Ovaj predlog zakona dolazi iz jednog problema radnika Republike Srbije. Naime, u dva navrata sam već objašnjavao i obrazlagao da je problem Violete Petrović iz Niša, koja je bila radnica JURE i koja je dobila otkaz u momentu kada se lečila od karcinoma dojke, nakon operacije karcinoma dojke primala citostatsku terapiju i ostala bez posla.

Ovo je nešto što kao zakonodavci moramo da rešimo i da ispravimo. Ovo nema veze sa bilo kakvim političarenjem ili bilo kakvim nadmetanjem sa bilo kim u parlamentu. Ovo je nadmetanje i poruka ljudima koji su vlasnici određenih firmi. Ovim predlogom bi zabranili vlasnicima firmi da otpuste radnika koji boluje od karcinoma i koji je u procesu lečenja ili u procesu rehabilitacije.

Svedoci smo da smo ušli u jedan period jakog surovog kapitalizma gde je poslodavcima na prvom mestu sticanje profita i njihova lična korist. Ja kao lekar ne želim to da prihvatim. Celog života se ovim bavim, imam 50 godina, i život sam posvetio da pomažem ljudima i da lečim ljude. Ne mogu da stanem i da podržim ljude kojima je kapital na prvom mestu i koji nemaju dušu da radnika koji ima maligni tumor, koji ima rak koje je najozbiljnije oboljenje… Za razliku od svih ostalih bolesti, rak je najozbiljnije oboljenje. Nažalost, u Srbiji je u ekspanziji, imamo veliki porast i morbiditeta i mortaliteta, a to znači stopu incidence da veliki broj naših građana dobija maligni tumor tj. rak i da ima veliki procenat smrtnosti od ovih malignih oboljenja.

Upravo je zato moja želja, kao lekara, da pošaljemo poruku ljudima koji imaju fabrike, koji su u prilici da pomognu, da nemaju više prava, niti mogućnosti da otpuste radnika koji se bori za život. To je meni toliko jasna i toliko čista priča da već dva, tri puta pričam o tome. Nema razloga da se ovo shvata na neki pogrešan način.

Molim vas, o jednoj temi koja bi trebala da bude jedinstvena za sve nas, a to je zaštita naših radnika koji boluju od raka, da bude prihvaćena. Ako je problem što sam ja potpisnik, neka je uzme bilo ko iz Ministarstva rada i da ovaj predlog formulišemo u jedan zakonski okvir i da onemogućimo ljude kojima je kapital na prvom mestu da više nemaju prava, niti mogućnosti da otpuste našeg radnika koji ima rak. Hvala puno.

Ovaj predlog je vezan za radnike koji se u jednom trenutku bore sa teškom bolešću, koja se zove rak. Kao profesor vam govorim da je u Srbiji, nažalost, u porastu procenat od malignih tumora i da kao država mi sprovodimo različite mere i prevencije i lečenja i da zdravstvena struka radi maksimalno na tome da pomogne građanima koji imaju maligna oboljenja.

Ovaj predlog zakona bi bio da se radnicima koji boluju od tumora da mogućnost da imaju 100% mesečnu nadoknadu tj. bolovanje, a ne kao do sada 65% Moje kolege pravnici su mi rekle da je to diskriminacija prema ostalim pacijentima. Kao lekar vam kažem da preuzimam odgovornost da kažem – da, jesam za tu jednu pozitivnu diskriminaciju, jer ovim ljudima treba najviše pomoći, jer se oni bore da ostanu žive, jer se oni bore za svoj život, jer maligni tumor, rak ne prašta i upravo je zato jedna podrška, kroz jedan zakonski okvir, da radnik ne može da bude pacijent, dokle god se bori sa tumorom ne može da bude otpušten i plus da ima 100% nadoknadu za bolovanje za svoje odsustvo sa posla.

Zdravstvo u Srbiji je besplatno i što se tiče samog procesa lečenja, Srbija ima dobre rezultate u procesu lečenja tumorskih procesa. Znate da je dodatno sve jako skupo. Ti pacijenti imaju potrebe da uzimaju neke lekove i da imaju potrebe za jednom kvalitetnijom hranom koja bi im pomogla u jačanju imuniteta. Upravo je zato ideja ovog predloga zakona da im se omogući 100% podrška, tj. 100% bolovanje.

Ovaj predlog se uklapa i u Nacionalnu strategiju Republike Srbije za borbu protiv malignih oboljenja i ne vidim razloga da ne prihvatimo ovakvu jednu inicijativu.

Ja se neću više javljati. Imam još nekoliko predloga zakona, ali sa ovim predlogom bih želeo da pošaljem poruku Ministarstvu rada da moramo da zaštitimo naše radnike da nam se više ne desi slučaj Violete Petrović iz Niša, koju sam ja skoro posetio i koja je gledala prenos Skupštine pre 15-ak dana i gde je videla da smo pričali upravo spominjući nju o ovoj temi i da se više ni jedan radnik u Srbiji, koji boluje od raka ne oseti nesigurno i nezaštićeno, a da taj neki, ja ću reći, drznik koji poseduje neku fabriku ili neki objekat da mu je kapital na prvom mestu, a ne ljudski život.

Mi smo ovde da bi štitili građane Srbije i naša uloga je da onemogućimo takve ljude koji stavljaju kapital na prvo mesto, a ne ljudski život da to ne mogu više da rade.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, složio bih se sa koleginicom, već više od 95 minuta razgovaramo o svemu samo što nije tema ovog zakona, zakona koji je važan za naše građane.

Kada smo prošle nedelje pričali u ime poslaničkog kluba Demokratske stranke sam izneo stavove da je važno da ovakav zakon bude primenjen, jer poboljšava kvalitet i bezbednost medicinskih sredstava i samih lekova u našoj državi. Ovim zakonom praktično koristimo neka pravila igre koja vladaju i važe u civilizovanoj evropskoj zajednici naroda. Važno je da se vratimo svrsi današnjeg zasedanja, a ne da 95 minuta pričamo o nekim stvarima za koje ja lično smatram da nisu tema današnje sednice, a na vama kao predsedavajućem je da obezbedite da nastavimo po amandmanima o veoma važnim članovima zakona.

Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege narodni poslanici, ovo mi je drugo javljanje u prepodnevnom zasedanju. U prvom javljanju sam zamolio da se držimo teme dnevnog reda i to je Zakon koji reguliše medicinska sredstva. Sada sam se javio kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe DS, nakon izlaganja profesora Atlagića i spominjanja stranke bivšeg režima i velikih pronevera u sektoru zdravstva.

