Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, gospodine Lončar, poštovani saradnici iz Ministarstva zdravlja, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama je jedan zakon iz zdravstvene zaštite, tj. jedna manja izmena nekoliko članova iz Zakona o zdravstvenoj zaštiti i uvek kada je tema zdravstvo mislim da je pažnja i javnosti, a i pažnja svih naših narodnih poslanika izražena.
S obzirom da, ko god želi da vodi državu Srbiju, ko god želi da vodi reforme u Srbiji, ko god želi da postigne ekonomski boljitak u Srbiji mora da shvati da mora da ima zdravu naciju, mora da ima jasan i dobar sistem zdravstvene zaštite i u nekoliko članova koji se ovde menjaju, dopunjuju ja bih prvo krenuo od ovog, kada, nadležnosti što se tiče apoteka preuzima Ministarstvo zdravlja.
Mislim da tu nema spora povodom tog člana i te izmene. Ono što ja želim da istaknem vama da bih možda i preporuku dao s obzirom, što se tiče apoteka, to je po meni okej, ali samo Ministarstvo zdravlja izmenama pre nekoliko godina je ostalo uskraćeno kontroli hrane. Ministarstvu je ostavljeno samo mogućnost da kontroliše vodu i da kontroliše dečiju hranu. Šta je sa ostalom hranom koju naši građani konzumiraju svakog dana? Šta je sa kontrolom na granicama? Šta je sa kontrolom u unutrašnjosti?
Mislim da je to jedna tema koja bi morala da traži odgovor vašeg resornog ministarstva i zahteva da se te ingerencije vrate medicinskoj struci, jer ko god kaže – pa da, ali ta hrana je hrana i ona treba da bude pri Ministarstvu poljoprivrede. I ja ću vam reći da se lično ne slažem sa tim. Nisam se slagao ni kada je ta izmena bila jer kada stoka prestane da bude praktično živa, kada ona pređe u prerađivačke pogone, kada bude u rafovima prodavnica, ona postaje hrana, a najbolje o tome vodi računa instituti za javno zdravlje i najbolje vode računa o tome medicinska struka.
Mislim da je to nešto što je potrebno da se u narednom periodu izmeni i da građani Srbije imaju bolju i veću sigurnost ko kontroliše, kako se kontroliše, šta to mi jedemo i kakvog je kvaliteta to što mi jedemo u našoj državi.
Što se tiče izmena člana Zakona o zdravstvenoj zaštiti kada je u pitanju komora, puno stvari imam tu da vam u ime poslaničke grupe DS kažem. Mislim da je dobro što smo reosnovali Lekarsku komoru 2006. godine, da je to jedno esnafsko udruženje lekara, koja je bila prekinuta za vreme komunizma, što nije dobro, nije imala snage da se očuva i odupre komunističkoj vlasti i to je nešto što trebamo svi zajedno kao lekari da negujemo jer je ta komora jako važna za našu struku, važna za razvoj zdravstvene svesti naših lekara i građana.
U samom startu kada pričamo o jednom problemu, kada nas je ministar izvestio da jedan broj lekara nije sakupio dovoljan broj kreditnih poena i da ćemo imati problem jer neće dobiti licencu, želim da vam skrenem pažnju na stvarnost i realnost. Sama ta praktično inicijativa sakupljanja poena, kredit poena i ta neka post edukacija se lično meni kao profesoru medicinskog fakulteta ne sviđa. Ne sviđa mi se zato što se ona svodi u nekim situacijama samo dolaskom na neki koktel i preuzimanje neke diplome i formalno je tako lekar ispunio tu jednu normu i on tako može da dobije kredit poene.
Ne, ideja o kredit poenima i ideja o kontinuiranoj medicinskoj edukaciji je nešto što je dobro, nešto što usavršava naš medicinski sistem i zdravstveni sistem. To je tekovina zapadno-evropskih i američkih država gde je lekar primoran da kroz jedan ozbiljan rad usavršava svoje znanje, da ne stane sa učenjem kada završi specijalizaciju nego da ulaže sebe zarad boljeg lečenja svojih pacijenata, da mora jednostavno da pohađa te instrukcione kurseve, da mora da pohađa kongrese na kojima će učestvovati, a ne kao što se trenutno u Srbiji radi u većini slučajeva, gde ćete imati priliku da odete gde se ne kontroliše da li ste učestvovali, da li ste imali neko predavanje, da li ste imali neku diskusiju, nego čisto dođete fizički jedan dan ili jedan minut, uzmete kredit poen i vratite se.
Mislim da je i to jedna anomalija gde moramo kao ministarstvo, vi kao Ministarstvo zdravlja, ali i Lekarska komora da shvatite da nije samo pribiranje novca od kotizacija za određene seminare važna, nego da je važna upravo ova svrha da vi edukujete lekare, da proveravate njihovo znanje.
Ne znam šta bi mi mogli kroz Lekarsku komoru i Ministarstvo zdravlja da nametnemo da se napravi unifikacija pružanja zdravstvenih usluga i u Subotici, i u Vranju, i Kniću i u Crnoj Travi.
Reći ću vam da se mnogi centri različito ponašaju prema određenoj dijagnozi, različito se ponašaju u medicinskom pristupu. Da li je zbog neadekvatne i nesrazmerne praktično medicinske opreme, a ja lično mislim i pored opreme da je i medicinsko znanje, da je zavladao u nekim manjim centrima malo i strah, lekari se ne usuđuju za neke intervencije da rade. Tako da moramo da radimo. Ukoliko klinički centri, tercijalne zdravstvene ustanove primete da se iz određenog centra šalju neke banalne stvari, a šalju se banalne stvari, veliki broj lekara jednostavno neće preuzeti odgovornost, staviti potpis ili staviti skalpel na čoveka nego je lakše da napišu uput i da ga proslede Beogradu, Nišu ili Novom Sadu.
Mislim da moramo da povedemo računa na kontinuiranu edukaciju u jednom ozbiljnijem obimu, u jednom svrsishodnijem obimu gde bi se lekari stvarno edikovali, gde bi se lekari kroz sakupljanje kredit poena angažovali da dopune to svoje znanje.
Možda i broj od 20 i nešto kredit poena je veliki. Možda je problem i za male sredine, male opštine koje imaju veliki broj seoskih ambulanti pa nemaju dovoljan broj lekara, nemaju čak ni para, ali nemaju dovoljan broj kadra da oni mogu da pošalju nekog da se edukuje u Beograd ili Niš na neki seminar ili kurs, tako da je on fizički primoran. Ne može on iz Crne Trave da dolazi čak do Leskovca, a kamoli da dođe do Niša ili Beograda.
To su sve dileme koje nam otvaraju praktično ovaj prvi korak Lekarske komore, koja je krenula 2006. godine da radi. Na nama je kao zdravstvenoj struci obaveza, vama svakako kao Ministarstvu zdravlja, Lekarskoj komori, kao esnafskom udruženju lekara, da nađe najbolji način kako da podigne taj kvalitet pružanja kontinuirane medicinske edukacije, sa ciljem da imamo kvalitetnije i bolje lekare, da imamo ujednačeno znanje u određenim oblastima medicine, kako bi oni to mogli da pruže građanima Srbije.
Ono što sam nekoliko puta vama i ovde u Skupštini predlagao, predlagao sam i nekim drugim ministrima, ali oni to nisu čuli, vi ste barem saslušali, mislim da ste se čak i složili, u sklopu pridruživanja sa Evropskom unijom moramo da usaglasimo i program specijalizacija sa evropskim normama i evropskim specijalizacijama. Kod nas, nažalost, to nije slučaj. To Komora treba zajedno sa medicinskim fakultetima, tj. Zajednica medicinskih fakulteta zajedno sa vama i sa Ministarstvom prosto bi trebalo da povuče taj korak.
Evo, daću primer, kroz primer vam navodim anomalije, ORL specijalizacija u Srbiji traje četiri godine, a u EU traje pet, u Americi traje pet, pa nemoguće da smo mi pametniji, pa sve savladamo za četiri godine, a ovi Amerikanci i ovi Evropljani su malo lenji, pa im treba pet godina.
Ono na šta više akcenata treba da stavimo, to je na praktičnom radu. Dobro je da se edukacija radi pri komorama na instrukcionim kursevima, ali je potrebna reforma sistema i prosvete i medicinskih fakulteta i same zdravstvene zaštite, da lekarima, kao što je u Evropi i Americi, da posle treće godine vi njega usmeravate da li će on ići ka internističkim granama ili će ići ka hirurškim granama. Nisu ni svi lekari spremni da uđu u operacionu salu. Mnogi se lekari i onesveste kada vide krv, mnogi se lekari jednostavno opredeljuju za neke druge specijalizacije, tako da usaglašavanje sa evropskim standardima što se tiče specijalizacije, usaglašavanje njihovim standardima, da oni više akcenata daju praktičnom radu.
Nažalost, mi imamo takav program koji tera decu, tera studente medicine da oni non-stop uče i oni uče. Ta deca koja upisuju medicinske fakultete sa ponosom kažem da su to najpametnija deca i da su to najpametniji gimnazijalci koji završavaju medicinske fakultete, kao što je moja uvažena profesorka Slavica Đukić Dejanović rekla, vrlo lako bez problema na zapadu se priznaju te diplome i ta deca zauzimaju ta neka radna mesta, ali sam svedok da kada završe fakultet, kada dobiju diplomu lekara, kada budu na ulici, kada imaju pacijenta koji se onesvesti, koji ima anafilatičku neku reakciju ili kada ima epilepsiju ili kada ima infarkt, pitanje je da li oni mogu jednostavnu ampulu da otvore, a znaju šta je infarkt miokarda, znaju šta je epilepsija, znaju sve, ali teoretski, praktično ne znaju jednu ampulu da otvore, tako da više akcenata na tom jednom praktičnom radu, da promenimo taj šablon ponašanja.
Pričamo da je naša edukacija najbolja, mi imamo, uprkos svemu, uprkos brojnim nedaćama, imamo jedan od najboljih edukativnih sistema što se tiče zdravstva i medicinskih fakulteta, to sa ponosom kažem, ali je potrebno da shvatimo da deci treba da pružimo mogućnost da praktično rade, da kada dođu na vežbe na medicinske fakultete da mogu da uđu u operacionu salu, da mogu da ušiju kompresu, da mogu da uhvate pea, da mogu da uhvate pincetu hirušku. To su stvari koje ne koštaju puno, samo je potrebna dobra volja da im se omogući, a to puno znači. To je jedan od načina kako da ih vežemo i kako da ih zadržimo u Srbiji, da im pokažemo da su oni nama dobrodošli, da brinemo o toj deci i to je i obaveza Lekarske komore, a ujedno je i obaveza samog resornog ministarstva.
Ono što takođe želim, kada se nastavnici medicinskih fakulteta, to je treći član izmene ovog zakona, daje im se naziv zdravstveni radnici, to je nešto što sam puno puta pročitao, ovaj član izmene zakona, i mogu da vam kažem da jeste dilema, nije jasno ovde sve rečeno, ali bar ja nisam lepo, jasno razumeo. Mi jesmo zdravstveni radnici i nijedan lekar, nijedan hirurg ne može da kaže da je on nešto drugo nego zdravstveni radnik, ali profesori fakulteta, profesori univerziteta su profesori. Oni edukuju mlade lekare, oni edukuju studente stomatologije, medicine, farmacije i ostalih visokostrukovnih studija i oni su profesori. Oni postaju zdravstveni radnici kada uzmu skalpel, oni postaju zdravstveni radnici kada krenu da leče pacijente u ambulanti, a u edukativnom smislu oni su ipak profesori fakulteta, profesori univerziteta i mislim da ta jedna razlika u igri reči mi nije bila jasna, ukoliko je ona usmerena ka rešavanju tog jednog višedecenijskog, jedne zavrzlame i Gordijevog čvora oko primanja profesora medicinskih fakulteta.
Sa ponosom ću opet reći da sam prof. Medicinskog fakulteta u Nišu i mogu da vam kažem da profesori medicinskih fakulteta imaju najveću i najredovniju proveru znanja, znači od asistenta, docenta, vanrednog profesora i redovnog profesora, vi imate kontinuiranu proveru znanja, gde ste primorani da se edukujete, da pišete radove, da objavljujete knjige, da objavljujete monografije, da učestvujete na simpozijumima, da držite poziv na predavanje. To je krem našeg društva, to je krem zdravstvene struke.
Moja molba i ukazivanje na ovu problematiku je da ne ponizimo te ljude. Oni su u glasačkom telu jako mali broj, nema ih 700, 800 u glasačkom telu. Čak će mnogi lekari reći – ma šta, oni primaju dve plate. Ne moraju profesori da primaju dve plate, ali mora da se uvaži taj njihov višedecenijski rad i ulaganje i odricanje i od porodice, odricanje od nekog privatnog života. Smatram da ćete napraviti grešku ukoliko se to svede da se izjednači sa platom specijaliste i da profesor i specijalista budu u istom rangu. Nisu u istom rangu, svako ima iste prilike u Srbiji da se edukuje, svako ima iste šanse u Srbiji da napreduje. Neki to mogu, neki to ne mogu, dajte da ove najpametnije ljude koji imaju titule, da im pomognemo da povuku državu Srbiju, da edukuju mlade lekare i studente u još većem žaru i da ne bude praktično neko spušten na neki nivo i bude izjednačen sa nekim.
To su neke stvari koje sam želeo da vam kažem. Ono što je u okviru edukacije i tog jednog rada, hteo sam samo da se okrenem na neke anomalije praktično, nije u vašem mandatu, nego su se dešavale neke stvari nekih vanstandardnih usluga u zdravstvu i puno novinara i medija je to i ranije pitalo, skoro su pokretali tu temu. Želim sa ovog mesta da kažem da se ne slažem da u zdravstvu budu neke usluge kao što je da se dodatno naplaćuju neke usluge tipa popodnevni rad na magnetu ili popodnevni rad na skeneru ili popodnevni rad na ugradnju stenta. To su stvari koje su u opisu posla lekara i ukoliko ima građana koji su na listi čekanja, to nikako ne može da bude vanstandardno plaćena usluga. To su stvari koje su u okviru posla lekara i za koje mi primamo platu, tako da tu odbijam bilo kakvo povezivanje da to treba nešto dodatno da se plati.
Ono što bih još želeo da vam kažem, kada pričamo o komorama, mi jesmo siromašna država i imamo jako loš ekonomski trenutak u Evropi i u svetu, a i u Srbiji. Dešavaju se anomalije gde se rezultati određenih bolnica, laboratorijske analize, dijagnostičke metode skenera, magnetne rezonance ili nekih drugih dijagnostičkih metoda ne priznaju iz centra u centar. Da li će to da dođe neko iz Leskovca sa nekim analizama, pa će to neko u Nišu da kaže – ne, ko zna šta su ovi Leskovčani radili, mi ćemo to dodatno da uradimo u Nišu, pa onda šaljete pacijenta za Beograd, pa onda Beograđani kažu – hajde mi to ponovo da uradimo. To su stvari koje su loše, koje koštaju budžet države Srbije, koje koštaju poreske obveznike.
Takođe sam želeo da skrenem pažnju i na potrošnju i neprihvatanje analiza iz privatnih laboratorija, iz privatnih institucija. Tu treba da se napravi izjednačavanje, pošto pričamo da hoćemo da izjednačimo državno i privatno zdravstvo i da omogućimo tom sektoru koji postoji da uđe praktično u naš državni sistem zdravstvene zaštite.
To su stvari koje sam danas želeo da vam kažem. Mislim da svi zajedno treba da shvatimo, koristim svaku priliku da kažem da SAD nisu najjače što imaju najjaču vojsku i najjaču ekonomiju, nego su najjače zato što od deset vodećih svetskih univerziteta imaju sedam na svom kontinentu i svojom zemlji, da je nešto što je najvrednije što Srbija ima nauka, to su ti profesori, to je to zdravstvo koje moramo da čuvamo. Profesorka Đukić, ponavljam i dva puta je citiram već, je rekla da naša deca, naši lekari se bez problema zapošljavaju. To je zadatak ove generacije političara da pokušamo da tu našu pamet zaustavimo, jer mnoge fabrike su prodate, mnoge fabrike su uništene. Dajte tu pamet koju imamo da sačuvamo, da ona leči građane Srbije, da ona pomaže nama, da ona vuče ovu Srbiju u prosperitet i u boljitak, a ne da olako gledamo kako oni prolaze i odlaze za Ameriku ili Nemačku koje oberučke prihvataju tu našu najpametniju decu.
Time ću završiti, sa molbom da se mnogo više pažnje posveti mladim lekarima, da im se omogući da ostanu u Srbiji, da im se omogući da lakše nakon završenog fakulteta dobiju posao i specijalizaciju. Hvala vam puno.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, na kraju smo današnjeg rada o izmenama Zakona o zdravstvenoj zaštiti i uglavnom je bila jedna dobra, konstruktivna rasprava kolega kako da svojim iskustvom i primerima pomognemo da se zakon poboljša i kako da se zdravstvena zaštita poboljša, što se tiče naših pacijenata, naših građana koji imaju neki zdravstveni problem.
Ono što je u raspravi bilo reči da je u prethodnom periodu bilo puno nepravilnosti, ja želim da pružim podršku aktuelnom ministarstvu da ispita sve te nepravilnosti finansijskog tipa i svih tih tendera koji su bili sumnjivi, jer konkretno Demokratska stranka ne želi da nosi breme, barem što se tiče sektora zdravstva. To je po meni jedna velika greška DS zato što nije tražila odgovornost u sektoru zdravstva i sektoru prosvete, nego je to prepuštala koalicionim partnerima.
Sa ovog mesta tražim da se ispitaju sve malverzacije koje su možda pod znakom pitanja. Ja lično sumnjam na neke tendere, sumnjam na neke donacije iz inostranstva koje su od 2000. godine ušle, gde su one završile, da li su završile u privatnim klinikama, da se ispitaju sve liste čekanja, da se vidi da li su direktori određenih zdravstvenih ustanova i vlasnici nekih privatnih klinika i da krenemo zajedno sa nekom zajedničkom borbom protiv nekih anomalija u sektoru zdravstva, a i ima ih. Znači, ja vama potvrđujem da ih ima iz jednog rada u sektoru zdravstva i da se o takvim stvarima ne prepiremo.
Druga stvar, ministar je to potencirao. Mislim da je neko od kolega poslanika pričao. Mi jesmo siromašni, ali postoji mogućnost. Želim da pohvalim jednog direktora Univerzitetske klinike Tiršove. Skoro sam posetio tu ustanovu, vodeći jednog mog mladog Nišliju za operaciju srca u toj bolnici. Često sam tamo sa nekim urgencijama i mogu da kažem da ta klinika sada iznutra izgleda barem čistije. Ona spolja izgleda jako loše, u jako lošem je stanju, stara je, ali iznutra izgleda čistije. To je nešto što je domaćinsko ponašanje nekog direktora ustanove, tako da vam za to ne treba ministar, za to vam ne treba Skupština. Za to vam treba malo dobre volje, malo kreča i da sredite neke stvari koje su loše u mnogim našim bolnicama, a to je jedan pristojniji način lečenja naših građana u tim bolnicama.
Ja želim kolegu profesora Zorana Radojičića da pohvalim ovako javno u samoj Skupštini, jer se primetio jedan napredak u toj ustanovi, ali ću iskoristiti priliku da moje jedno mišljenje i zapažanje iznesem pred vas, a to je da naše bolnice jesu u lošem stanju, da nam je potrebno da možda u godinama koje dolaze napravimo jednu referentnu veliku univerzitetsku kliniku, dečiju kliniku, da bude sažeta i dečija interna klinika Tiršova, ali i Institut za majku i dete, da imamo jedan referentni centar na Balkanu koji će biti za ponos naše države i našeg naroda.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani ministre, kada pričamo o prosveti, kada pričamo o nauci, želim narodne poslanike da upoznam da je skoro objavljena lista deset najboljih univerziteta u svetu i da je od deset univerziteta sedam iz SAD. Sjedinjene američke države nisu najjače zato što imaju najjaču vojsku ili najjače oružanje, nego su najjače upravo zato što imaju najbolju …

