Poštovana predsednice, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, u skupštinsku proceduru sam dao dva predloga izmene Zakona o srednjem obrazovanju i osnovnom obrazovanju sa ciljem da predupredimo sve prisutnije vršnjačko nasilje u našim osnovnim i srednjim školama.

Svedoci ste da je pre nekoliko dana u osnovnoj školi, u Aranđelovcu, devojčica bila, praktično, žrtva vršnjačkog nasilja i svi mi kao građani Srbije smo bili zaprepašćeni činjenicom da njeni drugari iz odeljenja su onako postupili sa njom.

Ono što mi moramo kao država da radimo, to je da preventivno pristupimo ovom problemu koji je sve prisutniji u Srbiji. Reći ću vam nekoliko podataka na osnovu UNICEF, neki oblik školskog nasilja je pretrpelo dve trećine dece u Srbiji. Najugroženija su deca iz siromašnih porodica i ometena u razvoju, kao i romska deca, deca izbeglih lica. Na meti su i izuzetno nadareni đaci. Svaki četvrti đak kaže da u njegovoj školi ima učenika kojih se plaši, jer bi mogli da ga maltretiraju. Sve ankete govore da samo šest posto osnovaca i 23% srednjoškolaca u Srbiji nikada nije iskusilo nasilje.

Ovo su podaci koji su alarmantni UNICEF-a, koji govore o jednom velikom problemu koji se dešava u našim školama. Nažalost, uprave škola, direktora škola, razredne starešine, učitelji su nekako se povukli i ne žele da uđu u rešavanje problema.

Kada osete da u njihovom razredu postoji problem, moraju da krenu sa preventivnim merama protiv nasilnika i da zaštite žrtvu. U nekim situacijama deca su jako nemilosrdna, kao što smo videli na onom snimku koji je bio na internetu, iz Aranđelovca, apel je da preventivno uvođenjem mera edukacije i rada sa mladim ljudima napravimo da prvi čas u mesecu, to je i predlog zakona, da prvi čas svakog meseca bude sa razrednim starešinom o toleranciji među vršnjacima, da svaki problem koji se detektuje u razredu mora da bude razložen na tom razrednom času i da se vidi zašto ima neko problem.

Postoji neko da ne vidi, postoje deca koja slabije čuju, postoje deca koja imaju šećernu bolest, postoje deca koja slabije hodaju, koja imaju neki deformitet stopala ili ekstremiteta, ali poenta je da drug ne sme biti meta i poneta je izmene ovog zakona i dopune ovog člana zakona koji sam ja predložio kroz ovaj zakonski predlog, da preventivno delujemo, da nam se ne dešavaju ovakve strašne scene koje smo videlu u Aranđelovcu. Hvala puno.

Poštovana predsednice, ovo je nastavak onoga što sam prethodno pričao o nasilju koje se dešava u našim školama i koje se javlja u različitim oblicima.

Verbalno nasilje je svakako najprisutnije u vidu ismevanja, nazivanja pogrdnim imenima, ruganjem, vređanjem, dobacivanjem. Nije neophodno naglašavati kako su deca u osnovnim školama, u početnim razredima osetljiva kada se odvoje od porodice, kada krenu u jednu novu sredinu, kao što su osnovne škole, kako reaguju kada ih određena deca ovako maltretiraju.

Ono što je takođe prisutno je fizičko nasilje koje podrazumeva udaranje, guranje, otimanje i uništavanje stvari. Ono je u godinama iza bilo karakteristično za dečake, međutim, sve je prisutnije nasilje i među devojčicama. Poenta je, kao što sam naveo i u prethodnom javljanju, da se radi sa tom decom. Ja kao lekar uvek dajem akcenat preventivi. Mnogo je lakše preventivno delovati na neki problem, na neku bolest, nego ući u proces lečenja.

Uvođenjem edukacije mladih da radimo sa decom u osnovnim i srednjim školama, da kampanja bude da drug nije meta. Drug ne sme nikada biti meta. Kad smo mi bili u osnovnim školama, ja sam neka starija generacija sa 50 godina, mi smo delili užinu, imali smo decu i romske nacionalnosti u mom odeljenju, mi smo delili užinu sa njima, igrali smo se zajedno sa svom decom. Šta se to desilo? Postoji problem u školama gde razredne starešine, gde direktori škola jednostavno ne žele da uđu u rešavanje problema.

