Poštovana predsednice, poštovani ministre, ovaj amandman ima za cilj da omogući deci da što efikasnije koriste očuvane razvojne potencijale uz odgovarajući vaspitno-obrazovni, odnosno obrazovno-vaspitni podsticaj i podršku.

Naime, i juče i danas smo spominjali decu sa nekim problemom, da li zdravstvenim, znači, deca sa autizmom, deca sa nekim bolestima koje bi mogle kroz naš regularni program inkluzije, koja je praktično uvedena u Republiku Srbiju… Lično smatram da, pored toga što je dobro što smo uveli inkluziju, da mnogi učitelji, mnogi nastavnici nisu dovoljno edukovani da rade sa ovom decom. To sam primetio i kao otac koji je imao dete u osnovnoj i srednjoj školi i kao profesor da moramo više pažnje da posvetimo na edukaciju učitelja i nastavnika koji su u kontaktu sa ovom decom, jer najvažnija jeste ljubav, ali pored ljubavi i pažnje je potrebno da oni znaju kako da postupaju sa detetom koje ima autizam, da znaju kako da postupaju sa detetom koje ima Daunov sindrom, da znaju da postupaju sa detetom koje ima neku smetnju. Ovako se troši vreme tog profesora, nastavnika, ne postiže se efekat u obrazovanju deteta sa posebnim potrebama, a ostala deca mogu njega da izvrgnu ruglu.

Ono što želim da kažem, a što sam i prethodnom ministru, gospodinu Verbiću, predlagao jeste jedna inicijativa, građanska inicijativa koja je došla od gospođe Dragane Rodić i Udruženja Dragana Rodić gde smo zajedno napravili jedan mali bontončić koji bi imao svrhu edukacije vršnjaka da je različitost nešto što treba da nas spaja, da u razredu postoje deca koja slabije čuju, da postoje deca koja slabije vide, da postoje deca koja imaju šećernu bolest, da postoje deca koja imaju neku smetnju, ali da to nije razlog da budu razdvojeni i da to nije razlog da drug postane meta.

Upravo, kroz taj bontončić, koji sam ja predlagao ministru Verbiću, a pokušaću i vama u narednim danima, nedeljama, da dođem do vas i da vam prezentujem jedan bontončić, kroz jednu animaciju, kroz jedan mali crtani bukletić, dato za decu prvog razreda gde bi kroz određene primere, određene situacije deca imala priliku da se uče. Pored edukacije dece da drug nije meta je potrebno da učimo i učitelje, nastavnike kako da rade sa ovom decom.

Kroz ovaj amandman upravo vam pokazujem da imamo decu koja su za određene stvari savršena, a deca u određenom momentu nisu za sve. To vam govorim za decu koja su u programu inkluzije. Ponoviću kroz ovaj primer, mislim da je dobar primer u moru nekih loših stvari, u radu parlamenta sa Vladom, gde jedna niška porodica koja ima dete sa autizmom, koja je imala problem oko upisa, obratila se meni kao narodnom poslaniku, ja sam se obratio vama i problem smo rešili. Taj dečak je vanserijski za rad na računaru, u animaciji i on je sada upisao umetničku školu. To je super, ali vam kroz ovaj amandman pokazujem da treba da podstaknemo tu decu koja su u inkluziji, da im se omogući šansa da se upišu u neku od ovih škola i da daju svoj potencijal, da taj potencijal koji nose u sebi iskažu, a to su najviše deca sa autizmom. Hvala vam puno.

(Boško Obradović: Povreda Poslovnika.)

Poštovana predsednice, koleginice i kolege, poštovani ministri, povodom ovoga amandmana vidim da i vlast i opozicija deli isto mišljenje i mislim da je dobro da i u promene Ustava uđemo sa ovim predlogom, jer obavezno srednje vaspitanje je dobro za našu državu i naš narod.

Što se tiče ovog amandmana, s obzirom da trenutno nije u saglasju sa Ustavom, ali ako uđete u promenu Ustava Srbije, ovo je dobra stvar i kao narodni poslenik opozicione Demokratske stranke, pružam podršku za ovakvu inicijativu, jer je dobro da se uvede obavezno srednje obrazovanje.

