urađenih studija uticaja na životnu sredinu, raznih projekata koji su mrtvo slovo na papiru, odnosa samog stanovništva prema sredini u kojoj živi i da ne nabrajam, jer bi spisak zaista bio dugačak.

S druge strane, upadljiva je i nefunkcionalnost, kao i nekompetentnost institucija, netransparentnost odluka i finansija i korumpiranost koja čini ovo društvo teško bolesnim. Jednom rečju, Srbija je država u kojoj se netransparentnim dogovorom mogu ostvariti često ishitreni i nepromišljeni projekti.

Govoreći o Projektu „Jadar“ sa meštanima Gornjih Nedeljica, predsednik Srbije je rekao da nemamo pravo da uništavamo živote većeg broja ljudi nego što je to bilo predviđeno prvobitnim planovima, što najneposrednije pokazuje koliko je Projekat „Jadar“ nekritički i nepromišljeno odobren i prepušten „Rio Tintu“ da započne iseljavanje i ubeđivanje stanovništva lepo upakovanom propagandom i ponudom koja se ne odbija.

S druge strane, jasno je pokazano kakav je nedomaćinski odnos države prema životnoj sredini i prirodnim resursima, uključujući stanovništvo koje tamo živi i privređuje. Sve je počelo traljavo, kao što se i inače radi kada nema jasnog uvida u tehnološki proces i njegove posledice, osim deklaracije da će sve biti po najsavremenijim standardima, što je opšte mesto u propagandnom portfoliju „Rio Tinta“.

Skup u SANU je pokazao sve manjkavosti i nedorečenosti ovog projekta, posebno od onih aktera koje je angažovao „Rio Tinto“ u izradi studije koje se odnose na projekciju industrijsko-rudarskog procesa i postrojenja i odlagališta rudarske jalovine koja ostaje posle proizvodnje litijum-karbonata, kao i infrastrukturne komplekse, pozajmište vode za proces itd.

Angažovani stručnjaci sa Rudarsko-geološkog fakulteta i Instituta "Jaroslav Černi" očekivano su odrešito dali zeleno svetlo za projekat izgradnje rudnika, dok su oni sa Biološkog i Šumarskog fakulteta koji su procenjivali biodiverzitet, prirodnom i ljudskom rukom stvorene i održavane vrednosti na površini rudnog ležišta negativno ocenili ovaj projekat.

Srbija mora da prekine sa ovakvim nesmotrenim i površno procenjenim projektima i da se zamisli na koji način će se dalje razvijati. U svakom slučaju, praksa rasprodaje resursa i projektovanje neumerenih i predimenzioniranih projekata, što je na delu, trebalo bi da prestane.

Razvojna šansa Srbije je da uredi i dovede u red mnogo toga u društvu. Za početak, jedna od sigurno razvojnih šansi mogla bi da bude uređenje zapuštene životne sredine, jer nas u tom planu čeka veliki i dugoročan posao, budući da sveprisutna nebriga traje veoma dugo. Bar da nam vazduh i vodotokovi budu čistiji, a da se prestane sa besomučnom prenamenom poljoprivrednog i šumskog zemljišta u građevinsko i industrijsko.

Slučaj projektovanog rudnika u Jadru je paradigma ekološki i društveno neodgovornog ponašanja koje bi, ako bi se ostvario, bio dokaz da se sa starom praksom rasprodaje i upravljanja prirodnim resursima nastavlja, na štetu skladnog i uravnoteženog života stanovništva koje na tom delu Srbije vekovima obitava i opstaje u jednom lepom, pitomom i blagorodnom kraju.

Zbog toga, vrednost jadarskog kraja višestruko prevazilazi novac od litijum-karbonata koji će ubirati "Rio Tinto", a koji će posle eksploatacije, kao što obično biva, ostaviti pustoš.

Komentar Organizacionog odbora skupa Projekat "Jadar" - šta je poznato, je zapravo bio na tome da je prvi GIS, ili geografsko-informacioni sistem, baza podataka potencijalnih područja u bivšoj Jugoslaviji, napravljen još početkom 1998. godine, nakon čega je usledio program selekcije i terenskog istraživanja nekoliko sedimentnih basena, uključujući i basen Jadar.

Na savet profesora Jelene Obradović sa univerziteta u Beogradu, "Rio Tinto eksplorešen" je prvi put posetio basen Jadar u proleće 1998. godine. Godine 1998. Jadarski basen je stavljen na listu prioritetnih basena za dalja istraživanja. Da li ovo znači da je "Rio Tinto" dobio informacije iz prethodnih podataka u vlasništvu Republike Srbije? "Rio Tinto" je podneo patentne prijave u Americi, Kini. "Rio Tinto" se danom 9. 11. 2021. godine, kada je održan skup SANU, nema odobren patent ni u jednoj zemlji, patentna prijava je odobrena tek 5. 7. 2024. godine.

U okviru ovog zaključka ili komentara Organizacionog odbora skupa Projekat "Jadar" šta je poznato? Ratko Ristić je izjavio - Realizacija projekta "Jadar" planirana je u okolini grada Loznice na površini koja zahvata nekoliko hiljada hektara zemljišta pod šumskim, poljoprivrednim i urbanizovanim površinama. Otvaranje kopova, formiranje deponija, eksploatacija podzemnih voda, tretman rude sumpornom kiselinom, izgradnja pristupnih saobraćajnica i trajna promena namene prostora nepovratno će izmeniti i degradirati postojeću sliku predela i ugroziti biodiverzitet.

Eventualni početak eksploatacije minerala jadarit podrazumeva masivne zemljane radove, sleganje terena na gotovo 850 hektara i zatrpavanje jalovinom vršnog dela sliva potoka Štavica. Nepovratno će biti uništen značajan potencijal već determinisane turističke regije sa lokalitetima od kulturno-istorijskog i duhovnog značaja. Raseljavanje stanovništva, trajna eliminacija mogućnosti za naprednu i profitabilnu poljoprivrednu proizvodnju, stalan rizik od zagađivanja vazduha, vode i zemljišta, suštinski umanjuje ekonomsku i ekološku perspektivu Rađevine.

Lokacija projekta "Jadar" je na samo 15 km od centra Loznice. Dosadašnji međunarodni renome kompanije "Rio Tinto" ne uliva poverenje po pitanju bezbednosti proizvodnih procesa, zaštite životne sredine i tretmana rudnika. Posebno je nejasna korist za državu Srbiju, ukoliko se uopšte može govoriti o bilo kakvoj kompenzaciji za tako masivnu degradaciju prostora i trajni rizik po zdravlje i bezbednost stanovništva.

Prostorni plan Republike Srbije i Nacionalna strategija održivog korišćenja prirodnih resursa, polazeći od načela prevencije i predostrožnosti određuju osnove kojima se ekonomski i socijalni razvoj u periodu od 10 godina usaglašava sa prirodnim ekološkim i kulturnim potencijalima i ograničenjima prostora Republike Srbije.

Kada je reč o području specifičnih obeležja, bilo zbog toga što sadrže prirodne kulturno-istorijske ili ambijentalne vrednosti, područja sa mogućnošću korišćenja hidro-potencijala ili eksploatacije mineralnih sirovina ili područja na kojima se planira realizacija ovog projekta za koji Vlada tvrdi da ima poseban značaj za Republiku Srbiju, donosi se plan područja posebne namene.

Prostorni plan područja posebne namene mora da bude usklađen sa višim planskim dokumentima, među kojima su Prostorni plan Republike Srbije, Regionalni prostorni plan i Prostorni plan jedinica lokalne samouprave, Zakon o planiranju i izgradnji. Takav plan, između ostalog, sadrži i polazne osnove za izradu plana, obeleženo građevinsko područje sa granicama područja, mere zaštite životne sredine, zaštitu i unapređivanje prirodnih i kulturnih dobara. Sastavni deo tog planskog dokumenta je izveštaj o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu koja čini njegov dokumentacioni osnov.

Zakon o upravljanju otpadom se ne primenjuje na rudarski otpad koji nastaje pri istraživanju, iskopavanju, eksploataciji i skladištenju mineralnih sirovina u meri u kojoj su ova pitanja uređena Zakonom o rudarstvu i geološkim istraživanjima, to je član 4. zakona, ali bi trebalo da se odnosi na industrijski otpad koji nastaje u postrojenjima za dalju preradu mineralnih sirovina.

Deponija otpada rudnika "Jadar" i njihov uticaj na režim voda prema Prostornom planu planirane su dve deponije. Kada je u pitanju zaštita voda od zagađivanja i zaštita deponija od poplava, autori tvrde da su izdizanjem deponija i osiguranjem obalnih delova kao i navedenim folijama rešili taj problem. Međutim, izgradnja deponije u rečnim koritima je zabranjena, a i predviđena rešenja nisu bezbedna, imajući u vidu razmere potencijalnih šteta.

Takođe, na ovom mestu, a pre nego što napomenem, da je SANU nakon ove održane sednice 6. i 7. maja se obratio tadašnjoj ministarki i premijerki, moram da navedem da je tada utvrđeno, 2021. godine, a ni dan danas, kompanija "Rio Tinto" nigde u svetu nema dozvolu za ekstrakciju i rudarenje litijuma. Dakle, nigde u svetu i ovo bi bio pionirski poduhvat.

Dana 4.6.2021. godine SANU je uputio dopis Ministarstvu rudarstva i energetike, kao i premijerki gde napominju da realizacija Projekta "Jadar" bi dovela do masivne devastacije prostora, trajne promene karaktera predela, degradacije biodiverziteta, raseljavanje nekoliko stotina ljudi i prestanka naprednih i isplativih poljoprivrednih aktivnosti.

U Loznici i okolini već postoje crne ekološke tačke i ne bi trebalo da se one umnožavaju dok se dole navedene ne saniraju. Ruševine, fabrike celuloze "Viskoza" sa velikim količinama uskladištenim toksičnih i kancerogenih materije, "Stolice" deponija, 600 hiljada metara kubnih, "Zajača" deponija, 250 hiljada metara kubnih antimonskog ulja i rude olova. Lokacija planiranog rudnika jadarita sa pratećom infrastrukturom nalazi se na svega 15 kilometara od centra Loznice, kao izvor potencijalnog zagađenja površinskih i podzemnih voda, zemljišta i vazduha. U prvoj fazi je planirano potpuno uništenje, 533 hektara od čega 204 hektara šume, 317 hektara obradivog zemljišta, osam hektara dvorišta i okućnica, četiri hektara voćnjaka.

Uspostavljanjem deponije više od 310 hektara u neposrednoj zoni priobalja, izrazito bujičnih vodotokova Korenite i Jadra, rađa se stalna pretnja da bujični poplavni talasi razore zaštitne nasipe, trajno kontaminiraju priobalje i prinesu ogromne količine polutanata do toka Drine, zatim Save, sa nepredvidivim posledicama za nizvodne deonice u koje spada Makiš, vodoizvorište Beograda. Uništenje i fragmentacija staništa degradiraće biološku ravnopravnost koja sada obuhvata nekoliko stotina biljnih i životinjskih vrsta, od kojih su 145 sa statusom "strogo zaštićenih" i "zaštićenih" vrsta.

Projekat "Jadar" eliminiše vredan ekonomski potencijal planirane Podrinjsko-Jadarske turističke destinacije u kojoj se nalaze zaštićeni predeo izuzetnih odluka Tršić - Tronoša, spomenik u Dragincu i još 50 objekata graditeljskog nasleđa i arheoloških lokaliteta.

Planirane aktivnosti predstavljaju direktnu negaciju principa „Rio konvencije“ koje su ratifikovane u Narodnoj skupštini i imaju snagu zakona.

Uzimajući u obzir dostupnu dokumentaciju, prezentaciju i diskusije kada je u pitanju korišćenje vodnih resursa i uticaja eksploatacije i prerade minerala jadarita u slivu reke Jadar na režim voda zaključak je da su negativni uticaji projekta Jadar na režim voda potcenjeni, a tehnička rešenja nepotpuna i u nekim elementima u suprotnosti sa Zakonom o vodama i planovima upravljanja vodama, vodoprivrednom osnovom Srbije, Prostornim planom Republike Srbije i Strategijom upravljanja vodama na teritoriji do 2034. godine.

Zona prostiranja uticaja projekta Jadar je koncipirana na pogrešnoj pretpostavci da se predloženom rešenjima i merama mogu sprečiti negativne posledice na režim voda i uticaje lokalizovati u granicama zaštitnog pojasa od 100 metara oko industrijsko-proizvodnog kompleksa i 500 metara oko deponija otpada.

Korišćenje vodnog zemljišta i zaštita od poplava, objekti rudnika, industrijskog postrojenja i deponija otpada planirani su na vodnom zemljištu čime bitno utiču na oticanje velikih voda i zaštitu od poplava u dolini reke Jadar. Vodno zemljište je namenjeno za proticanje i prihvat poplavnih talasa i održivog vodnog režima. To podrazumeva regulaciju rečnih korita i izgradnju zaštitnih nasipa u zonama prostiranja uticaja, rezervisanje retenzionih prostora u slivu i plan odbrane od poplava koji uključuje i upravljanje ovim objektima.

Ovi uticaji nisu razmotreni, niti su radovi na izmeštanju rečnih korita i zaštitu od poplava obuhvaćeni projektom Jadar.

Snabdevanje rudnika voda, obezbeđivanje tehničke vode za potrebe prerade rude i prečišćavanje otpadnih voda predviđeno je iz lokalnih vodovoda, a za tehnološki proces prerade rude koristile bi se drenažne vode iz rudnika i dopunske količine koje bi se zahvatale iz aluvijona Drine kod Lipničkog šora.

Ukoliko se realizuje projekat Jadar izvesno će doći do daljeg pogoršanja kvaliteta površinskih i podzemnih voda na širem području, što će usloviti izgradnju postrojenja za prečišćavanje i znatno povećati troškove vodosnabdevanja stanovništva.

Raspoložive rudne rezerve, proizvodni kapaciteti i značaj projekta Jadar, prostorni plan za realizaciju projekta eksploatacije i prerade minerala jadarit zasnovano je na proceni da se u donjem Jadarskom horizontu ležišta nalazi 136 miliona tone rude koja ispunjava sve zahteve i uslove profitabilne industrijske proizvodnje litijum-karbonata, borne kiseline i natrijum-sulfata.