Dolazim iz Niša gde je jedan dečak izvršio samoubistvo nakon nereagovanja školske uprave. Nereagovanja uprave škole, nereagovanje razrednog starešine tog dečaka koji je trpeo nasilje. To su frapantne činjenice, to je prisutno u mnogim školama, evo i ova škola u Aranđelovcu. Nasilje nad tom devojčicom se javilo nedelju ili 10 dana pre objavljivanja snimka na društvenim mrežama. Šta je uradio taj direktor kada se javilo to nasilje? Ništa. Ćutao je, misleći da će se nasilje zaustaviti.

Nasilje se nikada neće zaustaviti samo. Moramo da kao država reagujemo, da radimo sa decom, da im objasnimo da drug ne može nikada biti meta za nasilje nad dečakom ili nad devojčicom, da moramo da delimo zajedničke vrednosti, da objasnimo deci da drugu koji slabije čuje, slabije vidi moramo da pomognemo da lakše reši domaći zadatak, da mu pomognemo kako da nauči svoju lekciju i ako nema novac, da podelimo užinu sa njim. To je nešto što je krasilo neke generacije kada sam ja bio u osnovnoj i srednjoj školi. Ja se nadam i verujem da država ima načina da reaguje i da spreči svaki vid nasilja, jer je frapantno kada vidite u medijima, na društvenim mrežama da se nasilje dešava.

Poštovana predsednice, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, Predlog izmene Krivičnog zakonika podnosim u Trećem sazivu Skupštine Srbije. U tri saziva parlamenta molim za osobe obolele od HIV-a.

Mi smo 1. decembra, kada je Svetski dan obolelih od HIV-a svi spremni da pričamo da smo željni da se solidarišemo sa obolelima od HIV-a. Nacionalno udruženje obolelih od side, od HIV-a, me je zamolilo da u parlamentu kažem da su diskriminisani jednim članom Krivičnog zakonika. To je član 250. Krivičnog zakonika.

Ovaj član, kada je pisan Krivični zakonik pre 20 ili 30 godina, kada je taj član i donošen, tada je sida bila nova zarazna bolest, od koje su se ljudi plašili jer se nije znao način nastanka bolesti, način širenja bolesti. Sada mogu kao lekar da kažem da se HIV sa razvojem farmaceutske terapije, medicinskog tretmana, drži pod kontrolom i on uopšte nije tako opasan, niti životno toliko kao što je ranije bio opasan po život pacijenata.

Predlogom ovog zakona tražimo da se član 250. Krivičnog zakonika briše, zato što su oboleli od side iz grupe zaraznih bolesti koja se tretira u članu 249. izvučeni i stavljeni posebno na stub srama u članu 250.

Zašto neko smatra da su ovi ljudi, koji su već teško bolesni, koji se bore za život, obavezni da se bore i protiv administracije koja ih zakonski diskriminiše. Član 250. ih izvodi iz grupe zaraznih bolesti, a sve ostale zarazne bolesti tretira član 249. Krivičnog zakonika.

Apel je da Ministarstvo pravde, ako se i danas ne usvoji ovo, ja apelujem na ministarku da sagleda ovaj apel. Nije ovo apel Dušana Milisavljevića, ovo je apel Nacionalnog udruženja obolelih od HIV-a da se ovaj član 250. Krivičnog zakonika briše i da se njihova bolest stavi u grupu zaraznih bolesti u članu 249. gde su i ostale bolesti, kao što je hepatitis-b, kao što je hepatitis-c i da na ovaj način pokažemo solidarnost prema obolelima od HIV-a, a ne da tolerišemo da ih čak pored barijera u glavama ljudi, da ih dodatno diskriminiše i Krivični zakonik u članu 250.

Ja vas pozivam da glasamo za ovaj predlog, a šaljem i apel resornoj ministarki da pogleda ovaj član 250, da ovo nije nikakvo nadmudrivanje političko, nego apel obolelih od side da ne budu diskriminisani posebnim izdvajanjem iz člana 249. i da budu žigosani kao posebno oboljenje u članu 250. Hvala puno.

Poštovana predsednice, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, predlog ovog zakona je da se traži obavezno zakonsko regulisanje merenja sluha kod beba.