O amandmanu je, nauka i prosveta.

Znači ono što moramo je da više pažnje damo našoj prosveti i našoj nauci, to je nešto što ne bi trebalo da se svađamo oko toga i ne bi trebali da se prepucavamo.

Želim da se složim sa kolegom Zoranom Babićem kada je pričao o jednoj elementarnoj stvari, neki su rekli da to nije tema, mislim da jeste, kao što sam rekao i ono u uvodu, jeste tema. Skandalozno je u kakvim uslovima deca idu u toalete i to treba da bude jedna nacionalna strategija, ne treba da bude nečija zasluga ove ili ove stranke. U pređašnjoj Vladi i predsednik Boris Tadić, i gospodin Dušan Petrović i ministar Žarko Obradović su pokretali tu temu.

Nije dobro kada se kaže – nemamo dovoljno para. Za tu decu moramo da imamo pare i trebamo da im omogućimo stvarno neke pristojnije uslove, ja sam iz Toplice i znam tu školu koju navodi gospodin Babić, nije samo ta škola, postoje i brojne škole gde ima puno problema sa toaletima. To treba da bude zajednička akcija, ne treba da bude sporenja, ne znam ko će reći nešto protiv takve inicijative i lično želim da kažem da to podržavam. Treba to konačno da se u radi i da nema sporenja oko toga.

Što se tiče amandmana, danas celog dana praktično pričamo o tome da li treba ili ne treba povući zakon, zalažem se da se pojačava podrška prosveti i nastavnicima koji edukuju i rade na obrazovanju naših mladih naraštaja i to je nešto što je naše najveće bogatstvo, mi smo siromašni za neke druge stvari, ali pamet imamo. Potrebno je mnogo više pažnje posvetiti prosveti i nauci.

Javno ću izgovoriti, na žalost možda i to je moja zamerka mojoj stranci koja je u nekim godinama kada je imala vlast nije tražila odgovornost u ovim resorima, resorima prosvete i zdravstva i to je prepuštala koalicionim partnerima, ali su ovo stvarno resori gde se pokazuje socijalna pravda. Pokazuje se način vođenja i način kako se ophodi prema tim ljudima. Ti ljudi u prosveti su nešto što moramo da poštujemo i da čujemo i da ne izdvajamo kada nekome dajemo podršku u nekom novčanom iznosu. Svi moramo da budemo svesni da moramo da zastupimo sve vidove nastavnika, profesora, u nekim amandmanima ste to ispravili. Morate da zastupite sve i da shvatite da oni stvarno rade u nekim lošim uslovima. Drago mi je što je jedan od tih amandmana obuhvatio predškolske ustanove i nadam se da će i visoka struka i univerziteti biti obuhvaćeni ovim amandmanom, jer svi živimo teško i to nije da neko živi bolje ili lošije.

Znači, naši građani teško žive, naša prosveta i nauka jesu u teškom stanju, ali uprkos tome oni bruse nešto što je dijamant a to su ta naša mlada i pametna deca. Zajedno treba da nađemo način kako ćemo tu decu da zadržimo u Srbiji da ona ne leče neku tuđu decu, da ostanu da leče naše građane, da oni svoju pamet ovde nakon nekih završenih specijalizacija i magisterijuma iz inostranstva, praktično primene u našoj zemlji.

Mislim da su neke stvari od opšteg interesa i ne bi trebalo da se lome koplja što se tiče toaleta, što se tiče podrške u prosveti. To je moja današnja diskusija povodom ovog amandmana. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovane koleginice i kolege, poštovani ministre, ovim amandmanom sam želeo da vam skrenem pažnju na nepravilnost koja je uočena, ali u međuvremenu je ispravljena, što se tiče visoke stručne spreme i što se tiče univerziteta. Ja to pozdravljam, ali u ovom amandmanu želim isto da vam skrenem pažnju i na loš standard zdravstvenih radnika, lekara, medicinskih sestara i svih onih ljudi koje ne vidimo, a koji pomažu u tom jedno zdravstvenom sistemu.

Znam da je tema danas samo prosveta, ali sam ovim amandmanom obuhvatio i prosvetu i želeo sam malo da skrenem pažnju o neophodnosti da se i za ovaj sektor više pažnje posveti, s obzirom da nijedna reforma nijednog društva, niti jedan ekonomski razvoj ne može biti ukoliko nemamo zdravu naciju, ukoliko nemamo sektor zdravstva koji je adekvatno nagrađen za svoj rad.

Pretpostavljam, možda će neko reći – pa, što vi to niste podigli kada ste bili? Želim da vam kažem da ja radim na Klinici u Nišu od 1993. godine i da su lekari i medicinske sestre primali platu 90-tih godina od tri nemačke marke lekari do manje od jedne marke medicinske sestre. Mislim da nije zdravstveni sistem stao, niti će ikad stati. Znači, primanja kao primanja nisu merilo pokretanja te jedne humane profesije, koja se zove zdravstvena struka, ali je želja da vam skrenem pažnju da se više pažnje mora posvetiti ovim nekim dobrim ljudima koji, nažalost, nose teret socijalne krize, ne samo ove Vlade, nego i prethodnih vlada i DS-a i SPS-a i nikada nisu stali u tom svom humanom radu i humanoj profesiji. Želja mi je da vam kažem da morate da nađete načina, neke stavke u budžetu da u skorijem periodu popravite taj jedan životni standard zaposlenih u zdravstvu. Hvala.