Da bi se uopšte raspravljalo o projektu trebalo bi sagledati ukupne troškove i koristi, kao i isplativost projekta sa stanovišta ne samo privatne kompanije. To znači da bi projekat Jadar morao da obuhvata kapitalna ulaganja u unapređenje životne sredine i u lokalni razvoj, kao i kompenzaciju za korišćenje resursa. Metodologija za ovu vrstu proračuna i analiza je uveliko u primeni u svim razvijenim zemljama.

Rio Tinto ni u jednoj analizi voda nije naveo detektovane količine sumpora kao sulfida. U mnogim naučnim radovima prikazano je luženje pod aerobnim i aneorobnim uslovima na odlagalištima, pri čemu nedvosmisleno dolazi do zagađenja voda koje se luče iz odlagališta industrijskog otpada i njihovim odlivima, podzemnim vodama u vodotokove čime se vrši drastično zagađenje čovekove sredine arsenom.

Rio Tinto nije prikazo ni jedan postupak kojim namerava da ukloni arsen iz jalovišta, niti iz podzemnih voda. Neki parametri iz tehničke dokumentacije Rio Sava, analize radnog tela i slivnih voda ukazuju na izrazito visok rizik po zagađenje životne sredine toksičnim i kancerogenim arsenom.

Na ovom mestu bih započela takođe da čitam i biografije svih onih profesora, akademika i naučnika koji su se negativno izrazili po pitanju ovog projekta, ne zato što su politički orjentisani i ne zato što misle da je ovo što tvrde meštani Gornjih Nedeljica tačno, već na osnovu naučnih i neoborivih dokaza. To su ljudi koje ova vlast, Aleksandar Vučić pre svega, naziva neznalicama, nepismenima, lažovima, da čitaju „Treće oko“, itd.

To je zaista nipodaštavanje naše pameti. Kakav je to parlament, kakvi su to ljudi koji akademiju, Srpsku akademiju nauka i umetnosti i ljude koji sede tamo nazivaju neznalicama? Kakvi su to ljudi koji nipodaštavaju ovaj isti Zbornik? Kakvi su to ljudi koji veruju da Nacrt studije o proceni uticaja na životnu sredinu koji je na volšeban način ubacila u pravni poredak kompanija Rio Tinto predstavljaju istinu?

Na ovom mestu ću napomenuti, takođe, ali neću čitati da bih vam skratila vreme, zato što ima puno, koliko ovi naučnici…

Nema problema, evo.

Slobodan Vukasović, rođen 27. januara 1962. godine u Sarajevu. Doktorirao je 1989. godine na Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Od 1985. godine radio je u Institutu „Nikola Tesla“ na razvoju energetskih pretvarača i upravljačkih sistema za industrijske i vojne potrebe. Tokom 1988. godine radio je u Istraživačkom centru u Sent Luisu i razvija patentirana rešenja za elektronsko upravljanje električnim mašinama. Od 1991. godine uzima učešće u formiranju Istraživačkog centra kompanije „Viker elektrik“, preuzima rukovođenje istraživačkim timom i radi na razvoju i projektovanju sistema za upravljanje kretanjem industrijskih robota. Od 1993. godine radi na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu. U zvanje redovnog profesora izabran je 2003. godine. Kao šef Odseka za energetiku inicirao je promenu u nastavi koje su višestruko povećale interes studenata. Formirao je dve laboratorije za naučno-istraživački rad u oblasti digitalnog upravljanja kretanjem energetske elektronike i električnih mašina.

Što se tiče istraživačkog rada, osnovna oblast naučnog rada Slobodana Vukasovića su elektromehaničko pretvaranje energije, digitalno upravljanje, industrijska robotika i energetska elektronika. Značajan deo njegovog naučnog rada obuhvata istraživanje u oblasti industrijske robotike i proizvodnih automata.

Član je uređivačkog odbora i gostujući urednik časopisa Elektroniks i Fakta universaktis, pridruženi urednik časopisa ITP i jedan od urednika časopisa IE, Transeksšn of enerdži konverzejšn. Nagrade i priznanja – dobitnik je Tesline nagrade, nagrade Privredne komore Beograda i nagrade profesor Branko Raković.

Za pridruženog profesora NORT institut Univerziteta u Bostonu izabran je 2003. godine. Za dopisnog člana INS izabran je 2002. godine. Za redovnog člana 2007. godine, za dopisnog člana SANU, izabran je 2015. godine. Za redovnog člana SANU izabran je 2021. godine.

Biografija Vladimira Stevanovića, članstvo u SANU, za dopisnog člana izabran je 2. novembra 2006. godine, za redovnog člana izabran je 1. novembra 2012. godine. Oblast rada – ideologija i sinekologija biljaka, fitogeografija, floristika, procena i zaštita biodiverziteta. Školska sprema, prirodno matematički fakultet Univerziteta u Beogradu, osnovne studije biologije, diplomirani biolog.

Biološki fakultet UN u Beogradu, doktor biolških nauka iz oblasti ekologije biljaka, teza – ekologija, fitocenologija i floristička struktura, stepske vegetacije, Fruške gore.

(Aleksandar Jovanović: Za takve pričate da su neznalice, sram vas bilo bre.)

Takođe, redovni je profesor od 1998. godine, opunomoćeni šef Jugoslovenske ekspertske grupe na Konferenciji UNEP, o usaglašavanju teksta konvencije, o biodiverzitetu, Najrobi, Kenija, 1992. godine.

Rukovodilaca Katedre za ekologiju i geografiju biljaka u Institutu za botaniku i botaničkog bašti Jevremovac, Biološkog fakulteta univerziteta u Beogradu. Rukovodilac tima za kartiranje vaskularne flore Srbije, Crne Gore, Makedonije, BiH, u okviru projekta Atlas flore Evrope. Rukovodilac tima za kartiranje flore Srbije u okviru Atlas flore Evrope, Univerzitet u Helsinkiju, Finska 2004. godine. Član savetodavnog komiteta, panevropskog projekta, odbori u SANU, odbori za izučavanje flore i vegetacije Srbije, predsednik od 2012. godine. Odbor za izučavanje faune. Uredništvo u naučnim časopisima, recenzent na mnogim knjigama, objavio je oko 150 stručnih radova, uključujući i monografiju biodiverzitet Jugoslavije sa predlogom vrste od međunarodnog značaja, zajedno sa Vojislavom Vasićem, direktorom Prirodnjačkog muzeja 1995. godine.

Za sebe je govorio da nije rigidni zastupnik zaštite prirode, već pristalica umerenosti i održivosti.

Biografija Bogdana Šolaje.

Rođen 1951. godine u Beogradu, oženjen, otac troje dece.

Obrazovanje i usavršavanje: od 1970. do 1975. godine, osnovne studije hemijske nauke, Prirodno matematički fakultet u Beogradu; od 1975. do 1978. godine magistratura, hemijske nauke, Prirodno matematički fakultet u Beogradu; od 1978. do 1984. godine doktorat, hemijske nauke, Prirodno matematički fakultet, od 1985. do 1987. godine postdoktorske studije.

Kretanje u službi: od 1976. godine - student saradnik, Prirodno-matematički fakultet, od 1978. godine - asistent, pripravnik, Prirodno matematički fakultet; od 1981. godine – asistent, Prirodno matematički fakultet, 1994. godine – docent; 1995. godine - vanredni profesor; od 2001. do 2016. godine - redovni profesor Univerziteta u Beogradu, Hemijski fakultet; od 2016. do 2017. godine - direktor Inovacionog centra Hemijskog fakulteta u Beogradu.

Oblast naučnog interesovanja je bila organska hemija, sinteza, ispitivanje mehanizama i nove reakcije, sintetičke aplikacije, medicinska hemija.

Nagrade i priznanja: od 1993. godine - zaslužni član Srpsko-hemijskog društva; od 2009. godine - počasni član Srpskog hemisjkog društva, od 3. decembra 2015. godine - medalja za trajan i izvanredan doprinos nauci kao izraz priznanja za doprinos razvoju antimalarika i inhibita botulinom neurotoksina i ebole.

Ostale aktivnosti: dopsini član SANU od 2. novembra 2006. godine do 31. oktobra 2012. godine, Odeljenje hemijskih i bioloških nauka; redovni član SANU od 1. novembra 2012. godine, odeljenje hemijskih i bioloških nauka.

Član sledećih naučnih društava: Srpsko hemijsko društvo, Američko hemijsko društvo, Švajcarsko hemijsko društvo, šef katedre za organsku hemiju, dobitnik stipendije Švajcarskog fonda za nauku 1985/86. godine, član Naučnog odbora Istraživačkog instituta Galenika od 2003. do 2005. godine, predsednik Saveta Hemijskog fakulteta od 2004. do 2005. godine. direktor Inovacionog centra Hemijskog fakulteta od 2009. godine.

Biografija Zorana Stevanovića, profesor Rudarsko-geološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Datum rođenja: 29. maj 1956. godine.

Zvanje - redovni profesor, šef Centra za hidrogeologiju Karsta.

Obrazovanje i edukacija: od 1974. do 1979. godine, osnovne studije Rudarsko-geološki fakultet Univerziteta u Beogradu, od 1979. do 1982. godine magistarske studije, Rudarsko-geološki fakultet Univerziteta u Beogradu, od 1982. do 1987. godine, doktorat nauaka Rudarsko-geološki fakultet Univerziteta u Beogradu.

Nagrade: 1991. godina Povelja Srpsko geološkog društva za doprinos razvoju geologije; 2004. godine godišnja - nagrada „Branislav Milovanović“, 2007. godine - Plaketa „National grand voter association“ za međunarodnu saradnju, 2009. godine - Plaketa Univerziteta Sannio, Benvento Italija, 2013. godina - UNESKO, centar druge kategorije; 2015. godine - priznanje…

Publikacije: ukupno 297 publikovanih naučnih i stručnih radova, od čega 23 rada u časopisima, 26 poglavlja u međunarodnim monografijama, dva udžbenika.

Pored njih, 15 napisanih i uređenih međunarodnih i nacionalnih monografija. Ukupan broj citata - 133.

Konsultant je bio Geozavodu.

Nastava – Rudarsko-geološki fakultet Univerziteta u Beogradu, kursevi osnovnih studija, metode hidro-geoloških istraživanja, vodosnabdevanje podzemnim vodama.

Nastava na doktorskim i master studijama, metodologija naučno-istraživačkog rada, menadžment podzemnih vodnih resursa, karakterizacija i inženjering karsnih izdani.

Autor četiri univerzitetska udžbenika.

Biografija Dragane Đorđević, koju, vidim, jako volite.

Datum i mesto rođenja: 19. maj 1963. godine, Bačka Palanka.

Jezici koje koristi, srpski i engleski.

Od 1990-1996. godine - magistratura, fizičko hemijske nauke Univerzitet u Beogradu, Fakultet za fizičku hemiju, 2004. godine - doktorat hemijske nauke, Univerzitet u Beogradu, Hemijski fakultet.

Kretanje u službi: 2000. godine - istraživač-saradnik, Institut za hemiju, tehnologiju i metalurgiju Beograd, 2004. godina- naučni saradnik, Institut za hemiju, tehnologiju i metalurgiju, 2007. godine - viši naučni saradnik, Institut za hemiju, tehnologiju i metalurgiju.

Učešće u naučno-istraživačkim projektima: aktivni projekti, od 2023. do 2025. godine – Ekološki identitet učenika osnovnih škola u Srbiji. Vrsta projekta – ostali nacionalni istraživački projekat, finansira Fond za nauku Republike Srbije.

Završeni projekti: 2011. godine - proučavanje fizičko-hemijskih i biohemijskih procesa u životnoj sredini koji utiču na zagađenje i istraživanje mogućnosti za minimiziranje posledica, rukovodilac projekta; od 2011. do 2015. godine - proučavanje fizičko-hemijskih, biohemijskih procesa u životnoj sredini koji utiču na zagađenje i istraživanje mogućnosti za minimiziranje posledica.

Od obrazovanja: 1990. diplomirani fiziko-hemičar, Fakultet za fizičku hemiju; 1996. godine magistar fizičko-hemijskih nauka, Fakultet za fizičku hemiju; 2004. godine doktor hemijskih nauka, Hemijski fakultet Univerzitet u Beogradu.

Profesionalna iskustva: od 1992. do 1999. godine – Institut za zaštitu na radu, zaštitu od požara i zaštitu životne sredine, Beograd; 1999. godine – Institut za hemiju, tehnologiju i metalurgiju, Centar za hemiju.

Nagrade i priznanja: 2012. godine – izuzetni rad u hemiji životne sredine, dodatno prezentovan u posebnoj sekciji.

Naučna dostignuća: fizičko-hemijski procesi u životnoj sredini, atmosferska fizika i hemija, atmosferske aerosoli, mehanizmi nastajanja, transporta i ispitivanja porekla, interakcija polutanata u sistemu voda, sediment zemljište, matematička modelavanja procesa zagađenja životne sredine i identifikacija izvora emisija, ispitivanja opasnih materija u životnoj sredini i procene rizika po zdravlje ljudi i životnu sredinu. Poznavanje savremenih matematičkih modela za modelovanje procesa u životnoj sredini. Rukovodila i bila član komisija u deset doktorskih disertacija, u pet mentor i u pet član komisije. Citiranost – 851 put.

Biografija Vere Dondur.

Obrazovanje: diplomirala fizičku hemiju na PMF-u u Beogradu 1972. godine, magistrirala fizičku hemiju 1977. godine, doktorirala fizičku hemiju 1981. godine.

Zaposlenja: 1998. godine – redovni profesor na Fakultetu za fizičku hemiju; 1992. godine – vanredni profesor; 1984. godine - docent; 1976. godine – asistent pripravnik na odseku za hemijske i fiziko-hemijske nauke; 1972. do 1973. godine – gimnazija Gornji Milanovac.

Predmeti: hemijska kinetika, kataliza, izborni predmeti.

Projekti: strukturne modifikacije i fazne transformacije zeolita, Ministarstvo nauka, tehnologija i razvoja, rukovodilac projekta; francusko-srpski projekat Pavle Savić, nomokaktalizatori za vezivanje molekula zagađivača, sinteza karakterizacija aktivnosti, rukovodilac projekta.

Profesionalna udruženja: Društvo fiziko-hemičara Srbije, Srpsko hemijsko društvo.

Dakle, navela sam vam par imena i prezimena. Ponoviću, to su ljudi koji se u svakodnevnom govoru, što Aleksandra Vučića, što bilo kog člana SNS-a, nazivaju neznalicama, nepismenima, teoretičarima zavere i to je ono što je sramotno, to je ono na šta nikada neću pristati, da srpsku pamet nazivamo neznalicama.