Sada kada vi mene čujete šta sad ovaj doktor traži u parlamentu, tražim da zakonom obavežemo sve naše ginekološke ustanove, klinike, da su u obavezi da izmere sluh trećeg do petog dana od rođenja bebe. Mnogi lekari će vam reći – mi smo siromašni kao zemlja, kao ekonomija, da su nam bolnice prazne, da nemamo ovoga ili onoga. Ovog puta ja vam kažem da uspešnom akcijom kompanije Ringier Axel Springer, uz podršku humane Srbije, uz pokroviteljstvo i podršku Ministarstva zdravlja smo uspeli svi zajedno da opremimo sva porodilišta u Srbiji sa aparatima za merenje sluha kod beba.

Šaljem apel i građanima Srbije i mladim roditeljima koji dobiju dete da traže, kada izvode dete iz ginekoloških klinika, iz porodilišta, da je obavezno porodilište da im izmeri sluh, a vas kao poslanike molim da nametnemo zakonsku obavezu da pošto su sad sva porodilišta opremljena ovim aparatima, to bude zakonska obaveza, jer sam dobio podatak da se u nekim porodilištima taj skrining sluha ne radi.

Sada se borim kao lekar i kao političar koji ima šansu da kaže da neko ne radi skrining iako ima aparate. Ko je taj kome je humana Srbija dala mogućnost da radi sa najsofisticiranijim aparatom u porodilištu ne uradi proveru sluha kod bebe?

Građanima kažem da sva porodilišta imaju aparate, da prijavite porodilište gde vam nisu radili proveru sluha kod bebe, a vas kao kolege molim da ovo nametnemo kao obavezu, da ne bude da se meni šalju poruke iz nekih manjih sredina, iz gradova, gde se majke i očevi javljaju da im u porodilištu nisu radili proveru sluha.

Veliki je problem kada dete izađe iz porodilišta, a ne zna se da li ne čuje. Ne razvijanjem sluha dete ne može da razvije govor. Kada imate dete sa dve ili tri godine kada roditelj već primeti da nema komunikaciju sa njim, mnogo je teža rehabilitacija i povratak govora i sluha, nego kada vi u porodilištu detektujete trećeg do petog dana da dete ne čuje i krenete na vreme sa medicinskim tretmanom. Apel je da treći do peti dan maksimalno od rođenja deteta, bebe, sluh bude proveren u porodilištima. Hvala puno.

Poštovana predsednice, koleginice i kolege narodni poslanici, vi ste svedoci da ja u Narodnoj skupštini uglavnom, od kada sam narodni poslanik, zastupam interese bolesnih, socijalno ugroženih i ne ulazim u neke druge segmente zakonodavstva.

Predlog zakona koji sam uradio i predložio parlamentu je da krivično delo nelegalno stečene imovine ne može zastariti. To je Predlog zakona koji je kod nekih mojih prijatelja izazvao čuđenje, kao, otkud sada ti predlažeš to. Ja ću vam reći da nakon razgovora sa prof. Čedomirom Čupićem i sve većim pričama u javnosti kako neka krivična dela zastarevaju i kako pojedinci koji se bave politikom ili nekim biznisom pobegnu pravdi, da je ovo jedan način kako bismo mogli da rešimo ovaj problem gde su građani iznevereni i tj. gde su građani pretrpeli najveću štetu zato što je neko… Praktično građani su obeshrabreni kada vide da neko može da izbegne zakonsku, praktično, odgovornost.

Smatram lično da najznačajniji antikorupcijski potencijal svakog društva predstavlja upravo rešenost njihovih građana da žive u slobodnom i uređenom društvu. Poenta je da bi se ovim Predlogom zakona poslala poruka političarima i koji su na vlasti i koji su u opoziciji, jer sve se u životu menja, danas ste gore, sutra ste dole, ali donošenjem ovog zakona ne bi bili sigurni pojedinci koji bi se ogrešili o zakon i koji bi zloupotrebili funkciju u izvršnoj vlasti, koju su dobili kao poverenje od građana Srbije, a građani Srbije bi bili sigurni da to krivično delo ne bi moglo zastariti.

