Grupa poslanika.

Nismo prešli? To uračunajte kao diskusiju po tom amandmanu.

Poštovane kolege, zamolio bih vas da sa mnogo više razumevanja pričate o ovoj temi. Ja vam govorim kao osoba koja je kao lekar u kontaktu sa žrtvama nasilja. Kada vidite te žene koje su prebijene sa modricama, polomljenim nosem, iscepanim usnama, razbijenom bradom, polomljenom koskom, ne može nijedan zakon da kaže da je preča nepovredivost prostora. Vi imate u Srbiji podatak da na deset dana pogine žena u porodičnom nasilju upravo zato što ne sprečavamo posledice.

Moramo da budemo jasni i da kažemo. Govorim vam podatke i malo pre sam ih spomenuo i spomenuću ponovo, prošle godine 6.000 prijavljenog porodičnog nasilja nad ženama, od toga 3.642 slučaja prosleđeno tužilaštvu. Slušajte sada, tužilaštvo donelo 1. 712 presuda, od toga samo 624 zatvorskih kazni. Da je tužilaštvo prošle godine izreko samo 70 mera udaljenja nasilnika, a 1. 250 žena pobeglo u sigurnu kuću. To su zvanični podaci. A podatak da na deset dana pogine žena u porodičnom nasilju je alarm za srpsko društvo da zaštitimo žene. Poštovani ministre, niko ne pregovara policiji, ja znam da vi vodite računa o policiji i mogućim nekim zloupotrebama, ovde moramo naći zakonsko rešenje da zaštitimo žene. Kada neko kaže da je to marketing, kakav ljudi marketing.

Znači, ovde je interes svih nas i da se više to nasilje, nasilje mora zajedno u svim porama društva da se borimo protiv njega. Znači, ovde je prisutno nasilje i kada vam kažem kao lekar – imate povrede nad ženama koje su šutirane, koje su udarane, koje nemaju neku prelomljenu kost, da bi se tretiralo kao teška telesna povreda, da bi tužilaštvo pokrenulo postupak, to se tretira kao laka, i onda tužilaštvo ne izriče meru zadržavanja. Znači, moramo da pooštrimo kazne, moramo da damo policiji mogućnost da odmah tog nasilnika udalji, jer i po izveštaju lekara koji konstatuje nasilje, vi nemate pravo po ovim sadašnjim zakonima da udaljite nasilnika. Mi amandmanima pokušavamo da to unapredimo. I ovo nije predlog nijedne političke stranke, da vam kažem, ovo je predlog Nacionalnih organizacija žena, koja vape za podršku političara. Hvala puno.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, ovo je jedan u nizu predloga zakona koji oduzima ovlašćenja gradu Nišu, oduzima ovlašćenja Nišlijama. Pored ukidanja javnog servisa gradske televizije Niš, posle ukidanja sedišta „Jugoistoka“ distribucije Niš i prebacivanja u Beograd, evo, sada dolazi i ukidanje Privredne komore Niša.
Ja sam vam kao narodni poslanik postavljao pitanje šta planira Vlada i vaše ministarstvo u vezi „Jugoistoka“ Srbije i želim da vas podsetim da Privredna komora Niša obuhvata Nišavski, Pirotski i Toplički okrug. To su okruzi koji su najsiromašniji okruzi, koji imaju veliki broj devastiranih opština i upravo je ovo jedan predlog koji je zabrinuo Nišlije.
Želim da skrenem pažnju da je iz Privredne komore Niša rečeno da se oni plaše i smatraju da gubljenjem pravnog subjektiviteta njih će onemogućiti za učešće na međunarodnim tenderima u okviru EU i evropskih fondova, zbog saradnje sa regionalnim komorama u inostranstvu, kao i zbog raspolaganja imovinom koju su članice Privredne komore Niša sticale u periodu dužem od jednog veka. Ovo su stvari koje su zabrinule ljude u Privrednoj komori, ali ono što Nišlije vređa, to je da se sve ingerencije iz Niša, neke decentralizacije koje su postojale u godinama iza nas, sve se praktično prebacuje ka Beogradu i koliko god mi pričali o nekoj decentralizaciji, Srbija se jako brzo centralizuje i praktično su sve mogućnosti u Beogradu, a ne u Nišu, Kragujevcu, Novom Sadu i nekim ostalim većim centrima.
Bez ravnomernog regionalnog razvoja mi nećemo imati jaku i razvijenu Srbiju. Jak Beograd nije razvijena Srbija. Jaki centri u Srbiji, jake oblasti, regioni u Srbiji – to je jaka Srbija. Hvala vam puno.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani ministre u pređašnjem obraćanju ste mi rekli da niste imali informaciju da se neko iz Privredne komore Niša pobunio protiv ovoga. Evo, ja vam pokazujem dokument gde predsednik Privredne komore Niša, gospodin Dragan Kostić piše, sve ovo što ja pričam, to je stav Privredne komore. Ovaj papir je poslat vama, poslat je predsedniku Privredne komore Srbije, gospodinu Čadežu. Znači, samo činjenica. Evo, taj papir stoji pred vama.
Ako mi zamerate kao narodnom poslaniku iz Niša što se borim za moj Niš i za moje Nišlije, za siromašnu južnu Srbiju, za siromašnu jugoistočnu Srbiju, mislim da je moje pravo i uloga narodnog poslanika da pričam o problemima mog grada. U Skupštini Srbije uglavnom se pričaju interesi političkih stranaka. Ja želim da pričam o interesu mog grada i mojih građana, ispod Save i Dunava. Mnoge Vlade su zaboravile interese ljudi iz centralne, zapadne, jugoistočne Srbije.
