Hvala vam puno.

Hvala vam puno.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, gosti iz Ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, ovim amandmanom smo želeli da povećamo, da pooštrimo kazne za ustanove koje ne poštuju ovo zakonsko rešenje. Želja je da i kroz ovaj amandman, a i da ukažemo na primere nekih zakona koje smo donosili i u nekim ranijim sazivima, gde firme, ustanove, preduzeća, da li republička, da li gradska, nisu poštovala, lakše im je bilo da plaćaju kazne nego da zaposle osobu sa invaliditetom. Tako su izbegavale zakonsku obavezu i tako su praktično obesmislile jedan dobar predlog zakona, gde je država želela da doprinese poboljšanju zapošljavanja osoba sa invaliditetom. To, nažalost, u Srbiji nije retko da se mnoga zakonska rešenja izbegavaju na ovaj ili onaj način.
Ovde su mnoge firme našle način kako će da izbegnu to zakonsko rešenje tako što će platiti kaznu i time biti čiste pred zakonom, a osobe sa invaliditetom su ostajale u istom položaju. Znači, ostale su u tom položaju da nemaju mogućnost tog zakona da podstiče to zapošljavanje. To je ono što mislim da smo se složili pre dva dana, kada smo pričali da su mnogo teže za rušenje ne arhitektonske, nego barijere u glavama ljudi i da mnogi poslodavci razmišljaju da mu osoba sa invaliditetom nije od koristi, da mu je lakše da plati neku novčanu kaznu nego da upravo pruži šansu za jedan dostojanstven rad, za jedno dostojanstveno življenje te osobe. Tako da, kroz ovaj amandman mi samo skrećemo pažnju na te neke primere iz prošlosti i plašimo se za primere koji će slediti u budućnosti.
Jedan zakon za koji smo svi ovde glasali jednoglasno je bio Zakon o psima vodičima. To je jedan evropski zakon, jedan odličan zakon. Kroz nekoliko meseci nakon donošenja tog zakona smo imali u medijima informaciju da je predsednica Udruženja slepih i slabovidih „Beli štap“ gospođa Vesna Nestorović, zvana Coka, bila praktično izbačena iz gradskog tramvaja, gde vozač nije bio informisan, gde praktično firma, gradsko preduzeće koje se bavi saobraćajem nije obavestilo svoje radnike da slepa i slabovida lica imaju pravo na psa vodiča i da oni praktično bez njega ne mogu da funkcionišu, ne mogu da odu u bolnicu, ne mogu da odu do banke, ne mogu da se voze ako nisu sa njim.
To je jedan od primera gde se vrlo brzo nakon donošenja zakona ušlo u kršenje tog zakona i na nama je da i pooštravanje kazni, ali ono što je važnije pričom i edukacijom stanovništva, razgovorom sa građanima, propagiramo važnost brige o osobama sa invaliditetom.
Reći ću vam jedan primer iz Niša. U Nišu postoji štamparija u kojoj rade osobe sa invaliditetom. Štamparija se zove „Vuk Karadžić“. Štamparija, kao svaka štamparija štampa knjige, štampa kalendare, štampa sve što neka štamparija radi. Oni rade u jako teškim uslovima i mogu vam reći, da država određena sredstva daje, pomaže i podržava takav način rada osoba sa invaliditetom. Ono što mene boli, što me nervira kao narodnog poslanika, to je nebriga direktora republičkih firmi, gradskih firmi, kojima je lakše da odu kod neke druge štamparije da urade posao sa nekom privatnom štamparijom, a ova štamparija koja je praktično pod pokroviteljstvom pa i vašeg ministarstva, republičke Vlade, gde država stoji iza nje, nije u prioritetu mnogih direktora.
Znam da ti ljudi tamo koji su osobe sa invaliditetom rade u teškim uslovima, rade pristojan posao, a to je širenje svesti, to su te barijere u glavama naših građana, naših funkcionera u određenim samoupravama, određenim firmama da im je, ne znam kako to da objasnim, zašto oni to ne naručuju u toj štampariji i zašto prioritete daju nekim privatnim štamparijama, neću želeti da pomislim da je možda neki procenat u pitanju ili da je neka firma koja je bliska nekome od tih direktora, ali hoću da se borim za osobe sa invaliditetom da imaju priliku da rade, da dostojanstveno zarade taj svoj novac i da se osete ravnopravnim članom ovog našeg društva.
Tako da kroz nekoliko primera sam vam pokazao gde mi imamo dobre zakone, gde država stane iza osoba sa invaliditetom, a na terenu, a u praksi se to ne poštuje. Tako da kroz ovaj amandman mi provlačimo malo veće kazne za ustanove koje ne bi poštovale primenu ovog zakona, ali kroz ovaj amandman šaljemo poruku i Vladi, vama da moramo da budemo još jači u podršci osoba sa invaliditetom. Hvala vam puno.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, gosti iz Ministarstva, pre mog samog govora želim da pozdravim i predstavnike Nacionalne organizacije za osobe sa invaliditetom i da malo krenemo sa ovim Predlogom zakona.