Želim da kažem, a i više sam puta ponavljao da DS nikada nije držala resor zdravstva, da je meni žao što nije držala resor zdravstva, što je dala koalicionim partnerima za namirivanje političkih dogovora tada, ali želim da kažem da sam javno ovde tražio, dok sam bio predsednik Odbora za zdravlje, da se ispitaju svi poslovi koji se vezuju za afere u sektoru zdravstva, pa nešto što niste dodali i strane donacije, investicije koje su ušle 2000. godine do današnjeg dana da se ispitaju, EU, američkih fondacija i pare koje su ušle preko medicinskih sredstava i preko finansijskih sredstava, gde su one završile, jer sam i tada izrazio sumnju da su završile u džepovima nekih privatnih klinika, lekara koji rade na privatnim klinikama.

Ono što građane Srbije najviše interesuje, to je da se reše te afere, da sve to našta ukazujete što se dešavalo ili što se dešava, da mora da bude sankcionisano, a ono što je važnije za građane jeste da se taj novac vrati građanima, sektoru zdravstva. Pojedinci su bili bahati i to jeste tačno. Ono što je žalosno što ti pojedinci nisu odgovarali za svoja krivična dela. Zato kao poslanici tu nemamo podela oko toga i da ne prebacujemo jedni drugima loptu.

Znači, postojale su korupcije u sektoru zdravstva koje su pojedinci zloupotrebili i oni moraju da dobiju osudu države, tako da tu nema podele stranke bivšeg režima ili stranke režima. Ja ne vidim tu neku podelu.

Ja vas molim da se opet vratimo na tačku dnevnog reda i to je ovaj Zakon o medicinskim sredstvima.

Jako kratko, s obzirom da ja nemam te podatke što iznosi gospodin Rističević. Ono što ja znam, a mislim i da građani Srbije znaju, Dom zdravlja u Inđiji je u dva mandata proglašavan za najbolji dom zdravlja u Srbiji po evropskim standardima i od strane Evropske komisije u Srbiji. Ja taj podatak zvanično imam i taj podatak vama u Inđiji bi trebalo da služi na čast. Za ove druge podatke, šta je ko jeo, to stvarno ne znam.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, nadovezaću se na diskusiju mog kolege Krasića, i reći da se lično uvek zalažem za decentralizaciju vlasti.

Međutim, konkretno, kada su nabavke u zdravstvu, lično podržavam centralizaciju kao meru štednje, zato što kroz godine kliničke prakse sam dobijao informacije, a i stekao uverenje da su se mnogi pojedinci, funkcioneri, obogatili time što su lično ugovarali kupovinu određenih skenera, magnetnih rezonanci, hirurških stolova, hirurških osvetljenja, setova.

Znači, da je za našu zemlju koja je ekonomski siromašna, kao što jeste, mnogo bolje i kao domaćinski pristup mnogo kvalitetniji taj centralizovani deo gde biste mogli da jedinstveno trebujete potrebe za kliničke centre, zdravstvene centre, domove zdravlja, da bi izborom jednog proizvođača imali mogućnost kada pribavimo veći broj magnetnih rezonanci, skenera i svega ostalog, mogućnost da se spusti cena i dobije praktično privilegija za državu kroz dva ili tri gratis aparata, a uskratili bi se pojedinci koji bi napunili svoje džepove.

Ujedno bi imali jeftiniji servis za te aparate, jer bi ih servisirali kod jednog servisera. Ovako smo imali firme koje su, neću navoditi imena firmi jer su to multinacionalne kompanije, da neko ne bi to pogrešno shvatio, ali je svaka gledala da svoj proizvod preko svog direktora, kuće, ubaci u svoju zdravstvenu ustanovu. Zato lično podržavam centralizaciju medicinskih tendera i da to upravo Ministarstvo radi, a da Ministarstvo mora da zna potrebe kliničko bolničkih centara i zdravstvenih centara na primarnoj zdravstvenoj zaštiti, kako bi mogao kroz jedan centralizovan projekat da ima uštedu i benefit za same naše građane.

Kada kolega Krasić priča o kvalitetu proizvoda koji su došli iz nekih istočno, azijskih zemlja, nema niko protiv nikog od proizvođača iz bilo kog dela sveta, ali moraju da ispune standarde. Zašto javno hvalim Predlog zakona je to, zato što je ovo evropska tekovina koju sada usvajamo, da će morati, da li će doći iz Kine ili Pakistana, mora će da ispune standarde koji važe u EU, kao što ste rekli, da li to važi u Italiji ili ne, a ne kao do sada, kada smo u devedesetim godinama imali prilike da nam stignu neke vakcine, neko je spominjao, ali i antibiotici, sanitetski materijal, ali i hirurški materijal, koji je došao po potrebi zato što je bio najjeftiniji tada, a ne najkvalitetniji. Čak se ispostavilo da je bio i neupotrebiv.

Zato je dobro da imamo standardizaciju sa evropskim zakonodavstvom i zato je ovo na korist i samih pacijenata, ali je na korist i zdravstvenih radnika zbog preparata sa kojima rade. Hvala.

Hvala puno.

Poštovani predsedavajući, kolege narodni poslanici, od 10 sati jutros pričamo o amandmanima na Predlog zakona o medicinskim sredstvima i najveća pažnja kolega poslanika je upravo na gramatičkim greškama i na engleskom jeziku. Ono što mene interesuje to je suština Predloga zakona, a kako je ona napisana na engleskom ili na srpskom, meni je važno šta će se primenjivati u državi Srbiji.

Želim da vam kažem da je Srbija u pregovorima sa EU od 2000. godine, 17 godina pregovaramo i u ovom domu jedni druge saplićemo i tu ću stati, da ne dajem dalje kvalifikacije. Ono što želim da kažem jeste da su neke istočne evropske zemlje usvajale zakon u procesu pristupanja na engleskom jeziku i nije im falilo ništa.

Koliko ja vidim, oni sada žive mnogo bolje i kvalitetnije nego što to rade naši građani.

Ono što je važno je da o nekim principijelnim stvarima da li ste vlast ili opozicija, ne bi trebalo da bude predmet rasprave.