Neki advokati su mi rekli, pa to je nemoguće. Zašto je nemoguće? Mislim da je moguće da krivično delo nelegalno stečene imovine ne sme zastariti. Pa, da li ćemo ga ispitati sada ili za 10 ili za 20 godina, to krivično delo, po meni, je neka tema koja bi mogla da bude jedinstveno podržana u parlamentu i da onemogućimo ljude, koji se u trenutku nalaze na vlasti, da se osete mnogo jakim zato što će ovakvim jednim predlogom zakona će razmišljati da će možda jednog dana, možda kroz 10 ili 20 godina doći neki drugi ljudi u izvršnoj vlasti ili u zakonodavnoj vlasti pa ispitati poreklo njegove imovine. Mislim da je ovo Predlog zakona koji bi građani podržali, a na nama je kao poslanicima da vidimo da li podržavamo ovaj zakon.

Poštovana predsednice, koleginice i kolege narodni poslanici, Predlog izmene zakona o radu. Ovaj predlog, kao što sam i prošle nedelje, kada sam predlagao zakone, obrazložio, je došao kao reakcija jednog incidenta, jednog slučaja koji se desio u Nišu gde je radnica „Jure“, ona mi je dala pravo da kažem njeno ime, mada svi u Srbiji znaju, Violeta Petrović, žena koja je u tom trenutku, kada je izgubila posao, bila bolesna i operisana od karcinoma dojke, primala citostatsku terapiju, jednostavno poslodavac je rešio da joj prekine radni odnos. Frapiran sam bio kao lekar i kao narodni poslanik sam obišao Violetu, tog istog dana, i nekoliko dana kasnije sam kroz jedan zakonski predlog nastupio ovde u parlamentu.

Znači, postavljam pitanje – kakvo društvo mi to postajemo, ko su ti ljudi u bilo kojoj fabrici koji zarad svog ličnog interesa, zarad ličnog kapitala stavljaju prednost i otpuštaju ženu koja je bila u procesu lečenja od karcinoma dojke? Građani Srbije su među vodećim nacijama u Evropi po broju obolelih od malignih tumora. Nažalost, po broju smrtnosti od tumora smo među vodećim zemljama u EU. Ko su sada ti ljudi koji zarad lične koristi daju otkaz ženi koja je u procesu lečenja od karcinoma dojke?

Na sreću, moja sugrađanka je pobedila karcinom dojke, ali je ostala na ulici. Predlogom zakona se onemogućavaju poslodavci da u procesu lečenja i rehabilitacije otpuste radnika i da nemaju prava, da im država onemogući, da država štiti obolele od raka, da kaže – ne, ne možeš ga otpustiti zato što ne može niko u Srbiji biti otpušten dokle god traje njegovo lečenje, dokle god traje njegova rehabilitacija.

Ovo nije jedini slučaj. Nije samo Violeta izgubila posao dok se lečila od raka. Još neke žene su mi se javljale iz Niša, ali su mi se javljali i radnici iz drugih delova Srbije.

Nažalost, stalni radni odnos se sve manje dešava u Srbiji. Sve su više radnici zaposleni na određeno. Ko su ti vlasnici kapitala, ko su te gazde naših života koje mogu nekom ko se grčevito bori za život da mu daju otkaz i da ga pusti na ulicu. Mogu da vam kažem da se ne slažem. Kao lekar ću se boriti da ovo bude zakonska zaštita naših radnika i da niko od poslodavaca, ne da nema pravo, nego da mu ne padne na pamet da bilo koga ko je bolestan od raka, da pomisli, otpusti, a kamoli da ga stvarno otpusti. Hvala puno.

Poštovana predsednice, koleginice i kolega narodni poslanici, i prošlog puta za ovaj predlog zakona za koji smo glasali malopre i predlog koji sada obrazlažem su glasale kolege narodni poslanici koji nisu iz opozicije, nego iz vladajućih stranaka.

Ovaj predlog zakona ne bira stranački dres, niti stranačku klupu u Skupštini Srbije. Bolest može zakucati na svačija vrata i upravo u borbi protiv nekih stvari koje nisu dobre za naše građane ne trebamo biti podeljeni ko su oni, ko smo mi. Mi smo ovde poslanici koji predstavljaju građane. Neko se u jednom trenutku drznuo da otpusti nekog našeg građanina koji se bori protiv raka. Drago mi je i zahvaljujem se poslanicima koji su sada glasali za ovaj predlog koji nisu iz opozicije, nego iz vladajućih stranaka. Mogu vam potvrditi da je u prošlom glasanju bilo dobrih poslanika i poslanici u Skupštini Srbije bi trebali još slobodnije da nastupe kada su ovakve stvari u pitanju. Ovo su stvari koje su toliko čiste, da sprečimo poslodavca koji se drznuo zarad ličnog interesa, zarad ličnog kapitala da otpusti nekog.