Prvo, u startu želim da kažem da će poslanička grupa DS podržati ovaj zakon s obzirom da je ovaj zakon jedan od normalnih, pristojnih i humanih predloga zakonskih rešenja koji će pomoći osobama sa invaliditetom da imaju jedan pristojniji, dostojanstveniji život.
Kada je Srbija potpisivala Deklaraciju, Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom koju je Generalna skupština UN usvojila 13. decembra 2006. godine, a Srbija nekoliko godina nakon toga parafirala, želim narodne poslanike, a i javnost sa nekim članovima, preambule ove Konvencije upozna da Konvencija podseća da su načela proklamovana Poveljom UN koja priznaje urođeno dostojanstvo kao jednaka i neotuđiva prava svih članova ljudske zajednice kao osnove slobode, pravde i mira u svetu, u tački A.
U tački K. u Povelji i Konvenciji UN o pravima osoba sa invaliditetom se izražava zabrinutost što uprkos spomenutim dokumentima, naporima i merama koje su mnoge vlade, ustanove i relevantne organizacije preduzimale, osobe sa invaliditetom nastavljaju da se suočavaju sa barijerama za njihovu učešće u društvu na osnovama ravnopravnosti, kao i sa kršenjima svojih ljudskih prava širom sveta.
Ovo je nešto čega moramo i mi u Srbiji da budemo svesni. Znam da je našim prijateljima, sugrađanima problem mnoge arhitektonske barijere koje niču svakog dana uprkos mnogim zakonima koje mi ovde donosimo, da su brojni investitori koji prave, da li bolnice, da li pošte, da li policijske stanice, da li zgrade, ne ostavljaju arhitektonsku mogućnost i rampu da osobe sa invaliditetom uđu i nesmetano kreću, nego te barijere jednostavno postoje.
Ono što želim da naglasim ministre, možda je još i važnije od rušenja arhitektonskih barijera, a to su barijere u glavama naših građana kada su u pitanju osobe sa invaliditetom. Tu moramo zajedno i jedinstveno da šaljemo poruku o važnosti prihvatanja prava osoba sa invaliditetom. Ovaj današnji Predlog zakona je dobar.
Do sada kada sam pričao izlazio sam sa pričom iz života, iz ugla mog prijatelja iz Niša koji živi u kolicima, koji boluje od hronične mišićne distrofije koji može da pomeri samo tri prsta i koji je do sada imao problem sa potpisivanjem menica u bankama, koji je imao problem sa glasanjem na biračkom mestu. Iz njegovog ugla kada je došao ovaj Predlog zakona prvo sam se konsultovao sa njim, šta njemu ovaj Predlog zakona znači.
Znači mu da ima mogućnost da sa ovim pečatom mnogo pristojnije i dostojanstvenije završi svoje neke dnevne obaveze, da ima pravo u banci da mu ne drhti ruka, pošto samo sa tri prsta može da drži olovku, da ne može neko drugi umesto njega da potpisuje menicu, da ne može neko drugi umesto njega i da glasa. Tako da, ovaj Predlog zakona jeste dobar.
Ono što želim da kažem o diskriminaciji, jeste da je ovo jedan od tri zakona koji smo u ovom skupštinskom sazivu imali prilike da debatujemo i da usvojimo, pored psa vodiča, znakovnog jezika i ovog zakona, kao i da je jedan dobra put da osobama sa invaliditetom olakšamo život.
Ali, opet ću iz ugla mog prijatelja iz Niša, koji boluje od hronične mišićne distrofije, da naglasim važnost uvođenja personalnih asistenata. To je nešto što mnoge lokalne samouprave i ne znaju šta znači personalni asistent. Personalni asistent je nešto što znači život, znači pokretanje ovih ljudi koji su sa teškim invaliditetom, koji su u kolicima, koji ne mogu da se pomere u krevetu bez pomoći personalnog asistenta i gde mnoge lokalne samouprave njih ne doživljavaju kao bića kojima treba pomoć, nego ih gledaju kao trošak uvođenja personalnog asistenta. To ne može biti trošak i to ne može biti neka stavka koja je onemogućavajuća za lokalnu samoupravu, nego treba biti obaveza jedne humane Srbije da se, ne samo u Nišu i evo sada u Beogradu da se uvode, nego da to bude stav države, da to bude obaveza države da u lokalnim zajednicama lokalne samouprave imaju uvid koliko građana njihove zajednice ima potrebe za personalnim asistentima, i da im se u cilju jedne zajedničke borbe pomogne, da se omogući uvođenje personalnih asistenata u sistem lokalnih zajednica, da bi se pomoglo ovim ljudima.
