Da li je realno da na ovakve stvari dobacujete vi, Radovanoviću? Jel nemate poštovanje ni za ovakve teme i ovakve razgovore?
(Bogdan Radovanović: Nisam ja.)
Molim vas da ne dobacujete. Ajde malo poštovanja.
Izvinite, ministre.
Nastavite.

Naš veliki književnik i diplomata je, opisujući hrabrost nekih ljudi, rekao da su oni mnogo hrabri ne zato što se nikoga ne boje, već zato što se ničega ne stide.
Ja sam govorio o stvari o kojoj bi bilo najnormalnije da i u ovom velikom i uvaženom domu vlada apsolutni konsenzus.
Ako je neko u stanju da nema trunčicu poštovanja i pijeteta kada se govori na 14. oktobar… Dakle, na današnji dan su građani Kraljeva streljani samo zato što su bili Srbi u sprovođenju naredbe nacističkog komandanta za okupiranu Srbiju, prema kojoj je za jednog ubijenog okupacionog vojnika ubijeno sto naših sunarodnika.
Reč je o onome što ste vi rekli, o negovanju kulture pamćenja i u tom negovanju kulture pamćenja ja koristim ovu priliku prvo da vam zahvalim što ste ovo rekli, što ste dali inicijativu koju ću zdušno podržati kod ministra Dejana Vuka Stankovića. Naša deca treba da posećuju takva mesta i Slobodište u Kruševcu i Kraljevo. Slobodište koje smo, inače, u potpunosti rekonstruisali i uredili i Šumarice u Kragujevcu i memorijalni spomen-park u Sremskoj Mitrovici, gde su Ustaše streljale 1000 građana Mitrovice i Srema samo zato što su bili Srbi, pa i našeg velikog slikara Savu Šumanovića, koji je takođe tu stradao i ubijen, ali kada se steknu uslovi. Potpuno podržavam, dok ne mogu da odlaze normalno i neometano u spomen područje Jasenovac, a ono da odlaze u Donju Gradinu, u Republiku Srpsku, kao najveće srpsko groblje na jednom mestu pod kapom nebeskom, ali da obiđu i Srpsku kuću na Krfu i memorijal, odnosno mauzolej na ostrvu Vido i na Zejtinliku kraj Soluna i gde god, nažalost, ratnih vojnih memorijala naš narod ima, ne na desetine, nego na stotine u Evropi i Severnoj Africi.
Za početak, ponosan sam činjenicom da smo ih sve popisali, da smo ih učinili dostupnim i preko jedne ozbiljne internet platforme, koju smo dobili od jednog mladog čoveka iz Užica koji je to uradio, potpuno dobrovoljno, ne tražeći jedan jedini dinar od države. Zato danas na sajtu kojim upravlja Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja možete da odete, primera radi, da na tom sajtu otvorite odeljak o Zejtinliku i da za svako grobno mesto vidite ko je sahranjen, odakle je. Dakle, da imate ime, prezime, godinu stradanja.
To su stvari koje smo bili dužni da uradimo, kao što je i otvorena u nekadašnjoj stražarskoj kući na Zejtinliku jedna vrsta turističkog info-centra, jer veliki broj naših ljudi to dolazi i suvenirnica. Time je rukovodio generalni konzulat iz Soluna i to je važno i dobro.
Ovo što ste za Kraljevo rekli, da se ne udaljim od te teme, apsolutno podržavam i naša deca treba da neguju i da izgrađuju kulturu pamćenja upravo kroz posete ovakvim važnim mestima.
Još jednom koristim priliku da i svakog ko ode u Kraljevo, da ga pozovem da poseti i Narodni muzej u Kraljevu, jer taj deo postavke je posebno efektan, potresan i nešto što kod svakog normalnog čoveka probudi osećanje.
Podsetiću, i time da završim, dakle, da je upravo ova vlast, koja se napada nemilice izmišljotinama, glupostima, besmislenim nazovi argumentima, ona je snimila prvi film o Jasenovcu. To nije nijedna pre nas htela da uradi, niti je htela, niti je smela. Upravo je ova vlast prva posle 1964. godine, odnosno posle fantastičnog filma Žike Mitrovića „Marš na Drinu“, ova je prva snimila i „Zaspanku za vojnika“ i „Kralja Petra Prvog“, ni jedna druga nije nalazila za shodno to da radi.