Što se tiče medicinskih zakona, tu bi najmanje trebalo da bude nekih velikih debata i sukoba, a konkretno o ovom zakonu koji reguliše neka prava za zdravstvene radnike koji koriste ta medicinska sredstva i za građane koji koriste, mislim da bi trebalo da svi damo doprinos u poboljšanju zakona i da skrenemo sa te neke amandmanske gimnastike gde bi mogli da dobijemo neko vreme da iskažemo neki svoj stav i mišljenje, ali konkretno o amandmanu i o samom Predlogu zakona. Hvala.

Poštovani predsedavajući, ja sam se javio, moguće da sistem to nije evidentirao. Ovaj član 10. je jako važan, jer tretira slučajeve u vanrednim situacijama.

Svedoci smo da unazad nekoliko godina se pravi jedna negativna slika oko imunizacije i oko samog davanja vakcina i mislim da kao država smo krenuli da zajednički reagujemo protiv šarlatana koji šire pometnju među građanima Srbije i nanose jednu ozbiljnu štetu našoj deci, a i samom statusu zdravlja naše nacije.

U nekoliko navrata i u pređašnjem mandatu sam govorio da postoji nekoliko vrsta državnog udara, da je upravo jedan od vidova državnih udara, udar na zdravlje naše nacije i na zdravlje naše dece, preko vrlo opasnih izjava pojedinaca koji seju strah među mlade roditelje, koji treba da vakcinišu u datom trenutku dete.

Sa naše strane, mora da se pošalje jasna poruka, ali je ujedno jako važno da struka, odnosno pedijatri, lekari opšte medicine i epidemiolozi vrše svoju primarnu ulogu u edukaciji, u razgovoru sa pacijentima, u razgovoru sa roditeljima koji treba da daju detetu vakcinu.

Ja bih iskoristio priliku s obzirom da se epidemije javljaju u okolnim zemljama, pa čak i u našoj Srbiji su se registrovali određeni slučajevi, da je jedan apel pedijatara pročitan Srbiji, koji bi trebalo da bude predmet medija i da se takva saopštenja čitaju i da se takva saopštenja roditeljima šalju.

Naime, pedijatri Srbije su održali godišnji sastanak u Nišu i zauzeli su jedan jedinstveni stav povodom vakcinacije dece i to je jako važno da građani znaju - da su pedijatri svesni činjenice o nezamenljivosti i značaju vakcinacije u ostvarivanju prava deteta na zdravlje, kao i činjenice da je imunizacija jedna od najefektivnijih i najefikasnija mera primene prevencije i najuspešnija savremena medicinska intervencija. Pedijatri Srbije su dosledni u zalaganju za imunizaciju dece kao delu svoje profesionalne, etičke i zakonske obaveze i odlučni su da istraju u stalnoj borbi za imunizaciju, na koju su se obavezali i zaključcima Drugog kongresa pedijatara Srbije 2014. godine, a Okruglog stola 2015. godine.

Pedijatri Srbije su zabrinuti zbog snaženja stopa obuhvata dece obaveznom vakcinacijom nekoliko poslednjih godina koja je rezultovala pojavom epidemije morbila, pertusisa, parotitisa, uz povećan broj sporadičnog obolevanja od bolesti koje se mogu sprečiti vakcinacijom i koje imaju u vidu nepovoljnu epidemiološku situaciju u neposrednom okruženju i široj Evropi.

Prepoznajući teškoće i probleme koji u poslednjim godinama postoje i proces imunizacije, počev od propusta u planiranju preko neblagovremenog i nepotpunog obezbeđenja vakcina, pedijatri Srbije daju izjavu da podržavaju sve mere za koje se zalažu stručne i naučne institucije i organizacije u Svetu, od Svetske zdravstvene organizacije, UNICEF, Međunarodnog udruženja pedijatara, Evropskog udruženja pedijatara, Instituta za javno zdravlje „Milan Jovanović Batut“, Srpskog lekarskog društva, Ministarstva zdravlja, sa ciljem dostizanja i održavanja kolektivnog imuniteta populacije protiv zarazne bolesti putem imunizacije.

Pedijatri Srbije će aktivno delovati u ostvarivanju prava deteta na zdravlje, promovisanjem vakcinacije u svakodnevnom vaspitnom radu sa roditeljima i drugim ciljnim grupama, radi usvajanja naučno zasnovanih znanja, izgradnji ispravnih stavova i ponašanja u vezi sa vakcinacijom, potpomognuti i snagom ličnog primera, naglašavajući nezamenljivu ulogu vakcinacije u zaštiti dece i cele populacije.

Ovaj dopis pedijatara Srbije bi trebao da bude praktično nedeljno jedanput čitan na nacionalnim medijima, kako bi građani koji treba da vakcinišu dete imali sigurnost i da razbiju one strahove koje su im pojedinci u jednom trenutku nereagovanja same struke i praktično svih nas i kao države, napravili jedan prostor i napravili haos u vremenu kada je vest koja je senzacija interesantna za neke medije, a ne ono što je istina, zavladao jedan strah koji moramo zajedno da rešavamo upravo kao što i ovaj član tretira, da se radi prevencija i da u slučaju vanrednih situacija znamo koje su naše nadležnosti.

Mislim da i jedna i druga stavka sada seže u domen problema koji imamo u Srbiji sa određenim lobijima koji promovišu antivakcinalne stavove.

Ja se borim za slobodu govora i za dostupnost i mogućnost da se svako bori za svoj lični stav, ali iznošenje medicinskih neistina, pogotovo od ljudi koji nisu iz zdravstvene struke je po meni nedopustivo da se pravi prostor u nacionalnim medijima, da se dozvoli prilika nekim šarlatanima da daju vrlo ozbiljne kvalifikacije o nečemu što je kao lekar i kao profesor, uporno ponavljam, imunizacija jedno civilizacijsko dobro koje pomaže našoj deci da budu zdravija, bezbednija i da duže žive.

Ja bih toliko o ovom amandmanu. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, član 12. i 13. ovog zakona, tretiraju jednu važnu oblast za koju medicinska struka ima razumevanje.

Sada govorim stvarno kao lekar i ono što mene interesuje to je bezbednost naših pacijenata, naših građana koji dođu u jednom trenutku u zdravstveni sistem Srbije, kada imaju neki problem i kada treba da budu, ili dijagnostifikovani od neke bolesti, ili da budu operisani, ili nakon toga da se radi rehabilitacija.

Jako je važno da se uradi standardizacija sa evropskim zakonodavstvom i sa kvalitetom proizvoda koji važi u evropskim zemljama. To je nešto što, meni kao lekaru, uopšte nije problema da kažem da je nešto dobro kada je dobro, zato što je dobro za naše pacijente i dobro je za zdravstvene radnike koji rade sa tim proizvodima.