Tako da, mislim da je ovo jasno, ali mnoge lokalne samouprave, opet naglašavam, to ne znaju. Mi smo u Nišu već nekoliko godina to uveli i to funkcioniše kao jedan projekat. Ja se zalažem kao narodni poslanik i u Nišu samo o tome pričao, mislim da ćete me podržati, da to ne može biti projekat, nego da to treba da bude budžetska stavka svakog grada i da grad mora da kroz svoj centar za socijalna pitanja ima tačan uvid o kojem broju se priča i da za te ljude obezbedi personalne asistente.
Iskoristiću današnji dan i vaše prisustvo da progovorim u ime nekih roditelja koji su već nekoliko godina praktično nevidljivi za republičku administraciju, a koji upravo za svoju decu koja imaju problem sa nekom bolešću ili sa smetnjama u razvoju, sa određenim stepenom invaliditeta, koji traže donošenje zakona roditelj-negovatelj. Ja znam da je taj zakon vas zatekao, jer je taj predlog zakona i priča o tom zakonu još i u ranijim godinama bila. Bio je jedan protest roditelja ispred republičke Vlade pre nekoliko godina, kada vi niste vodili to ministarstvo, gde su roditelji iz cele Srbije sakupili više od 61 hiljadu potpisa sa željom da se reguliše ova materija.
Lično smatram kao lekar, a i kao roditelj, da tim roditeljima trebamo pomoći. Ja znam da budžet Srbije nije velike, ali da moramo pokazati humanost i u ovom segmentu, da se omogući jedno zakonsko rešenje za ove roditelje koji imaju potrebe da budu sa svojom decom. Jer, ko će bolje čuvati dete koje je u kolicima, koje je sa smetnjama u razvoju, koje je sa teškim stepenom invaliditeta, nego upravo taj roditelj koji sa sadašnjim zakonskim rešenjima mora da daje otkaz sa posla ili mora da odsustvuje sa posla kako bi bio uz svoje dete? To je jedno pitanje i jedan test humanoj Srbiji. Ja mislim da smo po tim pitanjima svi jedinstveni i da tu nema neke velike politike, nego da treba da se uđe u ozbiljnije rešavanje ovog problema, da se sagleda tačan broj ljudi i roditelja kojima trebamo pomoći i da zakonskim putem uđemo u rešavanje ove jedne problematike, koja bi Srbiju još jedanput postavila na mapu humanih i pristojnih evropskih zemalja.
Podsetiću vas da su u okruženju i republike bivše Jugoslavije, kao što je Hrvatska, kao što je Slovenija, a i od skoro Crna Gora, donele ovaj predlog zakona i da ovaj zakon nije teško urediti kada postoji dobra volja. Ja znam da dobre volje postoji sa strane mnogih organizacija roditelja sa decom sa invaliditetom, sa decom kojoj treba 24-časovna pažnja roditelja i, evo, u cilju jedne pristojne današnje rasprave, koja je usmerena da poboljšamo život i kvalitet života našim sugrađanima koji imaju problem sa invaliditetom, ovo je jedan praktično pokušaj da kontinuirano vodimo računa, da ne stajemo. Kao što ste rekli, u nekim godinama ranije nije se nešto radilo, a ovo je sada dobro i koristim priliko da još jedanput kažem, lepo je što smo u ovom sazivu imali tri dobra zakona koja su poboljšala kvalitet osobama sa invaliditetom, ali nije dovoljno u cilju i ove Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, koju smo mi podržali kao država, već trebamo ići dalje.
Složio bih se sa koleginicom koja je pohvalila Slavicu Marković, direktorku Škole „Milan Petrović“ iz Novog Sada. Želim da vam kažem da sam kao narodni poslanik dva puta bio u toj školi i da sam oduševljen sa humanošću te žene, sa sposobnošću te žene da vodi onu školu, jer ona onu decu doživljava kao majka. Preporuka je svim poslanicima, svim političarima da odu do te škole, da vide kako se radi sa ljubavlju sa tom decom koja imaju probleme.
Pored hvale gospođi Slavici Marković, želim da vam kažem da i u mom Nišu ima Škola „Bubanj“ sa domom učenika, koju vodi direktorka Snežana Čarapić, deca sa smetnjama sa sluhom, sa vidom, sa nekim drugim smetnjama, imaju takođe jedan dobar kolektiv i želim pred vama i pred poslanicima da pohvalim i ovaj kolektiv koji vrlo humano i dobro radi sa decom u školovanju, u edukovanju dece koja imaju problem sa invaliditetom.
Tako da, Srbija je humana zemlja, Srbija ima humane građane, ali je potrebno da tu humanost i mi političari, spram svojih nekih mogućnosti, i u vlasti i u opoziciji, shvatimo i da budemo jedinstveni kada su njihovi interesi u pitanju. Hvala vam puno.

