Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Dušan Milisavljević

Dušan Milisavljević

Demokratska stranka

Govori

Poštovana predsednice, poštovani ministre, poštovani saradnici iz Ministarstva zdravlja, koleginice i kolege narodni poslanici, evo posle godinu dana pauze, koliko nisam bio u Narodnoj skupštini, ponovo sam danas sa vama i eto slučaja, opet su na početku zakoni iz zdravstva.

Želim da vam samo jedan segment kažem, godinu dana nisam bio ovde i mislim da se malo atmosfera u Skupštini, nije baš takva kako bi trebalo da bude, i mislim da bi svako od nas trebao da doprinese jednom kvalitetnijem i boljem radu ove Narodne skupštine i radu Parlament.

Ono što želim da kažem da su pred nama dva jako važna zakona koja poboljšavaju zakonodavnu aktivnost i praktično zakonodavstvo u sektora zdravstva. Vrlo dve važne teme – tema o Zakonu o tranfuziji…
Dobro, ako dozvolite, svakako da ste vi ovde predsedavajući, gde možete da mi prekinete ovo što sam želeo. U prošli petak sam položio zakletvu i po nekoj dobroj praksi iz ranijih mandata sam trebao da budem ovlašćen, meni je to onemogućeno i želim da par nekih važnih stvari kažemo, ova dva Predloga zakona koristeći vreme ovlašćenog predstavnika…
Dobro, evo, javiću se po sledećem amandmanu.
Dok uhvatim ritam, bar oko ovih amandmana.

Kada pričamo o Predlogu zakona o veštački potpomognutoj oplodnji i kada pričamo o amandmanu gospodina Đurišića, koji je podneo, postoje neka stanja koja su jako ozbiljna i koja dovode, praktično, i do sterilnosti žena i nešto što u ovom Predlogu zakona nije spomenuto, a što se u javnosti često spominje, to javnost i neko iz vrha nekadašnjih Vlada spominje, veliki broj abortusa i tema velikog broja abortusa i dovođenja do steriliteta žena, želim da sa ovog mesta, kao narodni poslanik, skrenem pažnju, da moramo mnogo više raditi i posvetiti pažnju prevenciji.

U Srbiji je uvažena praksa da je abortusom moguće regulisati porodicu i da je abortus nešto što je opšte prihvatljiva stvar. Kao lekar, uvek ću se zalagati da abortus ostane pravo žene da reguliše svoju trudnoću, ali želim da skrenem pažnju Ministarstvu prosvete, Ministarstvu zdravlja, da moramo više da učestvujemo u edukaciji naših građana, kako ne bi abortus bila jedina mogućnost seksualne zaštite od neželjene trudnoće. Upravo kada pričamo o jednom procentu žena koje ne mogu da dobiju dete, mogu da budu komplikacije, kao što priča i amandman, jedna od komplikacija jeste jedanput ili dva puta, možda stručno ili nestručno urađen abortus i da ne može da žena nakon toga ostane u drugom stanju.

Ovo je jako važna tema jer, nažalost, u Srbiji se veliki broj abortusa radi. Pristalica sam i zagovornik prava žene na abortus, ali ono što kao lekar primećujem, naše mlade generacije, mladi ne znaju puno kako da se zaštite od trudnoće i bez bilo kakve zaštite stupaju u seksualne odnose i abortus koriste na kraju, kao jedinu moguću meru zaustavljanja te trudnoće. To je jako loše, i upravo je odgovornost na svima nama da mnogo više pažnje, u toj seksualnoj edukaciji mladih radimo, da se prevencija ne vrši samo abortusom, nego da se različita sredstva koja se koriste, da se mladima objasni način kako da dođu do toga.

Sa ovog mesta poruka ljudima koji su pokušavali i u nekim evropskim zemljama da zabrane abortus, i nekim pojedincima koji su puštali neke kao najave da imaju nameru, možda, i u Srbiji da zaustave abortus, abortus je nešto što je pravo žene, koja ima pravo da planira svoju porodicu i da prekine trudnoću, ali nije mera preventive na način kako se koristi u Srbiji. Hvala puno.
Poštovana predsednice, ja se slažem sa koleginicom Radetom oko ovog amandmana.

Ja dolazim iz Niša i mogu da vam kažem da su Nišlije alergične na bilo kakav vid centralizacije i kada god čujem da se nešto pokušava na jednom mestu praviti… Dobro, u Nišu ima, ali na nekim drugim mestima nema.

