Zahvaljujem predsedavajuća.

Pitanje postavljam predsednici Narodne skupštine, predsedniku Vlade, svim ministrima u Vladi, predsedniku Republike - da li ste obavešteni o tome da dok počinje ova sednica ispred Narodne skupštine štrajkuje jedna žena koja traži pravdu zbog stradanja, odnosno zbog smrti njenog sina? Da li ste obavešteni da to radi zato što je korupcija u kojoj ste vi učestvovali ubila njeno dete? Da li ste obavešteni o tome šta su zahtevi te žene, da postoje tri zahteva, da svi koji su stvarno odgovorni budu procesuirani, a ne da budu politički štićeni, da svi studenti i svi drugi politički zatvorenici budu pušteni iz pritvora i treći zahtev jeste da se raspišu izbori? Moje pitanje za vas konkretno jeste da li ste u najmanju ruku obišli tu ženu? Da li ste joj prišli ljudski? Da li ste joj obećali da ćete učiniti sve što je u vašoj moći da se ti zahtevi ispune?

Konkretno pitanje za Ivicu Dačića, ministra policije, zbog čega policija prethodnih dana nije reagovala na sramne provokacije prema toj gospođi? Zbog čega policija nije reagovala na puštanje muzike od strane populacije nastanjene u mentalno nehigijenskom rezervatu ispred Narodne skupštine, koji ženi koja je izgubila sina pušta pesme i peva joj „Pošla majka da potraži sina“?

Mi smo znali i odavno smo vam rekli da su vam ruke krvave i to je činjenica koju svi znaju. Po svemu sudeći i po onome što radite vama su izgleda i duše krvave.

Umesto da ste učinili bilo šta da toj ženi pomognete da prekine sa štrajkom glađu koja može da se završi sa dugotrajnim, a nekada i nepopravljivim posledicama po zdravlje i život, vi ste organizovali kontra štrajk. Uspeli ste sve da pretvorite u cirkus.

Sada imamo situaciju da imamo dva štrajka glađu ispred mesta u kome mi danas treba da radimo. Na jednom mestu štrajkuje majka, na drugom mestu štrajkuje partijski vojnik. Majka traži pravdu za poginulo dete, partijski vojnik traži šansu da napreduje u stranačkoj hijerarhiji, da se dokaže.

Da li vi, gospođo Brnabić, smatrate da okruženje koje danas postoji ispred Narodne skupštine, gde mi moramo da prolazimo, da sklanjamo one rešetke kao da ulazimo u zatvor ili rezervat, gde imamo majku koja štrajkuje glađu, koju ne puštaju da priđe tu, okruženu policijom, okruženu i prema njoj okrenuti i oni monstruozni zvučnici, ne bili je ceo dan maltretirali muzikom i ne bili joj otežavali taj poduhvat, da li vi smatrate da su to uslovi i da je to dostojanstven način da Narodna skupština zaseda i raspravlja demokratski normalno o različitim temama koje treba da budu na dnevnom redu? Da li ste nešto učinili da se ta atmosfera promeni? Da li ćete nešto učiniti da sačuvamo makar minimum dostojanstva Narodne skupštine?