Samo bih kratko da se nadovežem na vašu diskusiju, kada pričamo o arhitektonskim barijerama i njihovim uklanjanjem i kada pričamo o barijerama u glavi građana. Evo jedan, nije apel, nego poziv svim političkim strankama. Evo, idu nam izbori. Kada pričamo o osobama sa invaliditetom, pričamo samo kada je Svetski dan osoba sa invaliditetom. Hajde da sve političke stranke kandiduju na listu za poslanike jednu osobu sa invaliditetom, da pokažemo na primeru da stvarno vodimo računa o njima, a ne da nešto pričamo, a da drugo radimo. Znači, evo jedan poziv svim političkim strankama – stavite jednu osobu sa invaliditetom u prvih 20 i time pokažite da stvarno podržavate osobe sa invaliditetom. Hvala puno.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, prijatelji iz ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, na kraju ove rasprave želim da još jednom skrenem pažnju na mnogo važnije i jače barijere koje imaju naši sugrađani, osobe sa invaliditetom. Pored arhitektonskih, to su te barijere u glavama građana naše države i te barijere moramo zajedno da rušimo.
Navešću vam jedan primer pre nepunih godinu dana, jedna organizacija osoba sa invaliditetom u Nišu je organizovala druženje sa građanima Niša i pozvala je građane Niša da sednu u kolica osoba sa invaliditetom, da sednu u kolica, invalidska kolica i da zajedno sa njima prošetaju kolicima po gradu da vide njihove probleme.
Ja mogu da vam kažem da je veliki broj ljudi odbio taj njihov poziv, uz ono sujeverje – neću da sednem, može to meni da se desi.
Želim da ukažem na nesagledavanje tih ljudi na onaj pravi način kako bi trebalo, pa postavljam isto pitanje svima nama, da li smo svesni da mnoge osobe sa invaliditetom upravo zbog tih nekih arhitektonskih barijera nemaju adekvatnu zdravstvenu zaštitu, ne mogu da dođu do mnogih ambulanti, do mnogih bolnica, da mnoge zgrade koje se prave i dan danas ne poštuju pravila pri izdavanju građevinskih dozvola, da ne postavljaju rampe koje bi koristili osobe sa invaliditetom, tako da jedan proces koji iziskuje sveobuhvatnu pažnju države, ko god bio na vlasti, ko god bio na čelu ministarstva koje vi trenutno sada vodite, potrebno je mnogo pažnje, svakodnevna pažnja i ono što sam rekao, ne samo danas kada pričamo o ovom Predlogu zakona, ne kada je Međunarodni dan osoba sa invaliditetom, nego kontinuirano da vodimo računa o njima i njihovim pravima.
Ono što u prvom delu današnjeg zasedanja sam citirao Povelju UN koju smo mi parafirali 2009. godine, član 9. kaže da države potpisnice se obavezuju da će osigurati i promovisati puno ostvarivanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda za sve osobe sa invaliditetom, bez ikakve diskriminacije po osnovu invalidnosti. Da bi to ostvarile, države potpisnice su se obavezale da urade mnogo što šta što država Srbija je krenula da radi, a ono što ja naglašavam i po drugim put ponavljam, to je neophodnost uvođenja personalnih asistenata u mnoge lokalne samouprave koje još uvek i ne znaju šta je personalni asistent i šta je svrha personalnog asistenta.
Personalni asistenti omogućavaju kvalitetniji i bolji život osobama sa invaliditetom koje su teško bolesne, koje su vezane za kolica, koje je bolest vezala za kolica, koje je neka saobraćajna nesreća vezala za kolica i bez personalnog asistenta oni ne mogu da vode jedan normalan život.
Nije samo život da se odrede neka sredstva da on ima mesečno neka primanja, nego je njegov život da se vrati, da postane ravnopravni član ovog društva, da ima pravo da uz pomoć personalnog asistenta ode do bioskopa, ode na posao, da u toku dana se prošeta do biblioteke neke, da se prošeta gradom, da u toku dana u svojoj kući ima mogućnost da se prebaci iz kreveta na neku stolicu, da radi nešto na računaru.
Tako da, mislim da borba za njihova prava tek kreće. Na dobrom smo putu danas. Današnja rasprava me je uveravala da ima sluha među nama političarima, iako mnogo ljudi kada kažete političari, ne veruju. Mislim da u nekim stvarima smo se složili, to je dobro što su i ostale kolege iz vlasti i opozicije danas bili jedinstveni u cilju poboljšanja i prava i položaja osoba sa invaliditetom.
Tako da, jedan mali primer i predlog oko personalnih asistenata, da oni budu obaveze lokalnih samouprava, da lokalne samouprave moraju da nađu načina u budžetu prvo da vide koliko imaju svojih sugrađana koji trebaju da imaju podršku lokalne samouprave, lokalne skupštine, da im se omogući personalni asistent da on bude sa njima.
Ja opet ponavljam, mnoge lokalne samouprave ne razumeju šta je personalni asistent, misle da je to geronto domaćica, misle da je to neka socijalna pomoć. Ne, personalni asistent je osoba koja osam sati provodi sa vama, koja vam pomaže u vašem dnevnom radu, dnevnom životu, a u Nišu, mogu da vam kažem, da personalni asistenti postoje za neke naše sugrađane i u tri smene. Znači, pokriveni su 24 časa, što je jedan dobar primer iz Niša. Mislim da je Niš prvi krenuo sa personalnim asistentima i da taj primer treba da slede i druge lokalne samouprave.
Završiću, pošto je danas rasprava, jedna debata u stvari, nije ni rasprava nego debata o jednom jako dobrom zakonskom predlogu, završiću sa nadom da ćemo u narednom skupštinskom sazivu smoći snage da nađemo i novca, ali da nađemo i one dobre volje da zakon, roditelj, negovatelj, nađemo načina kako će i on u Srbiji da zaživi, s obzirom da su mnoge evropske zemlje pokazale svoju humanost i podršku roditeljima koji imaju decu koja su u kolicima, decu koja su sa smetnjama u intelektualnom razvoju, da ih podrži na taj način da imaju mogućnost da oni neguju svoju decu i da za to dobiju neku novčanu pomoć i da im teče radni staž.
Mislim da kada je to uradila Crna Gora skoro, Hrvatska je to odavno uradila, da i mi i te kako imamo, mislim da čak imamo mnogo veće srce nego te zemlje u okruženju i tu humanost naših građana, milion puta proveravana, da trebamo i mi da kao političari nađemo načina da uslišimo te neke molbe i tu preku potrebu da budu uz svoju decu i da im država praktično tako pruži jednu podršku da kroz zakonsko rešenje, kroz radni staž i kroz neku sumu novca koju bi oni primali kao mesečnu nadoknadu, bili u prilici da svu ljubav koju onako daju svojoj deci, da imaju prilike da ne budu sankcionisani praktično, da ne moraju da daju otkaze sa posla, da ne moraju da uzimaju bolovanje, nego da kroz jedno zakonsko rešenje i kroz to zakonsko rešenje ovde postignemo jedno jedinstvo i jedan put ka još humanijoj i boljoj Srbiji koja vodi računa o svojim socijalno ugroženim grupama. Svakako da ovo iziskuje puno razumevanja, puno ljubavi i puno pažnje.
Ja vam se zahvaljujem i na kraju još jedanput naglašavam da će poslanička grupa DS u danu za glasanje glasati za ovo zakonsko rešenje. Hvala.

