Zakonsko regulisanje lobiranja planirano je najpre Nacionalnom strategijom za borbu protiv korupcije iz 2005. godine. Kako zakon nije donešen u periodu važenja ove Strategije, njegovo donošenje uvršteno je i u Nacionalnu strategiju za period 2013-2018. Predviđeno je, najpre, da Zakon bude usvojen tokom 2014. godine, da bi se kasnije njegovo donošenje odložilo za prvi kvartal 2017. godine. Nakon što je Grupa zemalja za borbu protiv korupcije (GRECO) u svom saopštenju objavljenom 15. marta 2018. godine ocenila je da Srbija nije ispunila nijednu od preporuka ovog tela iz četvrtog kruga evaluacije,među kojima je i potreba regulisanja lobiranja narodnih poslanika, Ministarstvo pravde ubrzalo je postupak izrade nacrta zakona koji je na javnu raspravu iznet već 23.03.2018. godine. Ukoliko Predlog zakona bude usvojen, po prvi put će u Srbiji biti regulisana oblast lobiranja.
Predlogom zakona lobiranje je definisano kao aktivnost kojom se vrši uticaj na organe javne vlasti u postupku donošenja zakona, drugih propisa i opštih akata radi ostvarivanja interesa korisnika lobiranja.
Aktivnosti koje se ne smatraju lobiranjem definisane su na uopšten način a pojam lobiranja ograničava se na one situacije kada se kontakt sa organima javne vlasti ne ostvaruje javno (već npr. ličnim kontaktom ili upućivanjem dopisa koji nije objavljen u bilo kom sredstvu obaveštavanja). Iako su aktivnosti koje se ne smatraju lobiranjem date veoma neprecizno, deluje da je namera predlagača zakona da pod pojmom lobiranja bude obuhvaćeno samo direktno lobiranje, dok javno zagovaranje (u onom svom delu koji se dnosi na promociju i zaštitu određenih vrednosti kroz sprovođenje aktivnosti koje za primarni cilj imaju podizanje javne svesti i pridobijanje podrške javnosti po nekom pitanju) i tzv. „grassroots lobiranje“ (mobilisanje javnosti da na predstavnike organa vlasti vrši pritisak u pravcu promene nekog konkretnog pravnog akta) ne podležu regulisanju ovog zakona.

1. Učesnici lobiranja

Predlogom zakona predviđeno je da u postupku lobiranja učestvuju: lice koje obavlja lobiranje, korisnik lobiranja i lobirano lice.

Lice koje obavlja lobiranje

Lobiranje može obavljati lobista (fizičko lice), pravno lice registrovano za lobiranje ali i neregistrovani lobista (tzv. in-house lobisti).
Predlogom zakona predviđeni su posebni uslovi koje lobista odnosno pravno lice koje obavlja lobiranje moraju ispunjavati kako bi mogli da obavljaju ovu delatnost:
a) Lobisti (fizička lica) će morati da budu registrovani u Registru Agencije za borbu protiv korupcije. Kako bi se registrovali moraju da ispunjavaju opšte uslove (državljanstvo Srbije, potpuna poslovna sposobnost, visoka stručna sprema, da ispunjava propisane uslove nekažnjavanosti) ali i da prođu obuku za lobiste koju sprovodi Agencija. Strano fizičko lice može obavljati lobiranje u Srbiji pod uslovom da je u svojoj zemlji registrovano kao lobista i ukoliko je upisano u posebnu evidenciju u Srbiji.
b) Da bi obavljalo lobiranje, pravno lice mora biti upisano u Registar pravnih lica koja obavljaju lobiranje (što podrazumeva da je privredni subjekt/udruženje upisano u APR, da ima zaposlenog makar jednog lobistu, da ispunjava propisane uslove nekažnjavanosti). Strano pravno lice može obavljati lobiranje ako je u zemlji sedišta registrovano za ovu delatnost te ukoliko je u Srbiji upisano u odgovarajuću evidenciju.
c) Lobista ne može biti lice izabrano, imenovano, postavljeno, zaposleno ili na drugi način radno angažovano u organu vlasti, kao ni lice na čiji izbor, imenovanje ili postavljenje organ vlasti daje saglasnost. Ova zabrana važi dok ne isteknu dve godine od dana prestanka funkcije/radnog odnosa/radnog angažovanja u organu javne vlasti (tzv. cooling off period)
Lobiranje će moći da vrši i neregistrovani lobista - fizičko lice koje nije upisano u Registar lobista, a koje je zakonski zastupnik ili je zaposleno kod korisnika lobiranja ili koje zastupa interese udruženja/privrednog društva čiji je korisnik lobiranja član. Obaveze neregistrovanog lobiste su Predlogom zakona postavljene uže u odnosu na obaveze lobiste. On je dužan da lobiranom licu uputi dopis kojim započinje postupak lobiranja (Predlog zakona ne predviđa obaveznu sadržinu ovog dopisa kada se radi o neregistrovanim lobistima), kao i da postupa u skladu sa načelom integriteta, ali nije dužan da izveštava Agenciju o obavljenim lobiranjima. Ipak, lobirano lice je dužno da o svim primljenim dopisima kojima otpočinje lobiranje (pa i onim učinjenim od strane neregistrovanog lobiste) obavesti Agenciju.