Zoran Stevanović je na stručnoj raspravi odgovorio na ključna pitanja kako dalje. Što se tiče toga koristiti ili ne koristiti, zaštititi ili ne štititi dovoljno ili opredeliti se na jedan ili drugi način, boji se, kaže on, da se u slučaju litijuma i bora zakasnilo. Nemamo puno uslova za stručne rasprave već dugo vremena unazad, a nažalost polarizovani smo po mnogim pitanjima u našem društvu. Jedno od njih je upravo i pitanje na koji način i kako bi mogli da koristimo svoja prirodna bogatstva.

Neka od tih prirodnih bogatstava, nažalost, zahvaljujući zakonima koje smo donosili, prepustili su da nam koriste stranci, odnosno da oni planiraju korišćenje naših rudnih bogatstava, a to se sigurno ne može dobro vratiti ovoj državi.

Ovde će predstavljati najveći problem i upravo biti najveći izazov ovog celog projekta zbog čega je i on stao na stranu pozicija koje neće odobriti da se ovaj rudnik ovako i u ovim uslovima otvori. Suština je sledeća: studije i analize koje su predočene javnosti na neki način pokazuju da bi lepo upakovan, da kažem, ceo mehanizam mogao da funkcioniše, ali se to radi uglavnom u teoriji.

Mi imamo, nažalost, veoma loše iskustvo naše zemlje sa rudarskim projektima koji su u realizaciji i koji su doveli do ozbiljnog zagađenja životne sredine na dosta lokaliteta. Najviše na prostoru istočne Srbije. Tamo su vode borske reke odavno kontaminirane i u njima nema živog sveta.

Sadašnje rudarenje u okolini rudnika oko Majdanpeka pokazalo je da su nam kontaminirani i prirodni izvori po obodu planine ispod Zlotskog jezera i do reke Pek, koja je ozbiljno ugrožena na celoj toj putanji.

Znači, mi imamo problem regularnog čuvanja naše životne sredine i smatram da upravo ovaj projekat u Jadru ne bi bio ništa drugo nego opet jedan ozbiljan pritisak na vodu, na ostale elemente, ali pošto je moja uska specijalnost voda, onda mogu o njoj najbolje da dam sud.

Suštinski sa otvaranjem rudnika, koji ne bi trebao da predstavlja veći tehnički problem, da se rudnik preko tih okna i jednog i drugog može otvoriti, da se može relativno bezbedno ruda vaditi na površinu, ali sve ono drugo što se tiče kontaminacije rudničkih voda koje će izaći na površinu i one procesne tehnologije koja sledi da se ruda preradi, će ugroziti vodni bilans u tom celom prostoru i verovatno preneti kontaminaciju u pravcu onih izvorišta koja su nama najdragocenija u Srbiji za buduće generacije.

Prema tome, ja bih u prednost uvek stavila životnu sredinu i životni razvoj i vodne resurse koji nam sve više ugroženi, a generacije koje dolaze moraće da računaju na njih ozbiljno.

Mislim da treba da fokusiramo razgovor na to da li je ekološki održivo i to pouzdano ono što se planira da se uradi na području Jadra. Pre toga, samo kratko, nije dilema na fakultetu i među našim stručnjacima rudariti ili ne. Ekološki je to moguće, čak je naravno jasno da će uvek doći do posledica na životnu sredinu i po vode, ali svi pomenuti rudnici su ograničenog kapaciteta i veličina.

Slučaj sa Jadrom je potpuno drugačiji. To bi bio veliki rudnik količine izvađene rude je mnogo manje nego u Boru, koji je u enormnoj ekspanziji i moguće je da bi neka kontaminacija bila nižeg ranga nego što se to odvija na prostoru istočne Srbije.

Imamo dva elementa važna na tom prostoru, nešto nizvodnije Jadrom nalazi se najbogatija izvorišta podzemnih voda, u vodonosnoj sredini koja je takozvani inter-grand vodovodna, zbijeni tip poroznosti koji se nalazi na desnoj obali Save u prostoru Mačve.

Od rudnika Jadra do Drine i odmah do prostora u kojem se ulazi u Mačvu jednog erozionog suženja, imamo samo 17 kilometara. Preneti zagađivač u taj prostor znači završiti trajno sa mogućnošću buduće eksploatacije, a ona je nama jedna od izvorišta u koje gledamo u budućnosti da snabdeva i najveće potrošače, ona ima rezerve voda koje su dvostruko veće nego što je količina vode koja je potrebna Beogradu u ovom trenutku i sa druge strane, može da snabdeva i druge potrošače na duž doline Save i na vojvođanskoj strani.

Znači, prioritet bi morao da nam bude zaštita životne sredine, odnosno projekcija zaštite u odnosu na bilo kakve ekonomske prednosti koji bi nam rudarenje litijuma donelo.

Profesor Stevanović je tada rekao da nikad ne bi dao saglasnost na takvu vrstu projekta, s obzirom na ono što se nalazi ispod Jadra.

Da li je moguće zaštiti vodu u Mačvi u odnosu na Rudnik? Kada bi gledali samo teoretski samo ono što je studiji dato i kada bi se to zaista događalo u praksi, to bi možda bilo moguće, ali u teoriji je nešto sasvim drugo.

Pominjati sumpornu kiselinu, 940 tona potrošnje na dnevnom nivou. Da li znate kolika je kompozicija da bi doprimila dnevno 943 tone sumporne kiseline? Odgovor je 17 vagona. Dakle, 17 vagona svaki dan tokom deset hiljada dana. Toliko je planirano da traje ekstrakcija jadarita iz podzemlja i da se vrši njegovo procesiranje. Dakle, to je jedna opasnost koja konstantno visi nad celim projektom.

Imamo jedan niz faktora koji tako spadaju u menadžment rizika koji vrlo teško mogu da se održe u stabilnom stanju za ovolike godine eksploatacije.

Kompenzacija štete koja bi eventualno nastala bila bi takva da Rio Tinto verovatno više ne bi postojao. Za ovakav projekat, u ovakvoj analizi, ja ne mogu da dam saglasnost, u papirima je lepo upakovano.

Vidim ovu stvar ovako. Imam jedan ogroman fosil, slon koga mi trebamo da provedemo kroz staklarsku radnju. Neko kaže on može da prođe, neće ništa da polomi, on će sigurno nešto da skrši i polomi. Moramo preventivno da delujemo i ne pretvorimo zapadnu Srbiju u ono što je već pretvorena istočna Srbija.

Dvoje mojih kolega, kaže Zoran Stevanović, geologa, vodećih ljudi Geološkog zavoda Srbije, sede pored predsednika Republike i treba da podržavaju projekat koji treba da radi jedna inostrana kompanija, a pritom moje kolege iz Geološkog zavoda nemaju prava da rade primenjena geološka istraživanja.

Imamo jedan apsurd zakona, koji je doveo našu geologiju, a sa njom i rudarstvo, u vrlo nepovoljnu situaciju u ovom medijskom okruženju, gde smo targetovani kao neko ko ne vodi računa o životnoj sredini, a ja vam lično kažem da od geologa nema boljeg ekologa, jer oni moraju da znaju koja je stenska masa, da li može u prirodnim uslovima da kontaminira ili ne.

Mi smo naše prirodne resurse lagano prepustili inostranim kompanijama koje same odlučuju o tome kako će da nam ponude koju studiju i kakav način eksploatacije.

Imamo šansu da kroz novu strategiju i nove izmene propisa stvari malo popravimo.

Vera Dondur je na toj diskusiji koja se odnosila na procenu njene oblasti delovanja navela da 15 i više godina mi znamo za taj projekat, 15 i više godina nismo se ni mi kao nauka, ni kao struka, ni kao ekonomisti, ni kao političari, ni kao pravnici okrenuli tom problemu. Sad odjednom hoćemo da ga rešimo preko noći u uzburkanoj atmosferi. U velikom smo zakašnjenju. Da bi ljudi razmišljali, moraju da znaju argumente, prave i ključne. Znači, mi pre svega ne treba da ističemo argumente naše struke, nego znanje naše struke o stvarima da bi ljudi mogli da razumeju o čemu se radi. Ekonomski aspekti moraju da budu značajni, ali ne treba da budu apsolutno presudni, a da ljudima ne budu jasni.

Resursi litijuma su minerološki ograničeni i litijum će se iscrpiti relativno brzo iz minerala. Budućnost litijuma je u okeanu i u vodama, tamo gde ga ima, a uvek ga ima. Znači, tehnologija će se razvijati i litijum će imati dug život, zahvaljujući ne mineralima, znači, minerali se intenzivno brzo isrcrpljuju.

Jadarit je mineral kojeg sada ima u resursu koji je merljiv sa velikim ležištima, ali i kompanija koja hoće da ga eksploatiše je veoma velikog zahvata da hoće da postavi veliki kapacitet rudnika, veliki kapacitet proizvodnje litijuma, ali litijuma iz jadarita mora da prati velika proizvodnja bora.

Za životnu sredinu su, pored voda, koje se pominju, ključni ne samo litijum, nego je ključan i bor, koji mora da se proizvodi u količini u kojoj ga ima u jadaritu.

Druga stvar, masovno se litijum proizvodi u svetu iz minerala zeolitskog tipa, spodumena, u kome je približno ista koncentracija litijuma kao u jadaritu, s tim što jadarit ima i natrijum i bor. Znači, mora da se rešava problem natrijuma i bora, vrlo složene rude, koji spodumenske rude nemaju i istovremeno je kapacitet koji je zamišljen među najvećima na svetu koji se planiraju.

Treba imati u vidu sledeće, da su rezerve bora u odnosu na one kolike su rezerve u Americi, Rusiji i Turskoj zanemarljive. Treba imati u vidu da trenutno u stvari na tržištu ta borna kiselina koja bi se proizvodila ne predstavlja nikakvu veliku komercijalnu vrednost, pre svega, i da nema manjkavosti bornih jedinjenja na tržištu.

Znači, one kompanije koje proizvode borna jedinjenja servisiraju celokupno tržište bez ikakvih problema. Sa druge strane, velike kompanije, kao što je Rio Tinto, koji ima svoju veliku proizvodnju u Kaliforniji u Americi, oni imaju ogromne neiscrpne rezerve bora kojeg nisu preradili. Ostao im je u otpadu. To isto imaju u Turskoj. Tako da, u stvari, rezerve bora koje bi izvukli iz jadarita ne predstavljaju nikakvo veliko otkriće.

Jadarit je specifičan po tome što u sebi ima silicijum, natrijum, bor i litiju, a ono iz čega se eksploatiše sada jadarit je taj zeolitski mineral koji ima samo litijum, aluminijum i silicijum. Kada se iz tog materijala izdvoji litiju, onaj ostatak je zanemarljiv, zato što je aluminijum silikat koji nema nikakvu opasnost po životnu sredinu. I sam minerološki sastav ležišta u kojem se nalazi spodumen je takav da nema mogućih pratećih minerala koji inače ove naše ležište u Jadru ima.

Na pitanje da li je moguće to sprovesti na zadovoljavajući način, taj problem nije rešen, niti ga je kompanija rešila, niti ga je bilo ko rešio, da potpuno može da razdvoji litijum od bora, nema veliki ostatak u jalovini, da bi se razložio jadarit, mora da se potroši dovoljno velika količina sumporne kiseline, ništa drugo.

Tehnologija nije jednostavna. Ona ne može da nadomesti prirodne stvari. Tehnološki proces može da se zatvori, da nema isparavanja. Naravno da može da se pravi konverzacija i sve ostalo. Na sadašnjem nivou razvoja tog procesa on nije stigao dotle da može da se izvede. Mi nemamo sigurnost da kompanija raspolaže tehnologijom koja daje pouzdanost tog procesa.

Činjenica je da se traže nove metode kojima mogu da su razlože minerali i bez sumporne kiseline. Višak koji je opasan je bor koji je element koji ima vrlo malu razliku između blagotvornosti i toksičnosti. On je esencijalni element i u malim dozama je koristan i blagorodan za živi svet, ali za neki deo živog svega je vrlo brzo toksičan. Toksičan je za biljke, ljudi mogu da piju vodu, i to su evropski i naši standardi, koji imaju po jedan miligram bora, ali neke biljne ne tolerišu ni taj jedan miligram, nego kada pređu 0,2 miligrama već kreću problemi sa rastom biljaka, a to su vrlo poznate stvari.

Litijum se proizvodi uglavnom na taj način. Koncentrat se pravi tamo gde je rudnik i vozi se iz Australije u Kinu. Godine 2020. je napravljeno prvo postrojenje koje je počelo da prerađuje koncentrat spodumena u Australiji iz velikog rudnika „Grend bušis“ vozi se 250 kilometara do industrijske zone.

Jedna od glavnih mana je što je kompletna infrastruktura nula i što se pravi industrijska zona na mestu gde je nepodobno da bude industrijska zona. Australija je najveći proizvođač litijuma u mineralima i ona ima svoje kapacitete i svi njeni rudnici imaju planove da se prave u industrijskim zonama. „Grend buš“ je rudnik koji preradi godišnje 1.900.000 koncentrata. U Jadru se planira 900.000 koncentrata. „Grend buš“ snabdeva Kinu i svoje potrošače.

Slažem se da su temelji važni, ali oni sada ne postoje. Operiše se pitanjima standarda, standardi su nepostojeći. Znači, litijum je u masovnoj proizvodnji vrlo kratko i on će da bude u ekspanziji jedno izvesno vreme svojom prirodom. Ko će da razvije te standarde? Američka Agencija EPA razvija standard za litijum već šest do sedam godina. Zaključak je da, u stvari dalje preporuke, je samo jedan mikrogram, hiljaditi deo od miligrama, nešto što može da garantuje da neće uticati na ljudsko zdravlje. Ne postoji neki ključni standard što se tiče bora, problem je živi svet i problemi su biljke.

Na ovom mestu moram da napomenem i jako mi je negde bitno šta su Aleksandar Vučić i Ana Brnabić govorili o Ratku Ristići i Dragani Đorđević. Malopre sam vam napomenula o kakvim se ljudima radi, šta su po zvanju i obrazovanju i kakva su njihova naučna dostignuća.