Kao narodni poslanik DS povodom i prošlih amandmana, mislim da je dobro da je Srbija pružila priliku deci imigranata da pohađaju naše škole i to je dobra stvar. Tu pokazujemo zrelost naše države, tu pokazujemo kako su naši kad su bežali, i od Prvog svetskog rata i od Drugog svetskog rata, naši dečaci koji su u Škotskoj završili fakultete, da ih je Škotska prihvatila, tako da naš narod pamti progone i naš narod vraća, i ja mislim da tako treba i da nastavi.

Podržavam da sva deca migranata i izbeglica imaju ista prava i to je odlika jedne ozbiljne države, tako da tu nema dilema između vlasti i opozicije.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, podneo sam amandman u želji da olakšamo deci koja imaju smetnje u razvoju i koju imaju neku tešku bolest, da i posle 17 godina, ujedno možda i posle 19 godina sa vašom dozvolom, krenu u prvi razred srednje škole. To sam obrazložio tako što su to u pitanju učenici koje postojeći zakon već prepoznaje, kao one koji su se sa zakašnjenjem uključili u obrazovni proces. Reč je o učenicima sa smetnjama u razvoju, jer se njihovo stručno obrazovanje mora odvijati kontinuirano i u punom obimu nastave, a minimalna trećina učenika koji pohađaju škole za učenike sa smetnjama u razvoju prilikom upisa u srednje škole, imaju više od 17 godina.

Svedoci smo da brojne i retke bolesti, brojni onkološki procesi traju znatno dugo i da decu praktično onemogućavaju da upišu, tj. da uče i da nakon toga

krenu u srednju školu. Zato je predlog ovog amandmana da deca mogu i sa 17 godina, u nekim slučajevima sa 19 godina, uz vašu dozvolu da upišu prvi razred srednje škole.

Želja je da se deci omogući da nakon savladavanja teške bolesti, da nastave svoje školovanje, jer i kao lekar i kao nastavnik mogu vam reći da je nastava jedan dobar vid terapije tih stanja i da je otežavajuće kada nekoga izbacite iz procesa edukacije, iz procesa učenja. Zato je moj amandman upravo bio usmeren da im se omogući da nastave upis u srednju školu, prvi razred srednje škole, uz svakako medicinsku dokumentaciju, uz obrazloženje stručnih službi i uz vašu saglasnost.

Pre nekoliko nedelja sam vam i zvanično dostavio jedan dopis za jednog dečaka iz Niša, neću spominjati ime, ali je javnost već upoznata sa njegovim imenom i prezimenom i sa njegovom dijagnozom. Na sreću se sve lepo završilo. Ne znam da li ste vi to reagovali na osnovu mog dopisa koji sam prosledio vama, ali se to lepo završilo, dečak je upisao prvi razred srednje škole. Ja vam se zahvaljujem, ukoliko smo uspeli da pomognemo jednoj porodici, jednom dečaku koji ima autizam.

Ovaj predlog je dobar i ja bih voleo ukoliko postoji mogućnost da se ovaj amandman usvoji. Hvala.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, poštovani saradnici iz Ministarstva zdravlja, koleginice i kolege narodni poslanici, evo posle godinu dana pauze, koliko nisam bio u Narodnoj skupštini, ponovo sam danas sa vama i eto slučaja, opet su na početku zakoni iz zdravstva.

Želim da vam samo jedan segment kažem, godinu dana nisam bio ovde i mislim da se malo atmosfera u Skupštini, nije baš takva kako bi trebalo da bude, i mislim da bi svako od nas trebao da doprinese jednom kvalitetnijem i boljem radu ove Narodne skupštine i radu Parlament.