Hoću da kažem da je Predlog zakona rađen od strane struke i da ima jako dobrih delova u ovom tekstu, ali što se tiče primedbe koleginice, koju je iznela, dosta bi se olakšalo kada bi se i u manjim centrima omogućilo praktično da mogu da doniraju …

(Zlatibor Lončar: Ima.)
Tako da je poenta da se građanima Srbije, pogotovu parovima koji ne mogu da imaju decu da im se olakša i dolazak do tih centara a ne da moraju da odlaze u neke druge sredine. Ima slučajeva gde neki parovi žele da imaju neku diskreciju i kod njih je moguće to i opravdano, ali 90% ljudi se ne stidi toga i nema razloga da se ljudi stide toga, traže pomoć i treba da im se omogući, kao što je i koleginica rekla da to urade u nekom od najbližih centara.
Vrlo ću kratko.

Kada pričamo o uvozu i izvozu, imate primere kada naši pacijenti moraju, na primer, to nije tema veštačke oplodnje ali jeste produžetka života, svakako, kada moraju da odu u AKH kliniku i da vrše transplantaciju srca, pluća ili bubrega. Oni tada dobiju nečiji tuđi organ.

Znači, ne smemo da budemo toliko zatvoreni i konzervativni, da ne kažem sa mislima u srednjem veku i da uvek imamo neku teoriju zavere, nego da vidimo šta je to dobro za naše građane. Svaki dobar potez treba da pozdravimo i da se otvaramo. Znači, sve što je usmereno ka produženju života naših građana, sve što je usmereno ka omogućavanju kvalitetnijeg i zdravijeg života našeg građanina, to treba da ovde pričamo i da građanima objašnjavamo šta u suštini radimo.

Mislim da sam dao doprinos kroz ovu transplantaciju da to ne treba da se tako gleda usko, taj uvoz ili izvoz.
Vrlo ću kratko.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, moram da priznam da nisam učestvovao u pisanju ovih amandmana, ali podržavam ove amandmane koje su iznele moje koleginice.

Mislim, da je važno kada se radi o ovoj vrlo sofisticiranoj tehnici, vrlo osetljivoj intervenciji da imamo ginekologe koji su sa iskustvom. Svakako, da ste vi u pravu kada kažete gde ćete u Srbiji naći nekog koji ima 100 uspešnih, praktično, postupaka vantelesne oplodnje, ali neki procenat uspešnosti, neki procenat rada tih ginekologa mora da bude prisutan jer kako idemo ka EU lako ćemo usvajati njihove kriterijume i što se tiče i hirurškog rada gde oni jasno kažu da hirurg mora u toku jedne kalendarske godine da ima određeni broj operacija. Ukoliko nema samostalno određeni broj operacija on neće moći naredne godine da vrši te hirurške zahvate, već će morati da asistira načelniku, primarijusu itd.

Tako da je to sve u cilju kvaliteta pružanja zdravstvene usluge i nije ovo ništa loše i podzakonska akta da se precizira, jer jeste bitno u poboljšanju uspešnosti vantelesne oplodnje, jer da ne bude ono da neko završi, i nije samo završena specijalizacija garant da neko zna da radi tu jednu supspecijalističku metodu. To je nešto što mora da pokaže vreme i da pokaže praksa da li je on uspešan ginekolog, da li je on uspešan hirurg.

Tako da je ovo dobar, dobronameran predlog i ja se slažem i sa vašim obrazloženjem, ali i svakako i sa koleginicama koje su branile ova dva amandmana da kroz podzakonska akta ne 50, ne 100, ali sigurno nekih desetak uspešnih intervencija da ne bude. Da ne bude kao ono malo, malo šale u parlament da unesemo, kada nas pacijent pita, pa neki naši stari primarijusi, barem meni su pričali kako da razbiju strah kod pacijenta kada pitaju – doktore, da li znaš da radiš ovu operaciju? Ne brini ništa, nisi mi prvi, ti si mi drugi. Znači, da ne bude baš drugi nego da bude više od 20, 30 uspešnih intervencija urađeno. Hvala puno.
Isto kratko, po amandmanu.

Jeste da nije tema zarada lekara tj. zdravstvenih radnika, ali svakako da i Ministarstvo i Republička Vlada treba da posveti pažnje za povećanje životnog standarda medicinskih sestara i lekara.