To je nešto što je za mene frapantno i ja se tu borim bez dlake na jeziku. Ovo više ne sme da bude slučaj u Srbiji. Ne sme da se desi ni jedna Violeta Petrović, niti jedan vlasnik iz Azije, Kine ili Amerike ili Evrope koji dođe ovde stiče kapital i mi to podržavamo.

Ali ako stičeš kapital, moraš da pružiš pristojne uslove našim radnicima kada se leče, gospodine, nećeš imati prava da ih otpustiš, niti imati prava da ih maltretiraš. Ovim predlogom zakona predlažem da se radnicima obolelim od raka da mogućnost da 100% prime mesečnu nadoknadu, da njima bolovanje bude 100%, a ne 65% kao što su ostala bolovanja i nadoknade za bolovanja.

Kao hirurg koji se bavi hirurgijom glave i vrata, govorim da lečenje od raka nije samo operativa i nije samo otpust iz bolnice. Lečenje od raka se nastavlja i kada se završi bolnički tretman, tim pacijentima su potrebni mnogi lekovi, ali i kvalitetna hrana koja je skupa u Srbiji. Potrebno je puno vitamina, potrebno je puno esencijalnih aminokiselina, potrebno je puno voća i povrća koje ti građani moraju da unesu.

Neki će reći da je to diskriminacija, zašto njima 100% a mnogim drugim pacijentima koji boluju od mnogih drugih bolesti 65%? Dajte da dozvolimo pozitivnu diskriminaciju. Maligna oboljenja su najteža, od ovih bolesti se lako gubi život. Ovim predlogom zakona bismo pružili podršku. Ovaj predlog zakona se uklapa i u Nacionalnu strategiju Ministarstva zdravlja za borbu protiv karcinoma, koja je usvojena.

Poštovana predsednice, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, ovaj predlog zakona o dopuni Krivičnog zakonika sam predložio nakon razgovora sa profesorom Čedomirom Čupićem, dugogodišnjem borcem protiv korupcije i osobom koju ja poštujem, gde mi je dao jednu ideju da predložimo jedan predlog zakona koji bi omogućio da krivično delo nelegalno stečene imovine ne može zastariti.

Svedoci smo da su građani Srbije upoznati da u mnogim godinama se određeni političari vezuju za određene neke afere i da u procesu zastarevanja postupka se ti krivični procesi praktično i prekidaju. Ono što je jako važno je najznačajniji antikorupcijski potencijal svakog društva, a predstavlja upravo rešenost njegovih građana da žive u slobodnom i uređenom društvu. Smatram da su građani obeshrabreni negativnim iskustvima i ne veruju da će prijavljivanjem proizvesti bilo kakav efekat ili strahuju da će prijavljivanje korupcije dovesti do represije nad onima koji su je prijavili.

S obzirom da predlaganjem ovog dodatka u Krivičnom zakonu bi omogućili da ni jedno krivično delo nelegalno stečene imovine ne može zastariti i poslati jednu preventivnu poruku svim ljudima koji su se u određenom trenutku bavili javnim poslom, da nije pametno zloupotrebiti svoj položaj i da će pre ili kasnije odgovarati srpskom narodu za štetu koju su naneli budžetu Republike Srbije. Hvala vam puno.

Poštovana predsednice, predložio sam dopunu Zakona o zdravstvenom osiguranju vezano za uvođenje obaveznog skrining programa za proveru sluha kod novorođenih beba.

Još 1998. godine u Milanu je usaglašena Evropska izjava o skrining programu novorođenih beba. U Srbiji se svake godine rodi više od 60.000 beba, a kod 300 mališana se utvrdi urođeno oštećenje sluha. U prvim mesecima života bebe najintenzivnije razvijaju sluh, a kasnije i govor. Svedoci ste da u proteklih godinu i po dana je sprovedena nacionalna kampanja, kompanije Ringer askeng Springer koju je predvodio „Blic“ gde smo uspeli i uz podršku Ministarstva zdravlja da sakupimo novac i opremimo sva porodilišta u Srbiji, 56 porodilišta u Srbiji su dobili oto akustičnu amisiju, aparat sa kojim se meri sluh kod novorođenih beba.