Poštovana predsednice, koleginice i kolege poslanici, kao narodni poslanik iz Niša, u ime građana Niša i Niške banje želim da postavim pitanje ministru za trgovinu i turizam, Rasimu Ljajiću.
Naime, ovo Ministarstvo Republičke vlade nije uvrstilo Nišku banju u spisak turističkih mesta gde bi ljudi koji dobiju podsticajna sredstva za razvoj turizma u Srbiji mogli da letuju.
Naime, informacija da Niška banja nije u spisku turističkih mesta, u spisku od 230 destinacija u Srbiji je zapanjila Nišlije i građane Niške banje.
Naime, Niška banja bez turista nema otvoren bazen, sada je ostala bez vaučera koji su davali neku šansu da se razvije turizam u Niškoj banji.
Dragi moji, Niška banja je jedno od najpoznatijih banjskih lečilišta u bivšoj Jugoslaviji i o Niškoj banji su opevane mnoge pesme.
Ne znam nekog narodnog poslanika ili građana Srbije da nije čuo pesmu „Niška banja“, a aktuelno Ministarstvo trgovine i turizma je Nišku banju izbrisalo sa spiska destinacija gde bi građani Srbije mogli da se leče, gde bi mogli da dođu na odmor.
Ne podstiče se tako turizam, jer jedna banja koja je slavna i koja je lekovita koja je dobra, praktično ignoriše i stavlja van spiska prioriteta aktuelnog ministarstva.
Želim da vam kažem da planirane subvencije koje se daju građanima Srbije u akciji „Letujte u Srbiji“ je po meni dobra stvar i treba da vidimo naša letovališta, naša odmarališta ali smo jako zbunjeni u Nišu i Niškoj banji, zašto aktuelno ministarstvo nije Nišku banju stavilo u spisak prioriteta.
Zašto ovi otvoreni bazeni koji sada iz Arene ne dođu u Nišku banju, nego moraju da idu u Vrnjačku banju, gde ima jedan olimpijski otvoren bazen.
Niška banja nema. Hajde ako hoćemo regionalni razvoj, zašto onda Niškoj banji ne damo mogućnost da dobije neka podsticajna sredstva i ne pokušamo organizovano da podstičemo, da se banja razvija.
Ja bih shvatio da su i prethodne Vlade ulagale u Nišku banju, nego vam kažem da nijedna vlada od 90-tih godina ozbiljno nije radila na razvoju turizma u Niškoj banji i ja se protivim tome. Želim da vam kažem, i članovima Vlade da je topla voda u Niškoj banji i dalje topla, da je i dalje lepa, lekovita i da i dalje građani Srbije vole Nišku banju.
Zato vas pozivam da promenite lošu odluku tako što ste izbrisali Nišku banju sa spiska 230 destinacija u Srbiji, gde Republička vlada daje pet hiljada dinara vaučer za podsticaj turizma i da Niška banja zauzme svoje opravdano mesto na listi prioriteta, aktuelnog Ministarstva za trgovinu i turizam i aktuelne republičke Vlade.
Drugo pitanje želim da postavim ministru za rad i socijalna pitanja, oko zakona roditelj-negovatelj. Naime, poznato je da je pre dve godine 60 hiljada građana Vojvodine podržalo donošenje zakona roditelj-negovatelj za decu koja su ometena u razvoju, za decu koja su vezana za kolica, za decu koja ne mogu bez pomoći svog roditelja da funkcionišu, da se kroz taj zakon, kroz to zakonsko rešenje, omogući roditelju da dobije radni status i da dobije finansijska sredstva, platu, kako bi mogao sa mnogo više dostojanstva da neguje svoje dete.
Želim da vam kažem da je pre nekoliko dana i Crna Gora, usvojila ovaj zakon, da ga već ima Republika Hrvatska i ja pozivam sve narodne poslanike da shvate neophodnost donošenja zakona roditelj-negovatelj i ja se obavezujem kao narodni poslanik, da li u ovom sazivu, da li možda i u narednom sazivu, bio ili ne bio narodni poslanik, ja ću stati i boriti se zajedno sa roditeljima koji traže opravdane zahteve, a to je da im se prizna mogućnost, da im teče radni staž i da imaju neku platu dok čuvaju svoju decu koja su teško bolesna i u kolicima.
Ko će bolje čuvati svoje dete, nego roditelj i dajte da im na human način omogućimo da imaju pravo da to i rade.
Zadnjih 30 sekundi ću iskoristiti priliku pošto je gospodin Rasim Ljajić, ministar koga ja jako poštujem, ponoviti, u ime građana Niša i Niške banje, ispravite grešku, vratite Nišku banju, biser turizma, gde su mnoge eminentne ličnosti letovale, gde je naš kralj letovao, gde se mnoge bolesti leče, reumatske i kardiovaskularne, uvrstite je u spisak 240 destinacija, gde Vlada Srbije daje podsticajna sredstva i time ćete pomoći razvoj Niške banje koja nažalost nebrigom mnogih vlada, ne samo vaše, nije više tako reprezentativna kakva je bila ranije.