Svedok sam 1990-ih godina, kada sam radio kao mlad lekar, da sam se susretao sa materijalom koji nije uopšte ispunjavao ovakve standarde, niti je imao sigurnost za primenu na našim pacijentima, od hirurških konaca do nekih antibiotika, do samih nekih medicinskih aparata koji su bili korišćeni u tom trenutku.

Ono što ja kao lekar želim da pošaljem Ministarstvu poruku, to je da u vremenu kada nemamo dovoljno para, da svi gledaju nekako restrikcijama i štednjom da pribave malo više novca u svom budžetu, da što se tiče zdravlja novac ne sme da bude praktično, merilo da li će se neki aparat ili neko medicinsko sredstvo kupiti, kao što je bilo u nekim godinama ranije, nego da se kupuje kvalitet, a ne da uđemo u kupovinu određenih medicinskih sredstava koja bi samo zadovoljile da ih imamo na broju, a da ne zadovoljavaju bezbednost za primenu na našim pacijentima.

Upravo zato kažem kao lekar, naglašavam važnost člana 12. i 13. ovog zakona, koji obavezuje uvoznike da imaju standardizovano, praktično standardizacijski sertifikat po standardima EU. Znači, da taj kvalitet bude vrednovan i da taj kvalitet, praktično tog proizvoda, ili medicinskog sredstva može da bude plasiran u Srbiji, kao što je plasiran i u evropskim zemljama. Tim predlozima, praktično, naši građani imaju bezbednost kao građani, pacijenti u evropskim zemljama, što je meni kao lekaru, jako važno.

Poruka je da se cena ne stavlja u prvi plan kada se trebuju medicinska sredstva i medicinski preparati, nego da bude kvalitet. Ovim članovima zakona se upravo odbacuje jedna praksa koja je bila u godinama ranije, a nameće jedno drugo pravilo, a to je da se najkvalitetnije, praktično, proizvodi će se uzimati. Ja sam, barem, tako razumeo ovaj član zakona, zato sam ga i pohvalio. Ne znam da li je to tako. Hvala puno.

Kolege iz poslaničkog kluba Demokratske stranke su podnele ovaj amandman o predloženoj izmeni, doduše, jeste tehnička izmena, ali je usaglašena sa Direktivom 93/42 Evropske komisije.

Ono što mogu da kažem za član 15, on je isto jako važan član u ovom zakonu, ali jedna dilema gde se ocenjuje postupak nivoa usaglašenosti sa ostalim zahtevima koji se sprovode u zavisnosti od klase rizika medicinskog sredstva i gde su praktično firme koje uvoze određeno medicinsko sredstvo, tj. proizvođač, dužni da odaberu telo za ocenjivanje u državi članici EU, ako je notifikovano telo, ili u Republici Srbiji ima ovlašćeno telo. Ovo je jedan pomak u našem zakonodavstvu, ali opet, izražavam sumnju i potrebu još veće kontrole od strane i agencije, ali i samog ministarstva.

Pre nekoliko dana sam ovde isto u plenarnom zasedanju izneo podatak, tj. moj jedan stav, da u pređašnjem mandatu, kada se promenio Zakon o Ministarstvu poljoprivrede i kada je kontrola na graničnim prelazima od strane Ministarstva zdravlja prebačena na Ministarstvo poljoprivrede, kojima je omogućeno da kontrolišu uvoz mnogo čega, pa i hrane, bezbednosti hrane, javno sam rekao i ponavljam i sada da smatram da bi bilo bolje da to rade naši instituti za javno zdravlje i naše ovlašćene laboratorije, a konkretno kod ovog člana zakona da se napravi još stroža kontrola, da ministarstvo još ima neku mogućnost, nadležnost kontrole svakog tog uvoza tih medicinskih sredstava koja ulaze u našu zemlju.

U prepodnevu smo slušali od poslanika koji nisu mnogo za pristupanje EU da su neki proizvodi bili manje kvalitetni za istočno evropsko tržište. To se pokazalo da je tačno što se tiče nekih prehrambenih proizvoda i nekih tehničkih proizvoda. Upravo zato, u želji, i jedino isključivo u želji da naši građani imaju bezbedno lečenje, smatram da je potrebno da imamo još strožu kontrolu od samo resornog ministarstva ali i agencije koja proverava kvalitet i bezbednost ovih medicinskih sredstava koja ulaze u našu zemlju.

Završavam. Predlog i kolegama poslanicima i samom Ministarstvu zdravlja – da li mislimo da je bolje da vratimo ingerencije Ministarstvu zdravlja za kontrolu bezbednosti hrane i svih ostalih poljoprivrednih proizvoda koji ulaze u Srbiju, jer poljoprivredni proizvodi su poljoprivredni proizvodi i to treba Ministarstvo poljoprivrede da kontroliše, ali kada stoka postane hrana, bezbednost mislim da ipak treba da se vrati Ministarstvu zdravlja i institutima za javno zdravlje koji imaju izuzetno dobre laboratorije, izuzetno dobar kadar.

Dolazim iz Niša. Laboratorija u Institutu za javno zdravlje Niš ima akreditaciju iz Graca i sve provere koje se urade u Nišu u toj laboratoriji Instituta za javno zdravlje mogu da budu plasirane na teritoriju zemalja EU, što pokazuje ozbiljnost naših instituta za javno zdravlje i pokazuje možda i potrebu da promenimo zakone i da vratimo ingerencije Ministarstvu zdravlja na kontrolu proizvoda za hranu i za sve ostalo, a ne samo da budemo nadležni za hranu za bebe i vodu. Hvala vam puno.

Kratko samo oko Privredne komore.

U pređašnjem sazivu smo menjali Zakon o privrednim komorama i uradili smo, ja sam glasao protiv tog zakona zato što je moj Niš i nišlijski, toplički i pirotski okrug su izgubili ingerencije u Privrednoj komori i sve je to centralizovano na jednom mestu, ja sam i rekao u prepodnevnom zasedanju da sam zagovornik decentralizacije, sem centralizacije u potrebi medicinskog sprovođenja tendera i ostale nabavke medicinskih sredstava.