Ono što želim da kažem da su pred nama dva jako važna zakona koja poboljšavaju zakonodavnu aktivnost i praktično zakonodavstvo u sektora zdravstva. Vrlo dve važne teme – tema o Zakonu o tranfuziji…

Dobro, ako dozvolite, svakako da ste vi ovde predsedavajući, gde možete da mi prekinete ovo što sam želeo. U prošli petak sam položio zakletvu i po nekoj dobroj praksi iz ranijih mandata sam trebao da budem ovlašćen, meni je to onemogućeno i želim da par nekih važnih stvari kažemo, ova dva Predloga zakona koristeći vreme ovlašćenog predstavnika…

Dobro, evo, javiću se po sledećem amandmanu.

Dok uhvatim ritam, bar oko ovih amandmana.

Kada pričamo o Predlogu zakona o veštački potpomognutoj oplodnji i kada pričamo o amandmanu gospodina Đurišića, koji je podneo, postoje neka stanja koja su jako ozbiljna i koja dovode, praktično, i do sterilnosti žena i nešto što u ovom Predlogu zakona nije spomenuto, a što se u javnosti često spominje, to javnost i neko iz vrha nekadašnjih Vlada spominje, veliki broj abortusa i tema velikog broja abortusa i dovođenja do steriliteta žena, želim da sa ovog mesta, kao narodni poslanik, skrenem pažnju, da moramo mnogo više raditi i posvetiti pažnju prevenciji.

U Srbiji je uvažena praksa da je abortusom moguće regulisati porodicu i da je abortus nešto što je opšte prihvatljiva stvar. Kao lekar, uvek ću se zalagati da abortus ostane pravo žene da reguliše svoju trudnoću, ali želim da skrenem pažnju Ministarstvu prosvete, Ministarstvu zdravlja, da moramo više da učestvujemo u edukaciji naših građana, kako ne bi abortus bila jedina mogućnost seksualne zaštite od neželjene trudnoće. Upravo kada pričamo o jednom procentu žena koje ne mogu da dobiju dete, mogu da budu komplikacije, kao što priča i amandman, jedna od komplikacija jeste jedanput ili dva puta, možda stručno ili nestručno urađen abortus i da ne može da žena nakon toga ostane u drugom stanju.

Ovo je jako važna tema jer, nažalost, u Srbiji se veliki broj abortusa radi. Pristalica sam i zagovornik prava žene na abortus, ali ono što kao lekar primećujem, naše mlade generacije, mladi ne znaju puno kako da se zaštite od trudnoće i bez bilo kakve zaštite stupaju u seksualne odnose i abortus koriste na kraju, kao jedinu moguću meru zaustavljanja te trudnoće. To je jako loše, i upravo je odgovornost na svima nama da mnogo više pažnje, u toj seksualnoj edukaciji mladih radimo, da se prevencija ne vrši samo abortusom, nego da se različita sredstva koja se koriste, da se mladima objasni način kako da dođu do toga.

Sa ovog mesta poruka ljudima koji su pokušavali i u nekim evropskim zemljama da zabrane abortus, i nekim pojedincima koji su puštali neke kao najave da imaju nameru, možda, i u Srbiji da zaustave abortus, abortus je nešto što je pravo žene, koja ima pravo da planira svoju porodicu i da prekine trudnoću, ali nije mera preventive na način kako se koristi u Srbiji. Hvala puno.

Poštovana predsednice, ja se slažem sa koleginicom Radetom oko ovog amandmana.

Ja dolazim iz Niša i mogu da vam kažem da su Nišlije alergične na bilo kakav vid centralizacije i kada god čujem da se nešto pokušava na jednom mestu praviti… Dobro, u Nišu ima, ali na nekim drugim mestima nema.

Hoću da kažem da je Predlog zakona rađen od strane struke i da ima jako dobrih delova u ovom tekstu, ali što se tiče primedbe koleginice, koju je iznela, dosta bi se olakšalo kada bi se i u manjim centrima omogućilo praktično da mogu da doniraju …

(Zlatibor Lončar: Ima.)