U Nišu imate 40.000 nezaposlenih ljudi. U Nišu imate problem siromaštva. U Nišu i jugoistočnoj Srbiji imate veliki problem. Zato mi apelujemo da nam ovlašćenja koja su godinama, neke mrvice, koje su stizale do Niša, kao što je taj neki javni servis u Nišu, kao što je ta Privredna komora Niša, kao što je jugoistok koji je bio. Sve je to sad izmešteno u Beograd. Pa, nećemo svi da živimo u Beogradu. Želimo da živimo u Nišu. Ja želim da živim u Nišu i dalje.
Zato vas molim da prihvatite ovaj amandman i da ovlašćenja koja smo imali u Nišu zadržimo. Kada mi kažete da to nije baš tako kao što ja pričam, ja sam vam postavio poslaničko pitanje na koje ste mi odgovorili – ko je od privrednika Niša bio i privrednoj delegaciji u Rusiji? Kako to Privredna komora Srbije vodi računa o preduzećima iz Niša? Dobio sam odgovor da niko nije bio od privrednika Niša. Nemoguće da u Rusiju nije mogao da ide neko od privrednika Niša. Izvinite zbog malo emotivnog govora, ali me ljuti nebriga. Samo se gledaju Beograd i Vojvodina a šta je sa centralnom Srbijom? Niste vi prvi koji to tako možda radi. I pređašnji neki ministri su bili malo slepi…

Poštovani ministre, mislim da nema razloga da sa puno emocija ovako neke stvari iznosimo.
Podatak da je predsednik Privredne komore iz Niša bio u privrednoj delegaciji jeste tačan, ali hoću da vam kažem da niko od privrednika Niša nije bio. Gospodin Dragan Kostić nije Nišlija. Dragan Kostić je direktor Slobodne zone u Pirotu.
Znači, ja vas samo pitam – da li je sramota da se kao narodni poslanik iz Niša borim za interese Niša i niških privrednika i Nišlija? Meni je čast što u Skupštini se čuje glas Niša i nije me sramota. Nemojte, molim vas, da mi prigovarate što zastupam Niš i što se borim za interese Niša.
Politika u Srbiji, 25 godina je centralizovana, gde se centrale stranaka opredeljuju o politici. Ja se borim za moj Niš i nemojte da mi uskratite to pravo. Hoću da se borim i hoću da Privredna komora bude u Nišu. Šta je tu loše? Da li je loše možda što ste rekli da su Nišlije nesposobne? Mislim da to nije lepo što ste rekli. Mislim da treba da se izvinite Nišlijama.

Poštovana predsednice, koleginice i kolege narodni poslanici, ponavljam, ovo je predlog hrabrih žena iz Autonomnog ženskog centra i predlog zakonskog rešenja gde se predlaže da nasilnik, koji je načinio nasilje nad ženom, bude izmešten iz porodičnog doma, a ne da žena koja je pretrpela nasilje, žena koja je u modricama, sa posekotinama, mora da se krije od nasilnika i da beži, da napusti svoj dom, da napusti svoju decu, da napusti svoje porodično ognjište, a da nasilnik ostane kući da gleda televizor i da nema nikakve konsekvence.
Ovim zakonskim rešenjem tražimo da na 14 dana, nasilnik bude izmešten iz svog porodičnog doma, da policija štiti ženu i da ne dozvoli kontakt nasilnika sa njom, da žena ima pravo i mogućnost da za tih 14 dana razmisli da li će pokrenuti brakorazvodnu parnicu, da li će pokrenuti prijavu protiv nasilnika. Time šaljemo poruku svim nasilnicima da država stoji i podržava žene, da podržava slabiju populaciju, da udara na nasilnika. Mislim da je ovo preventivno jako dobra mera.
Ova mera postoji u mnogim evropskim zemljama. Prvi put je uvedena u austrijsko zakonodavstvo pre nekih 20 godina i ima jako dobre, praktično, rezultate, tako da u procesu pridruživanja EU, mislim da i ovo jedno zakonsko rešenje trebamo da prihvatimo kako bismo podržali žene, kako bismo smanjili nasilje, a nasilja i žrtava nasilja se setimo samo kada su međunarodni dani nasilja nad ženom i tada smo svi tu složni oko toga. Dajte da zakonskim rešenjem pokušamo da ojačamo njihovu ulogu i da nasilnicima pošaljemo jasnu poruku da država se bori protiv njih.
Želim i da vam kažem, kao ORL lekar, da nasilja ima jako puno, da žene dolaze često sa nasilnicima koji su sa njom, da žene često negiraju nasilje, da puno puta kažu – saplela sam se u kadi, pala sam na stepeniku, a kada vidite desna ruka muškarca je uvek leva strana žene. Ja apelujem i na svoje kolege, lekare, vi ste prvi koji dolaze od strane države u kontakt sa žrtvom nasilja, vi ste prvi od institucija države koji se susreću sa nasiljem da svaku sumnju na nasilje koje je načinjeno nad ženom prijavite policiji. Iako žena negira da je načinjeno nasilje, postoje jasni pokazatelji, ako je levo uvo sa hematomom, ako je probušena bubna opna sa leve strane, ako je sa leve strane vilice hematom, to je sigurno desna strana nasilnika.