Što se tiče Privredne komore obećao sam kad god se spomene Privredna komora da ću da se javim i da kažem da je neopravdano oduzeta prava, ingerencije Niša, mojim Nišlijama, nišavskom, topličkom i pirotskom okrugu gde imaju ingerenciju u svojoj Privrednoj komori. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, saglasan sam dosta sa prethodnim govornikom, koji je skrenuo pažnju vama kao predsedavajućem, a i ljudima u Ministarstvu zdravlja, da su iznete neke stvari koje su jako, jako, jako, tri puta ću ponoviti, ozbiljne. Samo u nacističkoj Nemačkoj su rađeni eksperimenti nad ljudima. Mi kao parlament, iako imamo slobodu govora, moramo da pazimo šta pričamo i kako pričamo.

Rađene su kliničke studije. Ono što sam u nekoliko prethodnih mandata, kada ministar Lončar nije bio ministar, tražio kao predsednik Odbora za zdravlje i porodicu, da dobijemo podatak da li je neki lek ispitivan u kliničkim studijama u Srbiji, a da nije bio ispitivan na pacijentima iz zapadne Evrope i iz Amerike. To je zahtev i poruka ka republičkoj administraciji. Kliničke studije su jako važne i ispitivanje medicinskih lekova i medicinskih sredstava je jako bitno za napredak naše struke, za razvoj naše struke, a ono što je najvažnije, za zdravlje i prolazak leka za naše pacijente.

Tako da, moramo da budemo pažljivi kada biramo reči i treba da biramo reči u samom parlamentu, iako imamo imunitet za izgovorenu reč, jer građani nas slušaju i paze.

Svakako da ću podržati svaki zahtev za preispitivanje i za zakonsko sankcionisanje bilo koga ko je napravio neku grešku u protokolu lečenja ili naneo štetu zdravlju naših pacijenata.

Važno je da se naglasi, ja ne znam lekara koji bi ušao svesno u bilo kakvo zlonamerno lečenje i da nekome nanese štetu. Ja barem takvog lekara ne znam. Mislim da mi nemamo takve primere u Srbiji. Ali, važno je da se zna, i kolega Atlagić je to par puta spomenuo, da li je neki lek ispitivan samo na pacijentima u Srbiji, a nije bio ispitivan na građanima, pacijentima iz Evropske unije i SAD.

Zato ja čak i javno kažem da je ovaj predlog zakona dobar, jer on reguliše tu regulativu i za kliničke studije, jer sada lekovi koji će biti davani u kliničkim studijama i ispitivani u kliničkim studijama, moraće da ispune uslove standardizacije koja je jako važna i neće biti mogućnosti da neki lek iz neke zemlje bude proveravan samo na našim pacijentima. To je nešto što je dobro i što jasno, javno, nekoliko puta u toku dana ponavljam, to je zarad bezbednosti naših pacijenata u kliničkim studijama jako važna evropska zakonodavna regulativa koju mi prihvatamo i mi praktično kao parlamentarci večeras isto razmatramo. Hvala puno.

Član 37. tretira po prvi put u ovom zakonu sponzora kliničkog ispitivanja i kroz nekoliko članova ovog zakona se tretira sponzor i pojavljuje se zakonska regulativa za sponzora kliničkog ispitivanja.

Ono što ja kao narodni poslanik, a i kao lekar želim da kažem javno, to sam pričao pre dva dana, da u Srbiji praktično postoje određeni lekari koji su postali bukvalno manekeni određenih farmaceutskih kuća. Ne znam kakav benefit i korist ima država Srbija, pacijenti, zdravstvena struka od njihovih putovanja po egzotičnim destinacijama, sem da, i po meni je to zloupotreba položaja, da u nekim slučajevima jedan lekar reklamira tri različite farmaceutske kuće koje se bave prodajom kortiko preparata ili antihistaminikala i gde uporno ponavlja za svaki preparat da je najbolji preparat.

To za lekare izgleda smešno, međutim, kada on dođe u komunikaciju sa pacijentom, to ne izgleda smešno zato što pacijenti ne znaju šta je šta i bukvalno ono što im lekar prepiše, smatraju da je to najbolje. Za pojedince je izgleda najvažnije destinacija gde će putovati, da ne kažem letovati i po meni je važno da se ovde počne zakonsko kanalisanje sponzorskih kliničkih ispitivanja, oglašavanja medicinskih sredstava kroz nacionalne medije.

Ono što je težnja, mislim da bi trebalo da znamo, da Ministarstvo zdravlja, zapravo javnost zna ko od lekara koristi i komunicira sa farmaceutskim kućama. Nije ništa strašno da lekar ima komunikaciju sa farmaceutskom kućom, ali je poenta da se zna koliko je para dobio za određeno putovanje, koliko je koristio određenu farmaceutsku kući i koristio sponzorstvo određene farmaceutske kuće i šta smo mi kao jedna siromašna zemlja imali benefite od toga što je neko putovao na neko lepo egzotično rajsko ostrvo ili na neki seminar, gde možda nije imao nikakvo predavanje, nego mu je farmaceutska kuća platila to putovanje.

Znači, transparentnost, komunikacije sa farmaceutskim kućama i sa sponzorima koji finansiraju kliničke studije i ispitivanja ili ispitivanje bilo kog leka.

Potreba da taj procenat koji određene farmaceutske kuće daju kroz vid sponzorstva, da koriste mladi lekari, potrebnije i važnije za ovu državu je da neko od mladih specijalista ode, a ne da neki načelnik koji je par godina pred penziju po 50 puta u toku godine ode na neko putovanje. Potrebnije je da siromašna zemlja, kao što je Srbija, koja se bori sa lošim ekonomskim, praktično situacijom u kojoj se nalazi, da koristi te procente koji farmaceutske kuće daju da kroz sponzorstva ima mogućnost da neka bolnica, neki dom zdravlja, neka ambulanta nabavi neko medicinsko sredstvo koje bi bilo na korist naših pacijenata i na korist samih zaposlenih.

Ovo je prvi član zakona po kojem se javljam u vezi ovih kliničkih sponzora i sponzora kliničkih ispitivanja. U toku izlaganja ću se još javiti čista obraza, zato što nemam komunikaciju sa nijednom od farmaceutskih kuća, ali sa željom, dok sam u parlamentu, javno i jasno kažem da ovo moramo da regulišemo.

Mnoge kolege će se naljutiti zbog ovog mog izlaganja, ali je meni u interesu stanje u zdravstvu i interes pacijenata. Ako smo siromašni možemo da koristimo mogućnost koje farmaceutske kuće daju, da to bude na korist građana, pacijenata i zdravstvenih radnika, a ne pojedinaca. Hvala puno.