Na konferenciji za medije u Parizu, gde je predsednik Aleksandar Vučić boravio u okviru Pariskog saveta, bivši lider SNS-a odgovarao je na pitanje vezano za izbore u Srbiji. Na konstataciju novinarke da je kandidat Dveri i Zavetnika za gradonačelnika Beograda Ratko Ristić nazvao „Beograd na vodi“ urbanističkom nakazom Vučić je odgovorio da je Ristić krao pare od države, „stručnjak što je krao pare od države, on je po sebi urbanistička lepota posebno po tome koliko je para od države ukrao, kakva bre istraživanja javnog mnjenja, to je onaj što je trpao vodu u cevi, pa kada mu je propao svaki dinar, onda gleda gde još može da uzme, ne mogu zaista da pričam o tome“, kraj citata.

Ovo nije prvi put da Vučić napada javno i vređa Ratka Ristića, pa je tako i u martu govorio negativno o profesoru Šumarskog fakulteta. „Samo da vidite tu bednu vrstu licemerja. To je čovek koji je govorio protiv hidroelektrana, pa protiv litijuma. To je govorio zajedno sa Ćutom. Našli su način kako da zarađuju pare i otimaju od naroda“, kaže, „nećemo hidroelektrane, stavljamo naše reke u cevi, a onda pogledajte ima telo koje odlučuje o svim investicijama, pa još prima apanaže od države za to i na kraju on član u svakom od tih tela i uzima tri do četiri hiljade evra, debele pare uzima za to, na sve to uzima i kritikuje, mi smo svi ludaci, a ti si mnogo pametan, a rekao bi čovek poštenjačine, pošteni profesori, muče se, problem je što govorite istinu i što ne smete da je kažete“, izjavio je Vučić.

Predsednica Skupštine Ana Brnabić je odgovorila profesorki Dragani Đorđević: „Poštovana profesorka, mogu da stavim prst u utičnicu za struju i da poginem na licu mesta, pa da li to znači da će sledeći predlog zakona od strane opozicije u Narodnoj skupštini biti zabrana električne energije? Ipak su i utičnice opasne, čak kobne, kada se ne koriste kako treba“, napisala je Brnabić. Prethodna je u nameri da kontrira opoziciji predlogu sa zakonskim izmenama u vezi rudarenja, predsednica Skupštine Ana Brnabić, podelila na društvenoj mreži snimak na kojem naučnica Dragana Đorđević objašnjava na kojoj temperaturi će biti sumporna kiselina koju će upotrebljavati Rio Tinto kopajući litijum.

„Hajde da ne budem i ja lenja, nego da pomognem još malo opoziciji koja je toliko zabrinuta pod znacima navoda i sve prati, ali baš ovo nije čula, a nisu ni oni koji su im pisali predlog zakona, a većinu njih je baš mrzelo i da ga pročitaju toliko su zainteresovani za životnu sredinu i zdravlje građana“. Dragana Đorđević u videu koji je Brnabić podelila objašnjava da je u početku rekla da će se raditi na 250 stepeni, jer nismo imali podatke šta Rio Tinto planira u Jadru, a onda smo naknadno došli do patentne prijave u kojoj se navodi da će raditi na 90 stepeni. Na ovu objavu je Dragana Đorđević odgovorila: „da se i ja oglasim, ne savetujem, ali ako želite na svoju odgovornost da proverite, stavite prst u koncentrovanu sumpornu kiselinu na 20 stepeni celzijusovih i pustite da odstoji, nakon toga neka naši eksperti Rio Tinto izveste o ishodu. To što nudite proces na 90 stepeni je užas“, poručila je Đorđević, dodajući da je to predložila da bi se Brnabić uverila kakva je koncentrovana sumporna kiselina, pošto hoće da nas ubedi da je na 90 stepeni celzijusovih super.

Ne bi se sada ovde nadovezivala na to, mi smo ipak ovde narodni poslanici i nemam ništa protiv da se politički neistomišljenici u nekoj određenoj javnoj diskusiji i sukobe, ali nazivati političke protivnike i neistomišljenike - glupima, nepismenima i imbecilima nije rečnik koji treba da koristi predsednik ove države. Predsednik države, koliko ja znam, nije poslanik u ovom parlamentu, a nije ni predsednik ovog parlamenta. U tom smislu, reagovanjem na ovakav način predsednik države je ponizio one građane koji su glasali za ovaj deo opozicije koji je potpisao ovakav Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o rudarskim i geološkim istraživanjima. Takođe, predsednik države, premijer države i predsednica Skupštine, kao i ministarka rudarstva i energetike i zaštite životne sredine otvoreno se postavljaju kao glavni protagonisti i promoteri kompanije Rio Tinto.

Ja ću vam sada na ovom mestu, pošto sam čula pre neki dan predsednicu Skupštine da kaže kako ne zna ništa o istorijatu kompanije Rio Tinto, pročitati i njihov istorijat.

Rudarski gigant Rio Tinto promoviše se kao odgovoran poslodavac koji poštuje etičke norme, kao dobar sused i zaštitnik životne sredine. Prema „The way we work“ kako poslujemo, globalnom kodeksu poslovnog ponašanja kompanije, fokus kompanije Rio Tinto je na održivom razvoju, ekonomskom prosperitetu, društvenom blagostanju, upravljanju životnom sredinom i jakom sistemu upravljanja i integriteta. Rio Tinto navodi da je poštovanje ključno za harmonično radno mesto, da se poštuju prava zaposlenih, da se afirmiše njihovo dostojanstvo, bez zastrašivanja, diskriminacije ili prinude bilo koje vrste.

Po pitanju ljudskih prava, kompanija tvrdi da gradi trajne odnose sa svojim susedima u kojima se praktikuje uzajamno poštovanje, aktivno partnerstvo i dugoročna posvećenost.

Konačno, u pogledu životne sredine kompanija izjavljuje da izvrsnost u ekološkim performansama i upravljanju proizvodima jesu od suštinskog značaja za poslovni uspeh. Gde god je to moguće sprečavamo i minimiziramo, smanjujemo i otklanjamo posledice narušavanja životne sredine. Zvuči dobro.

Ipak realnost pokazuje da su trenutne poslovne operacije Rio Tinta više u skladu sa njihovom saradnjom sa fašističkim i rasističkim režimima u prošlosti, nego sa proklamovanim politikama, poštovanja zajednice, radnika i životne sredine. Uprkos tvrdnjama kompanije, postoji bezbroj primera kršenja ljudskih i radnih prava i devastacije životne sredine koju je Rio Tinto tokom decenija počinio širom sveta. Ova kompanija ima dugu i sramotnu istoriju od Papue Nove Gvineje do Namibije, od gornjeg poluostrva Mičigen u SAD do Madagaskara i od Kameruna do Indonezije.

U nastavku navodim sažetke nekih optužbi protiv Rio Tinta. Sve ove informacije su, naravno, javne.

U Španiji, 30-ih godina prošlog veka, pod vlašću fašističkog generala Fransiska Franka, Frankove trupe zavodile su red tokom štrajka levičarskih rudara zaposlenih u rudnicima Rio Tinta. Na godišnjoj Generalnoj skupštini kompanije 1937. godine ser Oukland Gedes izvestio je - od kada su snage generala Franka okupirale rudarski region nije bilo problema sa radom, rudari koji su proglašeni krivim za ometanje rada osuđeni su na vojnom sudu i streljani, pod Frankovim uticajem Rio Tinto je obezbedio rudu za program naoružavanja Nacističke Nemačke.

U Južnoj Africi u doba aparthejda rudnik bakra „Palobara“ kompanije Rio Tinto toliko je malo plaćao migrantsku crnu radnu snagu da nije dostizao čak ni minimalnu platu koju je odredi Južnoafrički institut za rasne odnose.

U susednoj Namibiji crni radnici koji su gradili rudnik uranijuma „Rosing“ živeli su u užasnim uslovima, u privremenim kampovima, slično ropstvu, po rečima tadašnjih istraživača.

Rudnik boraksa „Boron“, Kalifornija, SAD, u malom pustinjskom gradu Boronu, Kalifornija, Rio Tinto je 2010. godine obustavio isplate za 570 rudara iz svog rudnika borata. Od 31. januara 2010. godine rudarske porodice su se borile da sastave kraj sa krajem bez plate.

Kompanija je preuzela ove poteze zbog odbijanja rudara da pristanu na nove ugovore koji bi pristojne poslove preinačili u privremene, ugovorene ili poslove sa skraćenim radnim vremenom.

Rio Tinto je doveo novu radnu snagu koju je trebalo da zameni iskusne rudare, od kojih su neki radili u rudniku za čak 30 ili 40 godina.

Porodice u Boroni platile su visoku cenu za svoju hrabru odluku da se suprotstave Rio Tintu, više milijardi dolara vrednom globalnom siledžiji koji je navikao da ostvaruje svoje ciljeve bez obzira na ljudske žrtve.

Ovi radnici su imali problem pri plaćanju hipoteka iz zdravstvenog osiguranja, kao i u prihranjivanju svojih porodica. Uz podršku lokalne zajednice Borona i radnika Kalifornije ostali su posvećeni borbi za fer ugovore u rudniku u Boronu.

Rudnik Panguana, Bungevil, Papua Nova Gvineja. Na ostrvu Bungevil stanovnici su se borili i pobedili u desetogodišnjem ratu protiv Rio Tinta, tj. rudnika bakra i zlata „Panguana“. Otpor je bio toliko intenzivan da je kompanija bila prinuđena da ga zatvori 1989. godine i od tada rudnik nije u funkciji.

Grupna tužba u ime naroda Bungevila sada u američkom saveznom sudu navodi da je Rio Tinto u svojim naporima da uspostavi i upravlja rudnikom počinio zločine protiv čovečnosti i rane zločine, da je sprovodio rasnu diskriminaciju, kao i da je kršio međunarodno ekološko pravo. Konkretno, u tužbi se navodi da je prilikom izgradnje rudnika bakra u Bungevilu Rio Tinto koristio hemijske defolijante i buldožere da uništavaju prašumu koja je bila ključni izvor egzistencije lokalnog stanovništva.

Tokom godine rada rudnika milijarde tona toksičnog rudničkog otpada bačene su na zemlju i u čiste vode puneći velike reke jalovinom zagađujući veliki zaliv udaljen desetinama milja i Tihi okean. Zagađenje i izloženost toksičnim hemikalijama je bilo toliko da je kod stanovnika ostrvo izazvalo bolest i smrt.

Rio Tinto se odnosio prema ljudima na Bungevilu kao da su inferiorni zbog svoje boje kože i kulture i stoga je namerno kršio njihova prava. Kao deo svog diskriminatorskog odnosa prema lokalnom stanovništvu kompanija je isplaćivala robovske plate crnim radnicima. Ponašanje kompanije izazvalo je ustanak bungevilskog naroda što je dovelo do zatvaranja rudnika. U odgovoru na ustanak Vlada Papue Nove Gvineje dovela je trupe da ga ponovo otvore. Kako se navodi, Rio Tinto je obezbedio vozila i helikoptere za prevoz trupa i tako učestvovao u uspostavljanju vojne blokade koja je trajala skoro 10 godina uzrokujući smrt 10 hiljada ljudi između 1990. godine i 1997. godine.

Rio Tinto se čitave decenije borio protiv ove grupne tužbe. Odeljenje za pravosuđe Obamine administracije međutim odbilo je stave na stranu pravnog argumenta kompanije čime je otvoren put da tužba koju bi Rio Tinto mogao da košta milionske sume za reparaciju terena nastavi u američkom sudskom sistemu.

Rudnig „Grazberg“, Zapadna Papua, Indonezija. Rudnik „Grazberg“ u Zapadnoj Papui još jedan primer rudarskog projekta Rio Tinta koje je krenulo po zlu. Rudnik „Grazberg“ je zajednički poduhvat Rio Tinta i „Fri port Mekmoran“, američke korporacije sa sedištem u Feniksu. Arizona je jedna od najvećih pojedinačnih nalazišta bakra i zlata u svetu.

Rudnik je izazvao masovno uništavanje životne sredine u zapadnoj Papui bacanjem otpada uključujući toksičke metale u rečni sistem Indonezije.

Prema vodećoj indonežanskoj ekološkoj organizaciji rudnik je do 2010. godine odložio milijardu tona jalovine u lokalni rečni sistem. Uprkos činjenici da je odlaganje otpada u reku izričito zabranjeno državnim propisima o kontroli kvaliteta voda procenjuje se da će do završetka projekta rudnik deponovati do 3,5 milijarde tona otpada.

Godine 1996. lokalno stanovništvo se pobunilo i uništilo opremu u vrednosti od tri miliona dolara, te je objekat bio zatvoren tri dana. Ubrzo nakon toga partner Rio Tinta „Fri port Mekmoran“ počeo je da pruža značajnu podršku indonežanskoj Vladi i vojsci kako bi se osigurala zaštita rudnika.

Prema nekim izvorima kompanija je u periodu između 1998. i 2004. godine uložila 35 miliona dolara u vojnu infrastrukturu i platila najmanje 20 miliona dolara vojsci i policiji.

Prema indonežanskoj Nacionalnoj komisiji za ljudska prava sredinom devedesetih indonežanske snage bezbednosti vršile su nasumična ubistva i mučenja i uključena su u nestanke ljudi iz lokalne zajednice, a ove akcije bile su deo čuvanja operativnosti rudnika uz istovremene ciljeve protiv secesionista Zapadne Papue.

Norveška je 2008. eliminisala Rio Tinto iz svog državnog penzijskog fonda zbog načina na koji je ova kompanija radila u rudniku „Grazberg“. Sredstva kojih se fond ovim postupkom lišio procenjena su na 850 miliona dolara.

Rudnik zlata „Kelijan“ Indonezija. „Kelijan“ je zatvoren 2005. godine. To je bila rudarska kompanija u zajedničkom vlasništvu kojom su upravljale Rio Tinto 90% i PT „Harita“ 10%, indonežanska kompanija iz provincije Istočni Kalimantan. Kao i u slučajevima rudnika „Panguana“ u Bungevilu i rudnika „Grazberg“ u Zapadnoj Papui lokalno stanovništvo se snažno protivilo radu rudnika, kršenju ljudskih prava i uništavanju životne sredine.

Stotine autohtonih seljana prisilno je iseljeno sa svoje zemlje, a procena je da je još četiri hiljade doživelo uništenje svoje imovine tokom izgradnje rudnika osamdesetih godina prošlog veka.