Znači, apeli kolegama, lekarima, da prijavljuju nasilje, a vama kao mojim kolegama u parlamentu molba da podržimo žene iz Autonomnog ženskog centra, ove hrabre žene koje su pokušale da stanu nasilju na put i da im zajedno pomognemo u tome. Hvala vam puno.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre Lončar, gospodine Vekiću, gosti iz Ministarstva zdravlja, koleginice i kolege narodni poslanici, pre samog početka mog govora ja želim da se zahvalim mojoj koleginici Miri Petrović, poslanici PUPS, na lepim rečima koje je iznela na neku našu zajedničku saradnju koju imamo u parlamentu i mislim da upravo tako i treba da radimo u mesecima i godinama koje su pred srpskom demokratijom, pogotovo parlamentarnom, jer ružnih reči, uvreda, omalovažavanja jednih, drugih, mislim da su nas upravo u tih nekih zadnjih 20 i nešto godina rada parlamenta dovele ovde gde jesmo. Tako da, još jednom hvala i nadam se da ćemo i u budućnosti da sarađujemo na nekim dobrim stvarima koje su u interesu građana Srbije.
Danas imamo nekoliko izmena članova zakona – Zakon o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju i zdravstvenoj administraciji. Ja bih prvo želeo da skrenem pažnju na ovu izmenu koja reguliše rad u privatnom sektoru. Mislim da je ovo jedan početak borbe protiv jedne nerešene materije u Srbiji, gde imamo mogućnost korupcije koja se definitivno i javlja u nekim bolnicama, nekim domovima zdravlja, gde se koristi pravo da lekar radi u privatnom sektoru, da se zloupotrebom položaja praktično pacijent preusmerava ka privatnom punktu tog lekara ili direktora te zdravstvene ustanove, sa obrazloženjem – ovde su liste čekanja velike, sa obrazloženjem – naši instrumenti nisu sterilni, sa obrazloženjem da je tamo mnogo bolja nega i mnogo bolja mogućnost lečenja.
Tako da, ovo jeste jedan početak rešavanja jedne materije koja se u srpskom zdravstvenom zakonodavstvu pokušala u nekim godinama kada je ministar bio Tomica Milosavljević da se reguliše, pa je onda zabranjen rad u privatnom sektoru državnih lekara, pa je posle ne znam koliko meseci opet dozvoljen i nije se našlo jedno zakonsko dobro rešenje koje bi to regulisalo i na jedan transparentan način pokazalo građanima ko gde radi, kako radi i da građani nemaju štetu od toga.
Smatram da je konačno rešenje ovog višegodišnjeg problema u Srbiji izjednačavanje državne i privatne zaštite. Jeste to teško, pogotovo u Srbiji, s obzirom da smo mi siromašna zemlja, da za svaku reformu treba malo više para nego što se u Srbiji odvaja za zdravstvo. To je nešto što nas očekuje u godinama koje dolaze, jer se privatan sektor definitivno razvija, privatan sektor postoji, privatni i zdravstveni sektor ima dobre aparate, dobre lekare koji rade i taj privatni sektor treba da ima praktično podršku i same države da se uključi. On jeste uključen, ali uključen je tako da kada pacijent ode u privatni sektor zdravstvene zaštite, on mora da plati tu zdravstvenu uslugu, a s druge strane plaćamo to neko zdravstveno osiguranje koje nama omogućuje po Ustavu da imamo pravo na lečenje.
To je jedna tema koja jeste jaka i velika, koja traži jedan odgovor, jer ono što građane muči, to je kada dođu u kontakt sa zdravstvenom ustanovom, sa zdravstvenim radnicima, kada dobiju informaciju – pa, doktor ne može sada da vas primi ili doktor može da vas primi tog i tog dana, ili liste čekanja za operaciju katarakte su tolike i tolike, da ćete vi moći juna 2016. godine ili za operaciju kuka krajem 2016. godine itd. S druge strane, imate privatni sektor koji to sve ima i onda, kada je nekom zdravlje ugroženo, kada je bolesno dete u pitanju, svako će i od usta odvojiti da praktično omogući svom najbližem i najmilijem da ima mogućnost da se izleči.
Ovaj pokušaj da se ograniči zakonski rad lekara na 30% u privatnom sektoru lično pozdravljam. Mislim da i poslanička grupa DS nema ništa protiv toga da se to zakonski reguliše i to je jedan put ka konačnom rešenju ovog problema, da se dodatno zdravstvena inspekcija obavesti o tom radu lekara. Mislim da je takođe potrebno da se to koristi.
Ono što je i kolega pre mene govorio jeste da se normira praktično rad, da se vidi rad lekara, šta je taj lekar koji radi u nekoj privatnoj bolnici radio i u državnoj bolnici. Lično sam i kroz svoju profesionalnu praksu svedok da mnogi lekari, koji se bave i privatnim poslom, da izbegavaju da odrede tu jednu normu koja bi trebalo da im se zada i da mnoge pacijente, mnoge dijagnoze, mnoge operacije praktično pokušavaju da preusmere ka privatnom sektoru.
Jeste kolega rekao da se to u Crnoj Gori radi. Da se napravi jedan plan rada lekara za mesec dana ili godinu dana šta je potrebno da uradi u svojoj klinici, pa ako to uradite u svojoj klinici, imate pravo da radite i u popodnevnim satima, ukoliko niste umorni i ako ste uradili 40 i nešto pregleda u toku dana u ambulanti, ili ako ste uradili tri operacije ili ako ste uradili konsultacije na onkološkom konzilijumu, koje su trajale četiri do pet sati, sa pacijentima, ako imate toliko snage, svakako, da država neće osporiti da radite i privatno, ali morate tu, gde vam je radna knjižica, praktično da završite obaveze i da sa puno ljubaznosti prema pacijentu pristupite, ne tako što ćete podeliti vizit karte i favorizovati određenu privatnu ordinaciju, nego da sa puno savesti, kao što smo i učili, barem sam ja učio od mojih profesora i ljubav prema medicini, najhumanijoj profesiji i praktično ljubav i nega prema pacijentu, to treba da nam bude…
To trebamo non stop, i na ovom političkom nivou, da podsećamo sve nas da je uloga zdravstvene struke, uloga lekara i sestara upravo briga o pacijentu, i to je centar naše zdravstvene politike, i to mora tako i da bude.