Ovim amandmanom smo predložili da u Etički odbor uđu dva nastavnika medicinskih fakulteta Univerziteta u Srbiji, s obzirom da je predloženim članom zakona predviđeno da Etički odbor Srbije mora da ima najmanje četiri doktora specijalista medicine sa iskustvom u naučno – medicinskoj proceni rezultata kliničkih ispitivanja lekova i medicinskih sredstava, kao i etičkih načela za kliničko ispitivanje, kao i dva predstavnika udruženja pacijenata na nivou Republike Srbije.

Predlog amandmana je da u ovaj Etički odbor uđu i dva nastavnika Medicinskog fakulteta Univerziteta u Srbiji, s obzirom da su nastavnici medicinskih fakulteta najprovereniji medicinski kadar u našoj Republici, i ne samo u našoj Republici, nego i u svim zemljama EU, gde se bukvalno svake godine, a pogotovu na svakih pet godina, kada se proverava status profesora na fakultetu, vrši evaluacija njegovog rada, njegovog znanja. Mislim da je predlog ovog amandmana bio na mestu i da je Ministarstvo na Odboru za zdravlje i porodicu, tj. čak je od pomoćnika ministra zdravlja rečeno da postoji mogućnost da se usvoji. Nije usvojen, ali i dalje stojim na stanovištu da je važno da to budu ljudi koji su najprofesionalniji. Mi svi mislimo da smo isti, ali nismo isti. Što se tiče medicinskog znanja, nastavnici medicinskih fakulteta su najviše izloženi kontinuiranom medicinskom radu, proveri tog rada i mislim da bi u Etičkom odboru trebalo da im se nađe mesta. To je bila svrha ovog amandmana. Hvala.

Poštovana predsednice, poštovani ministre Lončar, državni sekretaru Vekiću, državni sekretaru Mahmutoviću, koleginice iz Ministarstva zdravlja, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama je jedan važan zakon koji se odnosi na bezbednost lečenja naših građana. Ovo je jedan od zakona po kojem mogu građani da vide dobrobit priključenja zemlje Srbije EU i prihvatanje evropskih standarda u lečenju i tretiranju naših pacijenata.

Ovo kada neko kaže, u parlamentu imamo poslanike koji nisu za priključenje EU. Ovo je jedan zakon koji će pokazati vrednosti zbog čega Srbija želi da se priključi evropskoj porodici evropskih naroda, a to je da ima jedan bezbedan zdravstveni sistem, bezbedan sistem gde ćemo imati kontrolu medicinskih sredstava, kontrolu lekova i sa kojim ćemo imati bezbednije kliničke studije. Ovim zakonom i priključenjem EU, praktično štedimo vreme i koristimo znanja evropskih zakonodavaca pri uključenju u naš zakonodavni sistem.

Mislim da je ovaj predlog zakona dobar za regulisanje kliničkih studija. Kada kažemo kliničke studije, mnogi građani ne znaju o čemu mi to pričamo danas u parlamentu.

Kao profesor Medicinskog fakulteta, lično vodim dve studije, ali ne ispitujem lekove, nego proveravam, istražujemo neke antigene u nekim tumorskim tipovima, a ovo je nešto što dodatno reguliše ovu aktivnost i koja omogućava sigurnost našim građanima.

Kao lekar sam svedok u nekim godinama, pre 20, 30 godina gde smo imali prilike da dobijamo neka medicinska sredstva iz azijskih zemalja za koja lično sam ja bio sumnjičav sa njihovim kvalitetom, a vreme je pokazalo da nisu baš bili adekvatni i da nisu bili dobri, ali smo u tom trenutku imali takvog zakonodavca, takvu republičku Vladu da su nam nametnuli da moramo da dajemo građanima takva medicinska sredstva i takve preparate.

Ovo je nešto što pokazuje da je dobro što idemo ka EU i što prihvatamo njihove standarde.

Ministar je sam rekao, a ja ću ponoviti kolegama poslanicima da je od 96 prijava u sumnju kvaliteta medicinskih sredstva poreklom iz zemalja van EU, bilo prisutno u 70%, da je došlo do povlačenja sa našeg tržišta medicinskih sredstva odmah kada se to prijavilo. Od ukupnog broja povučenih sredstava za koje je utvrđen defekt kvaliteta, 96% su bili poreklom iz zemalja koje nisu članice EU.

Ovo je pokazatelj da je dobro što prihvatamo evropske zakone i evropsko zakonodavstvo, jer takvim načinom štitimo naše građane, a ujedno, pokazujemo i ozbiljnost kao država da želimo da štitimo naše pacijente koji su uključeni u kliničke studije.

Ono što želim dodatno da naglasim da je potrebno da ne verujemo ni 100% da dajemo blanko poverenje svim tim preparatima koji dolaze iz evropskih zemalja, ne sa nekom sumnjom da to mora da bude 100%, ali treba da Ministarstvo ima mogućnost da proveri, čak i te preparate i ta medicinska sredstva koja dolaze iz evropskih zemalja.

Svedoci smo da smo u nekim prethodnim mesecima imali prilike da su se građani žalili i da postoji jedna priča, da je istok Evrope mesto gde mogu da se plasiraju manje kvalitetni proizvodi iz zapadnoevropskih zemalja, pa smo imali povlačenje nekih prehrambenih proizvoda i nekih tehničkih proizvoda, što nema veze sa medicinom. To ukazuje da treba kao država da imamo mogućnost da i te proizvode praktično kontrolišemo u cilju bezbednosti naših građana.

Skrenuću malo sa teme, nešto što mi je lično žao kao lekaru, a to je što smo u nekim ranijim sazivima izglasali i preneli ovlašćenja Ministarstvu poljoprivrede da kontroliše brojne proizvode koji ulaze u Srbiju, a samo Ministarstvo zdravlja ostavili da kontroliše vodu, hranu za bebe i dečije igračke, da li su zaražene ili da li imaju neku dozu zračenja ili ne. Sve ostalo se prenelo na Ministarstvo poljoprivrede.

Ne želim da sumnjam da u Ministarstvu poljoprivrede postoje kapaciteti, ali kao lekar i kao profesor Medicinskog fakulteta u Nišu, više verujem našim institutima za javno zdravlje i voleo bih više i bio bih sigurniji kada bi naši instituti i njihove referentne laboratorije vršile i dalje kontrolu na graničnim prelazima, ali to je tema za neka druga plenarna zasedanja. Ja kao poslanik hrabro kažem da je možda bolje da to opet vratimo u sektor Ministarstva zdravlja, jer imamo stručne ljude, referentne laboratorije, možda se neko u tom trenutku u zakonodavstvu poveo nekim primerima iz EU, ali ja i dalje najveće poverenje imam u institute za javno zdravlje i njihove laboratorije.