Može.

Poštovani potpredsedniče, poštovani ministre, gosti iz Ministarstva za trgovinu i turizam, koleginice i kolege narodni poslanici, ovaj zakon će konačno regulisati neke stvari koje su po meni jako bile ozbiljne u srpskom društvu, a to je, kao što je kolega Pavićević naglasio, oglašavanje određenih medikamenata, oglašavanje nekih lekova, oglašavanje nekih stvari koje su određeni nadrilekari proklamovali da su lekovita sredstva i time, ne samo što su dovodili u ekonomsku zabludu naše građane, naše potrošače, ono što je mnogo opasnije, doveli su naše građane u opasnost da pogoršaju zdravstveno stanje njihove dece ili njih samih.
Tako da, ja kao lekar, upozoravam Ministarstvo vaše, da, zajedno sa Ministarstvom zdravlja, pratite sve oglase, ne samo na nacionalnim televizijama nego i na lokalnim, regionalnim televizijama da pratite internet i društvene mreže, „fejsbuk“ i „tviter“ gde se oglašavaju nadrilekari koji koriste ovo nekontrolisano ali jako moćno sredstvo da se oglašavaju, kako oni sa određenim melemima leče rak, kako sa određenim melemima leče leukemiju, kako sa određenim čajevima leče karcinome.
To su drage moje kolege, jako opasne stvari zato što su mnogi građani Srbije poverovali tim oglasima i napustili zvaničnu medicinu, prepustili se ovim nadrilekarima i to je po mnogim zakonima Republike Srbije kažnjivo. I po Krivičnom zakonu, po Zakonu o nadrilekarstvu, ali i ovom javnom oglašavanju gde moramo da sankcionišemo sve pokušaje da se proveri taj medikament koji se reklamira preko sredstava, pogotovu nacionalnih kuća i nacionalnih televizija i da se u goste ne pozivaju ljudi koji nemaju ili licencu lekara u Republici Srbiji ili koji nastupaju protiv zvaničnih stavova lekarske komore, humane medicine i našeg resornog Ministarstva zdravlja.
To su stvari kojima bi ovim zakonom zaštitili građane Srbije, a mogu vam reći da sve više imate oglašavanja i sve više ljudi prenose šapatom - e ovaj me je melem izlečio, e ovaj melem je dobar. Građani Srbije, nema boljeg lečenja za karcinome, za tumore nego zvanična medicina. Ja vas kao lekar i kao narodni poslanik, pozivam da ne verujete nadrilekarima, da ne verujete hohštaplerima koji koriste vašu bolest, vašu muku, sa tim oglasima da vas navuku da potrošite pare, ali ono što je gore, da vam naruše zdravlje i da u mnogim situacijama izgubite bitku sa vašom bolešću. Hvala vam puno ministre.

Poštovani potpredsedniče, poštovani ministre, apsolutno podržavam ovaj amandman i prethodne amandmane koji su imali cilj da zaštite decu od pogrešnog oglašavanja.
U pređašnjem mom nastupu ja sam pričao o nekim štetnim stvarima koje se oglašavaju kao lekovi, a prethodna dva narodna poslanika su spomenula neka sredstva koja se koriste za mršavljenje i koja, nažalost, ne samo naša deca, nego i naše sugrađanke koriste kako bi smanjile svoju kilažu. Ja vam kažem da ja lično kao lekar ne verujem tim preparatima i pozivam sve osobe koja možda imaju višak kilograma i žele da smanje svoju kilažu, da se jave institutima za javno zdravlje gde postoje nutricionisti koji će odrediti regularnu dijetu, koja neće narušiti zdravlje i koja će pomoći njima da smanje kilažu.
Inače, ovi nadrilekari koji koriste želju naših sugrađana da imaju lepše telo, vitkije telo, da smanje neko kilo, sa svojim preparatima stvaraju zabunu. Opet vam kažem kao lekar, narušavaju zdravlje naše nacije i naših sugrađanki. Pozivam još jedanput i Ministarstvo zdravlja i vaše Ministarstvo da sankcionišemo takve ljude i da kažemo građanima da takvi preparati ne pomažu ništa, samo dodatno uzimaju pare građanima i pogoršavaju zdravstveno stanje našim sugrađanima. Hvala.