Poštovana predsednice, koleginice i kolege narodni poslanici, poslaničko pitanje upućujem i postavljam ministru Vujoviću šta je u programu budžeta za 2016. godinu namenjeno za grad Niš sa ciljem ekonomskog razvoja i smanjenja broja nezaposlenih?
Naime, drage moje kolege narodni poslanici, građani Srbije isto treba da znaju da u Nišu imamo 36 hiljada nezaposlenih koji su na birou i ukoliko se prati trend zapošljavanja u Nišu, koji ide od 500 do 700 zaposlenih u toku jedne godine, a kada sa druge strane imate 36 hiljada koji su na birou, onda kažem da vam treba više od 40 godina, znači, ako zapošljavate hiljadu ljudi, hiljadu radnika godišnje, trebaće vam 36 godina da zaposlimo sve ove naše Nišlije koji su na birou.
Želim da vam kažem da u Nišu ukupno ima 70 hiljada zaposlenih i od toga šest hiljada radi samo u privredi, da svi ostali rade u republičkim budžetskim ustanovama što je dodatno jedan veliki problem i pritisak i na funkcionisanje privrede.
Želim takođe da vam kažem da u Srbiji od 150 opština, 46 spada u izrazito nerazvijene opštine sa stepenom razvoja ispod 60% republičkog, a od toga 27 lokalnih samouprava spada u devastirana područja i njihov stepen razvijenosti je ispod polovine proseka u našoj zemlji.
Želim da vam kažem da se sve ove opštine devastirane praktično nalaze na jugu i na istoku Srbije. Želim da vam kažem da se grad Niš sastoji do pet gradskih opština, da od pet gradskih opština, četiri spadaju u nerazvijene gradske opštine i da su najpogođeniji regioni Pčinjski, Nišavski, Toplički i Jablanički region.
Takođe, želim da vam kažem da je regionalna razlika u Srbiji jedna od najvećih u Evropi, gde vam je Beograd jedan od najrazvijenih regiona, dok je jug i jugoistok Srbije najnerazvijeniji. Želja mi je da ministar Vujović više pažnje posveti ekonomskom razvoju juga i jugoistoka Srbija, posebno Niša, koji bi trebalo da bude pokretač razvoja jugoistočne Srbije.
Takođe, želim da pitam ministra Vujovića – da li je neko iz Privredne komore Niša bio u privrednoj delegaciji koja je posetila Rusiju? Da li je neko iz Privredne komore Niša, koja obuhvata Toplički, Pirotski, Nišavski okrug, koji ima najveći broj nerazvijenih opština, da li su u nekoj privrednoj delegaciji bili ljudi iz Privredne komore?
Takođe, pitanje i obaveštenje, praktično, ministru i građanima, da godišnje više od 150 hiljada ljudi u potrazi za boljim životom napušta svoje male sredine, napušta svoje lokalne sredine i to je pretežno iz jugoistoka Srbije, seleći se ka Beogradu, ka Novom Sadu, ka Nišu. Da li je strategija da u Srbiji imamo dva, tri velika grada, a da nam se Srbija prazni? Mislim da mnogo više pažnje treba posvetiti jugoistoku Srbije, svakom delu Srbije, ali ovde je najnerazvijenije područje i ovde nam treba najveća podrška. Niš kao grad koji vapi za jednom planiranom strategijom razvoja, znači, u Nišu su se menjale stranke, menjale vlasti lokalne, ali što se tiče lokalnog interesa Niša, tu se nismo delili. I dan danas u parlamentu Srbije sedi 12 poslanika iz Niša i nevezano da li su oni iz vlasti ili opozicije, šaljemo jedinstvenu poruku da Vlada Srbije mora u cilju bržeg i kvalitetnijeg razvoja države Srbije da posveti pažnju da jugoistok mora da bude u prioritetu ekonomskog razvoja naše države.
Ono čime ću polako završiti moje izlaganje, pitanje ministru Vujoviću – šta je u programu budžeta predvideo za 2016. godinu namenjeno za grad Niš, sa ciljem ekonomskog razvoja, smanjenja broja nezaposlenih koje sam spomenuo, da u Nišu ima 35 hiljada?
Još jedanput ću ponoviti podatak, ukoliko godišnje zaposlimo hiljadu građana Niša, trebaće nam 36 godina da zaposlimo ljude koji su trenutno na birou, a šta je sa mladima koji završavaju fakultete? Šta je sa ljudima koji dolaze na biro? Ovo traži jedan vrlo ozbiljan odgovor od ministra Vujovića i resornog ministarstva i da kada pričamo o izmeštanju pruge, kada nam ministri kažu – da, to je lokalni projekat, ne, to nije lokalni projekat, to je državna, međudržavna pruga koja prolazi i koja deli grad Niš. Potrebna nam je podrška Republike, kao što smo glasali ovde kredit za pravljenje zaobilaznice iz Beograda, kao što ste glasali za „Beograd na vodi“, treba nam podrška države da glasamo u ovom parlamentu za grad Niš i da se glas Niša čuje i da se ekonomski razvoj Niša stavi kao prioritet. Hvala.