Korupcija u zdravstvu je dosta favorizovana i od strane medija i o tome se mnogo priča. Jedan od načina regulisanja te korupcije jeste upravo da se reguliše taj rad lekara. Ono što bih vam ja dao kao predlog, to sam i na Odboru za zdravlje i porodicu prokomentarisao, da zdravstvena inspekcija, zvanično kao narodni poslanik imam pravo i da tražim, proveri sve liste čekanja u Srbiji koje su velike, koje se nisu smanjile u proteklih nekoliko godina, da proveri da li direktori tih državnih klinika imaju i svoje privatne ordinacije ili svoje privatne klinike, jer ne mogu da se otmem utisku da su neki direktori uspešni, da su smanjili liste čekanja, da su uspešno renovirali ili uspešno sagledali rad na svojoj ustanovi, da su pacijenti nekim klinikama zadovoljni, a u nekim nisu.
Mislim da treba da se pogledamo svi u oči i da kažemo da pacijenti ne smeju da trpe i da ne smemo da dozvolimo pojedinim ljudima koji vode određene klinike, jer ja mogu da posumnjam, kao narodni poslanik, dokle god imam imunitet, to ću i da kažem, da su neki tenderi čak od strane samih nekih direktora zdravstvenih ustanova možda i traljavo urađeni kako bi oni propali, a kako bi njihova privatna klinika, njihova privatna praksa radila i kako bi imali opravdanje pred kolektivom ili pred pacijentima da kažu – pa, mi ne radimo to, hajde da to usmerimo ka ovoj ili onoj ordinaciji. To je jedan vid potencijalne korupcije koja mora da se reši, a koju praktično ovim članom izmene zakona država tj. mi kao parlament pokušavamo da uvedemo u neke tokove koji su, po meni, normalni.
Druga tema kojom se bavi današnja debata o izmeni zakona iz zdravstvene struke je objedinjavanje kliničkih centara u Srbiji. Mi u Srbiji imamo pet univerzitetskih kliničkih centara. Znači, od tih kliničkih centara dodatno imamo i kliničko-bolničke centre u Beogradu. Objedinjavanje ovih kliničkih centara i kliničko-bolničkih centara i stavljanje pod ingerenciju države, republike, po meni, kao radniku Kliničkog centra iz Niša, ima smisla, jer država mora da unificira rad u svojim najreferentnijim ustanovama, da sprovodi svoju politiku u ovom tercijalnom nivou i da u ovim tercijalnim ustanovama imamo, uprkos lošoj ekonomskoj situaciji, najbolje lekare i da imamo najbolju opremu koja bi pružila šansu za lečenje naših građana u procesu lečenja.
Mislim da, kao što sam spomenuo, mi smo u kliničkim centrima Novog Sada i Niša zatrpani i nekim stvarima koje nisu naša delatnost i to je jedan problem koji postoji od kada postoji klinički centar u Nišu i Novom Sadu, a to je da nam primarna zdravstvena zaštita, domovi zdravlja u Novom Sadu i Nišu preusmeravaju pacijente koji nisu iz domena tercijala, gde smo mi, što se tiče ORL klinike, zatrpani sa nekim upalama grla, upalama nosa, upalama srednjeg uva, što bi trebala da radi gradska bolnica, što bi trebala da radi primarna zdravstvena zaštita i ORL specijalnost u domovima zdravlja. Mi nikoga ne vraćamo, ali Novi Sad i Niš bi trebali da imaju gradske bolnice, i to je moj praktično vapaj. Ja sam to spominjao i gospodinu Šutanovcu, dok je bio ministar vojske, gospodinu Vučiću, dok je bio ministar Vojske, gospodinu Gašiću sada. U parlamentu postoje stenografske beleške gde sam molio da se razmotri da li može da se vojna bolnica iz Novog Sada i Niša skroz otvori i da budu gradske bolnice Niša i Novog Sada.
Obrazloženja su da vojska hoće da prihvati te naše pacijente i naše građane, da je ona otvorena, ali, po meni, nije otvorena na onaj način kako bi trebala da bude gradska bolnica, jer se to dodatno plaća iz budžeta. Ako smo mi siromašna zemlja, jesmo, mala smo zemlja. Znači, treba da sve resurse koje zdravstvo ima stavimo na raspolaganje građanima i da shvatimo da su vojne bolnice pravljene za vojsku bivše Jugoslavije koja je bila znatno veća, nego što je sadašnja Vojska Srbije, a u vojnim bolnicama u Nišu i Novom Sadu imamo dobre aparate i trebalo bi to da se stavi na raspolaganje građanima Srbije.
Znači, što se tiče objedinjavanja, vrlo je bitno da imamo unificirane metode lečenja, da nema potrebe da se neko iz Novog Sada šalje ka Beogradu na dodatno lečenje, na dodatnu dijagnostiku. To je cilj svakog rukovodstva koje ima planove ka nekim jačim reformama. To iziskuje vreme. Nije normalno, ako imate profesora otorinolaringologije, na primer, u Nišu, da on ne zna da uradi neku operaciju, da mora da šalje svog pacijenta u Beograd. Postoje mogućnosti kada nismo isto opremljeni, ali kada su isto opremljene klinike kliničkih centara u Nišu, Novom Sadu, Beogradu, Kragujevcu, onda je to sasvim druga tema, onda ćete da vidite da li neko radi svoj posao dobro ili ne.