Korisnik lobiranja je lice u čijem se interesu vrši lobiranje a lobirano lice je izabrano, imenovano ili postavljeno lice u organu javne vlasti, kao i lice koje je u organu zaposleno ili na drugi način radno angažovano. Lobiranim licem smatra se i lice koje učestvuje u postupku pripreme i donošenja propisa, a na čiji izbor, imenovanje ili postavljenje organ vlasti daje saglasnost.

2. Postupak lobiranja

Lice koje obavlja lobiranje i korisnik lobiranja između sebe najpre zaključuju ugovor o lobiranju koji obavezno sadrži osnovne podatke o obe ugovorne strane, naknadu za lobiranje, predmet i cilj lobiranja, vremenski okvir u kom će se sprovesti, a lice koje vrši lobiranje ne može se unapred obavezati na ishod lobiranja. Izuzetak od ovog pravila postoji kada lobiranje obavlja neregistrovani lobista, budući da se radi o licu koje zastupa ili je zaposleno kod korisnika lobiranja, pa je odnos između njih regulisan drugom vrstom ugovora. Naknada za lobiranje u ovom slučaju ni na koji način nije regulisana Predlogom zakona.

Tek nakon zaključenja ovog ugovora može da započne postupak lobiranja, i to tako što se lice koja obavlja lobiranje (registrovano ili neregistrovano) u pismenoj formi obraća lobiranom licu. Registrovano lice koje obavlja lobiranje dostavlja lobiranom licu dokaz o upisu u Registar lobista, ugovor o lobiranju (bez navođenja visine ugovorene naknade za lobiranje), kao i naziv propisa za koji lobira. Predlog zakona ne reguliše sadržinu dopisa koju upućuje neregistrovani lobista. Nakon što primi dopis, lobirano lice obavezno je da o tome u roku od 15 dana obavesti Agenciju, koja je ovlašćena da zahteva i vanredna obaveštenja o lobističkim kontaktima.
Organ vlasti dužan je da vodi evidenciju o lobističkim kontaktima lobiranih lica u tom organu.Iako i sam predlagač zakona ističe da se pomenuta evidencija uspostavlja kako bi se javnosti omogućio pristup informacijama koje bi je uverile da je obavljeno lobiranje u skladu sa javnim interesom, Predlogom zakona nije propisana obaveza objavljivanja ove evidencije.

3. Izveštavanje

Obavezu podnošenja godišnjeg izveštaja o radu Agenciji ima lice koje obavlja lobiranje. U slučaju brisanja iz registra podnosi se izveštaj za period od prethodnog izveštavanja do dana brisanja iz registra. Obaveznu sadržinu izveštaja čine podaci o upisu u registar (broj i datum), podaci o korisniku lobiranja, podaci o lobiranom licu (uključujući i organ javne vlasti u kome je angažovan) kao i predmet lobiranja.
Obaveza izveštavanja, dakle, postoji samo za lobistu odnosno pravno lice koje obavlja lobiranje. Predlogom zakona nije predviđeno da lobirano lice obaveštava Agenciju o susretima koji imaju karakter lobiranja, a koja su učinjena na način koji nije predviđen ovim zakonom.

4. Kodeks ponašanja učesnika u lobiranju
Kodeks ponašanja učesnika u lobiranju koji sadrži etička pravila o ponašanju svih učesnika u lobiranju sa ciljem da se lobiranje obavlja transparentno i u javnom interesu doneće direktor Agencije do stupanja na snagu zakona.

Zakon će stupiti na snagu devet meseci po objavljivanju u Službenom glasniku.