Poštovani potpredsedniče, poštovana ministarka, dragi gosti iz Ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama je jedan jako važan zakon, zakon koji, pogotovo za Srbiju, reguliše jednu materiju koja je u tkivu našeg društva.
Nažalost, u Srbiji se vekovima alkoholom proslavlja rođenje deteta, alkoholom se, nažalost, i završava život na ovoj planeti i svaka sahrana, svako rođenje, svaka slava, svaki veseli i negativan događaj se vezuje za alkohol. Nažalost, Srbija je u porastu broja obolelih od alkoholizma, od ljudi koji konzumiraju alkohol. Ovaj zakon je dobar zato što kreće da reguliše jednu materiju koja je bila, nažalost, nepokrivena zakonskom regulativom.
Ja sam Nišlija, moje kolege narodne poslanike ću, a i građane Srbije, da podsetim na jednu veliku aferu koja je bila 1998. godine, tzv. „zozovača“ i trovanje rakijom od jednog mog sugrađanina koji je napravio alkohol mimo standarda pravljenja alkoholnih pića i u smrt odveo više od 43 osobe 1998. godine. To je po meni i tada već bio alarm za republičku vladu i za resorno ministarstvo da mnogo strožije vodi računa o tome kako se proizvode alkoholna pića, kako se distribuiraju ta alkoholna pića i kako se praktično građani Srbije nalaze u kontaktu sa tim pićima.
Ono što želim da vam kažem kao profesor medicinskog fakulteta je da je sve veći broj mladih koji konzumiraju alkohol i koji se odaju alkoholu, nažalost, i u krugu svoje porodice po prvi put dolaze u kontakt sa alkoholom, gledaju kako njihovi roditelji, njihovi dedovi konzumiraju alkohol. Smatrajući da je to nešto normalno i deca poprimaju te navike iz porodice, poprimaju te navike iz našeg društva, jer ako pogledamo i sve reklame na nacionalnim televizijama, pored uložaka, vi imate najveći broj reklama za pivo, neka žestoka pića.
Mislim da je dobro da mi proizvodimo i da radimo marketing, to je dobro za televizije, to je dobro za te kuće koje proizvode, ali mislim da moramo da krenemo jednu kampanju, pored ovog zakona koji vi donosite danas i predlažete poslanicima Skupštine Srbije, u jedan preventivni program da pored toga što predlažete da se vrši kontrola i zakonski regulišete proizvodnju alkoholnih pića, da vaše ministarstvo, da Ministarstvo zdravlja, da Vlada krene u jednu jako opširnu kampanju, kao što smo kao nešto malo krenuli protiv duvana, pa smo onda malo stali, pa smo doneli Zakon o zabrani pušenja, pa se ponovo puši, možda čak i u skupštinskim prostorijama, u bolnicama, školama itd, pa ne poštujemo sami taj zakon.
Mislim da treba jedna nacionalna kampanja o štetnosti alkohola, da to ne bude tradicionalno piće u Srbiji, da kažemo – živ si, zdrav si, hajde valja se, popi. Te stvari trebamo polako da iskorenjujemo, da pričamo građanima da je alkohol jako štetan, da se primenom i zloupotrebom alkohola oštećuje jetra, da se oštećuju krvni sudovi, da se oštećuje slezina, da se oštećuju mnogi unutrašnji organi, od jednjaka, od želuca i svih ostalih koji mogu da dovedu do problema.
Ovim zakonom vi pravite jedan pomak, jednu lestvicu podižete, ali je potrebno da se ovaj zakon primenjuje, da se vidi kako će ovaj zakon funkcionisati u primeni na samom terenu. Potrebno je da znate da je alkohol mladima jako dostupan. Postoji Zakon o zabrani izdavanja alkoholnih pića maloletnim licima. Međutim, u svim gradovima videćete kako mladi lako dolaze u kontakt sa alkoholom, kako legalno kupuju, iako je Zakon regulisao da ne mogu da dođu u kontakt sa alkoholom.
Ono što želim u ime poslaničke grupe DS da vam kažem, jeste da alkohol jako teško narušava i fizičko i mentalno zdravlje. Po brojnim procenama stručnjaka iz ove oblasti, kaže se da skraćuje život od 15 do 20 godina. U Srbiji nije još uvek razvijena ta svest o alkoholizmu, o svim bolestima kojima može da doprinese primena alkohola. Alkoholizma podstiče huliganstvo. Alkoholizam podstiče brojna ubistva. Alkoholizam i primena alkohola podstiče silovanja, podstiče veliki broj saobraćajnih nesreća.
Pre desetak dana smo u ovoj Skupštini, poštovana ministarka, imali Zakon o zaštiti zdravstvenog stanja radnika u fabrikama. Gospodin Vulin je tu bio i ja sam tada istu to priču ime poslaničke grupe DS. Kada smo iz Ministarstva za rad i socijalna pitanja dobili podatak da je npr. u zapadnoj Evropi broj povređenih radnika znatno manji nego što je to na Balkanu, ja sam to tada povezivao sa zloupotrebom i konzumiranjem alkohola i na radu i u fabričkim postrojenjima. To želim i danas da kažem, da trebamo, pored strožih kontrola proizvodnje alkohola, da uvedemo strože kontrole i primene tih alkoholnih pića i u fabričkim pogonima i u preduzećima, republičkim i gradskim samoupravama, jer je to tako poprimilo jednu naviku da je to sasvim normalno da vi popijete, hajde da za dobro jutro, hajde za dobar dan, hajde živ si, zdrav si, valja se, muško si, popi itd.
Porast je i velikog broja žena koje konzumiraju alkohol, što je jako loše. Mislim da su ovo teme koje traže jedan jasan odgovor i brži odgovor republičkih vlasti. Vi odgovarate ovim zakonom na sprečavanje pravljenja alkoholnih pića koja bi mogla da odvedu praktično nekoga u neku bolest ili, ne daj bože, smrt, kao što je „zozovača“ odnela više od 43 građana Srbije u smrt. Kada pričam i o „zozovači“, mene interesuje i želim od vas da dobijem podatak da je ta afera bila 1998. godina, a da je tek 2002. godine uništeno 4.000 litara u Kruševačkoj toplani tog pića, ali da je 750 litara vraćeno tog otrova praktično, jer to nije rakija, to je otrov. Još su se dešavale još i neke krađe, pa su neke flaše te „zozovače“ praktično opet cirkulisale među građanima naše države.
Znači, kontrola mora da bude. Ja znam da imate mali broj inspektora koji bi mogli da kontrolišu i da pokriju celu teritoriju, ali mora da se radi na tome da se više ulazi u kontrolu proizvodnje alkoholnih pića. Kolega Marković je pre mene govorio upravo i o važnosti kontrole ne samo alkoholnih proizvoda koji će biti u prodaji, već čak i alkoholnih pića koje se proizvode za svoju upotrebu, a koji vrlo lako preko nekih rođendanskih ručkova ili slavskih večera mogu da dođu na trpezu i da se praktično drugi gosti odštete, ozlede i budu ugroženi možda nekim lošim pićem.
Ono što takođe želim povodom ovog zakona da kažem, jeste da je jako bitno, pored edukacije stanovništva, da roditeljima skrenemo pažnju da roditelji isto moraju preventivno da utiču na svoju decu i da se iz porodice dosta toga nosi, pa se nosi i ova sklonost ka nekom alkoholnom piću. Kada dete vidi roditelja koji puši i koji pije, njemu je to sasvim normalno, pa će i on u jednom trenutku kada poraste da bude sklon ka ovim porocima.
Želim isto da vam kažem da je, nažalost, Srbija i srpsko stanovništvo jedno od bolesnijih nacija u Evropi za mnoge hronične i nezarazne bolesti, kao što su kradiovaskularna oboljenja, kao što su maligna oboljenja. Faktor rizika za sva ova stanja, koja nažalost pogađaju našu naciju, je upravo i alkohol. Ta supstanca koja je kod naš baš ovako prihvaćena i o kojoj se ništa loše ne priča. Sam ovaj zakon je pobudio pažnju javnosti u smislu da je ovo sada zakon koji će nešto sprečiti. Ja bih bio presrećan kada bi stvarno mogla da se spreči uopšte proizvodnja i da Srbija bude bez alkohola, to bi bilo nešto sjajno, ali to ne možemo. Ali, možemo da napravimo mogućnost da se kroz porodicu isto šalje poruka. Na vama je kao republičkoj izvršnoj vlasti da radite jednu nacionalnu kampanju o štetnosti alkohola i duvana, ali je svakako i poruka srpskim porodicama da se odbaci taj kult pića koji je kod nas uvrežen praktično, kao što sam rekao, od rođenja do smrti. Bukvalno i loše i lepe trenutke vezujemo sa alkoholom.
Ponavljam da smo u Evropi među vodećim zemljama po bolesnima od kardiovaskularnih oboljenja, po smrtnosti od kardiovaskularnih oboljenja, po procentu oboljevanja od malignih oboljenja svih organa. Evo, kao profesor vam pričam, a ne kao poslanik, to je jako loša kombinacija, duvan i alkohol. To povećava procenat malignih tumora. Znači, mi pričamo o osiromašenom uraniju, a u principu imamo nešto što svakodnevno samostalno konzumiramo, taj alkohol i te cigarete. Pažnja javnosti je bila oko odluke Svetske zdravstvene organizacije o štetnosti slanine i crvenog mesa. Ja ću vam reći da je ovo mnogo veći i opasniji faktor rizika, alkohol i cigarete. Građani koji se sada malo i šale na račun odluke Svetske zdravstvene organizacije o konzumiranju slanine, treba da znaju da su alkohol i cigarete mnogo opasniji nego konzumiranje slanine. Znači, od slanine vam neće ništa toliko faliti, koliko će vam faliti od cigareta i od alkohola.
Ja ću polako privesti kraju moje obraćanje vama, sa željom da se uđe mnogo više, a ovo je jedan korak napred svakako, koji se čini pričom o ovom zakonu, samom pričom o ovom zakonu i pričom o kontroli proizvodnje alkoholnih pića, jer u Srbiji stvarno svaka kuća, pa i moja kuća, moj pokojni otac, moj deka i pradeka, svi u mojoj porodici su pravili i konzumirali ta pića. Prosto je sramota da jedna porodica nema praktično svoju rakiju. Ja nemam više nameru da nastavim tu tradiciju. Mislim da treba da vodimo mnogo zdraviji živote, da se posvetimo vežbanju, zdravijoj hrani i da alkohol, kao što ga sprečavamo zakonskim rešenjima, da šaljemo poruku jedne preventive, jedne zdravije nacije, jer svaka vlada koja će biti u Srbiji će reći da želi ekonomski razvoj.
Ja vam kažem kao lekar, u ime poslaničke grupe DS, da reforme ekonomskog razvoja ne može biti ukoliko nemate zdravu naciju. Srpska nacija je, nažalost, u velikom problemu zbog mnogo velikog broja bolesti od kojih bolujemo. Znači, zajednička borba, rad, preventiva i edukacija i iz porodice i iz izvršnih vlasti, da sprečimo procenat oboljevanja naših građana. Hvala vam puno.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministarka, gosti iz ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, želim da podržim amandman i da se složim sa diskusijom koleginice Čomić, kolege Bradića i kolege Karića.
Želim da kažem da u Srbiji mi sve više sečemo šume. Uopšte ne vodimo računa o šumama i ja uporno pričam da moramo zakonski da obavežemo sve te ljude koji seku šumu, koji iseku jedno stablo, da zasade novo stablo. To je nešto što moramo zakonskim putem da regulišemo.
Kolega Bradić je pričao da je u Srbiji sve veća ekspanzija proizvodnje nameštaja, ekspanzija proizvodnje i seče šuma i evidentno je da je to dobro za našu industriju, ali nije dobro za našu ekologiju, nije dobro za naše zdravlje i zato moramo da negujemo šume, da sadimo šume, a pogotovo što je trend u Srbiji da se građani Srbije najčešće greju na drva. I to je nešto što je jako loše. U 21. veku vi i dalje imate u centru Niša i u centru Novog Sada, pa i u Beogradu, građane koji se greju na drva. Nigde u Evropi, nigde u Americi nemate da se građani greju na struju ili da se greju na drva. Greju se na gas ili na centralno grejanje. U Srbiji je to problem zato što su računi za centralno grejanje nenormalno visoki i građani se i dalje greju na drva. To je loše. Znači, prvo, seku šumu, neplanski. Drugo, zagađenje gradova je sve veće. Respiratorne bolesti u urbanim sredinama su sve veće i ovo iziskuje jednu veću brigu države, a pogotovo vašeg resornog ministarstva, gde bi trebali zakonski da regulišemo da svako ko poseče jedno drvo ima obavezu da zasadi dve mladice, dve sednice, koje će godinama da rastu.
Znači, moramo da vodimo računa o našim pokoljenjima, o našoj deci, unucima, o tome u kakvoj će Srbiji oni da žive, kakav će vazduh da dišu. Nažalost, sve lošiji vazduh dišemo. To vam kao lekar govorim. Takođe, sve je veći broj respiratornih oboljenja, sve je veći broj i astme i bronhitisa i alergijskih stanja. Znači, dajte da razmišljamo planski, pametno.
Naši preci su porasli u šumama. Oni su negovali šume. Ako težimo ka Evropi, ta Nemačka najviše vodi računa o šumama. Pogledajte, prođite ulicama Berlina. Svaka sadnica, svako stablo ima svoju registraciju, svoju tablicu. Tamo da posečete drvo – morate da dobijete milion dozvola. A kod nas, ako se ne sviđa komšiji neko drvo, on će da ga poseče, ne sviđa se nekom predsedniku opštine neko drvo, on će da ga iseče bez problema.
Znači, ovom problemu zakonski treba da posvetimo malo više pažnje. Ja vam ukazujem na to kao lekar, kao građanin ove države, da imamo neplansku seču šuma, da imamo nebrigu, da niko ne vodi računa šta ćemo mi da dišemo kroz koju godinu, kakav vazduh dišemo. Šume su prečišćivači naših pluća, pluća gradova, a nažalost, u gradovima, i Nišu, Novom Sadu i Beogradu, a pogotovo u manjim sredinama, ljudi se i dalje greju na drva, zato što je to najjeftinije grejanje. A to nije normalno. Prvo nije normalno zato što smo posekli srpske šume, a drugo zato što zagađujemo gradove i dišemo loš vazduh. Znači, dajte da zakonski regulišemo – jedno drvo ste posekli, morate da zasadite dva. Dajte da olakšamo priključenje građanima većih gradova na daljinsko grejanje i da te cene grejanja budu pristojne, a ne ovakve kakve jesu trenutno u Srbiji. Hvala vam.

Poštovani potpredsedniče, poštovani ministre, gosti iz ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, dobro je da pričamo o ovom amandmanu, dobro je da pričamo o članu ovog zakona zato što on ima za cilj da vodi računa o zdravstvenom stanju naših radnika i naših građana.
Lično mislim i to sam u ime poslaničke grupe DS pre dva dana i pričao kada smo pričali o tome, da bi trebalo da uvedemo obavezne sistematske preglede za sve zaposlene, kao što je SFRJ imala obavezne lekarske preglede i zdravstvena situacija u našem stanovništvu je tada bila znatno, znatno bolja. Ovo bi bila jedna obaveza gde bi muškarci i žene preko pedesete godine, pogotovo žene, obavezno slali na preglede dojke i na preglede grlića materice, kao najčešće organe za oboljevanje od malignih oboljenja, a muškarce na pregled pluća i na pregled debelog creva, kao organe gde se najčešće javlja maligni procesi.
Nažalost, Srbija je po oceni evropskih institucija u vrhu evropske liste po oboljevanju od malignih oboljenja i kardiovaskularnih oboljenja. Pa, da li je radno mesto zaposlenog više ili manje rizično, mislim da bi najbolje bilo da zakonskim rešenjem, moguće da to ne bi moglo iz vašeg delokruga rada, ali zajedno sa Ministarstvom zdravlja, da se nametne obaveza zaposlenima, tj. kolektivima republičkim ili gradskim preduzećima da svoje zaposlene jednom godišnje obavezno sistematski šalju na preglede i da se kontinuirano radi skrining pregled naših građana, naših radnika. Ja vam garantujem da bi za dve, tri godine imali znatno manji procenat smrtnosti od kardiovaskularnih oboljenja, znatno manji rizik i procenat smrtnosti od onkoloških oboljenja.
Znači, zakonski regulisati, kao što je u Nemačkoj, kao što je u nekim zapadnoevropskim zemljama, obavezu poslodavca da šalje zaposlenog i da plati taj pregled zdravstvenoj instituciji gde ga on šalje. Hvala.

Poštovani potpredsedniče, poštovana ministarka, gosti iz Ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, ja želim da podržim amandman kolege i želim još jedanput u Skupštini Srbije da skrenem pažnju na ovu jako važnu temu. Ovo je problem koji grad Niš ima jako dugo. Nije ovo problem od ove godine, niti od ove Vlade, ovo je problem koji građani Niša imaju i ovo nema veze sa politikom.
Pruga koja prolazi kroz grad Niš preseca grad na dva dela i to na više od 12 pružnih prelaza. Bezbednost građana je jako ugrožena i ne prođe nekoliko meseci da ne čujemo da je neko od Nišlija stradao prelazeći tu prugu. Ukoliko se ova pruga elektrifikuje, ukoliko krenu da prolaze vozovi većom brzinom, ja se plašim da će bezbednost građana Niša biti još više ugrožena.
Mislim da ovde stvarno trebamo da imamo sluha i da zajedno sa gradskom vlašću, sa ljudima koji vode grad Niš republička Vlada nađe rešenje i način da se ovaj problem reši, jer je ovo problem grada Niša, drugog po veličini grada, koji je centar jugoistočne Srbije, grada koji treba da bude pokretač razvoja naše države na ovoj teritoriji, a ima jedan veliki problem. Nažalost, mnoge vlade su bile, mnoge stranke su vodile republičke vlade, dođe se do Niša, obeća se da će se rešiti ovaj problem, a malo ko je posvetio pažnju da se stvarno ovaj problem reši.
Ovo je jedan životni problem građana Niša i rešavanjem izmeštanja pruge ili skretanja pruge, postoje neke ideje koje je prethodno gradsko rukovodstvo zajedno sa vašim resornim ministarstvom, kada vi niste bili, bili su neki drugi ministri, radilo, da se napravi zaobilaznica za teretni i za putnički saobraćaj, da se napravi kod Železničke stanice „Crveni krst“ koja bi se povezivala sa Železničkom stanicom u Sićevu i time bi se praktično celokupan taj transport preusmerio na jednu drugu relaciju.
Ono što je najvažnije, jeste da se obezbedi bezbednost građana, jer vi znate i po istorijskim arhivima da je to prva pruga između Beograda i Niša i ona je jako stara, ona se nije menjala. Lepo je što se grad Niš proširio, povećao, ali ta pruga kada je pravljena bila je na periferiji Niša, a sada bukvalno kroz centar grada prolazi i zato zahteva stvarno jedno ozbiljnije rešenje i jedno jedinstvo.
Ministarka, grad Niš vode ljudi iz vaše stranke i grad Niš nema razloga da bude predmet političkog nadmudrivanja. Ovo je samo jedan apel da budemo jedinstveni i molim sve poslanike iz Niša, molim sve poslanike iz jugoistočne Srbije da nam pomognu da zajedno radimo sa vašim ministarstvom, sa vama kao ministarkom i da nađemo najbolje rešenje, kao i sa gradonačelnikom Niša, gospodinom Perišićem, da nađemo rešenje da se ovaj problem bezbednosti građana Niša reši. Hvala vam puno.