Ideja je bila i ideja je još uvek prisutna da od trećeg do petog dana rođenja bebe se uradi provera sluha. Svedoci ste, to sam rekao, i sada ponavljam kao narodni poslanik i kao profesor medicinskog fakulteta, znači, ovo je jako važna mera. Porodilišta su opremljena ali sve više građana me obaveštava da se taj skrining ne radi u porodilištima. Zato sada kao narodni poslanik koristim priliku da uvedemo zakonsku obavezu ljudima koji su u porodilištima, jer mnogi naši kažu, mi nemamo aparate. Sada imate aparate i sada ćete morati da merite sluh svim bebama kako bismo postali jedno uređeno društvo i kako bismo mogli detetu na rođenju da izmerimo da li ima oštećenje sluha ili nema. Ova mera je praktično obavezujuća za sva porodilišta, a ne kao do sada, mi smo ih opremili sa aparatima, a oni ne rade svoj posao. Dobio sam pouzdane informacije od roditelja i iz Novog Sada i iz nekih drugih manjih sredina da im nije urađen skrining iako su ta porodilišta dobila aparate u akciji prikupljanja sredstava i opremanja porodilišta sa aparatima za merenje sluha kod novorođenih beba.

Znači, ponavljam još jedanput kao lekar, najvažnije je da detetu na rođenju se uradi skrining, da se proveri da li beba čuje ili ne čuje, a to se radi od trećeg do petog dana. Da se u otpusnoj listi, a to i tražim ovim predlogom zakona, da se u otpusnoj listi evidentira i da se kaže, dete čuje ili dete ne čuje. Ovako roditelji izvode dete iz porodilišta i tek posle tri, četiri ili pet godina njegovog života shvate da dete ne čuje ili da pojačava televizor da bi čuo crtani film, a tada je mnogo teže da povratimo i sluh, a kada nemate sluh onda ne možete razviti ni govor. To je jedno veliko opterećenje za državu Srbiju, za društvo. Ovo je jedna preventivna mera koja bi olakšala rehabilitaciju i povratak sluha, a nakon toga i razvoja govora kod naših mališana.

Poštovana predsednice, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, promenu predloga izmena Krivičnog zakona u članu 250. sam predložio zajedno sa Nacionalnim udruženjem obolelih od HIV-a, od side.

Naime, država Srbija pokušava da se bori protiv diskriminacije na svakom mestu i u svakom segmentu društva, međutim, greškom zakonodavca u godinama kada se donosio Krivični zakonik i kada je virus HIV-a bio nešto što je bilo novo oboljenje nekih 80-ih godina, je uveden član 250, koji posebno tretira obolele osobe od HIV-a, za razliku od ostalih zaraznih bolesti koje se tretiraju u članu 249. Krivičnog zakonika.

Prijatelji iz Nacionalne organizacije obolelih od HIV-a smatraju da izdvajanje samo HIV infekcije i transmisija iste dodatno stigmatizuje ove osobe i predlažemo da se član 250. izbriše, a da se oboleli od HIV-a prebace u član 249, gde se tretiraju ostale zarazne bolesti, i hepatitis C i hepatitis B, koje su nekim slučajevima mnogo opasnije i teže za lečenje nego pacijenti oboleli od HIV-a.

Član 249. Krivičnog zakonika već predviđa sankcionisanje prenosa zarazne bolesti i smatramo da se samo izdvajanje HIV infekcije u članu 250. stavlja u diskriminisani položaj i da su ove osobe i po zakonu diskriminisane, pored brojnih barijera koje naši građani još uvek, nažalost, imaju u svojim glavama. Problem su te barijere koje moramo da rušimo. Sa HIV-om se živi. Naše komšije, naši sugrađani, mogu da imaju tu zaraznu bolest, ali sa tom bolešću se živi i oni mogu da obavljaju svoj posao. Ovo je apel Nacionalnog udruženja obolelih od side da se ova promena Zakona izvrši.

U prethodnom mandatu ja sam gospodina Selakovića molio i predlagao da se ovo pitanje reši. Zbog vanrednih parlamentarnih izbora koji su se desili, ovo nije došlo na dnevni red Skupštine i ja nastavljam sada da se u ime obolelih od HIV-a borim da Ministarstvo pravde uđe u promenu izmene ovog člana 250. i da osobe koje su obolele od side ne budu i zakonski diskriminisane. Hvala vam.