Prema indonežanskoj Komisiji za ljudska prava u brojnim prilikama tokom devedesetih kada su se održavale demonstracije povodom rudnika ljudi su hapšeni i zatvarani. Pominju se takođe silovanja stanovnika koja su vršili zaposleni u „Kelijama“. Lokalno stanovništvo je izvestilo i da su ih čuvari rudnika napadali i pucali na njih, a lokalna policija je vodila kampanju terora sa namerom da uguše proteste.

Tokom 13 godina proizvodnje rudnik je bacio sto milina tona otpadnog metala u životnu sredinu, od čega je veliki deo bio kontaminiran. Rio Tinto je priznao da je bilo drenaže kiselina sa lokacije rudnika. Ekološki izveštaj same kompanije navodi da je 1996. skoro 1.100 kilograma cijanida ispušteno iz rudnika u reku Kelijan.

Rudnik „Kenekoti igl“ gornje poluostrvo Mičigen, SAD. Kalifornija nije jedina lokacija u SAD gde je Rio Tinto povezivan sa kontraverznim radnjama. Podružnica kompanije nastoji da razvijen rudnik nikla i bakra na gornjem poluostrvu u Mičigenu. Očekuje se da će iz rudnika biti izvađeno 110 do 140 miliona kilograma nikla i oko 90 miliona kilograma bakra. Protivnici rudnika podneli su tužbu tražeći da se poništi državna dozvola koju je „Keneko“ dobio. Tvrdi se da projekat ne ispunjava zakonske uslove u vezi sa zaštitom životne sredine i navode se brojni uzroci zabrinutosti uključujući izvesnost da će rudnik štetiti lokalnim rekama i podzemnim vodama.

Pored toga, protivnici rudnika strahuju da bi se plafon rudnika mogao urušiti ispod reke u kojoj žive pastrmke. Pored zabrinutosti za životnu sredinu lokalni stanovnici strahuju za Orlovsku stenu, tradicionalno mesto rituala za starosedeoce koje će biti probijeno da bi se izgradio rudnik.

Rudnik „Flambau“ Lejdi Smit, Viskonsin. Protivnici rudnika u Mičigenu navode ekološke probleme izazvane radom rudnika kao deo svojih argumenata protiv razvoja projekta u Mičigenu. „Flambau majning“ podružnica „Kenekot minerals kou“ upravljala je rudnikom između 1993. i 1997. godine i proizvela 181 hiljadu tona bakra, ali i zlato i srebro. Iako je lokacija rudnika dovedena u red, pod znacima navoda, od kako je zatvorena lokalno stanovništvo i ekološke grupe tvrde da se sa tog mesta lokalna voda i dalje zagađuje.

Organizacije za zaštitu prirode u Viskonsinu objavila je 2009. godine svoju nameru da tuži kompaniju, kao i Odeljenje za prirodne resurse Viskonsina. Odeljenje za prirodne resurse takođe je potvrdilo da su uzorci vode uzimani tokom redovnog monitoringa sa ovog lokaliteta pokazali povišene nivoe bakra, sulfata, mangana i gvožđa.

Godine 2007. kada je postignut sporazum da se lokacija rudnika pretvori u park prirode i mesto za rekreaciju odlučeno je da se tokom pet godina dodatno analizira i nadgleda površina od 32 hektara kako bi se utvrdilo da li su voda i zemljište kontaminirani.

Rudnik na Madagaskaru, ostrvo Madagaskar u Indijskom okeanu, predstavlja još jedan očigledan primer lošeg odnosa Rio Tinta prema lokalnim zajednicama i životnoj sredini u prostorima gde posluju.

Rio Tinto upravlja rudnikom ilmenita na istočnoj obali ostrva. Projekat je počeo da se gradi 2006. a dobio je sredstva od Svetske banke i infrastrukturnu podršku Vlade uključujući i novu luku. Svetska banka je dala 35 miliona dolara za luku, a opredelila je 110 miliona. Rudnik sadrži najmanje 75 miliona tona ilmenita u mineralnom pesku i mogao bi da bude operativan i do 40 godina. Procenjeno je da je hiljadu ljudi raseljeno zbog izgradnje rudnika, pri čemu su mnogi dobili neadekvatnu ili nikakvu nadoknadu za svoje posede.

Takođe se navodi da je izgradnja rudnika dovela do smanjenja pristupa hrani, drvetu za ogrev i lekovima koje je stanovništvo pravilo od šumskih plodova, a to je značajno uticalo na njihovu egzistenciju, lokalnu kulturu i običaje. Lokalna groblja uništena su tokom izgradnje rudnika.

Rio Tinto nije zaposlio mnogo radnika iz lokalne zajednice, ostavivši bez posla i prihoda, pored toga priliv radnika iz drugih mesta, povećao je potražnju za hranom i stanovanjem, što je podiglo cene iznad mogućnosti lokalnog stanovništva.

Rudnik je od samih početaka svoga rada izazvao protivljenje zaštitnika prirode, budući da se nalazište rude nalazi u poslednjim ostacima jedinstvenog eko sistema obalske šume na Madagaskaru.

Brana „Lom Pangen“, Kamerun. U zapadno afričkoj državi Kamerun zajedno sa Vladom, Rio Tinto - Alkan radio je na izgradnji ogromne brane „Lom Pangar“. Ovaj projekat će prema procenama raseliti oko 28.000 ljudi. Interes Vlade za izgradnju brane jeste velika potreba za energijom koja u velikoj meri zavisi od hidroelektrane.

Rio Tinto – Alkan, aluminijumska grupa unutar kompanije ušla je u projekat izgradnje brane, jer joj je potrebna energija za novi projekat topionice. Rio Tinto - Alkan i Vlada su partneri u fabrici aluminijuma „Alukam“.

Bankovni informacioni centar nevladine organizacije koja u partnerstvu sa civilnim društvom u zemljama u razvoju komunicira sa Svetskom bankom i drugim međunarodnim finansijskim institucijama, izrazio je zabrinutost da će brana imati značajne ekološke i društvene efekte, uključujući i potapanje preko 30.000 hektara tropskih šume, ugrožavanje rezervata Deng – Deng i njegovih biodiverziteta i potapanje delova naftovoda.

Pored toga, BIK je primetio da projekat brane izgleda odgovara energetskim potrebama rastućeg sektora aluminijuma, a ne energetskim potrebama većine stanovništva koje nema pristup električnoj energiji. Topionica „Alukam“ već troši oko polovinu proizvedene električne energije i nastoji da više nego udvostruči svoju proizvodnju, pri čemu plaća veoma povoljne cene električne energije, daleko ispod cene koje plaćaju rezidencijalni korisnici.

Rudnik uranijuma „Rozing“ – Namibija, pustinja Namim u Namibiji dom je radnika jednog od najvećih otvorenih rudnika uranijuma na svetu. Rio Tinto poseduje oko 69% rudnika koji je 2009. godine proizveo više od četiri miliona kilograma uranijuma, a očekuje se da će ostati u funkciji najmanje do 2023. godine.

Godine 1970 kompanija dobila dozvolu za eksploataciju uranijuma u „Rozingu“, ali se ispostavilo da je dozvola bila nezakonita, budući da ju je dao tadašnji režim aparthejda u Južnoj Africi.

Dodatno, Rio Tinto je izvodio miniranje u „Rozingu“ uprkos protivljenju Ujedinjenih nacija i nalazima Međunarodnog suda pravde. Iran sa vlasničkim udelom od 15% u rudniku od njegovog otvaranja 1976. godine još je jedan kontraverzni investitor.

Sjedinjene američke države i druge zemlje izrazile su zabrinutost da bi Namibija mogla obezbediti uranijum za iranski nuklearni program. Dosije o radnim pravima Rio Tinta u rudniku „Rozing“ je sraman. Kako navodi Savet Ujedinjenih nacija za Namibiju, 70-tih godina prošlog veka radnici su kopali uranijum pravim robovskim radom, pod brutalnim uslovima. Čak i 2000. godine kompanija je diskriminisala crne radnika isplaćujući im mnogo niže plate nego belim rudarima.

Prema nekim podacima, kompanija je imala dobro naoružanu privatnu vojsku za rešavanje radničkih ili građanskih nemira u vezi sa rudnikom, a smatra se i da su snage bezbednosti rudnika pomagale vojsci u akcijama u kojima su ubijani civili. Izveštaj pokazuje povećanje malignih bolesti među ljudima koji su radili u „Rozingu“ u odnosu na opštu populaciju.

Bivši radnici u rudniku i članovi njihovih porodica zakonski su pokrenuli postupke protiv kompanije zbog teških bolesti, povezanih sa njihovim radom u rudniku, a za koje navode da su uzrokovane izlaganjem uranijumu, radioaktivnom i toksičnom teškom metalu i silicijumskoj prašini.

Prema rečima jednog bivšeg rudara, radnicima nisu nuđene maske za lice da bi se sprečilo udisanje, niti su ikada dobili informaciju o opasnostima po zdravlje tokom rada.

Problemi u vezi sa posledicama po životnu sredinu, usled rada u postrojenju u „Rozingu“ takođe su brojni. Rudnik na godišnjem nivou proizvodi 20 miliona tona zdrobljenog sumpornom kiselinom natopljenog blago radioaktivnog kamena. Pored toga postrojenja troše milione kubnih metara sveže vode godišnje u regionu gde padavine iznose samo oko tri centimetra godišnje.

Kao što je slučaj sa mnogim prošlim i tekućim projektima širom sveta, Rio Tinto se suočava i sa žestokim protivljenjem projektima koje bi želeo da pokrene u budućnosti. Na primer, u Američkoj državi Arizona, kompanija traži razmenu zemljišta sa Vladom SAD-a sa ciljem razvijanja rudnika bakra na zemlji u državnom posedu. Međutim, dogovor o zemljištu nalazi se u zastoju u američkog kongresu, uglavnom zbog jako loše reputacije Rio Tinta u vezi sa pitanjem ljudskih prav.

U oblasti Bristolskog zaliva na Aljasci, veliki otpor razvoju rudnika zlata i bakra u kome je Rio Tinto manjinski partner. Projekat bi uključivao izgradnju najveće brane na svetu koja bi služila za zadržavanje toksičnog otpada proizvedenog u rudnicima. Lokalne grupe građana, komercijalni i sportski ribolovci, grupe za zaštitu životne sredine zabrinuti zbog opasnosti koje rudnik predstavlja za ribolov.

U martu 2010. godine Ustavni sud Kolumbije naredio je obustavljanje najvećeg projekta rudarstva bakra u zemlji, projekat „Maind nord“, kopmanije „Murijel majning“ navodeći da nedostaju validne konsultacije sa lokalnim starosedelačkim i afrokolumbijskim zajednicama o potencijalnom uticaju rudnika na životnu sredinu i kulturu.

Nisu preduzete adekvatne radnje kako bi se osiguralo da su ove zajednice upoznate sa projektom da bi mogle doneti odluku sa punom svešću i razumevanjem, navodi se u presudi suda. Rio Tinto je navodno imao udela i u ovom projektu.

Rio Tinto je većinski vlasnik projekta „Rezolušn koper“ u okviru kojeg se planira izgradnja velikog rudnika bakra u blizini naselja Superior u Arizoni, u SAD. Predloženi projekat bi uništio versko i sveto mesto pod nazivom „Oak flat“, kao i do 6.000 hektara javnog zemljišta. Prema projektu planira se izvođenje kontraverznog i tehnički problematičnog dubokog rudnika 2.134 metra ispod površine svetilišta. To bi stvorilo krater od oko 3.200 metara širine i 300 metara dubine, zbog urušavanja tla.

Projekat je već izazvao kritike zbog uticaja na prirodnu okolinu i starosedelačke zajednice. Jedan od poslednjih postupaka Trampove administracije pre odlaska bio je da ubrza proces transfera zemljišta, što je pokrenulo proteste na stotine aktivističkih grupa koje zahtevaju od predsednika da poništi transfer.

Rudnik „Oju tolgou“ u Mongoliji, jedna od najvećih rezervi bakra i zlata na svetu nalazi se u pustinji Gobi u Mongoliji. Rudnikom upravlja Rio Tinto, ujedno i vlasnik udela u projektu koji ugrožava tradicionalni način života pasturalnih zajednica. Konkretno, ogromne potrebe rudnika za vodom izazvale su duboku zabrinutost za dostupnost vode. Kompanija, nije dokazala da u ovoj pustinjskoj oblasti ima dovoljno vode za proizvodnju infrastrukturne i druge potrebe projekta, rudniku se protive nomadski stočari koji su pretrpeli kulturne i ekonomske gubitke kada je jedna sezonska reka uništena izgradnjom površinskog kopa.

Rio Tinto još uvek odbija da sprovede ekološku i socijalnu procenu uticaja, neophodnu posle krupnih promena u planirnju podzemnog rudnika i postrojenja za šljaku. Pitanje o uticaju rudnika na prirodnu sredinu, a posebno rezerve vode ponovo su pokrenute na godišnjoj skupštini kompanije 2020. godine, ali su ostala bez odgovora.

Kontaminacija vode na Madagaskaru, Rio Tinto je vlasnik 80% udela u rudniku „Ilmenita“. To su rude titanijuma na jugu Madagaskara kojim upravlja lokalna podružnica. Tokom 2013. i 2014. godine rudnik je prekoračio odabrane granice zone za zaštitu obližnjeg dubokog ušća, čak i pošto je pripisani limit prethodno već smanjen sa 80 na 50 metara. Rudnik je izbio do korita jezera Besaroj izazivajući zabrinutost zbog mogućnost da se u lokalni vodni sistem ispuštaju radijanti kao što je uranijum.

Nezavisne studije su pokazale da je rudnik kontaminirao jezera i reke na kojima meštani ribare i iz kojih se snabdevaju vodom za piće. Ozbiljan zdravstveni rizik po stanovništvo utvrđen je merenjem povišenih nivoa uranijuma, čak 50 puta i olova 40 puta, u odnosu na nivou koje SZO smatra bezbednim za pijaću vodu. Kompanija Rio Tinto je u početku tvrdila da nije prekoračila granice zaštitne zone, da bi 2019. godine priznala grešku. Njeni predstavnici i dalje tvrde da je povišen nivo uranijuma prirodna pojava koja nema veze sa rudnikom, ali nisu izneli odgovarajuće dokaze.