Tako da je poenta da se građanima Srbije, pogotovu parovima koji ne mogu da imaju decu da im se olakša i dolazak do tih centara a ne da moraju da odlaze u neke druge sredine. Ima slučajeva gde neki parovi žele da imaju neku diskreciju i kod njih je moguće to i opravdano, ali 90% ljudi se ne stidi toga i nema razloga da se ljudi stide toga, traže pomoć i treba da im se omogući, kao što je i koleginica rekla da to urade u nekom od najbližih centara.

Vrlo ću kratko.

Kada pričamo o uvozu i izvozu, imate primere kada naši pacijenti moraju, na primer, to nije tema veštačke oplodnje ali jeste produžetka života, svakako, kada moraju da odu u AKH kliniku i da vrše transplantaciju srca, pluća ili bubrega. Oni tada dobiju nečiji tuđi organ.

Znači, ne smemo da budemo toliko zatvoreni i konzervativni, da ne kažem sa mislima u srednjem veku i da uvek imamo neku teoriju zavere, nego da vidimo šta je to dobro za naše građane. Svaki dobar potez treba da pozdravimo i da se otvaramo. Znači, sve što je usmereno ka produženju života naših građana, sve što je usmereno ka omogućavanju kvalitetnijeg i zdravijeg života našeg građanina, to treba da ovde pričamo i da građanima objašnjavamo šta u suštini radimo.

Mislim da sam dao doprinos kroz ovu transplantaciju da to ne treba da se tako gleda usko, taj uvoz ili izvoz.

Vrlo ću kratko.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, moram da priznam da nisam učestvovao u pisanju ovih amandmana, ali podržavam ove amandmane koje su iznele moje koleginice.

Mislim, da je važno kada se radi o ovoj vrlo sofisticiranoj tehnici, vrlo osetljivoj intervenciji da imamo ginekologe koji su sa iskustvom. Svakako, da ste vi u pravu kada kažete gde ćete u Srbiji naći nekog koji ima 100 uspešnih, praktično, postupaka vantelesne oplodnje, ali neki procenat uspešnosti, neki procenat rada tih ginekologa mora da bude prisutan jer kako idemo ka EU lako ćemo usvajati njihove kriterijume i što se tiče i hirurškog rada gde oni jasno kažu da hirurg mora u toku jedne kalendarske godine da ima određeni broj operacija. Ukoliko nema samostalno određeni broj operacija on neće moći naredne godine da vrši te hirurške zahvate, već će morati da asistira načelniku, primarijusu itd.

Tako da je to sve u cilju kvaliteta pružanja zdravstvene usluge i nije ovo ništa loše i podzakonska akta da se precizira, jer jeste bitno u poboljšanju uspešnosti vantelesne oplodnje, jer da ne bude ono da neko završi, i nije samo završena specijalizacija garant da neko zna da radi tu jednu supspecijalističku metodu. To je nešto što mora da pokaže vreme i da pokaže praksa da li je on uspešan ginekolog, da li je on uspešan hirurg.

Tako da je ovo dobar, dobronameran predlog i ja se slažem i sa vašim obrazloženjem, ali i svakako i sa koleginicama koje su branile ova dva amandmana da kroz podzakonska akta ne 50, ne 100, ali sigurno nekih desetak uspešnih intervencija da ne bude. Da ne bude kao ono malo, malo šale u parlament da unesemo, kada nas pacijent pita, pa neki naši stari primarijusi, barem meni su pričali kako da razbiju strah kod pacijenta kada pitaju – doktore, da li znaš da radiš ovu operaciju? Ne brini ništa, nisi mi prvi, ti si mi drugi. Znači, da ne bude baš drugi nego da bude više od 20, 30 uspešnih intervencija urađeno. Hvala puno.

Isto kratko, po amandmanu.

Jeste da nije tema zarada lekara tj. zdravstvenih radnika, ali svakako da i Ministarstvo i Republička Vlada treba da posveti pažnje za povećanje životnog standarda medicinskih sestara i lekara.

Kao što ste rekli, treba da se napravi klasifikacija, jer u mnogim evropskim zemljama, i u SAD, postoji klasifikacija specijalista koji primaju. Ne primaju svi iste plate i ta jedna zaostavština bivšeg socijalističkog komunističkog shvatanja rada treba da konačno prestane u Srbiji i da se vrednuju rezultati rada, da se vrednuje ta diploma.