Ovo je tema koja je meni uvek bila interesantna. Sada imam priliku da, kao poslanik, o njoj pričam i da moramo da imamo jedinstvenu aparaturu, da se ne razlikujemo po aparaturi, da nešto Beograd ima, a da Novi Sad nema ili da Kragujevac nema, a da Niš ima. Potrebno je da imamo sve iste aparate, da imamo istu doktrinu, što se tiče hirurških tehnika.
Sa puno ponosa uvek kažem da sam neke dve godine proveo u Cirihu, gde sam imao stipendiju Švajcarske Vlade. Upoznao sam se sa njihovim hirurškim radom. Kod njih se od Lucerna do Ženeve isto radi disekcija vrata, isto radi operacija abdomena, isto se rade sve operacije, nebitno da li je to u manjem ili većem centru. Kod nas se, nažalost, rade različite metode. Svako kaže da je ovaj pametniji od ovog drugog. Kod nas se dijagnostičke metode koje se urade u Nišu ili Novom Sadu ne poštuju u Beogradu, pa se dodatno rade. Analize koje se rade u privatnom sektoru ne poštuju, nego kažemo da oni nemaju pojma, pa ćemo mi ponovo da uradimo. Mnogo novca trošimo. Jako smo siromašni, nego neke mnogo bogatije zemlje, tako objedinjavanje kliničkih centara jeste dobro, što se tiče države, jer ona sada ima mogućnost da sprovodi tu nacionalnu politiku, zdravstvenu politiku, jer kada imate ujedinjene kliničke centre, onda morate da ih jedinstveno opremite i da imate istu doktrinu lečenja na njima.
Što se tiče treće izmene oko Zakona o zdravstvenoj administraciji, medicinskoj dokumentaciji, što se tiče produženja roka, ja lično mislim da elektronske zdravstvene knjižice, uvođenje informacionog sistema, praktično evidencije naših pacijenata, obolenja, dijagnostičkih metoda je dobra stvar. Nije dobro što administracija nije mogla da isprati ovaj zakonski rok i što neke elektronske zdravstvene knjižice, koje su izdate, ne mogu da se očitaju, jer i ti čitači, koji su dobijeni u nekim klinikama, ne mogu da budu očitani. Tu malo kasnimo sa nekim novim stvarima, ali dobro. Nadam se da ćemo u mesecima koji dolaze da savladamo i da će ljudi koji rade sa tim aparatima, koji rade faktorisanje tih pregleda moći da budu bolje opremljeni, a i obučeni.
Svakako da i o tome smo pričali u nekim prethodnim sednicama, znači, potrebno je da imamo jasnu evidenciju da pacijent ima svoj elektronski zdravstveni karton, da ima svoju zdravstvenu knjižicu koja će važiti svuda u Srbiji, koja će biti lako očitana i time ćemo olakšati i pacijentu i osiguraniku, ali ćemo olakšati, svakako i RFZO da jasno u trenutku vidi šta je sve određeno od analiza, šta je moglo da se uštedi, gde može da se uštedi, šta treba da se uloži. Tako da uvođenje ovog informacionog programa u sektoru zdravstva je dobra, ali nažalost dugo se čeka. Ja sam svedok da i o tome je pričao i Tomica Milosavljević, o tome su pričali i ministri posle njega, i nadam se da ćemo u ovom mandatu ovog skupštinskog parlamenta i ove Vlade da to završimo, jer je to nešto što oblikuje ozbiljnu državu. Mnogo pričamo, a nismo uradili ono što je dobra stvar.
Tako da, evo, privodim kraju moje izlaganje sa još jednom konstatacijom. Radi se o temi koja je, a smatram se odgovornim da to otvorim ovde kao jedno pitanje i vama, da se po društvenim mrežama i po javnosti otvaraju brojne humanitarne akcije za lečenje u inostranstvu. Prof. Miljko Ristić je pre dva dana javno progovorio. Mislim da treba da kažemo građanima Srbije, da građani Srbije imaju pravo na lečenje u državi Srbiji i da sva oboljenja koja se leče u državi Srbiji, država će omogućiti besplatno lečenje. Neko oboljenje koje se ne leči u Srbiji RFZO ima sredstva da pošalje takvog bolesnika u inostranstvo, ali je potrebno da imate odluku lekara, odluku konzilijuma lekara koji kažu da ta operacija ne može da se radi u Srbiji, onda će Fond da to uplati i da ta sredstva praktično prebaci za lečenje u inostranstvo.
Bitno je da građani znaju ko ima pravo na lečenje i bitno je da znaju da jedino i kada se odbija od RFZO da je skoro osnovan i ovde taj fond koji postoji pri Ministarstvu zdravlja, samo znači da je potrebno da na svake te humanitarne akcije, ja pozdravljam humanitarne akcije, ali želim da kažem da u mnogim situacijama može da dođe do nekih zloupotreba i zato je bitno da ministarstvo, da sektor zdravstva, Republički fond, pa i tužilaštvo reaguje brzo, da se kaže u kojom se situacijama može, a u kojima ne može i da naši humani građani koji su siromašni, ali uprkos tome što su siromašni su jedni od najhumanijih, odvojiće od usta i podržaće lečenje nekog u inostranstvu.
Mislim da je ovo tema koja iziskuje i jasan odgovor i resornog ministarstva da se kaže po određenim temama, tj. više zdravstvena inspekcije da se kaže - ovde ima osnova da se to podrži ili ne. Time praktično štitimo građane Srbije od nekih mogućih potencijalnih prevara, ali štitimo i zdravstveni sistem Srbije koji moramo da jačamo, a ne kao u nekim vremenima ranije da su se čak i neki ministri lečili u inostranstvu.