Rušenje svetog mesta u klisuri Džukan. Rušenje 46.000 godina starog svetilišta u zapadnoj Australiji 2020. godine bio je jedan od najvećih svetskih skandala u sektoru rudarstva koji je razotkrio destruktivni karakter kompanije. Globalni protest je doveo do stavke glavnog izvršnog direktora kompanije i još dvoje rukovodilaca, mada kompanije tvrdi da je izvukla lekcije iz ove greške i da više neće uništavati takva mesta, sumnja se da je to samo PR. Sumnjama u prilog govori i to što kompanija i dalje insistira na nastavku projekta.

Takođe postoje primeri rudnika širom sveta čije otvaranje su uspešno sprečili meštani i aktivisti. Jedan od njih je u Nevadi, SAD, „Taker pas“. Lokalna zajednica zajedno sa plemenima Šošon i Pajut vodile su pravnu bitku protiv rudnika litijuma kompanije. Plemena su tvrdila da bi rudnik ugrozio svetilišta, ekosisteme i kulturne resurse. iako su radovi započeti, otpor lokalne zajednice je bio snažan i doveo je do pravih izazova i odlaganja.

„Sonara“ Meksiko, kineska kompanija je planirala ekspanziju rudnika litijuma u Sonori, međutim, lokalne zajednice i ekološki aktivisti su se snažno protivili projektu zbog zabrinutosti za okolinu i moguće zagađenje vodovoda.

Takođe u Argentini, Čubut, u argentinskoj provinciji, lokalne zajednice su se usprotivile projektima rudarenja litijuma zbog zabrinutosti za vodne resurse i okolinu. Ovi protesti su kulminirali donošenjem zakona koji zabranjuje metalno rudarenje na otvorenom u celoj provinciji.

Kajamarka, Kolumbija. U Kolumbiji su lokalne zajednice zajedno sa nevladinim organizacija i ekološkim aktivistima uspeli da spreče otvaranje rudnika litijuma u ekološki osetljivim područjima, koristeći proteste, medijske kampanje i pravne mere.

U Portugalu, u planiranoj eksploataciji litijuma u portugalskim regionima, lokalne zajednice i ekološki aktivnosti organizovali su masovne proteste zbog potencijalnih ekoloških šteta. Ovi protesti su rezultirali odlaganjem ili preispitivanjem planiranih projekata.

Ovi primeri pokazuju kako koordinirani napori lokalnih zajednica, ekoloških grupa i pravnih timova mogu uspešno da zaustave i odlože rudarske projekte koji predstavljaju ekološke rizike. Lokalne zajednice su ključne u zastupanju svojih interesa i očuvanju svoje životne sredine.

Ove godine 7. septembra imali smo priliku da čujemo i direktora kompanije „Rio Tinto“ u Ljuboviji, koji je tada izneo nekih šest obećanja građanima u vezi sa sigurnošću budućeg rudnika litijuma.

Izvršni direktor kompanije „Rio Tinto“ rekao je da ima šest obećanja kojima će se ta firma rukovoditi prilikom poslovanja u Srbiji, koji se odnose na bezbednost ljudi i zaštitu životne sredine, ističući da je za „Rio Tinto“, kako je rekao, bezbednost građana na prvom mestu.

Prvo obećanje odnosi se na to da će lično voditi računa i pozivati na odgovornost svakog rukovodioca kompanije „Rio Tinto“, svakog menadžera, zaposlenog ili izvođača radova na projektu „Jadar“ koji će učestvovati u izgradnji i radu, kako je naveo, modernog podzemnog rudnika koji je bezbedan za sve stanovnike Srbije i životnu sredinu.

Drugo obećanje se odnosi na to da će hiljade zaposlenih u kompaniji „Rio Tinto“, kao i izvođači radova koji budu učestvovali u izgradnji i radu bezbednog podzemnog rudnika živeti u Loznici, jesti lokalnu hranu, piti lokalnu vodu, udisati lokalni vazduh i poštovati lokalnu zajednicu.

Treće obećanje je da se raduje i podržava nadzor naših aktivnosti od strane lokalne zajednice u vezi sa svim aspektima razvoja, izgradnje, rada našeg rudnika, i to sve počevši od ovog trenutka.

Četvrto obećanje se odnosi na to da će tim „Rio Tinta“ u Srbiji otvoreno i iskreno razgovarati sa svima.

Peto obećanje obećava da će kada pogreši priznati grešku, ispraviti je, naučiti iz nje i neće je ponavljati. I ovo peto obećanje je zapravo suštinski zašto se predlaže ovaj zakon.

Ja bih na ovom mestu u ime svih građana postavila pitanje. Kako to misli, kada uništi najplodniju zemlju u Srbiji, pijaću vodu, podzemnu vodu, kada raseli stanovnike, da vrati grešku i da vrati u prvobitno stanje? Mene jako to zanima.

Šesto obećanje, samim tim nema apsolutno nikakve veze, jer kaže, „Rio Tinto“ u Srbiji nikada neće prestati da radi na tome da zadobije i zadrži poverenje građana. Poverenje građana ne može da se dobije na ovakav način. Poverenje građana se ne dobija na silu. Poverenje građana se ne dobija lažnim obećanjima.

Slobodan Vukasović je napomenuo da je žustro zalaganje vlasti da diskredituje tvrdnje o pogubnom uticaju Projekta „Jadar“ na životnu sredinu stavilo u senku pitanje isplativosti i koristi za Srbiju.

„Stelantis“ je obustavio proizvodnju električne „grande punto“ u Kragujevcu. U svetu već postoje groblja novih električnih automobila koje niko neće. Cena litijuma je osam puta niža nego pre 22 meseca. Litijumske baterije se zamenjuju natrijumskim, a već se razvijaju i kalijumske. Sve je izvesnije da su najave litijumskog procvata Srbije bile marketinški potez, smišljen radi promovisanja i eksploatacije drugih minerala.

Investitor je zainteresovan za borate, čija bi eksploatacija donela neznatnu zaradu Srbije, ali bi ugrozila ključni vodonosni sistem Srbije. Evropska unija pokazuje interes da iz Srbije pribavlja mineralne resurse, ali ne i gotove proizvode.

Iskustva u Boru pokazuju da ne uspevamo da ugovorimo i sprovedemo eksploataciju mineralnih resursa u skladu sa društvenim interesom. Uz nepovoljne finansijske i ekološke efekte, rudarenje u Boru ukida druge mogućnosti privređivanja. Lokalna populacija gubi nadu da se išta može promeniti, gubi snagu da artikuliše svoje interese i gubi volju da se odupre beskrupuloznoj eksploataciji.

Umrtvljivanje populacije pogoduje autokratskim režimima i multinacionalnim kompanijama, u meri u kojoj indukovana beznadežnost suzbija identitet, samosvest i povezanost našeg naroda. Ona pogoduje nastojanjima da se suzbije naše prisustvo i uticaj na Balkanu, što se upravo događa u našoj južnoj pokrajini.

Vlasti ne pokazuju nameru da odustanu od Projekta „Jadar“. U nedostatku podrške SANU, Akademije inženjerskih nauka Srbije, Biološkog fakulteta i brojnih kvalifikovanih stručnjaka od integriteta, u toku je pokušaj da se odaberu eksperti koji bi stvorili privid podrške struke i koji bi omogućili da realizacija projekta ne ugrozi vlast. Svedoci smo zajedničkog nastupa predstavnika investitora iz Srbije. Aktivno zalaganje drugih za interese prvih premašuje formalne obaveze Srbije, preuzete međudržavnim sporazumima o zaštiti i promociji stranih investicija. Navedene okolnosti mogu ostaviti interese građana Srbije bez zaštite gde god se interes srpskog društva sučeljava sa interesima investitora.

U svom nastupu predsednik Republike Srbije je u Ljuboviji demonstrirao nameru da lično imenuje stručnjake za ekspertski tim, koji bi doneo stav o Projektu „Jadar“. Ministarstvo za nauku se obratilo naučno-istraživačkim organizacijama i zatražilo da delegiraju pojedince, eksperte za pitanja zaštite životne sredine koji bi razmatrali Projekat „Jadar“. Izostanak šireg poziva inženjerima, tehnolozima, ekonomistima, lekarima, pravnicima i drugima može značiti da su svi detalji Projekta „Jadar“ već dogovoreni i da nedostaje jedino pozitivna ocena o pitanjima životne sredine. Takva ocena se očekuje od grupe probranih eksperata koji će preuzeti i punu odgovornost za posledice.

Rešavanje problema zagađenja ne traži okupljanje eksperata, već hitne i konkretne mere. Srbija ima oko 200 aktivnih rudnika i oko 250 napuštenih jama i deponija sa rudarskim otpadom koji zagađuje životnu sredinu, na hiljade nelegalnih deponija komunalnog otpada, 48 gradova i opština ima obilne probleme u vodosnabdevanju. Rizik oboljevanja od raka je dva puta veći nego u svetu. Emisija arsena i kadmijuma u Boru premašuje granične vrednosti više desetina puta, dok se na svakih deset Borana koji rade u kompaniji „Ziđin“ broji sedam onkoloških pacijenata u Borskom okrugu. Neophodno je kazniti kompanije za već utvrđena kršenja zakona i propisa. Momentalno zaustaviti rad svakog zagađivača koji prekoračuje emisije i napustiti praksu tolerisanja zagađenja, zarad navodno privrednog rasta. Umesto hitnih mera i primene važećih zakona, Ministarstvo se drži starog dobro poznatog načina, kada nešto nećeš da rešiš, formiraš komisiju.

Autor ovog teksta ne vidi kako će svojim naučnim rezultatima navesti državu da kazni kompanije koje krše zakon, da zaustavi postrojenja zagađivača i obustavi projekte od kojih zarađuju malobrojni, nauštrb zdravlja svih građana.

Zastrašujuće zvuči i najava da će planirani rudnik u Jadru u nekim situacijama morati da ispušta neprečišćene toksične jamske vode u okolinu, uz obrazloženje da bi drugačije projektovanje kršilo princip inženjerske racionalizacije. Treba se kloniti investitora za koje je viši stepen zaštite životne sredine neracionalan, kao i političara koji ih promovišu.

Srbija raspolaže iskustvom u inženjeringu, projektantima, ekonomistima i stručnjacima za privredno pravo, ali se njihovo mišljenje suzbija i omalovažava. Oni lako uočavaju da je Projekat „Jadar“ neisplativ, da protivno najvišim standardima predviđa deponije i ispuštanje vode u okruženje, da ugrožava druge privredne aktivnosti i da ga treba ukinuti. Umesto toga, vlast nastavlja da promoviše projekat, nastoji da suzi diskusiju na pitanje životne sredine i da pritom probere i mobiliše eksperte podobne svrsi. Svesno ili ne, ne pravi se razlika između naučnog rada i projektovanja. U naučnom radu se traže novi i originalni doprinosi. Prioritet u projektovanju je predvidivost, pouzdanost i povoljan odnos koristi i štete, dok se nova i originalna rešenja najpre testiraju i dokazuju na mestima gde ne ugrožavaju ljude.

Mnoge velike kompanije smatraju da se neispitana rešenja mogu proveravati u malim i potčinjenim zemljama. Zarad interesa društva, brojna pitanja bi trebalo uputiti na adrese inženjera i projektanata sa iskustvom, ali se to ne čini. Stavljanje društvenog interesa u drugi plan može biti posledica drugačijih interesa vlasti, nedostatak kompetencije i kombinacije oba faktora. Autokratski režimi sa dominantnim vođom, čija se lična vlast, želje i interesi ne smeju dovoditi u pitanje, često su praćeni nedostatkom kompetencija.

Srbija je mala zemlja, sa velikim i negativnim uticajem velikih sila. Poziv probranim ekspertima da sačine svojevrsnu recenziju Projekta "Jadar" mogao bi uvući našu struku, ali i državu, u klopku.

Iskustva iz 2021. godine pokazuju da su napori SANU i AINS zloupotrebljavani. Država nije uvažila preporuku da se obustavi eksploatacija litijuma, ali su odabrani delovi sprovedenih analiza iskorišćeni za unošenje manjih izmena koje popravljaju medijsku sliku o projektu ali ne uklanjaju ključne nedostatke, među kojima su deponije, ispuštanje vode i ugrožavanje vodonosnog sistema.

Naši stručnjaci su ponovo pozvani da sprovode aktivnosti od koristi za investitora, premda su svi svesni da prihvatljivom projektu ne trebaju poboljšavanja, a da neprihvatljiv projekat treba odbaciti. Bude li realizovan, investitor će profitirati na račun ugrožavanja životne sredine, vlast će pridobiti naklonost uticajnih stranaca, dok će krivica za najavljene negativne ishode i trajne štete velikih razmera biti svaljena na konsultovane fakultete i institute. Pritisak vlasti na struku vidljiv je i kroz obraćanje direktorima instituta i dekanima, kolegama koje funkcija izlaže uvećanom uticaju vlasti.

Kroz uticaj na poslovanje instituta i fakulteta, vlast može vršiti pritisak i tražiti ustupke i kompromise u pogledu Projekta "Jadar". Mnogi dekani i direktori su očuvali integritet.

Kao jedan od načina da se izbegne nepovoljan scenario, predsednici četiri akademijska odbora SANU i AINS predlažu kolektivno promišljanje i timski rad u okviru matične kuće. Umesto pojedinaca, sve stavove i ishode trebalo bi da usvaja i dalje naučno veće matične kuće. Premda većina pojedinaca ima neupitan integritet, neupitna je i činjenica da će se kolektiv mnogo lakše odupreti neprimerenim spoljašnjim pritiscima, dok bi pojedince trebalo poštedeti iskušenja.

Svođenje svih pitanja Projekta "Jadar" na vrlo uzak krug i svođenje svih naših stručnih kapaciteta na mali broj probranih, može biti zloupotrebljeno za suzbijanje nepoželjnih mišljenja i stavova. Sužavanje fokusa istraživača na najužu oblast njihovog istraživanja dugoročno bi ugrozilo kompetencije naše nauke i struke. Naši inženjeri, naučnici, u oblasti tehničkih nauka, ali i naučnici u svim drugim oblastima, nesumnjivo poseduju sposobnost da ocene i kvantifikuju koristi i štete barem jednog među brojnim aspektima Projekta "Jadar", a većina je spremna da oceni kompetencije ključnih aktera i da sagledaju, sprovode i nadziru projekat.

Pored zaštite integriteta i ugleda naših fakulteta i instituta, predloženo odlučivanje u okviru naučnih veća doprinelo bi jasnijem sagledavanju uticaja Projekta "Jadar" na interese građana Srbije.