Kardiohirurzi i neurohirurzi, slobodno mogu da kažem, jesu najplaćeniji lekari u Americi, imaju rang plate maltene kao predsednici SAD, pa onda idu dalje oftamolozi, otorinoringolozi, anesteziolozi sa 100, 120 hiljada dolara godišnje plate, nakon toga idu pedijatri. Postoji klasifikacija onog rada i onog stresa koji vi unosite u operacionu salu i onog rada koji vi uložite, tako da podržavam i, konkretno, ovo je jako ozbiljna tema i materijal koji rade ovi ginekolozi, lekari u vantelesnoj oplodnji, pogotovo što u Srbiji mi kao nacija nestajemo, a malo vodimo računa o tome, da blizu 400 hiljada naših građana ima neki problem sa sterilitetom i da je jako važno da shvatimo i da poručimo građanima da nije sramota ako posle godina dana ne mogu da imaju dete, da se jave upravo ovim ljudima koji će im pomoći da imaju srećan brak i da imaju svoje potomstvo i da nastave kroz svoje potomstvo život. Hvala vam puno.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, jako važan zakon, pored onog prethodnog koji smo radili, jeste i ovaj zakon. Nema veće zamerke što se tiče struke, jer za pripremu diskusije povodom ova dva zakona konsultovao sam kolege koji se bave ovom tematikom u Nišu i u Beogradu, i nemaju neke veće zamerke.

Ono što ja želim da kažem, jeste da ne bih voleo više da preko društvenih mreža i u javnosti vidim da neko ko treba da se operiše traži dva davaoca krvi da bi se operacija uradila. To je u 21. veku nezamislivo za mene kao lekara, kao hirurga, da se neko bori za život i da mora da obezbedi dva davaoca krvi. Znači, ako ovaj zakon to omogućava, morate da sankcionišete bilo koju službu transfuzije u Srbiji koja kaže – moraš da nađeš dva davaoca krvi da bi te neko operisao. To je skandal nad skandalima, ali, to se dešava. Ja sam juče retvitovao za jednu intervenciju i za jedno dete. To ne smemo više da dozvolimo.

Ono što bih isto voleo - da se više u Srbiji dešava da ova najskupocenija, najhumanija tečnost koja može da bude, da se daje neproverena. U mnogim centrima, moj Niš, Beograd, Kragujevac i Novi Sad imaju sve potrebne aparate. Imam podatak da mnoge službe ne rade preradu krvi, nego da daju celu krv kada bolesnik ne prima samo komponentu koja mu nedostaje, nego prima sve komponente krvi. Znači, ovo je dragocena tečnost koja mora da bude proverena i da bude čuvana da ne bude zabune. Tako da, evo, neću više da pričam. Ovo je još jedan od zakona koji ja lično i poslanička grupa DS podržava.

Ono što bih na kraju kao pitanje biti ili ne biti… Samo još jedno pitanje - da li je pravilnije transfuzijska ili transfuzionalna…