Konkretnim primerom ću vam reći šta se pravdalo u tim sazivima kada hrana uđe. Hrana ne može biti samo problem Ministarstva poljoprivrede. Hrana, stoka kada postane praktično prerađena, ona je hrana i ona mora da bude kontrolisana od strane samog resornog Ministarstva zdravlja.

U debati smo čuli član 115. ovog zakona, a i čuli smo od koleginice Sande Rašković Ivić i od vas, primedbe na sponzorska predavanja koja neki lekari, a ja ću reći uglavnom direktori ili načelnici klinika zloupotrebljavaju, slobodno da moramo transparentnije imati način kontrolisanja trošenja tih sredstava.

To je tačno da farmaceutske kuće imaju pravo da daju tu dobit kome hoće i da sponzorišu koga hoće. Slažem se sa vama, ali ta dobit dolazi upravo od građana Srbije i građani Srbije moraju da znaju da je u tu cenu, da li leka ili medicinskog aparata uračunata provizija koja se daje za određene lekare da putuju i da imaju ličnu korist.

Ja sa ponosom uvek pričam da sam neke dve godine proveo u Cirihu, radio disertaciju tamo, upoznao se kako se troše farmaceutska sredstva i kako je to regulisano u jednoj od vrlo razvijenih zemalja EU.

Na godišnjem nivou se pravi plan ko će gde od lekara, klinike ili instituta da ide u toku godine na neki kongres. Ne može jedan lekar da ide na sve kongrese. Ja imam podatke da neki lekari ne idu čak samo na kongrese svoje struke specijalnosti, nego idu na neke druge kongrese. NJima je bitna destinacija, a ne kongres koji pohađaju i jako je važno da farmaceutske kuće moraju da objave na sajt svoje firme koga su sponzorisala i sa koliko novca su sponzorisala.

Imate slučaj da neki lekari drže predavanja ili koriste sredstva farmaceutskih kuća, čak i konkurentnih. Ja sam ORL lekar i ja radim sa praktično patologijom, srećem se sa farmaceutskim kućama koje su u ovom domenu.

Alergijski rinitis, postoje brojne firme, šest ili sedam firmi koje prodaju kortiko preparate ili antihistaminike za regulaciju alergijskog rinitisa.

Imam primere kolega koji u toku jednog kongresa saopšte tri predavanja i u ta tri predavanja reklamiraju tri različite konkurentne farmaceutske kuće i u svakom predavanju kažu – ovaj preparat je najbolji. To je po meni zloupotreba položaja i to je nešto što moramo kao država da sprečimo, a da farmaceutske kuće obavežemo da moraju da upoznaju direktora ustanove kome su dali sredstva, da direktor kuće na svom kolegijumu stručnom odredi u toku godine ko će i gde da ide. Ovako, samo lekari koji su na čelnim funkcijama koriste sva sredstva.

Šta je sa mladim lekarima? Šta je sa zemljom Srbijom koja se suočava sa teškim ekonomskim trenucima, kao što se suočava i cela Evropa? Mi smo siromašna zemlja, ali nije sramota biti siromašan.

Sramota je zloupotrebljavati položaj i onemogućavati mlade lekare da napreduju. Ja bih prednost dao mladim kolegama da se usavršavaju u nekoj od evropskih klinika, ja bih dao prednost kupovini nekih aparata ili instrumenata za naše klinike, kada ne može to lokalna samouprava da kupi, upravo iz ove dobiti koje imaju farmaceutske kuće može da se reguliše takva stvar. Šta se reklamira?

To je isto bilo tema, čl. 104, 105. i 106. ovog zakona to reguliše. Nažalost, u Srbiji se reklamira sve i svašta i u svim tim reklamama čujete leči ovo, leči ono. Mislim da dolazi do zloupotrebe brojnih firmi koje koriste nacionalne frekfence nacionalnim operaterima u elektronskim medijima je najvažniji profit.

Ja ne bežim da podržim da je profit nešto što podržavamo svi mi u jednom ekonomskom razvoju, ali mora da se zna šta se reklamira i kakva se poruka šalje sa televizije ili bilbordova, ko to reklamira, jer se pojavljuju brojni preparati koji nemaju medicinski opravdani tretman niti benefit od tog tretmana, sem da neko dobije novčanu profit od svega toga.

Spominjao sam internu kontrolu kvaliteta medicinskih sredstava jako bitna da se kontroliše šta sve to ulazi u Srbiju. I ono što je mene kao poslanika u ranim sazivama interesovalo, čak i u mandatu kada sam bio predsednik Odbora za zdravlje i porodicu, vi tada niste bili ministar, ja sam postavljao pitanje, postavljam ga i sada. Da li su se u Srbiji ispitivali neki lekovi koji se nisu ispitivali u evropskim zemljama ili SAD? Ja nemam sigurno 100% podatak o tome, ali ovim zakonom se to onemogućava. Ovim zakonom stavljamo tačku na to. Ali jedna sumnja koja je postojala u nekim godinama, 90-tih godina, je mene podstakla da progovorim o tome i da pitam da li je neki lek iz Azije, Afrike, praktično, ili iz nekih evropskih farmaceutskih kuća ili američkih farmaceutskih kuća bio ispitivan u Srbiji, a nije bio ispitivan na građanima Nemačke, Francuske ili samih SAD.

Ono što sam dalje primetio, što bi trebalo ministarstvo i inspekcija Ministarstva zdravlja da obrate pažnju, to je sve veća prodaja medicinskih lekova i medicinskih sredstava na pijacama i na buvljacima. Znači, u mnogim sredinama, pa čak i u mom Nišu sam primetio da se sve više prodaju i to falsifikovani lekovi, i to lekovi kojima je istekao lek. Znači, imate neke ljude koji prodaju kao bombone prodaju lekove na buvljacima i na pijaca gde bez problema naši građani dolaze u komunikaciju sa sedativima, sa antibioticima koji ne mogu biti propisani niti dati bez indikacije lekara i bez kontrole farmaceuta. Znači mora da se povede računa i da se spreči mogućnost dalja za zloupotrebom pojedinaca, u želji da steknu ličnu korist, a na uštrb samih naših pacijenata.