Poštovana predsednice, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, kao i prošle nedelje, i ove nedelje ću vam reći da ovaj predlog zakonskog rešenja ne dolazi od poslaničkog kluba Demokratske stranke. Poslanički klub Demokratske stranke podržava ovo zakonsko rešenje. Promena Zakona dolazi od hrabrih žena koje su pretrpele nasilje i koje su smogle snage da kažu – ne nasilnicima, koje su pokrenule nacionalnu kampanju da probude svest na Balkanu, da probude svest u Srbiji da nije normalno da se žena bije i da nije normalno da se nasilnik štiti, da je potrebno da se žrtva zaštiti i država Srbija potpisivanjem Istambulske konvencije se obavezala da štiti žrtvu nasilja.
Ono što želim da vam kažem i da podelim sa vama jeste da ovaj zakonski predlog dolazi iz Autonomnog ženskog centra i svih ženskih organizacija koje se bore za prava žena koje su stale u zaštitu žena koje su pretrpele nasilje i traže od Republičke vlade, traže od nas da ih podržimo i da zakonskim rešenjem nasilnika izmestimo privremeno na 14 dana iz porodičnog doma, jer nije normalno, složićete se, da žena koja pretrpi nasilje, koja je u modricama, koja je sa krvnim podlivima, sa posekotima se krije i beži iz svog porodičnog doma, da se krije u sigurnoj kući, a da nasilnik ostane kući da gleda televizor.
Ovo su zakonska rešenja koja su mnoge evropske zemlje prihvatile i nadam se da će Srbija koja ide ka Evropi, koja će postati član EU, prihvatiti ovo zakonsko rešenje.
Želim sa vama da podelim informaciju da je samo u prošloj godini bilo 6.000 prijavljenog nasilja nad ženama. Od toga je 3.642 slučaja prosleđeno tužilaštvu, da je tužilaštvo donelo 1.712 presuda, da je od toga samo 634 zatvorske kazne, da je tužilaštvo prošle godine izreklo samo 70 mera iseljenja nasilnika, a da je 1.250 žena napustilo svoj dom i otišlo u sigurnu kuću.
Želim da vam dam i jedan podatak, poštovana predsednice, i zamoliću vas možda nešto što nije uobičajeno u ovoj Skupštini, da je samo u prošloj godini 33 naših sugrađanki, naših dama, naših žena izgubilo život u porodičnom nasilju, 33 žena je izgubilo život u porodičnom nasilju prošle godine u Srbiji. Spram želje da skrenemo pažnju na ovo želim da preostalo vreme ćutim i odam počast ovim ženama koje su izgubile život u porodičnom nasilju.
(Narodni poslanik Dušan Milosavljević ćutanjem odaje počast ženama koje su izgubile život u porodičnom nasilju.)

Poštovani predsedavajući, poštovani članovi Vlade, koleginice i kolege narodni poslanici, amandman narodnog poslanika Gorana Ćirića i mene je u cilju rešavanja jednog višegodišnjeg problema radnika koji imaju neizmirene zarade i ovo je jedan višegodišnji problem koji imaju radnici Niša i to njih 4.500, ali i radnici u Srbiji, negde oko 80.000.
Ovo je jedan veliki problem. Skoro su narodni poslanici iz Niša, nas 12 smo imali zajednički sastanak sa gradonačelnikom Niša, gospodin Perišićem i sa predstavnicima firmi iz Niša.
Napravili smo jedan, po meni, jako dobar dogovor da smo svi kao narodni poslanici potpisali pismo namerama i inicijativu koja je poslata republičkoj Vladi da podrži rešavanje ovog problema i da se radnicima, koji imaju neizmirene zarade omogući da u nekom periodu se ta zarade isplate.
Ovaj amandman je samo u cilju da se nađe način, da se u budžetu Republike Srbije nađu sredstva da se isplate zarade radnicima Niša. Njih ima negde oko 4.500, a na nivou Srbije 80.000.
Znači, mi amandmanom tražimo rešenje problema koje počinje 2002. godine, traje godinama unazad i radnici Niša i radnici Srbije traže da ono što su zaradili da im se isplati, kako bi mogli da plaćaju svoje račune, kako bi mogli da realizuju te neke potrebe sa novcem koji su zaradili.
Ovo je jedna dobra stvar gde se narodni poslanici svih političkih stranaka iz Niša ujedinjuju oko jednog cilja to je zaštita interesa radnika i mislim da u ministarstvu vašem, a i u republičkoj Vladi, treba da imate sluha.
Radna grupa koju ste formirali da što pre da neki rezultat i da se ovim radnicima izmire te plate. Hvala vam puno.

Poštovana predsednice, poštovane koleginice i kolege, Predlog ovog zakona ne dolazi ni od jedne političke stranke. Ovaj Predlog zakona dolazi od hrabrih žena koje su pretrpele nasilje, od hrabrih žena iz Autonomnog ženskog centra koje su vam mesecima, svima nama, slale pisma da podržimo žene koje su pretrpele nasilje. Slale su vam preko sajta otvorenog parlamenta, takođe, anketu da podržite Istanbulsku konvenciju koju je država Srbija potpisala, a koja se protivi nasilju nad ženama. Ovaj predlog dolazi od žena koje su pretrpele nasilje.
Ove hrabre žene traže da država Srbija napravi pomak u zaštiti njihovih prava, da nasilnika izmesti iz svog porodičnog doma, da zaštiti žrtvu i da praksa, koja u Srbiji postoji, da žena koja pretrpi nasilje mora da beži i da se krije u sigurnoj kući, meni nikada nije bilo jasno favorizovanje tolikih sigurnih kuća, a da nasilnika ostavimo u domu, a da žena koja je pretrpela nasilje mora da beži, da se krije, da ostavi decu, da ostavi svoj porodični dom i da se krije u sigurnoj kući.