Poštovani potpredsedniče, poštovani ministre, poštovani gosti iz Ministarstva rada, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama su zakoni koji su jako važni, koji regulišu prava praktično i zaštitu naših zaposlenih u našim preduzećima, u našim firmama, i zakon koji moramo vrlo pažljivo i nakon rasprave u parlamentu da sprovodimo u mesecima i godinama koje će biti pred nama. Kao što je i iz samog ministarstva rečeno da je zadnji zakon ovde bio 2005. ili 2006. godine, pa se nekim članovima zakona nije implementirao, potrebno je da svaki zakon bude implementiran u korist naših građana.
Kada pričamo o bezbednosti naših radnika, naših građana koji su na poslu, jako je važno da kažemo da su povrede na radu i oboljevanja vrlo česta i da ona ometaju i prekidaju proizvodnju, dovode do nižeg dohotka samog zaposlenog, dovode do nižeg dohotka njihove porodice i dovode do nižeg dohotka naše države, našeg nacionalnog društvenog proizvoda, našeg budžeta. Ono što je jako važno, jeste da shvatimo da kada se Ekonomski samit dešava u Davosu, da između ostalog te neke mudre ekonomske glave raspravljaju i o zdravstvenom aspektu radnika u mnogim zemljama i mnogi kapital neće ući u zemlju gde imate veliki procenat povrede radnika, niti će ući u zemlju gde imate veliki procenat oboljevanja od određene bolesti, da li je ona uzrokovana nekim noksama na radnom mestu ili je faktor rizika koji zaposleni ima u svom privatnom životu.
Ono što želim da, nažalost istaknem, je da su građani Srbije na neslavnim prvim pozicijama u Evropi po oboljevanju od kardiovaskularnih oboljenja, po smrtnosti od kardiovaskularnih oboljenja, velika stopa oboljevanja od malignih oboljenja, velika smrtnost i stopa smrtnosti od malignih tumora koje moramo da analiziramo i da nađemo razloge nastanka svih tih oboljenja koja odnose naše građane, zbog kojih oni oboljevaju, zbog kojih su oni radno manje sposobni nego zdravi radnici koji rade u kolektivima. Da vidimo da li u nekim sredinama se nisu ispoštovala njihova prava. Da li u nekim sredinama u radnim zajednicama nije došlo do adekvatne zdravstvene zaštite zaposlenog u nekoj fabrici.
Postoje brojne nokse. Kao profesor medicinskog fakulteta mogu da vam kažem da te nokse mogu da nanesu štetu na zdravlje našeg pacijenta ili našeg zaposlenog. Pa, onda mogu da vam kažem da u brojnim fabrikama imate buku kao faktor rizika, buku kao, u procesu proizvodnje se stvara. Međutim ovaj zakon isto tretira zaštitu od tih noksi i ja bih voleo da stvarno građani Srbije, radnici koji rade u takvim sredinama gde se proizvodi velika buka budu zaštićeni jer buka može da ošteti sluh, da li za jedan kraći vremenski period ili trajno. Time se umanjuje praktično sposobnost zaposlenog da komunicira, smanjuje njegovu produktivnost, kao jedan noks, evo govorim vam iz struke da je i proces lečenja takvog radnika znatno skuplji i mnogo je lakše ulagati u preventivu, ulagati u opremu, zaštitnu opremu radnika koji rade na takvim mestima.
Kada govorimo o hemijskoj štetnosti brojnih noksi, to je takođe faktor rizika, o vibracijama, o zračenju, o toploti, o prašini koja je u nekoj radnoj zajednici. Mnogi naši zaposleni ne vode računa i o tom jednom aspektu, a ta prašina koja je oko njih dovodi do brojnih alergijskih reakcija na organizam, da li od alergijskog renitisa ili do nekih zapaljenja pluća, bronhopneunomija do nekih traheita, laringita i ostalih stvari koje mogu da dovedu do problema u zdravstvenom stanju našeg radnika.
Ono što sam našao kao podatak, a i vi navodite iz Ministarstva rada i u ovom zakonu, da je stopa povrede radnika u zemljama bivših socijalističkih republika i bivše istočne Evrope i bivše istočne ekonomije oko deset hiljada na sto hiljada radnika, a da je stopa smrtnosti 13 na sto hiljada radnika. To jasno ukazuje da je ovo veliki procenat i da moramo da povedemo računa zašto je to prisutnije u zemljama Balkana negu zapadnoevropskim zemljama.
Volim da podelim sa vama jedno moje razmišljanje, da nije možda alkohol predmet smanjene sposobnosti zaposlenih u nekim kolektivima? Srpska tradicija je da i lepe i tužne trenutke vezujemo za alkohol. Nažalost, kao lekar sam dobro informisan i nažalost suočen sa pacijentima koji konzumiraju alkohol, koji rade na određenim mestima u firmama i gde su puno puta bili praktično samopovređivani zato što su bili pod dejstvom nekog alkohola.
Ono što je naš predlog je da se pooštri kontrola upotrebe alkohola u republičkim i gradskim preduzećima u cilju bezbednosti na radi ali u cilju zdravstvene zaštite naša nacije. Nažalost, alkohol je u Srbiji nešto što je tradicija. Ja jesam Nišlija ali vodim poreklo iz Toplice gde je dobar dan da popijete rakiju u ranim jutarnjim satima, e pa to nije dobro. Evo, želim kao Nišlija, ali kao Topličanin da kažem da to nije dobro i da te neke naše navike moramo da menjamo zarad poboljšanja zdravstvene situacije naše nacije jer je ona nažalost ugrožena. Na početku izlaganja sam rekao da smo nažalost u Evropi po prvim nekim pozicijama iz kardiovaskularnih i malignih oboljenja, a uz cigaretu alkohol je jedan od dobitnih kombinacija, nažalost, za nastanak jako teških malignih stanja.
Ono kada u zakonu navodite kontrolu prodaje prehrambenih proizvoda, želim da u ime poslaničke grupe kažem da je to i ta kako potrebno, ali i želim da isto istaknem da je više nego evidentno da je bitna kontrola prehrambenih proizvoda ali da je takođe bitna i prodaja i predaja tih prehrambenih proizvoda u ruke naših građana, šta mi to jedemo, kako jedemo, da li je to sanitarno ispravno. Da li je normalno da u brojnim kioscima radnica koja spremi pljeskavicu uzme novac od vas, vrati vam kusur, stavi lepinju, stavi pljeskavicu i ujedno sa svojim rukama koje su dodirnule novac, koji je jedan od najprljavijih, praktično, elemenata koji promeni brojne ruke, brojne neprane ruke, je prenosilac kliconoštva i zato je potrebno da se zakonski sankcioniše svako ko, a to je kao predlog da se sankcioniše svako ko vrši prodaju i distribuciju, praktično, hrane, a i u kontaktu je i sa novcem. Znači, to je malo i rad na kulturi tog našeg sektora, ali ujedno i obaveza države da promoviše i da kažnjava suprotan način, ono što sam vam izneo.
Ono što kao poslanička grupa želimo da damo predlog, a to je da u nekom vremenu koje dolazi zakonski regulišemo, da zakonski obavežemo zaposlene u republičkim preduzećima, u gradskim preduzećima da budu u obavezi da dolaze na sistematske zdravstvene preglede. U višoj SFRJ su to bili regularni i normalni pregledi, sada manji procenat preduzeća organizuje sistematske preglede za svoje zaposlene. Smatramo u našoj poslaničkoj grupi da je to jako bitno. Jako bitno, jer je najvažnije i najlakše ulagati u preventivu, u preventivu tako što ćete zaposlene koji su u brojnim fabrikama ili pogonima izloženi brojnim noksama koje mogu da naruše njihovo zdravstveno stanje, da jednostavno, obavezno jednom godišnje oni moraju da dođu da pregledaju svoje zdravlje.
Ono što jeste predlog i pored tih štetnih noksi koje nose njihova radna mesta, to je da kada ozbiljnim pristupom priđemo ka zdravstvenoj zaštiti naših zaposlenih jeste da obavežemo i da sve žene posle 45 godine moraju da imaju zdravstvenu zaštitu u smislu pregleda dojke, ultrazvučnih pregleda, mamografskim pregledom, ginekološkim pregledom kao i pregled grlića i tela materice, kao najčešćih organa kod žena koje mogu da budu faktori nastanka malignog oboljenja. Kod muškarca su to pluća, obavezno proveriti sistematskim pregledom i debelo crevo. Nažalost, mi smo kao muškarci skloniji ovim organima za nastanak bolesti, a nežniji i pametniji i jači pol je nažalost sa ovim organima koje sam nabrojao skloniji ka nastanku malignog oboljenja pa mislim da bi to jedan sistematski, zakonski sistematski regulisan pregled rešio i pomogao.
Navodi se i u zakonu utvrđivanje opcije za uvođenje posebnog osiguranja od povreda na radu i profesionalnih oboljenja. Mislim, da je to nešto što jeste dobro i da u ovoj krizi kada je loša ekonomska situacija, kada su naši fondovi dosta ispražnjeni, mislim i na RFZO da u nekim segmentima ne može da se odgovori pravovremeno i adekvatno za neka oboljenja. Mislim, da je isto to jedno rešenje da se dopunskim nekim osiguranjem, pogotovo visoko rizične profesije dodatno osiguraju kako bi one imale i zdravstveno osiguranje, ali i jedan bon, jedan finansijski fond koji bi ukoliko bi oni imali nesreću, povredu ekstremiteta ili bili trajno ili privremeno onesposobljeni da imaju iz tog fonda mogućnost podrške njima pošto ne rade da ishranjuju svoju porodicu i njih lično.
Ono što je jako bitno da se vrši kontinuirana edukacija zdravstvene zaštite u fabrikama. Ja sam 1968. godište, sećam se imali smo, praktično posete kao osnovci brojnim radničkim zajednicama, kolektivima, fabrikama, i tada mogu da kažem je bila mnogo bolja, po meni, bolja vidljivost opasnih materija na zidu fabrike, da je bilo više reči u medijima o preventivi na radnom mestu. I to je nešto što bi trebali ponovo da radimo.
Ponavljam, upravo iz poslaničke grupe dolazi poruka da je preventiva ključ jeftinijeg zbrinjavanja praktično, to je i ekonomski isplativije, ali je mnogo bolje za samog radnika i za samog pacijenta da ga na početku osigurate, da ga na početku obezbedite i da ga što lakše edukujete za rad na određenom opasnom mestu.
Ono što još uvek u Srbiji nažalost ne postoji, to je jedinstveni registar povreda na radu. To je nešto što bi trebali da radimo. Naša medicina rada dobro radi svoj posao i dosta se mi razlikujemo od drugih nekih zdravstvenih sektora gde smo mi razvili taj sektor medicine rada. Mi smo razvili i fakultet zaštite na radu u mom rodnom Nišu, postoji takav fakultet koji dosta doprinosi poboljšanju zdravstvene zaštite zaposlenih i ja vas upućujem da ih možda i više angažujete, profesore sa tog fakulteta koji i te kako mogu i pravno, a i stručno da pomognu u poboljšanju ove zakonske regulative i zdravstvene zaštite naših zaposlenih.
U članu 15. – način pružanja prve pomoći, vrsta sredstava i opreme koji moraju biti obezbeđeni na radnom mestu jeste dobra stvar, ali ja vas pitam da li mi možemo da obezbedimo baš sve za pružanje te prve pomoći.
Da li mi možemo da izedukujemo kadar u svim tim fabrikama koje rade te opasne poslove? Mislimo da je to dobra stvar, ali u zapadnoj Evropi u parkovima imate defibrilatore, u svim fabričkim jedinicama imate opremljene, gde su veći kolektivi i zdravstvene službe.
Tako da, ovo je nešto što je zadatak za sve nas da razvijamo, mi jesmo siromašni, ali da pametno trošimo taj novac i da ga usmeravamo stvarno na brzom zbrinjavanju povreda naših zaposlenih, ali opet ponavljam, predlog poslaničke grupe Demokratske stranke da je preventiva nešto što je jako važno i da ne dođe do tragedije, da ne dođe do same povrede.
U članu 18. navodite da je poslodavac koji izvodi radove na izgradnji objekata u skladu sa propisima o bezbednosti i zdravlju na radu o privremenim i pokretnim gradilištima, dužan da izradi propise na elaborat o uređenju gradilišta, itd, itd.
Ono što smo svedoci da se zemlja razvija, da se mnogo zida, da se mnogo gradi, nešto što je tabu tema u Srbiji, ne u ovoj Vladi, to je unazad možda 30-40 godina, to su trafo stanice. Postavljam pitanje o bezbednosti i zaposlenih, ali i građana Srbije koji su blizu trafo - stanica, ne pored električnih kablova, nego upravo pored trafo stanica.
Nažalost, lokalna samouprava je u Nišu i u brojnim sredinama u želji da dobije neki dinar kroz te građevinske dozvole, izdaje u nekim situacijama i dozvole sa nekim čudnim rešenjima i postavljanja i trafo stanica i onih antena za mobilne pretplatnike, itd.
Reći ću vam čak i na svom ličnom primeru da su se neki naučnici u Gradskoj skupštini, čak u mandatu Demokratske stranke setili pa su stavili trafo stanicu pored moje porodične kuće, na pola metra od porodične kuće, ubeđujući me da to nije opasno.
Pa ja vam kažem kao lekar, da to ne sme biti tabu tema, nema puno podataka o štetnosti ili neštetnosti, ali vam mogu reći da ona proizvodi elektromagnetno polje. Elektromagnetno polje može da deluje štetno na ćelije, mi smo sastavljeni od ćelija, svaki naš organ je sastavljen od ćelija. Potrebno je da mnogo ozbiljnije sagledamo ovaj slučaj.
Moj prvi komšija je oboleo od leukemije, pa postavljam ja tu pitanje – da li je možda i ova trafo stanica razlog nastanka ovog teškog oboljenja?
U Elektrodistribuciji ko god bio na vlasti, SPS, DS, SNS, svi će vam reći ne, to nije, ali ja vam kažem ona pravi elektromagnetno polje, ona pravi buku, ona ima radioaktivno ulje koje se skladira ispod takvih trafo stanica.
Da li mi imamo kontrolu i kada radnici postavljaju te trafo stanice, i da li mi imamo adekvatnu zaštitu da kažemo da li je to štetno, i ako jeste štetno, da ga izolujemo.
Trafo-stanica koja je pored moje kuće, ja sam proveravao, pored moje porodične kuće je na pola metra od moje stambene jedinice, koja nije obezbeđena. Znači, to su stvari, govorim vam iz ličnog primera, niste vi bili tada na vlasti, bili su neki naučnici iz moje stranke.
Ja hoću na svom primeru da kažem, da moramo da otvorimo oči, da se ne preganjamo, nego kada pričamo o jedinstvenom interesu naših građana o jedinstvenom interesu naših zaposlenih, gledamo a da ne i da sankcionišemo, ukoliko je neko, na mom primeru, uzeo procenat pa dozvolio tako nešto što nije dozvoljivo nigde u svetu, da stavite, iz suprotnog pravca pravite stambenu zgradu, da stavite pored neke stambene jedinice, porodične kuće, da stavite trafo-stanicu.
Ja sam jako ogorčen povodom toga, jer vidim u pojedinim kvartovima Niša, kvartovima Beograda da samo niču kao pečurke te trafo-stanice.
Izvinite, na kraju ovog govora, jesam bio malo emotivniji, zato što jedan miran kvart, jednu porodičnu kuću moje bake i deke, mojih roditelja koje sam ja nasledio su uzurpirali veliki magovi koji dodeljuju te dozvole, ne govorim ništa protiv distribucije, ali govorim o nekim procentima, o nekom kriminalu koji se dešava i u lokalnim samoupravama pri odobravanju takvih dozvola.
Privešću ovaj govor kraju tako što ću još jednom poslati poruku poslaničke grupe DS-a, da je jako važno razmišljati o godišnjim sistematskim pregledima zaposlenih radnika, kako bismo u samom početku primetili bolest, primetili promenu na nekom od organa i tako na najlakši način sprečili teže posledice i na najlakši način, sa ekonomske strane smanjili štetu u tom ekonomskom delu.
Završavam, rast ekonomski prati zdrava nacija, srpska nacija, srpski narod, a on je nažalost godinama, pod sankcijama, izolacije, nemaštine, doveden u jednu priliku da preživljava jedva, da brojne bolesti za koje smo smatrali da su iskorenjene, ponovo se javljaju, da smo bolesniji nego nekih godina, osamdesetih ili sedamdesetih godina, tako da je potrebno preventivom doći do poboljšanja zdravstvene situacije i zdravstvenog stanja naše nacije. Hvala puno.