Poštovani predsedavajući, poštovani ministri, koleginice i kolege narodni poslanici, današnju diskusiju ću započeti sećanjem na jednu našu Srpkinju, doktorku Draginju Ljočić Milošević, koja je na današnji dan kada mi raspravljamo o zakonima, veoma važnim zakonima iz zdravstva, rođena pre 161 godinu, prva srpska lekarka, prva žena koja se školovala u Šapcu, Višu žensku školu u Beogradu i medicinu završila u Cirihu.
Kao student sa činom sanitetskog poručnika, učestvovala je u srpsko-turskim ratovima, na današnji dan kada raspravljamo o dva veoma, jako važna zakona iz sektora zdravstva, vodi nas doslednost prve žene lekarke u Srbiji, Draginje Ljočić Milošević, koja je rođena pre 161 godinu i svojim životnim delom ostavila za nas putokaz kako se služi srpskom narodu.
Voleli bi smo i da je skupštinska većina danas razumela njen trag u vremenu i da ovako važne zakone o zdravlju ljudi ne raspravljamo po hitnom postupku, pogotovo što su ovi zakoni išli u javnu raspravu, po ovim zakonima je trebalo posebno pričati u skupštinskoj sali.
Želim da vam kažem da kada u Zakonu o javnom zdravlju pričamo o neophodnosti prevencije i sprečavanju, suzbijanju bolesti, uključujući rano otkrivanje bolesti, želim da vam damo predlog da imajući u vidu situaciju u Srbiji, da imamo veliki broj građana koji su oboleli od malignih oboljenja, da imamo veliku smrtnost od malignih oboljenja, kada imamo podatke da imamo veliki procenat obolelih od kardiovaskularnih oboljenja, da smo među prvim zemljama u Evropi, nažalost, po smrtnosti od kardiovaskularnih oboljenja, da možda razmišljamo i o uvođenju obaveznih sistematskih pregleda, kao što je nekada to bilo u bivšoj Jugoslaviji, kada su radnici republičkih i gradskih preduzeća bili u obavezi da jedanput ili dva puta godišnje odu kod lekara i da to država planski radi.
To su tzv. pregledi koji su bili u bivšoj Jugoslaviji i mi sada pričamo o nekim skrining programima, što je jako dobro i to bi trebali i zakonski da obavežemo, s obzirom da bi za neku godinu mogli da smanjimo stopu smrtnosti kod velikog broja stanovnika.
Eto, to je jedan predlog da u nekim mesecima, neću reći godinama, u nekim mesecima razmišljamo o zakonskoj regulativi koja bi obavezala naše građane da pogotovo za žene preko 40 godine, da obavezno moraju da odu na skrining program za dojku, za pregled ultrazvuka, pregled mamografa, da kod muškarca moramo proveriti pluća i prostatu, kod žena takođe i grlić materice i time već u startu bi imali smanjenu smrtnost od ovih oboljenja.
Kada pričamo o jačanju kapaciteta Instituta za javno zdravlje, složiću se sa vama da instituti za javno zdravlje u Srbiji su dobro opremljeni sa kadrovima, da imamo dobre lekare i dobre tehničare, da imamo dobre aparate, ali da u nekim godinama smo malo zapostavili te institute i da su neke njihove nadležnosti prebačene na neka druga ministarstva i ono kada pričamo o nekoj bezbednosti kontrole hrane, proizvoda, nažalost, samo Ministarstvo zdravlja je skoncentrisano samo na kontrolu vode i vazduha i nekih aditiva i dečije hrane, dok hrana koja je u javnoj upotrebi, praktično je nekontrolisana od strane sektora medicine, tj. sektora zdravstva.
Hrana koja ulazi u Srbiju na graničnim prelazima, ja postavljam pitanje, mnogo je pametnije i bolje da se pregleda od strane sanitarne inspekcije, da se pregleda od Instituta za javno zdravlje i tim povodom ću reći da su naši instituti jako dobro opremljeni, da laboratorija Instituta za javno zdravlje u Nišu ima licencu iz Graca i može, praktično, licencirana je da obavi preglede proizvoda koji bi mogli da idu na tržište Evropske Unije.
Tako da, ovo su stvari koje moramo da imamo kao ozbiljna država u vidu i da promenom zakonskih rešenja još dodatno poboljšamo kvalitet zdravstvene zaštite tj. bezbednosti naših građana u sektoru zdravstva.
Tako da, ovo je jedna jaka tema. Ja, s obzirom da imam još par sekundi vremena, neću još o zakonu. Još jedanput, iz poštovanja prema prvoj doktorki, ja ću spomenuti da ostane upamćeno u srpskom parlamentu, podatak o ovoj hrabroj ženi, da se ona nikad ne zaboravi i da generacije lekara narodnih poslanika njeno ime i njeno zalaganje kao prve žene doktorke koja je rođena pre 161 godinu, završila medicinu u Cirihu, žena vredna srpskog poštovanja i …