Poštovana predsednice, koleginice i kolege narodni poslanici, Predlog ovog zakona je usmeren ka jednom preventivnom radu sa našom decom u osnovnim i srednjim školama, s obzirom da smo upoznati i da smo praktično zgroženi, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, kada vidimo na naslovnim stranama nekih novina ili u nacionalnim medijima da je neko dete povređeno u školi, da je neko dete bilo žrtva nasilja.

Predlog je da se uvede obavezan prvi čas u mesecu da bude preventivni čas sa razrednim starešinom, sa učiteljem, gde bi se pričalo o toleranciji, gde bi se pričalo o važnosti da zajedno žive, da ta deca koja su u odeljenju, koja su ista generacija, da shvate da postoje deca koja slabije čuju, da postoje deca koja slabije vide, da postoje deca koja imaju šećernu bolest, da postoje deca koja se slabije kreću, da postoje deca koja su sa smanjenim intelektualnim mogućnostima za praćenje nastave i da to nije razlog da ta različitost bude predmet napada vršnjaka jedne na druge i da se kroz jedan preventivni rad, kroz jedan rad sa upravo tom decom stiče jedna kultura, jedna tolerancija prema svojim vršnjacima.

Predlog ovog zakona je došao od Udruženja građana „Dragana Rodić“, jedne sjajne Nišlijke koja je, nažalost, posle saobraćajne nesreće ostala u kolicima i dalje se bori i dalje veruje da će prohodati. Ja se iskreno nadam da će pobediti tu bolest, kao što je i do sada sve to radila. Ta sjajna Nišlijka je inicirala da decu učimo toleranciji od malih nogu i zajedno smo napravili jedan mali bonton za decu osnovnih škola i za decu srednjih škola, gde bi se učili toleranciji i gde bi pokazivali da postoji različitost i da različitost nije razlog da drug bude meta. Drug ne sme biti meta.

Nažalost, poslednjih godina smo svedoci da se u brojnim školama, kako osnovnim tako i srednjim u Srbiji, nasilje sve više širi i da je ovo jedan preventivni vid rada sa našim đacima, sa našom decom, gde se traži da prvi čas u mesecu bude posvećen priči o različitosti, da bude posvećen borbi protiv nasilja nad vršnjacima i da svakog meseca taj prvi čas bude posvećen upravo ovoj borbi. Hvala.

Poštovana predsednice, ovo je ista tematika samo za osnovne škole. Reči ću da je svako četvrto dete žrtva vršnjačkog nasilja, a da digitalno nasilje sve češće među decom. Nažalost, deca u nekim situacijama mogu biti jako surova. Kada spomenem digitalno nasilje imate različite zatvorene „viber“ grupe mališana, osnovaca i srednjoškolaca, gde se određeno dete izvrgava ruglu, gde se ogovara i gde je predmet podsmeha i ogovaranja svojih vršnjaka. Gotovo svako dete može postati žrtva vršnjačkog nasilja, a prvi korak u prevenciji sprečavanja tog problema jeste odnos poverenja između roditelja i dece.

Svakako, jedno porodično vaspitanje je ona tvrđava, najosnovnija ćelija, praktično jednog društva, jeste porodica. Međutim, prema podacima UNICEF–a, neki oblik školskog nasilja pretrpelo je dve trećine dece u Srbiji, što je frapantan podatak gde moramo da upalimo crveno svetlo i gde moramo da radimo na borbi protiv vršnjačkog nasilja, da počinioci vršnjačkog nasilja budu prepoznati, da sistem brzo reaguje kako ne bi došlo do težih posledica, kako ne bi došlo do gubitka života, s obzirom da je jedan moj mladi Nišlija, mali Aleksa, čak izgubio život u tom jednom višegodišnjem trpljenju nasilja od svojih vršnjaka.