Poštovana predsednice, koleginice i kolege narodni poslanici, želim da kroz kraći izveštaj o poseti opštini Negotin i istoku Srbije, zajedno sa narodnom poslanicom Aidom Ćorović, da saopštim probleme građana opštine Negotin i da skrenem pažnju na neke probleme koje smo mi uočili kao narodni poslanici u toj sredini.
Naime, u razgovoru sa predsednikom opštine Negotin, gospodinom Jovanom Milovanovićem, dobili smo podatak da u opštini Negotin živi nešto oko 40.000 građana, a da od toga, 12.000 građana živi i radi u inostranstvu, da je prosečna starost građana negotinske opštine nege oko 60-61 godine. Ovo su podaci koji bi trebalo sve da nas zabrinu kao ozbiljnu državu i da povedemo više računa za ovu sredinu, odnosno za istok Srbije.
Želim da vam kažem da smo u razgovoru sa predsednikom opštine, a obavili smo i razgovor sa rukovodstvom zdravstvenog centra i doma zdravlja, da smo napravili razgovor sa građanima opštine Negotin i iz tih razgovora, postavljam jedno zajedničko pitanje republičkoj Vladi, da li može da popravi, poboljša, infrastruktura u istočnoj Srbiji? Odnosno putevi od Knjaževca, Zaječara, ka Negotinu i Kladovu su u jako lošem stanju i građani ove sredine mole republičku Vladu da se barem presvuče taj sloj asfalta, zato što se dešavaju mnoge saobraćajne nesreće, mnogi ljudi ginu na ovoj relaciji i to je jedna molba. Nije samo za ovu Vladu, to su bila pitanja i za neke ranije Vlade, ali ta deonica istočne Srbije iziskuje stvarno jednu brigu i pažnju da se to popravi.
Drugo pitanje koje građani negotinske opštine postavljaju Vladi je, da li može da se sredi granični prelaz sa Rumunijom preko Đerdapa 2, s obzirom da je on skoro otvoren i da je dobro što je otvoren, da povezuje dve susedne prijateljske zemlje i olakšava komunikaciju građana Rumunije i Srbije, ali građani Negotina kažu da je tamo trava malo više zarasla, da je pristup tom putu na samom Đerdapu 2, na samom graničnom prelazu, u lošem stanju i da se sa malom investicijom to može popraviti. To je jedno drugo pitanje.
Kao treće pitanje, i ide isto republičkoj Vladi, svedoci smo velikih poplava koje su zadesile našu državu u prošloj godini, a u ovoj godini to nije bilo baš tako, ali ova opština i ovi građani imaju probleme sa nekoliko pritoka reka i to je potrebno, odnosno sanacija rada na bujičnom vodotoku Sikolske reke kroz selo Mokranje u opštini Negotin. Sikolska reka je leva pritoka reke Timok i u više navrata je plavila seoska domaćinstva, poljoprivredne površine u ovoj sredini i potrebno je da se uradi sanacija korita ove reke.
Potrebno je da se uradi i sanacija radova na bujičnom potoku Kameničke reke kroz selo Mala Kamenica iz opštine Negotin. Kamenička reka i bujični tok desne pritoke Dunava koji se uliva kod naselja Novi Mihajlovac i u više navrata je plavila ta seoska domaćinstva i poljoprivredne površine i saobraćajnice.
Potrebno je izvršiti čišćenje korita reke od nanosa, rastinja i šiblja, radi ostvarenja proticajnog profila reke i poboljšanja propusne moći.
Takođe, potreba jednog zajedničkog i ulaganja i sagledavanja problema je i kod sanacionih radova na bujičnom toku reke Bulevice, kroz selo Urovica i reke Vratne kroz selo Vratna u opštini Negotin. Ovo su neki problemi.
Zadnji problem je sanacija radova na regulaciji čišćenja Rajačkog potoka kroz selo Rajac, opština Negotin. Svi mi znamo za Rajačke pivnice, za Rajac, ali i te neke male sredine imaju probleme.
Opština Negotin, dobio sam podatak i od samog predsednika opštine da dosta ulaže truda i rada u saniranju ovih posledica prošlogodišnjih poplava, ali mislim da je potrebno da i republička Vlada i lokalna samouprava pomognu koliko mogu da se poprave korita tih reka.
Ovim bih završio postavlja ova tri poslanička pitanja kroz jedan kraći izveštaj koji smo mi, Aida Ćorović, narodna poslanica i ja, uradili, sa željom da obilazimo opštine i gradove koji nemaju narodne poslanike, da se u Skupštini Srbije čuje njihov glas i potrebe građana ove sredine.
Hvala puno.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, gosti iz Ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, danas diskutujemo o jednom veoma važnom zakonu i današnji amandmani, kao i sam zakon, su dobri da pomognu našim građanima koji imaju problem sa sluhom. Ja mogu da kažem ka profesor otorinolaringologije da sam zadovoljan da imamo prilike da napravimo neki pomak i u ovoj oblasti.
Iskoristiću priliku dok je ministar tu da možda zajedno sa Ministarstvom zdravlja razmišljamo o uvođenju skrining programa za registrovanje oštećenja sluha kod novorođene dece, jer je to nešto što bi nas dodatno uvrstilo u klub razvijenih i dobrih evropskih zemalja i pomoglo bi mnogim našim bebama, tj. našim mališanima da se od samog starta registruje oštećenje sluha, kako bi moglo da se krene sa programom ugradnje kohlearnih implanata koji se u Srbiji rade u kliničkim centrima u Novom Sadu, Beogradu i Nišu i uspešno se oštećenje sluha leči sa tim implantima. Tako da, ovo je svakako dobra prilika da pričamo o ovoj temi i dobri su i amandmani.
Moja sugestija i prilika da u Narodnoj skupštini, kao otorinolaringolog, uputim jedan apel i jednu inicijativu, to je da Srbija iskoristi priliku da, vi zajedno sa ministrom Lončarom, pogledamo naše mogućnosti. Naši ORL centri su dobri, imamo dobre lekare, ali da se na ginekologiji gde se deca rađaju rade skrining programi, znači, da ako je rizična trudnoća. Mi smo u Nišu imali prilike da radimo jedan period, pa nam se taj aparat pokvario, da registrujemo decu koja na samom rođenju, znači par dana nakon rođenja, uradimo pregled sluha i ako ima oštećenja, mi imamo, znači Ministarstvo zdravlja ima program za ugradnju kohlearnih implantata, znači time se omogućuje normalan razvitak i sluha a nakon toga i govora.
Moja inicijativa je da se razmisli o nekom periodu. To ne košta puno, a taj skrining bi se sprovodio u kliničkim centrima, ova četiri velika klinička centra, i imali bi mogućnosti da deci kod kojih se registruje oštećenje sluha da hirurškom intervencijom mu popravimo, da ne bi u godinama, kada ne mogu da razviju sluh onda ne mogu ni da govore i dodatno im se onemogućuje, praktično, razvitak u jednu normalnu osobu. Hvala vam puno.
(Vesna Rakonjac, s mesta: Povreda Poslovnika.)