Doktorka Zorica Petrović je u jednom od javnih obraćanja napomenula i objasnila šta znači i kako bi se ponašala sumporna kiselina zagrejana na 90 stepeni. Bilo bi vrlo interesantno kada bi svi koji misle da je ova kiselina bezazlena na toj temperaturi mogli provesti samo jedan dan u nekoj neorganskoj laboratoriji, gde se vrši zagrevanje sumporne kiseline, čak i na samo 90 stepeni. Stručni ljudi znaju da se prostorija ne sme držati niti otvorena boca sa ovom kiselinom. Koliko puta se samo desilo da se posle izvesnog vremena primeti korozija metala iz njenog okruženja, a šta li se tek dešavalo u organizmu ljudi koji su tu boravili, to se uglavnom ne zna.

Svako ko je imalo ozbiljno proučavao svojstvo ove kiseline, sigurno je čuo za njen izuzetno jak afinitet da upija vodu iz svoje okoline. Ona veoma lako apsorbuje vlagu iz vazduha, što dovodi do njenog samorazblaživanja. Kada se kiselina ovako razblaži, njena tačka ključanja se smanjuje, a to dalje može dovesti do njenog laganog isparavanja. Rečeno je da će gas koji nastaje rastvaranjem rude primarno sadržati ugljen-dioksid i vodu. Ako će se koristiti vlažna zemlja, odnosno vlažne rudne stene, kako se može tvrditi da se tu neće izdvajati i oksidi sumpora?

Osim toga, kada se litijum konačno ekstrahuje iz rude, hiljade i hiljade tona jalovine nedovoljno isprane vodom, jer odakle tolike vode, otići će na jalovište i deponiju. U preostaloj jalovini će biti svega i svačega. Verujem i neireagovane sumporne kiseline i različitih sulfata, koji će u nekom trenutku biti izloženi delovanju kiše.

Autorka je inače redovna profesorka PMF-a u Kragujevcu, ako je nekoga zanimalo, pošto čujem da ste pitali.

Što se tiče međunarodnih arbitraža i pretnjama međunarodnim arbitražama u slučaju raskida, kako kažu, nemamo nikakav ugovor ali možda eventualno onog memoranduma o razumevanju u tom smislu, naime, ovde se postavlja takođe jedno veoma bitno i ključno pitanje - mi nikada nismo čuli koliko je to kompanija "Rio Tinto" uložila, u šta je konkretno uložila, da li se tu radi o milionima, milijardama, evrima, dolarima, mi nemamo jasan i precizan podatak koliko je novca kompanija "Rio Tinto" uložila za sve ove godine koliko se nalazi u Srbiji?

Takođe, na ovom mestu se postavlja i jedno ključno pitanje - zašto Republika Srbija, recimo, u skoro svim arbitražnim sporovima gubi i plaća penale? Da li znate da je 2022. godine Republika Srbija platila milijardu evra za izgubljene arbitraže i penale? O sudbini i analizi kako je došlo do gubitka ovih arbitražnih sporova neću da vas zadržavam, prosto, nije vaš deo priče, ali svakako može da se prenese i na ovaj deo koji će se odnositi eventualno na "Rio Tinto". Moguće je da se dogodi da će pretnja odštetnim zahtevom biti argument političkoj eliti da počnu da kukaju i da kažu - mi moramo sa njima da potpišemo ugovor, znači govorimo o investicionom ugovoru, jer ćemo imati gubitke koje moramo na ovaj način da saniramo.

E, sada, ono što je ovde jako bitno, a kada već govorimo o ekonomskim efektima, jeste i analiza i zanemarljiv ekonomski efekat, skrivene subvencije i značajan finansijski rizik. Jedina raspoloživa procena ekonomskog efekta Projekta "Jadar" od strane investitora "Rio Tinto" se nalazi na sajtu "Rio Tinto Srbija" i poziva se kao i svi zvaničnici kompanije i Vlade Republike Srbije na studiju koju su naručili i platili malo poznatoj konsalting kompaniji. Očigledan cilj investitora je bio da kroz studiju prikaže značajan doprinos projekta srpskoj ekonomiji i državnim javnim finansijama. Međutim, sama studija pokazuje da su ti efekti minimalni i da bi jedini potencijalni dobitnik mogao biti "Rio Tinto". Naime, na strani 45 studije pominje se jedna milijarda evra godišnjih prihoda celokupnog projekta, od njega se odbija, prema studiji 305 miliona evra troškova za dobra i usluge. Ti troškovi će biti isplaćeni isključivo stranim dobavljačima za mašine, tehničke konsultacije i tako dalje. Tako da taj deo projekta neće doneti skoro ništa Srbiji.

Posle odbijanja troškova dobavljača od prihoda studija predstavlja podelu preostalih 695 miliona evra godišnje bruto dodate vrednosti. Od te sume "Rio Tinto" predviđa da inkasira 450 miliona i da za svoj uloženi kapital uzme dve trećine operativne dobiti projekta, mada studija nigde ne predstavlja internu stopu prinosa, kapital za ovaj projekat, na grafikonu na strani 54 se prikazuje cash flow investitoru, to jest finansijske tokove novca "Rio Tinta" radi oplođivanja uloženog kapitala. Vidi se da posle pet godina ukupnih investicija od oko 2,45 milijardi evra "Rio Tinto" očekuje čiste prihode od oko 500 miliona evra godišnje tokom 32 godine ili ukupno 16 milijardi evra, što je za šest puta više od uloženog kapitala.

"Rio Tinto" namerava da ima čistu zaradu bez aktuelizacije finansijskih tokova od 11,4 milijardi evra. Uz aktuelizaciju svih finansijskih tokova po stopi od deset posto godišnje, čista zarada u današnjim evrima bi bila veća od milijardu. Na tu sumu treba dodati i razne državne subvencije na koje "Rio Tinto" već rekao da računa. Na primer subvencije od deset hiljada po zaposlenom bi pokrila i 1300 zaposlenih, ali verovatno i 3265 zaposlenih tokom izgradnje rudnika, što bi donelo "Rio Tintu" subvenciju od oko 48 miliona evra iz srpskog budžeta.

Prema studiji predviđa se 30 miliona evra za godišnje bruto plate. Iskustvo "Ziđina" u Boru gde se zbog manjka radne snage masovno zapošljavaju građani Kine, pokazuje da neće biti značajnijeg zapošljavanja domaće radne snage na izgradnji ili tokom funkcionisanja rudnika.

Što se tiče prihoda budžeta oni se svode na 184,5 miliona evra godišnje što je generalno gledajući izuzetno malo za projekat ovog obima i pre svega ovog ekološkog rizika, ali i takva skromna cifra duboko pogrešno predstavlja realne budžetske prihode koje bi Srbija mogla da očekuje od projekta.

Mnogo se priča o rudnoj renti, raznim naknadama, ali one ukupno ne predstavljaju prema studiji više od 40 miliona evra godišnje, 24 miliona po nacionalnom i 16 miliona na lokalnom nivou. Pride, kao što je bio slučaj sa "Ziđinom" u Boru i Majdanpeku posve je moguće da Vlada odluči da smanji stopu rente tako da bi onako veoma mali prihod od bespovratnoga vađenja neobnovljivih resursa zemlje bio dodatno smanjen.

Najveća stavka bi zaprao bio porez na dobit preduzeća na godišnjem nivou od 85 miliona evra. To potvrđuje da Rio Tinto predviđa godišnji profit pre poreza od 570 miliona evra uz stopu poreza od 15%, uz isplatu dividende od 333 miliona evra godišnje uz stopu poreza od 15% za naplaćenih 50 miliona evra koji predstavljaju drugu najveću stavku prihoda Srbije od prihoda.

Međutim, porez na dobit Rio Tinto ne bi plaćao tokom prvih pet godina projekta, kada bi gomilao gubitke, niti tokom poslednje tri godine zatvaranja rudnika. Uz to, porezi bi bili, prema grafikonu, strana 45, minimalni od godine 33. do godine 37. projekta kada bi i prihodi projekta bili manji, a troškovi i dalje prisutni. To znači da neće biti oporezivanja dobiti, niti poreza od dividende tokom tih 13 godina projekta.

Dodatno i veoma bitno, Rio Tinto u skladu sa srpskim poreskim propisima ne bi plaćao porez na dobit ni od godine 6. do godine 10. projekta zbog prenosa gubitaka koji će praviti tokom prvih pet godina, a onda bi posle sigurno tražio i dobio po osnovu njegovih kapitalnih ulaganja i zapošljavanja ukidanje poreza na dobit u skladu sa srpskim propisima tokom sledećih profitabilnih 10 godina projekta, od godine 11. do godine 20. To znači da bi Rio Tinto plaćao porez na dobit samo tokom 12 godina od ukupno 40 godina projekta, dok bi ubirao svoje godišnje dividende od 333 miliona evra tokom 27 godina od ukupno 40 godina projekta.

To istovremeno znači da bi ukupni prihodi budžeta Srbije tokom tih 40 godina projekta predstavljali ukupno 3,8 milijarde evra bez aktuelizacije finansijski tokova, što je skoro četiri puta manje od neto dobiti Rio Tinta. Sa aktuelizacijom finansijskih tokova po godišnjoj stopi od 10% vidi se da Srbija u najboljem slučaju po svim osnovama i na svim nivoima za vreme celokupnog projekta od 40 godina bi mogla da inkasira oko 695 miliona evra u današnjim evrima.

Međutim, ni ta veoma skromna cifra i dalje ne pokazuje istinitu finansijsku sliku sa stanovišta Srbije, jer treba imati na umu da studija nigde ne pokazuje troškove obimnih infrastrukturnih radova korisnih samo projektu Jadar, a za koje se očekuje da će ih u potpunosti podneti Republika Srbija. Realnost je kada se odbije trošak namenskih investicija za projekat Jadar i u korist Rio Tinta, kao i drugih subvencija za lanac električne mobilnosti zarada Srbije bi bila ravna nuli za ulazak u projekta ogromnih ekoloških i finansijskih rizika.

Da bi se projekat uopšte realizovao Rio Tinto je obezbedio da Srbija pokrije troškovi svih pripremnih infrastrukturnih radova na teret srpskih poreskih obveznika. Rio Tinto po svemu sudeći nigde na svetu nije dobio slične povlastice kao u Srbiji.

Na primer, na projektu „Simandu“ u Gvineji Rio Tinto se obavezao jula 2024. godine da će plaćati iz sopstvenih sredstava 3,5 milijardi dolara od ukupnih 6,5 milijardi dolara za nužnu infrastrukturu. U Kvebeku, 4. svetskom proizvođaču aluminijuma, Rio Tinto je 2023. godine krenuo u investiciju od milijardu evra gde će objedinjeno učešće kanadske provincijske Vlade biti 100 miliona evra. U Australiji Rio Tinto je odlučio 2023. godine da plati 395 miliona dolara za postrojenje za desalinizaciju vode u regionu za sopstvene, ali i potrebe tamnošnjeg stanovništva.

Nismo identifikovali ni jedan projekat Rio Tinta gde većinu, kamoli sve troškove infrastrukture pokriva država, osim Srbije, za projekat Jadar.

Vlada Republike Srbije nigde nije jasno predstavila i kvantifikovala troškove infrastrukturnih radova koje će sprovesti u sklopu projekta Jadar.

Međutim, bitni elementi se nalaze u Prostornom planu područja posebne namene za realizaciju projekta eksploatacije i prerade minerala jadarita Jadar, naročito u delu 4.2.2 infrastrukturni sistemi. Radi se o dokumentu koji je stavljen van snage prošle godine nakon masovnih protesta u januaru 2022. godine i koji je Vlada u dosluhu sa Vrhovnim sudom, odnosno sa Ustavnim vratila na snagu.

Suprotno onome što Rio Tinto i srpski zvaničnici ponavljaju potrebne su ogromne namenske infrastrukturne investicije da bi se projekat Jadar realizovao. Očigledno je da su sve one na teret Srbije jer Rio Tinto nigde nije pomenuo, suprotno drugim projektima, bilo kakvo njihovo učešće u njima. Radi se o brojnim saobraćajnicama da bi se transportovala cela operativa radi izgradnje rudnika, te za ogroman promet kamiona prema Jalovištu tokom eksploatacije po jedan šleper na minut.

Ogromne količine sumporne kiseline u obimu od dva olimpijska bazena na tri dana bi se transportovala železnicom koja se mora izgraditi. Biće potrebne ogromne količine vode i gradiće se, suprotno tvrdnjama Rio Tinta, i cevovod od Drine do rudnika, a posledične otpadne vode bi iziskivale novu mnogo gabaritniju kanalizacionu mrežu i postrojenje za njihovu preradu pre odbacivanja u reku Jadar.

Velika potrošnja električne energije bi iziskivala izgradnju novih dalekovoda, trafostanica i mreže lokalne distribucije. Predviđa se i poseban krak gasovoda sa koridorom od 400 metara.

Vlada Republike Srbije mora izneti procene troškova ovolikog broja raznovrsnih namenskih infrastrukturnih realizacija. Po sve sigurno, njihov trošak po budžet Srbije bi iznosio nekoliko stotina miliona evra, a ako je suditi po ekstremno visokim cenama izvođenja radova u zemlji možda će u konačnom iznosu izdatak doseći i pola milijarde evra.

Na Vladi i drugim državnim organima je da napokon izađu sa raznim procenama radi dalje analize. Kako stoji od projekta Jadar, Srbija neće imati nikakvu finansijsku korist, jer sigurni troškovi u neposrednoj budućnosti za izgradnju infrastrukture i subvenciju Rio Tintu, iz budžeta će posle izvesno više nego prevazići hipotetičkih ukupnih 695 miliona evra, kako bi se prihodovalo tokom dugih 40 godina.

Na žalost, celokupna finansijska realnost još je nepovoljnija po Srbiju od ovog prikaza, jer Vlada Srbije namerava da dodeli ogromne subvencije dodatnim veoma rizičnim projektima u sektoru električne mobilnosti. Naime Vlada Republike Srbije odlučila je u septembru 2023. godine da odobri rekordne subvencije u iznosu od 419 miliona evra nepoznatoj Slovačkoj kompaniji INOBAT, mada ona nema dan iskustva u industrijskoj proizvodnji električnih baterija od njenog formiranja 2019. godine. Koja garancija dobija Srbija od vlasnika te kompanije, eventualno Slovačke Vlade, koje delimično podržava da će se novac sprskih obveznika povratiti ukoliko INOBAT bankrotira ili upadne u ozbiljne poteškoće. Ovo pitanje nije teorijsko u momentu kada neki od najvećih proizvođača električnih baterija, poput Švedskog Not Volta, se nalaze i sami na ivici bankrota.