Snimali su filmove kojima su davali naziv srpski film, a kada ukucate to i pronađete na bilo kojoj od internet platformi, onda vam dođe da se postidite sami pred sobom, jer je reč o filmu koji govori o pedofiliji. I ovo nije neka plasirana izmišljotina, kao što neko ovde lažno optužuje ljude za pedofiliju samo zato što su uzeli učešća u formiranju Fakulteta za srpske studije u Nišu, već tu bruku i sramotu od filma, koju je plaćala ova država u vreme njihove vlasti. Dakle, ova država u vreme njihove vlasti plaćale je filmove koji su nosili prefiks srpski, a koji su promovisali pedofiliju. I znate, to je normalno, to je u redu. To je bila njihova kulturna politika. Neka to njima služi na čast i na ponos.
Ova vlast to raditi neće. I svako onaj kome to smeta, može slobodno da snima, ali neće od države dobiti jedan jedni dinar, jer izgleda im je postalo popularno i unosno da snimaju i promovišu stvari koje ruše jedan tradicionalni sistem vrednosti ove države i naroda koji je njen stub i njen državotvorni faktor. E, to se njima ne dopada i zato će izmisliti priču o studentu postdiplomskih studija, sjajnom studentu postdiplomskih studija, koji se bunio zato što mu nije bilo dozvoljeno da nastavi da daje ispite, zato što je nekim neodgovornim ljudima palo na pamet da se ponašaju prema fakultetu koji je formirala država, kome je pare za funkcionisanje dala država, koji je izgradila država, da se prema tome ponašaju kao da im je to ostavio njihov tata ili deda.
Ceo njihov problem, da znate, jeste što su oni uložili više od jedne decenije da ovu državu kao kukuruz krune, da je razvlaste, da se ona ne pita ni za šta, pa im sada smeta kada država obavlja svoje funkcije onako kako je to Ustavom i zakonom definisano, e to im smeta, jer su oni naučili i oni su od države pravili, od svakog ministarstva, organa, organizacije, protočni bojler kroz koji samo treba njima da odlaze pare, a da oni time upravljaju onako kako oni misle da treba i to je bila njihova, između ostalog, i kulturna politika.
Pogledajte svaki od ovih memorijala iz Drugog svetskog rata na šta je ličio i kako je izgledao kada su oni završili svoj ciklus vlasti i onda će vam sve biti jasno. Ima tu još mnogo toga što mi moramo da sređujemo, mnogo toga što treba da se obnovi, mnogo toga što treba da se radi, ali ako mi ne budemo našu decu obrazovali na ovakav način, obrazovaće ih stranci, a stranci će da im pričaju ono što njima odgovara, pa ćemo na kraju mi da budemo krivi što je streljano 100 za jednog, pa ćemo mi da budemo krivi što su ubijene 1941. godine desetine hiljada građana u nacističkim kaznenim ekspedicijama samo zato što srpski narod nije žele da se pomiri sa time da mu se država rastura, rastače, da se nad srpskim narodom sprovodi genocid na teritoriji tadašnje Hrvatske, tadašnje velike Albanije, tadašnje okupatorske Bugarske. Svi oni su držali po neki deo državne teritorije Srbije u svojoj vlasti.
Dakle, da, idemo u budućnost. Da, hoćemo sa svima da sarađujemo, ali ako mi ne poštujemo naše žrtve, neće ih poštovati niko. I onaj model koji smo uspeli ozbiljnim zalaganjem pokojnog gospodina Ištvana Pastora da napravimo u istorijskom pomirenju sa našim susedima, nama prijateljskim narodom Mađarske, to je model koji smo spremni da sledimo sa svakim i gde pokazujemo pijetet prema svakoj žrtvi, gde se ne bavimo istorijskim revizijama i karikiranjima, ali i gde gledamo šta je to što nas spaja u današnjosti, u sadašnjici, u budućnosti i zajedničkim snagama nastavljamo da se borimo za neko bolje sutra i za našu decu koja će živeti u ozbiljno prijateljskim, dobrosusedskim odnosima.
Vama hvala što ste ovo pomenuli. Prvom prilikom kada budem u Kraljevu, bio sam nedavno da posetim galeriju „Maržik“ koja je potpuno obnovljena, a koja je bila ruglo grada, doći ću i da zajedno, mogu i vas da pozovem i druge naše koleginice i kolege iz Kraljeva, da zajedno posetimo i muzej i ovaj deo postavke, ali i samo stratište Kraljevčana 1941. godine. Hvala vam.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Marija Jevđić.