Kao što ste rekli, treba da se napravi klasifikacija, jer u mnogim evropskim zemljama, i u SAD, postoji klasifikacija specijalista koji primaju. Ne primaju svi iste plate i ta jedna zaostavština bivšeg socijalističkog komunističkog shvatanja rada treba da konačno prestane u Srbiji i da se vrednuju rezultati rada, da se vrednuje ta diploma.

Kardiohirurzi i neurohirurzi, slobodno mogu da kažem, jesu najplaćeniji lekari u Americi, imaju rang plate maltene kao predsednici SAD, pa onda idu dalje oftamolozi, otorinoringolozi, anesteziolozi sa 100, 120 hiljada dolara godišnje plate, nakon toga idu pedijatri. Postoji klasifikacija onog rada i onog stresa koji vi unosite u operacionu salu i onog rada koji vi uložite, tako da podržavam i, konkretno, ovo je jako ozbiljna tema i materijal koji rade ovi ginekolozi, lekari u vantelesnoj oplodnji, pogotovo što u Srbiji mi kao nacija nestajemo, a malo vodimo računa o tome, da blizu 400 hiljada naših građana ima neki problem sa sterilitetom i da je jako važno da shvatimo i da poručimo građanima da nije sramota ako posle godina dana ne mogu da imaju dete, da se jave upravo ovim ljudima koji će im pomoći da imaju srećan brak i da imaju svoje potomstvo i da nastave kroz svoje potomstvo život. Hvala vam puno.
Poštovana predsednice, poštovani ministre, jako važan zakon, pored onog prethodnog koji smo radili, jeste i ovaj zakon. Nema veće zamerke što se tiče struke, jer za pripremu diskusije povodom ova dva zakona konsultovao sam kolege koji se bave ovom tematikom u Nišu i u Beogradu, i nemaju neke veće zamerke.

Ono što ja želim da kažem, jeste da ne bih voleo više da preko društvenih mreža i u javnosti vidim da neko ko treba da se operiše traži dva davaoca krvi da bi se operacija uradila. To je u 21. veku nezamislivo za mene kao lekara, kao hirurga, da se neko bori za život i da mora da obezbedi dva davaoca krvi. Znači, ako ovaj zakon to omogućava, morate da sankcionišete bilo koju službu transfuzije u Srbiji koja kaže – moraš da nađeš dva davaoca krvi da bi te neko operisao. To je skandal nad skandalima, ali, to se dešava. Ja sam juče retvitovao za jednu intervenciju i za jedno dete. To ne smemo više da dozvolimo.