Kada pričamo o bezbednosti medicinskih sredstava i bezbednosti proizvoda. Jedna tema koja zaokupira našu javnost, a to je tema imunizacije. U nekoliko mandata, i u prošlom sazivu smo jednoglasno izglasali zakon koji podržava obaveznu imunizaciju. Kao lekar i kao profesor ne mogu da ne ponovim da je imunizacija spasila više ljudskih života nego bilo koja druga medicinska metoda, bilo koji lek, bilo koja hirurška intervencija. Imunizacija i čista pijuća voda su podigle praktično kvalitet naših života i to je civilizacijsko dobro.

Pričati u 21. veku da je to strašno, da to neko želi namerno da vam razboli dete je alarmantno za sve nas. Najveći, po meni, možda i problem koji bi trebali da zajedno sagledamo kada se radi o imunizacije. Protivnici imunizacije vešto koriste sve, praktično rupe u našem zakonodavstvu, kako bi se pozvali na sve mogućnosti da nas uplaše, i da roditelje uplaše da ne vakcinišu svoje dete je kada mora da lekar potpiše sigurnost da je vakcina ispravna. Ja to znam, ali hoću da se to čuje. Mislim da ne bi bilo loše da i ministarstvo kaže.

Država i poslanici kada propišu zakon, kada se kaže da je imunizacija obavezna, država stoji i država je garant bezbednosti tog procesa. Antivakcinalni lobi vešto koristi sve ovo i građani Srbije treba da znaju da kada država uveze lek, da država garantuje za bezbednost toga leka, da nema razloga da se roditelji brinu. Roditelji se opravdano plaše kada u broju šarlatanskih izjava preko društvenih mreža, preko tabloida dobiju podatak da je neka vakcina opasna za ovo i ono. Znači, ovim postupkom bi država poslala jasnu poruku.

Ne znam u parlamentu da neko deli suprotno mišljenje, što se tiče same imunizacije. U poslaničkom klubu smo pričali o tome, pošto sam ja javno istupao, znači poslanički klub DS podržava proces imunizacije i protivi se šarlatanskim izjavama i sve većim, praktično jednim nerazumnim ponašanjem pojedinaca koji vrše, seju strah i prave štetu našoj deci i zdravlju nacije.

Na Odboru za zdravlje i porodicu sam u prošlom mandatu rekao da postoji nekoliko vrsta državnih udara. Da postoji vojni, ali postoji i ovaj vid udara na bezbednost, tj. na zdravlje naše dece i našu naciju. I ovde moramo da budemo jednoglasni i jedinstveni, jer je opasnost od šarlatana koji se sve više pojavljuju na medijima ozbiljna, i ovo traži jedan ozbiljan i jasan odgovor naše države.

Kada smo spominjali u drugom predlogu zakona, dopunu Zakona o medicinskoj dokumentaciji reći ću o programu IZIS da sve što je novo u Srbiji u početku ima otpor, i to ima otpor uglavnom od lekara i zdravstvenih radnika, ali ovaj program je nešto što je dobro, i što opet nas usaglašava sa zemljama EU. U svim evropskim zemljama postoji takav zdravstveni informacioni sistem koji olakšava i građanima, a i samim zdravstvenim radnicima rad. Kao lekar sa više od 25-26 kliničke prakse želim da vam kažem da postoje anomalije malo u ovom programu i da on mora da se abdejtuje i da se još usavršava.

Klinički centri kao tercijarne ustanove su zatrpane nekim, možda i lenjim ili neodgovornim kolegama iz primarne zdravstvene zaštite, kojima je lakše da proslede pacijenta ka tercijarnoj zdravstvenoj ustanovi. I evo kao profesor sam zatrpan nekim pregledima koje bi trebao da radi lekar opšte prakse. Da li nekog svrbi uvo ili nos ili ga malo boli uvo, to je problem lekara opšte prakse. U tercirajnu zdravstvenu ustanovu mora da se pošalje pacijent kome ne može biti postavljena dijagnoza u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, i koji treba da ide na sofisticiraniju dijagnostiku u klinički centar, ili da bude operisan u kliničkim centrima.

Ovo je jedna mala primedba, u stvari ne primedba, nego predlog da se jedan način komunikacije sa pacijentima još usavrši i da se onemogući, kada imate jedinstven taj program da se sada prave modifikacije od strane samih lekara iz primarne zdravstvene zaštite, da kada nemate termin kod određenog lekara, onda vam on da prioritetni uput u roku od 24 sata, da vam da uput bez termina u roku od 30 dana, da vam iz hitne medicinske pomoći daju zeleni uput sa kojim zakonski morate da primite pacijenta. Lično, zdravstveni radnici nikada neće odbiti bilo koga i bez uputa. Moram da kažem da sam imao situacije da sam imao pacijente koji su bili teško povređeni ili bolesni i nikada nikoga nisam vratio iz ambulante, i mislim da tako sve ostale kolege razmišljaju i reaguju. Ali je potrebno da im olakšamo posao i da tercirajnim zdravstvenim ustanovama omogućimo više vremena da se bave onim poslom za koji su plaćeni.

Na samom kraju, spominjana je transplantacija i neke sumnje na samu transplantaciju od koleginice Sande Rašković Ivić, ja opet reagujem kao narodni poslanik, ali prvenstveno kao lekar. Transplantacije su, takođe, jedna metoda koja spašava ljudske živote i nešto što je dobro i što kao država imamo razloga da budemo pozitivni, pošto je dosta urađeno, ali treba još da se radi na usavršavanju naših lekara, ali i na zakonskoj regulativi.

Biću slobodan da ovde javno kažem da sam u poslaničkom klubu Demokratske stranke zagovarao ideju da Srbija uđe u promenu zakona o ovoj problematici i da svi građani Srbije budu potencijalni donori. To je nešto što je teško za mnoge političare da kažu, zato što se svi plaše negativnog rejtinga. Ovde mora da znamo da se transplantacijom spašavaju ljudski životi, da imamo malo donora i da bi promenom zakona postali rame uz rame sa evropskim zemljama, kao što su zemlje članice Eurotransplanta gde bi lakše naši građani dolazili do željenog organa i gde bi njihov život bio produžen i gde bi njihove porodice bile srećne.

Želim da živim u Srbiji 21. veka, a ne u Srbiji straha, ne u Srbiji tabua, ne u Srbiji nekih tračeva, nego u avangardnoj, progresivnoj i dobroj poštenoj Srbiji. Tako da o ovome smo razgovarali, ukoliko bih takav predlog zakona došao, bio bi podržan od jedne opozicione stranke. Hvala vam puno.