Samo kratko.

Hvala vam, ministre.

Znam da ste vi veliki poštovalac srpske istorije i tradicije, a mislim da pored školaraca, trebamo i pojedine poslanike odvesti u spomen park i da vide svu težinu, jad i tugu tog dela grada Kraljeva.

Ja kao neko ko je odrastao u ulici Blažićevoj, koja se prostire upravo pored spomen parka, a ime je ulica dobila zato što je tog 14. oktobra iz kuće odvedeno petoro muških članova te porodice, otac sa četiri sina, onda, verujte mi, sa velikim užasavanjem i nekom dozom besa i mržnje sam slušala dobacivanje od strane drugih kolega koji, razumem, žive u krugu dvojke u Beogradu. Ali, znate šta, srpska istorija je svuda ista. Živeli vi u Beogradu, Kraljevu ili Novom Sadu, srpsku istoriju moramo da poštujemo, a pre svega, moramo da je znamo. Hvala.

Hvala.
Idemo dalje.
Reč ima Borko Stefanović.

Kratko ću.

Apsolutno, naravno, svako podržava obeležavanje i treba to i bolje uraditi, i ne samo u Kraljevu, već i na drugim mestima gde je naš narod stradao od strane okupatora.

Ja ću samo kratko da iskoristim da ministru kažem, kako kaže koleginica, vrsnom poznavaocu istorije, da vodi računa da ne govori stvari kao to da je Vermaht samo u Srbiji vršio zločine, jer prvo, to nije činjenično tačno, gospodine ministre. Stotine hiljada žrtava širom Evrope, i u Poljskoj, Čehoslovačkoj, u Sovjetsko savezu i na drugim mestima su počinili pripadnici Vermahta.

Znači, vi ste rekli ovde jednu stvar, debelo ste omašili, što ne ide baš uopšte u liniji toga da ste vi navodni poznavalac istorije. Hvala.

Hvala vam, poslaniče.
Možda niste pažljivo slušali. Mislim da je ministar Selaković rekao da je samo u Srbiji bila odmazda sto za jednog, a zločine svakako jesu činili svuda.
Ministre, može dva minuta, ako želite, pa da nastavimo po temi.

Znate, istorija nije švedski sto da uzmete ono što vam odgovara, a ono što vam ne odgovara da ne uzimate. Pa tako nije ni moj govor, pa da iz njega izvučete dve do tri reči iz konteksta i tumačite to na sebi svojstven način.
Dakle, ja sam vrlo jasno rekao da je Srbija jedina okupirana teritorija gde su u toku okupacije, a ne u toku oružanih borbi pripadnici Vermahta sprovodili odmazde. To je tačno. I vršili zločine.
Dakle, jedno su oružani sukobi, a drugo je vršenje zločina u kaznenim ekspedicijama.
U redu, evo, vi ste u pravu za sve, odlično.
Evo, ja sam neko ko zaista ne zna istoriju. Tu su mnogo bolji ovi NATO oficiri, koji bi možda mogli nekada o tome da nam pričaju.
(Petar Bošković: Kada budete tri godine u ratu kao ja, tada se javite. Sram vas bilo. Jedanaest odlikovanja imam od ove države.)
(Radoslav Milojičić: Ima i Ponoš tri, pa je kukavica.)
(Petar Bošković: Sikter.)

Ministre, nastavite, molim vas, i da privodimo kraju i da se vratimo na dnevni red. Molim vas.

Dakle, vrlo kratko. Nisam imao nameru da izazivam ovakvu reakciju, ali koga svrbi taj se i češe. Dakle, ne bih se javljao da nije tako. Priznajem da ja ne znam ništa, da ste rekli da ne poznajem i da sam grešio, ali ono što je tačno - tačno je da postoje i u tom paktu moćne države članice kojima smeta kada se kaže da su u Srbiji zločine vršile jedinice Vermahta, a ne SS jedinice, kao što je to bio najčešći slučaj širom Evrope. Ono što priznajem i prihvatam jeste - u oružanim sukobima da, ali nad običnim građanima to su jedinice Vermahta radile samo na teritoriji okupirane Srbije. Hvala vam na razumevanju, a ovo drugo neću da komentarišem.