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine Vekiću, koleginice i kolege narodni poslanici, ne znam kako da počnem. Počeću ovako. Hipokrat, čuveni naš Hipokrat kome se zaklinjemo na lekarsku profesiju, pre više od dve hiljade godina je odvojio praznoverje od nauke. Šta je to sada u Srbiji, početak 21. veka i pričamo o imunizaciji i o štetnosti vakcina i štetnosti imunizacije?
Neću toliko daleko ići u prošlost. Reći ću vam da dolazim iz Niša, gde je prvi Pasterov zavod formiran na teritoriji Balkana 1900. godine, da je tada Srbija sa izgradnjom Pasterovog zavoda bila samo petnaesta zemlja koja je napravila Pasterov zavod posle Pariza, četrnaest godina posle Moskve i deset godina posle Njujorka. Tadašnja Srbija sa 80% nepismenog stanovništva je napravila Pasterov zavod zahvaljujući doktoru Mihajlu Markoviću i krenula u prosvećivanje građana Srbije i lečenje i obezbeđivanje zdravstvenog stanja naše nacije.
Ovo je urađeno u sastavu Moravke stalne vojne bolnice i tu su krenule da se prave prve animalne limfe i praktično prvi razvoj vakcina na teritoriji Balkana je bio u Nišu, bio je u našoj lepoj Srbiji.
Šta se sada to dešava početkom 21. veka? Neki ljudi prave pometnju, seju strah među roditelje, roditelji postaju uplašeni zato što slušaju da neka vakcina može da izazove multiplesklerozu, neka može šećernu bolest, neka autizam, neka Parkinsonovu bolest. Ja sam se svega i svačega naslušao i mogu da vam kažem da mi je jako žao da postoje ljudi koji seju strah, koji nas vraćaju u srednji vek, koji brukaju lekarsku profesiju, s obzirom da tu ime nekih lekara koji su bruka lekarske profesije.
Ja shvatam i razumem strah roditelja. I ja sam roditelj koji je vakcinisao dete, ali svaki roditelj želi dobro svom detetu. Ne postoji roditelj koji želi loše svom detetu. Kada dođe taj trenutak da dobije vakcinu, on čuje preko interneta, koji je najsavremenije i najmodernije sredstvo obaveštavanja, da neki tamo ljudi, koji pri tom nisu lekari, pri tom nemaju ni lekarske licence u Srbiji, pri tom ne znam ni ja gde već žive, pri tom ne znam koje teorije lečenja imaju, kažu – nemojte da se vakcinišete, nemojte da uzimate antibiotike, gledajte u Sunce, hodajte bosi. To su nadri lekari. Srpskim jezikom, srpskim zakonom, koji kažnjava te ljude, to su, dragi moji poslanici, dragi moji građani Srbije, to su nadri lekari koji moraju da dođu pod udar Krivičnog zakona, koji jasno tretira nadrilekarstvo, nadriapotekarstvo i koji jasno ukazuje da zakon mora da štiti građane Srbije, pogotovo za zdravstvenu populaciju naše dece.
Na nekim sednicama Odbora za zdravlje i porodicu ja sam ovaj vid kampanje koja je orkestrirana, koja je jasna, koja jasno ima nameru da nanese štetu najmlađoj populaciji Republike Srbije, nazvao jednim vidom državnog udara. Mnogi su se smejali na forumima, fejsbuk stranicama tih čuvenih lobija nadri lekara, pored vređanja i ismejavanja koje smo mi svi koji radimo nešto u interesu naše države, naše dece doživeli, da se tako nešto sada priča o vakcinama koje su počele da se daju, rekao sam, početkom 19. veka. Svako od nas je bio vakcinisan, pa nije dobio autizam, pa nije dobio Parkinsonovu bolest, pa nije dobio neku od tih bolesti, pa su naši roditelji bili vakcinisani, pa smo mi vakcinisali decu i gle čuda, u 21. veku neko priča da to može biti štetno. Da, može biti štetno. Zbog čega može biti štetno? Zato što smo iskorenili brojne zarazne bolesti.
Morate, građani Srbije, da znate da je vakcina civilizacijsko dobro, da je vakcina spasila više ljudskih života nego bilo koja druga medicinska metoda, bilo koja druga hirurška metoda, bilo koji lek, antibiotik, bilo koji citostatik. Imunizacija je spasila brojne narode od izumiranja.
Setite se variole vere koja je pogodila Srbiju, koja je raznela građane Srbije, kako smo se borili, kako je cela nacija bila vakcinisana za nekoliko sati, da ne kažem, za nekoliko dana i pobedili smo tu pošast koja se desila. Setite se nekih sada epidemija koje se javljaju.
Sada ja pitam, dolazim iz Niša, u Nišu je proglašena zvanična epidemija malih boginja, Institut za javno zdravlje je to proglasio, ko je sada tu kriv? Roditelji nisu krivi. Ja želim da vam kažem, roditelji nisu krivi. I ja sam pristalica da se roditelji ne kažnjavaju, nego ti šarlatani, nadri lekari, beli magovi, vračevi, baba vračke, ponovo se javljaju. Znači, srednji vek, ja sam mislio da smo ih ostavili u srednjem veku, da je sada medicina ta koja će da leči i koja će da bude primat zdravstvene kulture naše nacije.
Kraljevina Srbija je, krajem 19. veka, 80% nepismenog stanovništva počela vakcinisati. Srpska vojska je vakcinisala sebe i nije imala te posledice. Sada pričamo o nečemu što je stvarno, po meni, jedan veliki skandal.
Meni je drago što smo ovog puta u parlamentu nastupili jako zrelo zato što smo imali prilike nekih mesec i po, dva dana da zajedno radimo sa Ministarstvom zdravlja, sa Institutom za javno zdravlje, sa Lekarskom komorom, sa Srpskim lekarskim društvom, sa direktorima infektivnih klinika, sa vrsnim stručnjacima epidemiolozima, gde smo čuli različite komentare na ovu temu i gde smo mi, kao političari, ušli u jedan proces, moram da naglasim, stvarno zajedno. Ovo je poruka koja se šalje građanima Srbije da nema potrebe da budu uplašeni i da više ne veruju ovakvim nekim besmislicama koje se seju sa određenih Fejsbuk profila i određenih adresa, a ujedno apel i medijima.
Postoji Zakon o javnom oglašavanju koji jasno kažnjava ukoliko pozovete ljude koji nemaju lekarsku licencu, a koji pričaju o zdravstvenoj struci. Znači, to je nanošenje direktno štete preko nacionalnih sredstava javnog informisanja, iole neko ozbiljan može da tuži te medije zato što to rade. Postoji Zakon o javnom oglašavanju. Dajte da malo radimo pristojno.
Važno je da građani Srbije shvate da ovaj Predlog zakona nije nametanje obavezne vakcinacije. Želim da vam kažem da obavezna vakcinacija u Srbiji postoji jako dugo, da je to doneto u bivšoj SFRJ, da ona važi u svim bivšim jugoslovenskim republikama od Slovenije, Hrvatske, Bosne, Crne Gore i Makedonije. Sada to mediji pumpaju - danas se usvaja obavezna vakcinacija. Nije tačno. Obavezna imunizacija postoji i pre današnjeg dana je postojala. Današnjom raspravom, današnjim donošenjem ovog zakona se jasno samo još jedanput precizira da država stoji iza procesa imunizacije, da država stoji iza garancije vakcina, da država stoji iza procesa imunizacije dece i da ne može neko sada da kaže da država želi loše.
Pričaju, ja želim da vam kažem, ne mogu da poverujem da u 21. veku tako ladno neko može preko Fejsbuka to da izjavi, da postoji udružena delatnost Vladinih ministarstava sa poslanicima, sa lekarskim profesijama, sa lekarskim stručnim organizacijama, da se uništi dečija populacija u Srbiji. Ko normalan može to da kaže? Ja bih prvi bio protiv obavezne vakcinacije ili uopšte vakcinacije kada bi mi neko dao, kolega Đurić je pričao, jedan konkretno jasan, dobronameran zaključak, neki rad koji je publikovan od medicinske struke gde se kaže da to nešto nanosi štetu.
Mnoge vakcine postoje. Vi kada uzimate lekove postoje nus pojave. Mnoge vakcine imaju manji štetni efekat, nego obična tableta aspirina. Tableta aspirina može da vam izazove čir na želudcu, može da vam izazove refluks, može da vam izazove alergiju, znači znatno opasnije neke komplikacije. Pijemo aspirini svaki dan, ja sam ga popio jutros. Da li aspirin treba sada da bude tema, da mi pričamo o aspirinu?
Pri tom, želim da vam kažem, kada se neko poziva sa te strane, sa te necivilizacijske strane, da kaže – ne, nikako vakcine u Srbiji, kako je vakcina obavezna u Srbiji, mi želimo pravo izbora, mi hoćemo kao u Nemačkoj i kao u Engleskoj. Dragi građani Srbije, ja bih voleo da postoji da postoji zdravstvena kultura građana Srbije koja je ista kao u Norveškoj, Švedskoj i Nemačkoj gde je procenat vakcinacije 97% za mnoge vakcine.
Nažalost u Srbiji je ona pala na ispod 85%. Epidemiolozi kažu da je bezbednost naše nacije ukoliko se više od 95% dece vakciniše tokom godine. Ministar je rekao, izašao je, da smo mi za neke vakcine pali ispod 85%, pa se javljaju tako sporadično neke epidemije u Beogradu, u Vojvodini, sad i u mom Nišu. Opet pitam - ko će da bude kriv? Ti roditelji ne mogu biti krivi? Ti roditelji ne mogu biti krivi, nego država.
Država danas jasno staje iza toga. Poruka koja se šalje roditeljima je da ovo nije ništa novo, da država staje iza bezbednosti vakcine. Te vakcine koje primaju građani Srbije, tj. deca u Srbiji, se primaju i u Nemačkoj i u Francuskoj. To su isti proizvođači.
Ja bih još jedanput, to sam pričao i na Odboru za zdravlje i porodicu pričao, dodatno proveravao, mislim da to država Srbija radi, ali bih voleo da čujem i da se jasno kaže da te vakcine, koje se daju u Francuskoj i Nemačkoj, dodatno provere u Torlaku. Više puta proveravati, nema štete od toga. Da se jasno kaže građanima, vakcina je nešto što je jako dobro i što sigurno obezbeđuje kvalitetnije i bezbednije detinjstvo vaše dece.
Nijedan roditelj ne želi loše detetu. Svaki roditelj želi da njegovo dete živi duže od njega, da ima bolje detinjstvo nego što je on imao. Upravo kažem da je imunizacija proces koji obezbeđuje da se dete ne razboli, da dete ne dođe u situaciju da jednog trenutka postane bolesno i da njegov život bude pod znakom pitanja i da bude ugrožen.
Hoću da kažem da protivnici obavezne vakcinacije, tj. protivnici vakcinacije kažu – znate šta, mi mislimo da je su brojne zarazne bolesti iskorenjene i da je mnogo bolji princip onaj za koji se zalažu, a to je da dete spontano dođe u kontakt sa štetnim virusom ili štetnom bakterijom. To nije tačno. To je velika zabluda. To je opasna zabluda koja može koštati zdravlja ili života tog deteta. Znači, ko se tako ponaša, ponaša se jako neodgovorno i jako opasno za našu populaciju, zdravstvenu populaciju naše dece i zdravstveno stanje naše nacije.
Mogu da shvatim roditelje koji su protestvovali pre neki dan ispred Skupštine, tj. na Trgu radničkih saveta, koji su izrazili želju da vakcinacija bude slobodna i da se roditelji slobodno opredeljuju o tome. Znači, prvi bih bio za to kada bi postojala takva prosvećenost, kao lekar se srećem sa brojnim glupostima, i reći ću vam da i dalje postoje brojni nadri lekari koji koriste zlu situaciju, lošu situaciju bolesnih ljudi, koji brojne karcinome leče nekim melemima, nekim travama, čajevima, uzimaju pare tim ljudima i, nažalost, pogoršavaju im zdravstveno stanje. Postoje brojni nadri lekari, beli magovi po Srbiji, po unutrašnjosti Srbiji. Postoje u Beogradu, postoje u Nišu gde na zapaljenje srednjeg uva ili zapaljenje spoljnog ušnog kanala stavljaju beli luk, zejtin, za lečenje sinusa ti veliki nadri lekari, po forumima, leče tako što stavljaju morski krastavac i morsku dinju. Ljudi, 21. vek je. Rekao sam – Hipokrat je odvojio nauku od magije i praznoverja. Praznoverje se trenutno dešava u Srbiji. Praznoverje se šalje preko nekih Fejsbuk naloga.
Želim da vam kažem da je ovo jedna civilizacijska tekovina. Kamo sreće da postoje vakcine za neke neizlečive bolesti. Kamo sreće da postoje vakcine za brojne karcinome. Kamo sreće da postoji vakcina za AIDS. Bili bismo mnogo srećniji, mnogi naši ljudi bi bili izlečeni i ne bi pričali ovako kako sada pričamo.
Pozivam vas još jedanput da jasno svi pošaljemo poruku ohrabrenja roditeljima, da ne treba da brinu, da država danas jasno, više nego jasno, staje iza bezbednosti vakcine i da sve odgovornosti, što se tiče vakcinacije, preuzima država. Znači, nema potrebe da roditelj potpisuje bilo šta. To je tema današnje rasprave u Skupštini, a ne da se nametne nešto. Obavezna vakcinacija postoji još iz bivše Jugoslavije, pa smo svi lepo živeli, pa smo pričali da je zdravstveni sistem bivše SFRJ bio jedan od najboljih, i jeste bio jedan od najboljih u Evropi, i struka je procenila tada da mora postojati obavezna vakcinacija.