I kako i sama studija priznaje na strani 13. Litijuma, nikako ne daje komparativnu prednost u proizvodnji baterija ili električnih automobila. Da citiramo, konkurentska prednost Srbije kao proizvođača litijuma je sadržana u kvalitetnom resursu jadarita, međutim uspeh u daljem lancu vrednosti, npr. u električnim vozilima ili baterijama, zahteva sasvim drugačiji skup konkurentskih prednosti, poput kvalifikovane radne snage, jeftine idealno obnovljive energije i efikasne infrastrukture. Ovo objašnjava zašto u ovim industrijama glavnu reč vode zemlje poput Kine, Koreje, Japana i nekih evropskih zemalja.

Davanje ogromnih subvencija, neiskusnoj nedokazanoj Slovačkoj kompaniji u surovoj industriji električnih baterija, nikako ne predstavlja uverljivu strategiju za prelazak sa rudarenja ka baterijama.

Što se tiče električnih automobila prisustvo Mercedesa na skupu u Beogradu, u julu 2024. godine, a ne Fijata koji treba da proizvede električnu verziju Pande u Kragujevcu, slikovito pokazuju da ne postoji ni industrijska veza litijum električno vozilo.

Sveukupno, realnost je da Vlada Republike Srbije planira da potroši najverovatnije oko milion evra para srpskih poreskih obveznika, u sledećih pet godina zarad nulta neto zarade tokom narednih 35 godina i to u najboljem slučaju, jer realnost može biti mnogo gora po Srbiju.

Ključna pretpostavka studije koja opravdava projekat Jadar je da će litijum karbonat biti prodavan po prosečnoj ceni od 15.600 dolara, po toni tokom života projekta, što je veoma optimistično. Posle značajnog pada cene litijuma, poslednjih godinu dana, cene su trenutno oko 10.300 dolara po toni litijum karbonata. Zbog značajno nižih predviđanja i potražnje za električnim vozilima, te električne baterije, a samim tim i za litijum, veliki broj projekata je ili ukinut ili je proizvodnja značajno smanjena, čak je i najveći svetski proizvođač litijumskih baterija kineski Ketlon, nedavno odlučio da zatvori najveći rudnik litijuma u Kini, koji je trebalo da pokrije 20 posto kineske ili pak 5 posto svetske proizvodnje litijuma.

Situacija može biti značajno lošija za jadarit i druge forme vađenja litijuma iz stene. Takva forma eksploatacije je već strukturno manje atraktivna od proizvodnje litijuma iz podzemnih voda. U Kini se smatra da se 85 posto litijumskog potencijala zemlje nalazi u podzemnim vodama, a ne u rudi. Rio Tinto, kao i mnogi drugi akteri se prevashodno okreću toj formi proizvodnje, ona nosi mnogo veće količine litijuma sa drastično manje ekološkim rizicima. Litijum ima i konkurenciju hidrogena, kao i mnogih drugih alternativa za električnu mobilnost. Postoji realan rizik da čak i ako se litijum generalno pokaže kao perspektivan dolina Jadra bude razorena za ništa, da gigantski troškovi plaćeni od strane građana budu trajno izgubljeni, dok bi se investitor povukao i prešao na neki perspektivniji projekat.

Ali, pitanje izgubljenih prihoda nije najveći rizik, viševekovne posledice projekta bi ostale da se rudnik eksploatiše ili brzo zatvori.

Kao što su pokazale poplave 2021. godine, u dolini Jadra, klimatske promene nose velike, nove rizike za sve rudarske projekte. Ukoliko dođe do popuštanja deponije jalovine, zagađenja vode i drugih ekoloških katastrofa, Srbija bi snosila višedecenijske katastrofalne finansijske posledice, koje bi mogle iziskivati stotine miliona evra, možda milijardu za sanaciju.

Rudarske kompanije, a još manje inostrane države ili EU nikada ne prihvataju da snose finansijske posledice takvih katastrofa. Srbija bi finansijski ostala sama, kao što se u ostalom i videlo u izjavama stranih zvaničnika koji su došli u Srbiju 2024. godine, na samit o sirovinama koji treba da im obezbedi Srbija.

Iz tog razloga, iskusna rudarska zemlja poput Čilea je odlučila da prvo razradi nacionalnu strategiju za litijum, formira odgovarajuća javna preduzeća, obezbedi sopstvene kapacitete da proceni valjanost raznih projekata i tek onda, po sopstvenim standardima i uslovima, raspiše tendere za odgovarajuće industrijske i finansijske parametre.

Vlasti u Srbiji su, nažalost, krenule naopačke, sa potencijalno katastrofalnim ekološkim, ali i finansijskim posledicama. Projekat Jadar, prema njegovim ekonomskim i finansijskim parametrima, nije opravdan i mora biti zaustavljen.

Pošto sam svih ovih dana često slušala podsmevanje ovom zakonu i podsmevanje, praktično nazivanje pogrdnim imenima određenih profesora, naučnika, doktora, pa čak i mene lično i svojih opozicionih kolega, ja ću vam na ovom mestu, a vidim da vam je jako bilo smešno i zanimljivo citiranje prof. dr Dušana Stanojevića, koji predaje na Medicinskom fakultetu, i pored toga što je ginekolog, vama je izgleda jako smešna ta reč, pročitati nešto što se zove Mendeljejev periodni sistem elemenata. Pod rednim brojem tri u Mendeljejevom periodnom sistemu nalazi se litijum koji predvodi grupu alkalnih metala. U Mendeljejevom periodnom sistemu ima nešto što se zove dijagonalni efekat, da jedan element u jednoj grupi po svojim hemijskim osobinama jako podseća na drugi element u sledećoj grupi, a to je ovde magnezijum.

Magnezijum daje život biljnom svetu i ima identične hemijske osobine sa litijumom, s tim što je litijum agresivniji i istiskuje magnezijum iz njegovih jedinjenja.

Magnezijum je u prirodi slobodan, dok je litijum zarobljen sa životno važnim razlogom. Magnezijum je kao dobroćudni penzioner koji sedi na klupi i odmara. Litijum je kao mladi punokrvni pastuv koji, kada vidi pticu u letu, prevrnuće i klupu penzionerima. Zato je Bog smestio litijum u utrobu zemlje, a magnezijum, koji stvara biljni život, na površinu zemlje. Čim oslobodite litijum i pustite ga na površinu, tu života više nema ni za biljke, ni za životinje, ni za ljude.

Mi uglavnom ćutimo uljuljkani u svom nemešanju dok ljudi ne počnu da umiru, jer će taj otrov Drinom i Savom i do Beograda stići. Dobro biti neće.

Najplodnija zemlja u Srbiji je Metohija, a tamo, ljudi moji, ne možemo više ni da odemo. Oteli su nam je. Sledeća najplodnija zemlja u Srbiji je upravo na meti Rio Tinta, Jadarska dolina, Mačva i Podrinje, a čini se da ni tamo uskoro više nećemo moći da odemo i nju će nam oteti.

Ako na ovaj način isteramo seljake sa naše najplodnije zemlje, svi ćemo vrlo brzo spoznati i osetiti šta znači zemlja u odnosu na kaldrmu - novac, novac, novac. Tek kada poslednje drvo bude posečeno, tek kada poslednja riba bude ulovljena i poslednja ptica ubijena, shvatićete da se novac ne može jesti. Nikada se, od kada je Srba, veća opasnost nije nad nama nadvila.

Evropska unija nas podržava u samouništenju, a narod ne zna ništa, opijen. Njihova deca ovde nisu niti će biti, ni deca njihove dece.

Znam da će sada uslediti optužbe da je ovo najgori i najgluplji zakon na svetu, da ćete tražiti slovne greške, sve upoređivati sa „Trećim okom“, vređajući me da sam najgori pravnik, najružnija poslanica i sve to što ste već spremili, ali ako je to najbolje što umete, samo izvolite.

Jasno je, pokušaćete da omalovažite, relativizujete i dokažete kako su oni najlepši za litijum i ako je sto sve što umete i možete, samo napred, neka ljudi konačno vide i čuju ko je ko, ko je strani plaćenik i PR Rio Tinta, a ko se bori za normalan život u Srbiji.

Hvala.

Hvala vam.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Da.)
Reč ima Milica Nikolić.
Izvolite.

Hvala.

Poštovana predsednice, poštovana ministarka, članovi Vlade, poštovani građani Srbije, ovo je bilo izrazito energično, ove sati u kojima smo ovo slušali. Potrudiću se da ne izgledam i da me nije teško slušati, kao što je prethodna govornica bila.

Na sednici Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo raspravljali smo o ovom beskrajno sramnom i izuzetno štetnom predlogu zakona i sigurna sam da on nije u skladu ni sa Ustavom, ni sa zakonima naše zemlje, ali nije u skladu ni sa zdravim razumom.

Važno je da građanima Srbije objasnim zbog čega je to tako, zbog čega nije u skladu sa pravnim sistemom i da objasnim zbog čega smo mi ipak glasali da se danas o ovom sramnom predlogu ovde raspravlja.

Dakle, ovi diletanti su ovim predlogom zakona, poštovani građani, hteli da ekonomski osakate Srbiju i brutalna laž je da nisu potrebna nikakva ekonomska sredstva da bi se ovaj zakon sprovodio kao što su to napisali.

Dakle, poštovani građani, sve kompanije koje su prethodnih godina nešto ulagale, sticale neke dozvole, sticale imovinu, posle usvajanja ove zabrane tužile bi Srbiju za naknadu štete, jer su to pravo stekle zakonom. Zbog toga ovaj predlog zakona nije u skladu sa pravnim sistemom i zamislite sada koliko bi zbog ove zabrane, koliko bolnica, škola, puteva, ne bi moglo da se izgradi, jer bi novac koji bi bio opredeljen za to morao da bude usmeren na odštetu koju bi Srbija zbog njih morala da plati.

Koliko su tek neodgovorni govori to što njih 86, koji su potpisali ovaj predlog zakona, nije uopšte pročitalo u zakonu čije izmene predlažu koji to sve članovi govore o litijumu i boru. Oni su članove preskakali. Nešto su precrtali, nešto nisu i jednu ozbiljnu brljotinu ovde predložili.

Koliko ništa tek ne znaju govori i to što oni o ovom predlogu zakona govore o preradi litijuma. To, gospodo, je uređeno drugim zakonom, Zakonom o planiranju i izgradnji, zato što se time bave industrijska postrojenja.

Vi ovde govorite o preradi litijuma, a podnosite izmene Zakona o geološkim istraživanjima i rudarstvu.

Da smo se mi držali forme, to se danas ovde ne bi našlo, ali smo na Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo uzeli najšire moguće shvatanje i glasali smo samo zbog toga da bi mi ovde o ovome mogli danas da raspravljamo.

Poštovani građani Srbije, da su poslanici SNS glasali protiv ovog sramnog predloga zakona kako bi u normalnim okolnostima i sa normalnim ljudima sa one tamo strane trebalo, mi danas o ovome ne bi mogli da raspravljamo, ali pošto se očigledno prekoputa nalaze ljudi kojima još očiglednije smeta mozak i koji nas optužuju za sve ono što oni rade, mi smo glasali da ipak ovde o tome danas raspravljamo.

Za nas je ovo prilika da pokažemo građanima koliko ste neodgovorni, kolike ste neznalice i lažovi, a hoćete da vodite Srbiju, a za vas je prilika, ukoliko bi imali obraza kao što ga nemate, da se ova koja je malopre govorila u ime cele opozicije i, da citiram, rekla da je zabrana iskopavanja litijuma i bora za sada, a ne za stalno, ovo je prilika da se u ime svih vas izvini građanima Srbije, jer posle ove bruke i sramote, jedino vam to preostaje.

Hvala.

Hvala.
Izvolite, po Poslovniku.

Član 107.uvredljivo obraćanje drugim narodnim poslanicima. I gospodina Kenu, molim vas, opomenite, on stalno dobacuje. Takođe, i član 27. da se starate o redu u Skupštini.

Upravo ste čuli šta je rekla poslanica, da je ovaj zakon na dnevnom redu iako je protivustavan, odnosno protiv pravnog sistema države Srbije. Kako ste mogli da dozvolite vi kao predsednica Skupštine da jedan takav predlog koji je protiv sistema, koji je protivustavan, uopšte bude na dnevnom redu? Hvala.

Da li želite da se izjasnimo u danu za glasanje?
(Zoran Lutovac: Ne.)
Dobro.
Očigledno je to bila i namera da podnesete predlog zakona koji je protivustavan, tako bi odbori odbacili takav predlog zakona, kako bi vi onda rekli da mi ne smemo da govorimo o litijumu. Nikakav problem. Da, apsolutno se slažem da je granično ustavan ili verovatno protivustavan, ali nemamo problem da o tome razgovaramo.
Izvolite, gospodine Lazoviću.

Predsedavajuća, ja vas molim, jako bih voleo da čujem vaše misli o ovome. Vi ste puno puta govorili o tome da želite da učestvujete u raspravi o litijumu, te vas onda pozivam da ne kršite član 100. Poslovnika, već da ukoliko želite da učestvujete u radu parlamenta, slobodno i učestvujete, prepustite nekome od potpredsednika parlamenta da vodi ovu diskusiju, a vi učestvujte. Mene jako zanima da čujem šta vi imate da kažete i spremio sam se da vam odgovorim u svom govoru, baš na ovo sve što ste iznosili u javnosti prethodnih dana.

Hvala vam. Nema potrebe da se izjašnjavamo.

Hvala vam.
Pod jedan, da znate Poslovnik, znali bi da pošto me narodni poslanik pozvao po Poslovniku da objasnim, onda sam i objasnila po Poslovniku kao predsednica Narodne skupštine, ne bih mogla takve stvari da objašnjavam kao narodni poslanik.
Pod dva, da vas imalo, imalo zanima ova sednica, videli bi u e–parlamentu da sam ja ovlašćeni predstavnik naše poslaničke grupe, tako da ću sići i nikakav problem nemam, jedva čekam, ali sam odgovorila po Poslovniku kao predsednik Skupštine.
Gospodine Milivojeviću, vi želite takođe po Poslovniku?
Izvolite.

Reklamiram povredu Poslovnika član 27. poštovani građani Srbije, gde kaže da predsednik Narodne skupštine…

Sada je bio član 27. Molim vas da vodite računa.