Ono što bih isto voleo - da se više u Srbiji dešava da ova najskupocenija, najhumanija tečnost koja može da bude, da se daje neproverena. U mnogim centrima, moj Niš, Beograd, Kragujevac i Novi Sad imaju sve potrebne aparate. Imam podatak da mnoge službe ne rade preradu krvi, nego da daju celu krv kada bolesnik ne prima samo komponentu koja mu nedostaje, nego prima sve komponente krvi. Znači, ovo je dragocena tečnost koja mora da bude proverena i da bude čuvana da ne bude zabune. Tako da, evo, neću više da pričam. Ovo je još jedan od zakona koji ja lično i poslanička grupa DS podržava.
Ono što bih na kraju kao pitanje biti ili ne biti… Samo još jedno pitanje - da li je pravilnije transfuzijska ili transfuzionalna…
Poštovani predsedavajući, poštovani ministri, koleginice i kolege narodni poslanici, današnju diskusiju ću započeti sećanjem na jednu našu Srpkinju, doktorku Draginju Ljočić Milošević, koja je na današnji dan kada mi raspravljamo o zakonima, veoma važnim zakonima iz zdravstva, rođena pre 161 godinu, prva srpska lekarka, prva žena koja se školovala u Šapcu, Višu žensku školu u Beogradu i medicinu završila u Cirihu.
Kao student sa činom sanitetskog poručnika, učestvovala je u srpsko-turskim ratovima, na današnji dan kada raspravljamo o dva veoma, jako važna zakona iz sektora zdravstva, vodi nas doslednost prve žene lekarke u Srbiji, Draginje Ljočić Milošević, koja je rođena pre 161 godinu i svojim životnim delom ostavila za nas putokaz kako se služi srpskom narodu.
Voleli bi smo i da je skupštinska većina danas razumela njen trag u vremenu i da ovako važne zakone o zdravlju ljudi ne raspravljamo po hitnom postupku, pogotovo što su ovi zakoni išli u javnu raspravu, po ovim zakonima je trebalo posebno pričati u skupštinskoj sali.
Želim da vam kažem da kada u Zakonu o javnom zdravlju pričamo o neophodnosti prevencije i sprečavanju, suzbijanju bolesti, uključujući rano otkrivanje bolesti, želim da vam damo predlog da imajući u vidu situaciju u Srbiji, da imamo veliki broj građana koji su oboleli od malignih oboljenja, da imamo veliku smrtnost od malignih oboljenja, kada imamo podatke da imamo veliki procenat obolelih od kardiovaskularnih oboljenja, da smo među prvim zemljama u Evropi, nažalost, po smrtnosti od kardiovaskularnih oboljenja, da možda razmišljamo i o uvođenju obaveznih sistematskih pregleda, kao što je nekada to bilo u bivšoj Jugoslaviji, kada su radnici republičkih i gradskih preduzeća bili u obavezi da jedanput ili dva puta godišnje odu kod lekara i da to država planski radi.
To su tzv. pregledi koji su bili u bivšoj Jugoslaviji i mi sada pričamo o nekim skrining programima, što je jako dobro i to bi trebali i zakonski da obavežemo, s obzirom da bi za neku godinu mogli da smanjimo stopu smrtnosti kod velikog broja stanovnika.
Eto, to je jedan predlog da u nekim mesecima, neću reći godinama, u nekim mesecima razmišljamo o zakonskoj regulativi koja bi obavezala naše građane da pogotovo za žene preko 40 godine, da obavezno moraju da odu na skrining program za dojku, za pregled ultrazvuka, pregled mamografa, da kod muškarca moramo proveriti pluća i prostatu, kod žena takođe i grlić materice i time već u startu bi imali smanjenu smrtnost od ovih oboljenja.
Kada pričamo o jačanju kapaciteta Instituta za javno zdravlje, složiću se sa vama da instituti za javno zdravlje u Srbiji su dobro opremljeni sa kadrovima, da imamo dobre lekare i dobre tehničare, da imamo dobre aparate, ali da u nekim godinama smo malo zapostavili te institute i da su neke njihove nadležnosti prebačene na neka druga ministarstva i ono kada pričamo o nekoj bezbednosti kontrole hrane, proizvoda, nažalost, samo Ministarstvo zdravlja je skoncentrisano samo na kontrolu vode i vazduha i nekih aditiva i dečije hrane, dok hrana koja je u javnoj upotrebi, praktično je nekontrolisana od strane sektora medicine, tj. sektora zdravstva.
Hrana koja ulazi u Srbiju na graničnim prelazima, ja postavljam pitanje, mnogo je pametnije i bolje da se pregleda od strane sanitarne inspekcije, da se pregleda od Instituta za javno zdravlje i tim povodom ću reći da su naši instituti jako dobro opremljeni, da laboratorija Instituta za javno zdravlje u Nišu ima licencu iz Graca i može, praktično, licencirana je da obavi preglede proizvoda koji bi mogli da idu na tržište Evropske Unije.
Tako da, ovo su stvari koje moramo da imamo kao ozbiljna država u vidu i da promenom zakonskih rešenja još dodatno poboljšamo kvalitet zdravstvene zaštite tj. bezbednosti naših građana u sektoru zdravstva.