Poštovani ministre, želim da vam kažem da se i ja pridružujem vama i vašem rigoroznom stavu i tražim kao lekar i tražim kao građanin ove države da zaštitimo građane i da budemo mnogo rigorozniji.
Ako bih se ja pitao u ovoj državi, ja bih isto zabranio reklamiranje i cigareta i alkoholnih pića. Sada ću vam reći zašto? Zato što Srbija zadnjih 15 godina je u vrhu evropske lestvice po smrtnosti od kardiovaskularnih oboljenja i po smrtnosti od onkoloških bolesti.
Želim da vam kažem kao specijalista hirurgije glave, vrata, kao specijalista otorinolaringolog da tumori glave i vrata 99% nastaju zbog kombinacije alkohola i cigareta.
Ovo je borba za nacionalno zdravlje naše nacije. Ovo je jako bitno da ne dozvolimo. Ne može profit niti bilo kakav kapital da bude prioritet državi, da omogući proizvođačima alkoholnih pića i duvana, da oni se reklamiraju i ti spotovi su najlepši sa nasmejanim dečacima, sa nasmejanim devojkama i sve to je kao super.
Naša tradicija takođe vezuje i čin rođenja i čin smrti sa alkoholom. Sve je to u Srbiji kao normalno da pijemo i da pušimo.
Kao lekar vam poručujem, nije normalno, ne smemo da dozvolimo da se oni tako reklamiraju, a ono što je važnije da šaljemo poruku građanima da moraju da vode zdravi život, da moraju da se bave sportom, da moraju da jedu zdraviju hranu i ono što je najvažnije, da ostave cigarete i da ostave alkohol. Hvala.

Prvo, želim da bas obavestim da je Srbija u pregovorima sa Evropskom komisijom u obavezi, između ostalog, da reguliše i oglašavanje proizvoda od duvana i od alkohola i da nam u tom procesu pomaže finsko Ministarstvo zdravlja, čiji su predstavnici bili ovde, delegacija narodnih poslanika je bila u Finskoj, da se upozna sa načinom kako to oni rade u Finskoj.
Želim da vam kažem jedan podatak, da je moguće, ukoliko imate saglasje političkih činioca, npr. u Finskoj, plan je da do 2020. godine Finska bude zemlja bez duvanskog dima, tj. da niko u Finskoj ne puši. Ja želim da sanjam taj san da ćemo u Srbiji moći, ne 2020. godine, ali u nekim godinama posle toga, da doživimo da Srbija bude jedno sigurnije mesto što se tiče duvanskog dima i alkohola i da naši mladi sugrađani, da naša nacija, ne bude toliko izložena visokom stopom oboljevanja od malignih bolesti i od kardiovaskularnih bolesti, jer svakako da cigareta i alkohol doprinose u 90% nastanku malignih tumora i kardiovaskularnih oboljenja, zbog kojih, nažalost, mi u Srbiji smo na drugom mestu po smrtnosti i po oboljevanju. Hvala vam puno.

Poštovani predsedavajući, ja sam se prijavio dok je bilo diskusije o prethodnom amandmanu, ali nije problem, reći ću i sada.
Slažem se sa prethodnim narodnim poslanikom koji je pričao da je nedopustivo da se duvanske kompanije oglašavaju na mestima gde one prodaju, jer sve te trafike, svi ti diskonti su u blizini osnovnih škola, u blizini srednjih škola, u blizini fakulteta i upravo su u kontaktu sa maloletnim licima, upravo su sa decom koja vide te reklame, koja su na domak ruke, praktično. Prodavci na tim trafikama ne kontrolišu ni ličnu kartu, nego prodaju te cigarete.
Ja hoću da vam kažem da bih voleo da u Srbiji imamo pravilo da na kutijama cigareta stoje pluća pušača i pluća nepušača, da se vidi ta razlika koliko su pluća pušača oštećena duvanskim dimom a koliko su zdrava i roze pluća ne pušača, da se na kutijama cigareta stavi normalna slika laringsa, tj. grkljana i glasnica i da se stavi slika pušača koji ima karcinom glasnica i karcinom grkljana. Mislim da je to neka nova strategija i u EU i u Australiji i nadam se da ćemo mi u Srbiji imati mogućnost da i kroz tu kampanju pokažemo građanima štetnost duvana, a da je na mestima gde deca idu u školu nedopustivo da se reklamira bilo koja duvanska kompanija. Nije čudo, gle čuda, u Srbiju su došle sve vodeće industrije duvana, da ne nabrajam imena, ali svi poznati brendovi su tu, a upravo zbog toga što Srbi mnogo puše.
Ja se zalažem i borim zajedno sa vama da smanjimo procenat pušača, a time da se borimo za zdraviju naciju i za zdraviju našu decu i za zdravije građane Srbije. Hvala vam puno.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, gosti iz Ministarstva policije, želim da podržim koleginicu Filipovski i da vam kažem kao lekar koji se susreće sa nasiljem svih vrsta, pa i nasiljem u porodici. S obzirom da sam specijalista, otorinolaringolog i da su masa povreda koje se nanose upravo na glavi i na vratu.