Ove hrabre žene iz Autonomnog ženskog centra traže da država jasno uputi poruku nasilniku – ako digneš ruku na ženu, država staje u zaštitu te žene, da privremeno izmešta tog nasilnika na 15 dana iz njegovog doma, da 15 dana policija štiti ženu i njen porodični dom, da zabranjuje kontakt sa ženom, kada je naneo nasilje nad tom ženom, da žena ima pravo i mogućnosti da na miru razmisli da li će pokrenuti tužbu protiv svoga muža ili verenika, da razmisli da li će pokrenuti brakorazvodnu parnicu protiv takve osobe koja je digla ruku na nju, a ne ovako u strahu da beži u modricama, sa krvnim podlivima, da beži i da se krije od njega u sigurnoj kući, a da nasilnik sedi kući i gleda televizor.
Drage moje koleginice poslanice, dragi građani Srbije, kada nasilnik jednom digne ruku na ženu, on će to činiti i ponovo i drugi i treći put.
Hajmo sada hrabro da kažemo nasilnicima - dosta, hajmo sada da spomenemo 33 žene koje su od početka ove godine izgubile život u porodičnom nasilju, hajde da kažemo da smo kao tužilaštvo u 2014. godini pokrenuli više od 3.500 prijavljenih slučajeva nasilja žena u porodici, da je 1.680 slučajeva obrađeno od strane tužilaštva i da su pokrenute tužbe.
Kao lekar vam kažem mnogo je veći broj žena koje pretrpe ovo nasilje, mnogo je veći broj tih žena koje trpe i ćute. Dajte da kao parlament pružimo podršku i da nasilnika izmestimo iz doma…

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, kada diskutujemo o ovom amandmanu, ono na šta želim da skrenem pažnju, to je jedna anomaliju koju primećujemo o tom jednom radu sa mladim kolegama, da li je šest, devet ili 12 meseci. Ono što je važnije je šta ti mladi lekari dobijaju od nastavnika medicinskog fakulteta, od ljudi koji vode, praktično, taj staž u bolnicama gde oni obavljaju svoj lekarski staž.
Gospodine Bečiću, koristim vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.

Smatram da unazad 20 i nešto godina u mom jednom kliničkom radu sam primetio da mladim lekarima ne dajemo dovoljno pažnje kao starije kolege. Kada sam kretao da specijaliziram otorinolaringologiju, rekli su mi – zanat se krade, kolega, morate da budete non-stop tu, morate da dišete za vratom primarijusu ili profesoru i da gledate šta on radi.
Mislim, jeste to tako i jeste to tačno. Međutim, svedok sam da u nekim situacijama mlade kolege naše, u želji da dođu do operacione sale, u želji da dođu do nekog težeg pacijenta kome bi mogli da postave dijagnozu, kome bi mogli da urade palpaciju abdomena ili auskultaciju toraksa ili da urade neku punkciju ili da urade bilo šta, da nisu praktično u ovom stažu koji se obavezno propisuje dovoljno ispoštovani od strane starijih kolega.
Mislim da moramo da pošaljemo apel da te mlade ljude, te mlade kolege moraju da im se mnogo više pažnje posvete, jer sam svedok, to ću vrlo odgovorno reći, da u mnogim situacijama oni dođu samo u pripravničku knjižicu, u stažersku knjižicu, dobiju potpis i idu dalje.
Ja ne dajem nikome potpis na blanko, ukoliko on ne provede 30 dana na mojoj klinici. Ne dajem mu uopšte, zato što kada stavite potpis, vi garantujete za tog specijalizanta, garantujete za tog kolegu. To je taj staž koji mora da bude u vremenu koji je zakonom uokviren, da bude ispunjen, da stvarno kada kolega prođe taj specijalistički staž, kada tih šest meseci prođe, da on obiđe sve te klinike i da bude upoznat sa patologijom i medicinskim radom mnogih zdravstvenih ustanova koje su u okviru staža, da li je on šest, devet ili 12 meseci. Ja sam bio sa 12 meseci na stažu. Sada kolege imaju šest meseci staža.
Mislim da je važnije od toga da se ozbiljnije pristupi tim mladim kolegama i da im se omogući da oni uđu i u operacionu salu, da oni imaju priliku da asistiraju starijim kolegama i da oni steknu jednu kliničku osnovu i znanje šta se na ostalim klinikama radi i šta bi mogli u neku od klinika da pošalju kao pacijenta ili da konstatuju neku specijalnost, a ovako to mislim da nije slučaj. Hvala.

Poštovani potpredsedniče, poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, pre dva dana smo pričali o ovim izmenama Zakona o zdravstvenoj zaštiti i danas, malo sa nekom većom tenzijom. Nema razloga da dižemo tenziju oko zdravstva, s obzirom da nam je zdravstvo u jako lošem stanju.
Kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Demokratske stranke želim da kažem da se slažem sa nekim kolegama koji su prethodno diskutovali u vezi nekih grešaka koje su se desile ranije.
Da, to su bili za mene poražavajući potezi, koji su doneti u nekim godinama iza nas, kada neko za dve godine praktično obavezuje lekare da ne mogu da se zaposle, praktično da ne mogu da dobiju specijalizaciju, da moraju da obave praktično običan klinički rad na klinikama, pa tek posle dve godine da mogu da apliciraju za specijalizaciju.