Tako da, ovo je jedna jaka tema. Ja, s obzirom da imam još par sekundi vremena, neću još o zakonu. Još jedanput, iz poštovanja prema prvoj doktorki, ja ću spomenuti da ostane upamćeno u srpskom parlamentu, podatak o ovoj hrabroj ženi, da se ona nikad ne zaboravi i da generacije lekara narodnih poslanika njeno ime i njeno zalaganje kao prve žene doktorke koja je rođena pre 161 godinu, završila medicinu u Cirihu, žena vredna srpskog poštovanja i …
Hvala vam puno.
Hvala vam puno.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, gosti iz Ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, ovim amandmanom smo želeli da povećamo, da pooštrimo kazne za ustanove koje ne poštuju ovo zakonsko rešenje. Želja je da i kroz ovaj amandman, a i da ukažemo na primere nekih zakona koje smo donosili i u nekim ranijim sazivima, gde firme, ustanove, preduzeća, da li republička, da li gradska, nisu poštovala, lakše im je bilo da plaćaju kazne nego da zaposle osobu sa invaliditetom. Tako su izbegavale zakonsku obavezu i tako su praktično obesmislile jedan dobar predlog zakona, gde je država želela da doprinese poboljšanju zapošljavanja osoba sa invaliditetom. To, nažalost, u Srbiji nije retko da se mnoga zakonska rešenja izbegavaju na ovaj ili onaj način.
Ovde su mnoge firme našle način kako će da izbegnu to zakonsko rešenje tako što će platiti kaznu i time biti čiste pred zakonom, a osobe sa invaliditetom su ostajale u istom položaju. Znači, ostale su u tom položaju da nemaju mogućnost tog zakona da podstiče to zapošljavanje. To je ono što mislim da smo se složili pre dva dana, kada smo pričali da su mnogo teže za rušenje ne arhitektonske, nego barijere u glavama ljudi i da mnogi poslodavci razmišljaju da mu osoba sa invaliditetom nije od koristi, da mu je lakše da plati neku novčanu kaznu nego da upravo pruži šansu za jedan dostojanstven rad, za jedno dostojanstveno življenje te osobe. Tako da, kroz ovaj amandman mi samo skrećemo pažnju na te neke primere iz prošlosti i plašimo se za primere koji će slediti u budućnosti.
Jedan zakon za koji smo svi ovde glasali jednoglasno je bio Zakon o psima vodičima. To je jedan evropski zakon, jedan odličan zakon. Kroz nekoliko meseci nakon donošenja tog zakona smo imali u medijima informaciju da je predsednica Udruženja slepih i slabovidih „Beli štap“ gospođa Vesna Nestorović, zvana Coka, bila praktično izbačena iz gradskog tramvaja, gde vozač nije bio informisan, gde praktično firma, gradsko preduzeće koje se bavi saobraćajem nije obavestilo svoje radnike da slepa i slabovida lica imaju pravo na psa vodiča i da oni praktično bez njega ne mogu da funkcionišu, ne mogu da odu u bolnicu, ne mogu da odu do banke, ne mogu da se voze ako nisu sa njim.
To je jedan od primera gde se vrlo brzo nakon donošenja zakona ušlo u kršenje tog zakona i na nama je da i pooštravanje kazni, ali ono što je važnije pričom i edukacijom stanovništva, razgovorom sa građanima, propagiramo važnost brige o osobama sa invaliditetom.
Reći ću vam jedan primer iz Niša. U Nišu postoji štamparija u kojoj rade osobe sa invaliditetom. Štamparija se zove „Vuk Karadžić“. Štamparija, kao svaka štamparija štampa knjige, štampa kalendare, štampa sve što neka štamparija radi. Oni rade u jako teškim uslovima i mogu vam reći, da država određena sredstva daje, pomaže i podržava takav način rada osoba sa invaliditetom. Ono što mene boli, što me nervira kao narodnog poslanika, to je nebriga direktora republičkih firmi, gradskih firmi, kojima je lakše da odu kod neke druge štamparije da urade posao sa nekom privatnom štamparijom, a ova štamparija koja je praktično pod pokroviteljstvom pa i vašeg ministarstva, republičke Vlade, gde država stoji iza nje, nije u prioritetu mnogih direktora.
Znam da ti ljudi tamo koji su osobe sa invaliditetom rade u teškim uslovima, rade pristojan posao, a to je širenje svesti, to su te barijere u glavama naših građana, naših funkcionera u određenim samoupravama, određenim firmama da im je, ne znam kako to da objasnim, zašto oni to ne naručuju u toj štampariji i zašto prioritete daju nekim privatnim štamparijama, neću želeti da pomislim da je možda neki procenat u pitanju ili da je neka firma koja je bliska nekome od tih direktora, ali hoću da se borim za osobe sa invaliditetom da imaju priliku da rade, da dostojanstveno zarade taj svoj novac i da se osete ravnopravnim članom ovog našeg društva.
Tako da kroz nekoliko primera sam vam pokazao gde mi imamo dobre zakone, gde država stane iza osoba sa invaliditetom, a na terenu, a u praksi se to ne poštuje. Tako da kroz ovaj amandman mi provlačimo malo veće kazne za ustanove koje ne bi poštovale primenu ovog zakona, ali kroz ovaj amandman šaljemo poruku i Vladi, vama da moramo da budemo još jači u podršci osoba sa invaliditetom. Hvala vam puno.