Ovo je samo usklađivanje dva zakona: Zakon o zaštiti prava pacijenata i Zakon o obaveznoj imunizaciji, gde je pogrešno tumačeno od brojnih pedijatara, gde je zloupotrebljavan od antivakcinalnog lobija, a gde se roditeljima savetovalo da se ne potpisuju, da traže da se lekar potpiše da preuzima odgovornost. Kada država kaže, kada parlament izglasa da je nešto obavezno, nemate šta da potpisujete, jer je država stala iza toga, stala je iza bezbednosti vakcine, stala je iza važnosti procesa imunizacije.
Tako da dragi roditelji, nema potrebe više da verujete nekim ljudima koji se kriju iza lažnih profila po „fejsbuku“, pitanje, evo kolega je rekao koji finansijski krugovi stoje u tome da naruše zdravstveno stanje naše dece, tako da, ovo je jedan lep dan za srpski parlament da nastupamo jedinstveno kako bi smo suzbili počast srednjeg veka koji se ponovo javlja, šuška, čeka trenutak da se vrati u Srbiju, da se lečimo sa „baba vangama“ ili nekim diletantima. Znači, zdravstvena struka je jasno precizirala kako se leče brojne zarazne bolesti. Mi se imunizujemo istim vakcinama kao što se imunizuju deca Evrope.
Završiću time, kada mi neko kaže da se u nekim zemljama ne vakciniše i da to može slobodno neko da kaže, 2001, 2002. godine sam imao stipendiju Švajcarske Vlade i bio sam u Univerzitetskoj ORL klinici u Cirihu. Prvo što su me pitali, da li ste vakcinisani protiv „Hepatita B“ da bi ste ušli u operacionu salu, ja to nisam. Tada nije bilo 2001. godine, nije bila obavezna vakcinacija protiv „Hepatita B“ i primio sam vakcinu u Cirihu, u tom jednom od najrazvijenijih gradova i najrazvijenijoj bolnici. Pa, ako oni primaju vakcine, neki lažni „fejsbuk“ profili kada vam kažu - nemojte da primate vakcinu, vi im se samo nasmejte, jer oni ništa drugo ne zaslužuju nego jedan smeh, jer su oni jedna velika bruka. Hvala vam puno.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama je jedan po meni jako važan predlog zakona koji pokušava da popravi i da reši diskriminaciju osoba sa invaliditetom, koja postoji u Srbiji unazad više decenija.
Zakon koji će omogućiti slepim i slabovidim licima da koriste psa vodiča je nešto dobro. Generalno kada se priča o toj ideji, u ime poslaničke grupe DS mogu da kažem da je to dobra ideja, dobar predlog o kome mi danas raspravljamo, zakon koji treba još malo da popravimo kao što su kolege rekle u ovoj diskusiji. Ono što želim da kažem jeste da je dobro da se krene u rešavanje problema i ovo jeste jedan početak rešavanja problema koji imaju osobe sa invaliditetom, pogotovo osobe koje su slabovide ili slepe.
Nije to jedini problem koji će rešiti psi vodiči. Postoji problem i prilikom glasanja na izborima, kada slepa lica ne mogu da ostvare svoje biračko pravo, pa mora neko drugi da potpiše ili da glasa za njih. Znači, ne postoji glasački listić na Brajevom pismu. Takođe ne postoji mogućnost da slepa lica u banci, pošti, bilo gde potpišu svoj ček i mislim da i o tome treba da pričamo.
U ime naše grupe i u moje lično ime mogu da dam predlog da se napravi nacionalni registar slepih i slabovidih lica i da kao što lekari imaju svoj serijski broj i pečat, da i slepa lica imaju te pečate ili brojeve, kako bi mogli da imaju taj potpis ili pečat i da imaju autorizaciju države.
Gospodine ministre, želim da vam kažem da određene organizacije slepih i slabovidih su dale neke komentare, neke su vam čak i pisale pismo, pa ću neke sugestije koje su dali ispred Saveza udruženja slepih i slabovidih Srbije „Beli štap“ koji obuhvata i koji sačinjava centar za samostalno kretanje i obuku pasa vodiča Srbije, Udruženje slepih i slabovidih Srbije „Beli štap“ region Beograd, Udruženje slepih i slabovidih Srbije „Beli štap“ region centralne Srbije, Udruženje slepih i slabovidih Srbije „Beli štap“ region jugoistočne Srbije i regiona Moravsko-Ibarski koji je vama dostavio neke njihove primedbe na Predlog zakona. Zamoljen sam u ime njihove organizacije da vam par sugestija koje su bile, oni pretpostavljaju da možda čak to pismo nije došlo do vas, ali da postoji dobra volja to verovatno sa vaše strane i postoji. Čak smo pre nekoliko meseci imali prilike gde su osobe sa invaliditetom pravile skup i taj zakon je i tada najavljen, što je u principu dobro. Ono što iz Udruženja „Beli štap“ daju kao neku malu primedbu to je da ovim tekstom Nacrta zakona nisu ispoštovani međunarodni evropski standardi koji se odnose na pse vodiče i pse asistente pomagače, kao i instrukture za mobilnost „european gay dogs mobility standards“ i „gay mobiliti instructions competitions“.
Neophodno je po ljudima koji su u ovom udruženju da ovim zakonom adekvatno regulišemo usluge podrške psa vodiča, kao i psa asistenta imajući u obzir dostignute međunarodne i evropske standarde pružanja ovih usluga osobama sa invaliditetom. U tom smislu je neophodno razlikovanje pojmova - psa vodiča koji tradicionalno rade sa slepim i slabovidnim osobama od drugih vrsta pasa koji pružaju podršku i asistenciju osobama sa invaliditetom i to gluvim i na gluvim osobama, osobama sa fizičkim invaliditetom, uključujući pre svega osobe, korisnike kolica, zatim osobe sa mentalnim i intelektualnim invaliditetom, osobe sa autizmom, osobe koji imaju šećernu bolest, hroničnu epilepsiju i slično.
U tom dopisu, koji je poslat vama je neophodno davanje, nije dovoljno široko postavljen krug korisnika novih usluga kako bi se sprečio neravnopravni položaj i tretman osoba sa navedenim poteškoćama. Neophodno je takođe zakonom jasno i obrazloženo definisati, u podzakonskim aktima to je svakako moguće, nekoliko važnih pitanja. Pre svega, procesi potrebe, uslove za sprovođenje obuke pasa vodiča i pomagača, kao i obuku osoba korisnika pasa i neophodnu pripremu za taj proces. Neophodno je zakonom i jasno obrazloženo definisati iz kojih sredstava se to planira razvoj usluge podrške pasa vodiča i psa asistenta i za koje je tačno namene će se koristiti, kao i da za razvoj ove usluge rezerviše neophodni minimum sredstava u procentualnom iznosu u odnosu na budžetska sredstva namenjena za program u oblasti unapređenja položaja osoba sa invaliditetom i njihovog uključivanja na ravnopravnim osnovama.
Neophodno je usklađivati tekst zakona sa standardima i definicijama iz Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom, u daljem tekstu, koji je vama prosleđen, Konvencija. Izrada teksta ovakvog zakona koji reguliše specifična i za pravni poredak novu oblast zahteva uključivanje u proces izrade međunarodnih eksperata, znači ljude koji, Savez slepih i slabovidnih iz regiona, tu su oni napravili dobru jednu komunikaciju sa Savezom slepih Hrvatske, Slovenije koji su već članice Evropskog saveza za pse vodiče i Saveza „asistens dogs jurop“.
To su neki predlozi i primedbe koje su prosleđene vama, mislim da čak neke možemo, pošto je isteklo vreme za podnošenje amandmana, s obzirom da su se oni javili pre dan i po, znači manje od 48 sati, vreme je za amandmane je isteklo, ali postoji mogućnost u koliko vi prihvatite u ovoj raspravi da možda i Odbor za rad i socijalna pitanja možda uloži neki amandman na ovo što je sada pročitano.
Na primer, u članu 3. ovog zakona se kaže da bi se uopšte realizovala obuka pasa vodiča od osam nedelja isti se daju oko 12 meseci na socijalizaciju. To rade porodice koje obučavaju i za to postoje programi, tako da posle stava - instruktor treba uvesti pojam socijalizator, jer i te osobe moraju da šetaju psa, da ih vode na razna mesta i slično, da rade sa njima i za to takođe postoje oznake i drugačiji se označavaju psi u obuci.
Primer, gledao sam neki film gde se pokazuje socijalizatorska porodica iz Londona koja je imala ove probleme koje mi predlažemo da možda i u tom nekom predlogu amandmana se stavi. Socijalizator mora da se stavi da je osoba koja obavlja socilajizaciju deo dresure uz nadzor instruktora pasa u periodu socijalizacije psa od dva do 16 meseci.
U članu 5. se kaže da će ministar nadležan za poslove zdravlja, ministar nadležan za poslove unapređenja položaja osoba sa invaliditetom da reguliše pravo korišćenje objekata u javnoj upotrebi. Osobe koje su u ovom udruženju misle da i postavljaju pitanje da li će onda morati ministar za saobraćaj da se uključi pored ministra zdravlja i nekih drugih ministara radi obeležavanja i ko postavlja table sa dozvolama, odnosno zabranu ulaska za ostale pse? Kada slepa osoba uđe ka fakultetu, ko će onda da da dozvolu da se uđe na taj fakultet, gde slepa osoba pohađa nastavu?
U članu 8, takođe iz udruženja „Beli štap“ su dali neke sugestije da socijalizator, jer instruktor se kreće sa dresurom tek posle 16 meseci. Kaže – mora se uvesti i dodati pored već reči – uvek i socijalizator jer instruktor kreće sa dresurom tek posle 16 meseci, a ko do tada uči i socijalizuje psa, socijalizacija znači gde da vrši nuždu, kako će da ima četiri obroka, kako da dođe do tog obroka, pošto su me oni obavestili da postoji u toj dresuri pasa da ne sme da uzme obrok bez pištaljke osobe koja ga čuva, tj. kojoj on pomaže u svemu ovome.
Iz Udruženja „Beli štap“ takođe su naveli da možda član 3. gde se navodi da je pas vodič prošao posebnu proceduru u skladu sa zakonom. Član 10. navodi da osposobljavanje osobe koja se kreće uz pomoć pasa vodiča za kretanje sa psom vodičem organizuje i sprovodi javno priznati organizator aktivnosti obrazovanja odraslih u skladu sa zakonom na osnovu posebnih programa.
Tako da je tu par nekih stvari na koje su oni imali primedbe i sugestije i nisu neke velike da bi promenile sam smisao zakona. Zakon je dobar i kada god kažete da nešto može pomoći i podržati slepe i slabovide osobe, nema te osobe koja će reći nešto suprotno. Nema te osobe koja će reći da to nije dobro, ali dajte da pokušamo da napravimo Predlog zakona koji će ne ujediniti poslanike. Mi ćemo ovde pretpostavljam da glasamo svi za ovaj zakon jer je ovo jedan od mnogih zakona za koje konkretno ja ili neko nije bio za su usvojeni, pa su se posle dorađivali. Ovo je zakon što se tiče političara nema mnogo zamerki, ali neke predloge smo dobili iz udruženja koja okuplja upravo osobe kojima je ovaj zakon najpotrebniji. Ako oni imaju neke sugestije, mislim da nije loše da se te sugestije usvoje i da kroz eventualno možda neki amandman Odbora za rad i socijalna pitanja se on usvoji.
U ime poslaničke grupe DS mogu da kažem da je ovo jedan pomak u jednom putu ka humanijoj Srbiji, u jednom putu ka smanjenju diskriminacije prema osobama sa invaliditetom. Želim da živim u Srbiji i sanjam da živim u Srbiji gde neće biti niko diskriminisan, pogotovo osobe sa invaliditetom koje su imale problem ili sa bolešću ili sa nekom nesrećom koja ih je dovela u tako jedan težak položaj da moraju da budu u kolicima i poruka sa ovog mesta je da nije sramota biti bolestan, da nije sramota biti u invalidskim kolicima, da moramo da te neke naše tabue da razbijamo, da ne rušimo samo arhitektonske barijere koje onemogućavaju jedan normalan i pristojan život naših sugrađana koji su u kolicima ili koji su slepi, nego da svi zajedno rušimo neke barijere koje su u glavama građana Srbije.
To je nešto što je po meni najvažnije i tu ne vidim nijednog političara koji bi bio protiv toga. Tako da svako od nas treba da da neki dobar primer da se te barijere u glavama ljudi ruše, da se kaže da nije strašno biti bolestan, da nije sramota da ako neko dete krene u osnovnu školu a ima poremećaj govora ili sluha ili je u kolicima, da se ne uključi u grupu, da ga deca marginalizuju, da treba da ga deca prihvate, ali to je i na roditeljima i na edukativnom sistemu Srbije, a ovo što se tiče konkretno današnjeg Predloga zakona ja kao lekar mogu da vam kažem da je to jedan veliki pomak ka jednoj pristojnijoj Srbiji u kojoj usvajamo sve te evropske standarde i norme da tim ljudima olakšamo svakodnevni život. Hvala puno.