Takođe, zabrana specijaliziranja, zabrana volonterskih specijalizacija u vreme nekih drugih ministara su napravile veliku štetu koja se i danas, praktično kao jedan zemljotres i dalje se oseća, taj jedan trusni talas.
Ono što želim isto da kažem ovde, nisam se konsultovao sa kolegama, iskreno žalim što Demokratska stranka, u godinama kada je imala mogućnost, nije preuzela odgovornost za zdravstvo i prosvetu, nego je ta dva ministarstva ostavljala koalicionim partnerima, u tom jednom političkom namirivanju. Po meni, ta dva ministarstva su najvažnija za državu Srbiju zato što školuju mlade i zato što leče mlade.
Što se tiče trenutnog stanja, niko dobronameran ne želi da sapliće zdravstvenu struku, želimo da svi zajedno dođemo do jednog dobrog rešenja, održivog rešenja za zdravstvenu zaštitu, za mlade kolege i da se te godine koje su bile, po mene kao profesora fakulteta, poražavajuće, kada je neki bivši ministar praktično zabranio, stopirao mogućnost, produžio mogućnost da dve godine vi ne možete kao mlad lekar da dođete do specijalizacije. Kada vam je neko zabranio specijalizaciju, to jeste jedan okidač, da kaže – pa ne vi niste dobrodošli u našoj državi, vi niste dobrodošli u našoj zdravstvenoj struci.
Polako se te greške ispravljaju, potrebno je vreme, potrebno je razumevanje sa svih strana, zdravstvo nije tako lako da se reši preko noći. To, znači, svako mora da zna. Zdravstvo je jako osetljivo. Radi se o zdravstvenoj politici, o zdravlju naše nacije i tu svaki korak mora da se meri.
Neke greške koje su se desile, evo, ja želim da ih priznam, su radili neki ljudi koji su vodili neke druge stranke, ne želim da nosim odgovornost ispred Demokratske stranke zarad nekih grešaka koje su se desile. Želimo da jedinim pristojnim načinom, jednom dobrom reformom u sektoru zdravstva popravimo sektor zdravstva i da taj zdravstveni sistem bude na ponos naših građana. To je valjda ideja i vlasti i opozicije. Zbog toga kada se priča o zdravstvenim zakonima u Skupštini Srbije vlada jedna pristojna atmosfera i želim da se vratimo ka tom jednom tonu da svako dobronamerno sa nekim dobrim predlozima doprinese poboljšanju naših zakonskih rešenja iz ovog sektora. Koristio sam vreme ovlašćenog predstavnika. Hvala.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, kada pričamo o ovom amandmanu gospodina Pavićevića i o lekarskim komorama, zaboravio sam pre dva dana da spomenem jednu anomaliju koju sam primetio oko tog licenciranja. Sada igra reči i svega ostalog.
Ono na šta želim da skrenem pažnju Lekarskoj komori jeste da Lekarska komora, a i Ministarstvo zdravlja bi moralo da povede računa da klinički centri, da klinike naprave plan edukacije lekara. Neke kolege koje su predlagale amandmane su rekli da su mladi lekari malo stavljeni u drugi plan. Ja ću vam reći, ne samo mladi lekari, nego i lekari koji su po unutrašnjosti da teško dolaze do mogućnosti, finansijske mogućnosti, pogotovo ako je mala opština, ako ima veći broj sela, onda mora da radi na teritoriji sela, svakog dana menja selo, menja seosku ambulantu, da on ostvari taj bonus, da skupi tih 24 kredit poena za godinu dana, a sve zavisno od struke.
Moja preporuka je da se napravi plan po bolnicama, da direktori naprave plan edukacije svojih kolega, da se jasno zna ko ide i gde ide. To je nešto što zamka, što ću javno reći dokle god imam imunitet. Znači, ja sumnjam da neki lekari ne izlaze iz aviona i oni imaju te licence, a da neki lekari ne mogu da dođu do sredstava da se sponzorišu, da dođu na neku edukaciju.
Zato farmaceutske kuće ne mogu da ulaze u direktan odnos jedan na jedan sa lekarom i da ona sa lekarom napravi sporazum, tj. sponzorstvo, a da direktor klinike ne zna, pa imate neke lekare koji ne izlaze iz aviona, a da Lekarska komora izdaje kredit poene. To je stvar koja je, po meni, vrlo suspektna, koja se desila i da država mora više da kontroliše i da ustroji taj jedan sponzorski rad farmaceutskih kuća. To mora da ide preko direktora ustanova. Znači, da direktor ustanove zna ko finansira kog lekara, da zna gde je taj lekar išao, da li je išao u okviru programa edukacije kliničkog centra ili određene bolnice ili je bio samo zato što je propisivao lekove određene farmaceutske kuće, tj. favorizovao određenu farmaceutsku kuću, što smatram kriminalom.
Rekao sam, kao poslanik koji još uvek ima imunitet, ovo je stvar koju su uređene evropske zemlje uredile, gde farmaceutske kuće mogu da sponzorišu lekare, ali moraju direktori zdravstvenih ustanova da znaju, da naprave plan i da se kaže ko, kada i gde ide, koga edukujemo, za šta ga edukujemo i ko plaća, da se jasno kaže na sajtu kliničkog centra, na sajtu zdravstvene ustanove za 2016. godinu – prof. dr Slavica Đukić će ići na kongres psihijatara, prof. Milisavljević će ići na kongres otorinolaringologa. Znači, da se zna jasno ko ide i ko to plaća, a posle toga se time ujednačava i broj kredit poena. Predsednice parlamenta, želeo sam da dovedem, oko licenciranja, moju diskusiju u vezu sa ovim što sam rekao. Hvala puno.