Obrazloženje da moramo da imamo odluku suda svakako da podržavam, međutim ono čega se vi plašite jeste fizičko udaljavanje nasilnika iz stana. Kažem vam da već imate ovlašćenje da već 48 sati zadržite bilo koga ko počini po vama neko zlodelo ili nasilje.

Reći ću vam kao lekar da mnoge povrede koje se nanesu na glavi i na vratu nisu teške telesne povrede po kojima bi po Krivičnom zakonu sud i vama dao nalog da uhapsite nasilnika kada je teška telesna povreda. Šta se dešava kada on nju prebije bejzbol palicom, ne polomi ni jednu kost i ne dođe do unutrašnjeg krvarenja? To se vodi kao laka ka srednjoj telesnoj povredi i onda takav nasilnik ostaje u domu, a ta žena koja je prebijena mora da beži iz kuće i da se krije u sigurnoj kući.

Upravo je ovo želja da se kroz amandmane napravi mogućnost da policija odreaguje, jer policija je prva sa lekarima kao državni organi koji se susreću sa nasiljem. Morate zajedno da reagujete kada lekar da izveštaj da je desna ruka nasilnika leva polovina tela žrtve, kada su modrice sa leve strane tela žene, to je desna ruka nasilnika. Više nego jasno je da je došlo do nasilja, da je on nju prebio. Ako se to kategorizacijom sudske medicine vodi kao laka ka srednjoj telesnoj povredi to je nešto što vas sprečava da dobijete od suda podršku da ga vi uhapsite i da protiv njega država pokrene postupak.

Podneo sam neke amandmane pa ću i kroz te amandmane da pričam, ali ovde želim da skrenem pažnju na nepravilnost u vašem strahu da ne prekršite neke zakonske okvire iz Krivičnog zakonika, da dobijete podršku suda. Reći ću vam, u tom vakumu nasilje postoji i nasilnik se time u tom vakumu krije.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, malo pre kada sam iznosio podatke zašto bi trebala policija da udaljava nasilnika iz porodičnog doma razmenili smo mišljenja i predstavnika policija i nekih narodnih poslanika i tu se razlikujemo. Postoje želje Ministarstva policije da tužilaštvo, tj. Ministarstvo pravde da nalog da se određena osoba koja je učinila nasilje udalji iz porodičnog doma.

Želim da vam kažem da u prošloj godini je bilo šest hiljada prijavljenih nasilja nad ženama. Od toga je 3.642 slučaja prosleđeno tužilaštvu, gde je tužilaštvo donelo 1.712 presuda, a da je od toga samo 634 zatvorskih kazni, da je tužilaštvo prošle godine izreklo samo 70 mera iseljenja nasilnika iz porodičnog doma, dok je 1.250 žena napustilo svoj dom i otišlo u „Sigurnu kuću“.

Upravo su ovo podaci koji govore o neophodnosti da policija koja prva dolazi u kontakt sa nasilnikom da ima tu meru privremenog udaljavanja nasilnika kao hitnu meru zaštite žena od nasilja u porodici.

Želim da narodne poslanike obavestima da je ova ideja u skladu sa prihvaćenom Konvencijom Saveta Evrope koju je Srbija potpisala 31. oktobra 2013. godine, tzv. Istanbulska konvencija, koja predlaže kao hitnu meru i upravo policiji da je ovlašćenje.

Ono što takođe želim da podelim sa vama je da ovakvu zakonsku odluku imaju i austrijsko zakonodavstvo koje je prvo to donelo pre desetak godina, da je nakon toga usvojeno i u nemačkom zakonodavstvu i u Sloveniji da je nešto što malo ima varijacije, ali da je osnovna želja da se žena zaštiti koja je dobila batine i koja mora da beži i da se krije iz svog porodičnog doma i da beži u „Sigurnu kuću“ i da se krije kod svojih prijatelja.

Želim takođe da kažem da su ovu meru i ovaj model 2000. godine podržale UN, Savet Evrope i EU i proglasili su je kao dobrom praksom koju treba da prate i ostale države. Od 2000. godine do današnjeg dana, kao što sam spomenuo, Nemačka, Švajcarska, Slovenija su zemlje koje su sledile austrijski model i koje su to uradile.

Mislim da nije nemoguće da to upravo radi policija. Naveo sam vam podatke koji govore da kada je to išlo preko tužilaštva koliki je broj nasilja je načinjen i koliko je slučaja procesuirano i to pokazuje praktično potrebu da policija koja je prva na terenu zajedno sa lekarima koji prvi vide to nasilje da reaguju.

Opet ću napomenuti kao lekar da mnoge povrede se tretiraju kao lake i da zakon ne tretira takvo nasilje tj. ne tretira laku telesnu povredu, srednju telesnu povredu. Jedino može parnicu da povede žrtva, a ne država i ovo je samo jedan doprinos da država onemogući nasilnika da bude u kontaktu sa ženom koja je pretrpela nasilje.

Jedan udarac na ženu bi ovim zakonskim predlogom bio udarac države prema nasilniku. Hvala puno.