To su teme koje su jako ozbiljne i koje traže da država i Resorno ministarstvo reaguje, da kroz jedan preventivni rad, u vođenju ovih preventivnih, praktično, edukativnih časova, gde bi se skretala pažnja da nije dobro da se drug maltretira, da nije dobro da se drug izoluje, da on bude sam, jer pored fizičkog nasilja postoji i psihološko nasilje kada vi jednog dečaka ili devojčicu izdvojite iz grupe, kada ne govorite sa njim, kada mu okrećete leđa, to je nešto što boli i što je dete podvrgnuto jednom višemesečnom i dugogodišnjoj, praktično, jednoj traumi.

Svaki četvrti đak kaže da u njegovoj školi ima učenika koji se plaši nečega, jer bi mogao da bude maltretiran. Ankete koje sam ja imao u vidu neke ankete govore da samo šest osnovaca i 23% srednjoškolaca u Srbiji nikada nije iskusilo nasilje. Smatram da je neophodno da u okviru školskog programa se uvede i program tolerancije za prevenciju vršnjačkog nasilja, koje bi obuhvatalo podizanje nivoa svesti učenika o različitosti, kako bi se povećala bezbednost dece i učenika u osnovnim i srednjim školama.

Sprovođenje pomenutog programa ostvarivalo bi se svakog meseca na prvom času sa učiteljem, odnosno razrednim starešinom, kao i na prvom roditeljskom sastanku, jer je važno da se i sa roditeljima priča, da se i roditeljima ukaže šta njegovo dete radi, da li to dete je došlo u školu da uči ili da maltretira nekog drugog đaka. Pozivam vas da ovaj predlog usvojimo.

Poštovani predsedavajući, poštovane koleginice i kolege, podneo sam ovaj predlog zakona i sledeći na zdravstveno osiguranje isprovociran incidentom, nečuvenim incidentom koji se desio u Nišu u fabrici „Jura“, gde je moja sugrađanka izgubila posao u procesu lečenja od karcinoma dojke, kada je operisala karcinom dojke i kada je bila na citostatskoj terapiji, poslodavac je prekinuo radni odnos.

Frapiran kao lekar i isključivo kao lekar sam reagovao i reagujem i sada, sa ciljem da ovim predlogom zakona onemogućimo bilo kog poslodavca u Srbiji, da li je on u privatnom sektoru ili u državnom sektoru, da nema prava da otpusti radnika dok je u procesu lečenja od malignog procesa.

Ko su ta gospoda koja su procenila da ta žena ne može da nastavi rad u toj fabrici nakon operacije karcinoma dojke? Moja sugrađanka, koju sam posetio, je uspešno operisana, uspešno je sprovela citostatski tretman i sada je na ulici, samo zato što je poslodavac procenio da ona ne može da se vrati.

Ko su ti ljudi koji imaju srca, koji nemaju duše da obolelog otpuste, prekinu mu radni odnos i u najtežoj borbi, u borbi za život ga ostave na ulici? Kao lekar vam govorim da kada se borite protiv karcinoma, da bilo kakva trauma ove vrste dodatno pogoršava zdravstveno stanje bolesnika.

Apel je da onemogućimo bilo kog poslodavca, da li je on u državnom ili u privatnom sektoru, da nema prava da otpusti radnika dok je u procesu dijagnostike, lečenja i rehabilitacije od malignog procesa. Srbija je, nažalost, među vodećim zemljama po procentu obolelih od malignih tumora. Brojni su faktori rizika, ali upravo zato što su naši građani po procentu obolelih od malignih tumora i po procentu smrtnosti od malignih tumora među vodećim zemljama u Evropi, uloga države i obaveza države je da ih zaštiti i na ovom polju. Moja sugrađanka je dobro, ali nažalost na ulici. Upravo zbog ovog slučaja sam podneo ovaj predlog zakona da se više ne desi da neko ko se bori za život zbog bahatosti poslodavca, zbog njegove želje da stiče profit, a ne da razmišlja o ljudskoj duši, o ljudskom životu, da ga ostavi i pusti na ulicu.

Ja vas pozivam da ovim predlogom zaustavimo ljude da naši radnici koji boluju od malignih tumora dobiju otkaz. Hvala vam puno.

Poštovani predsedavajući, ovo je u sklopu ove ideje i inicijative da se radnicima koji boluju od malignog tumora pruži podrška države koja se naslanja i na Akcioni plan države Srbije u borbi protiv malignih tumora, da više poslodavac nema pravo da ih otpusti.

Ovaj predlog koji sam predložio za zdravstveno osiguranje je da radnici koji boluju od malignih tumora imaju pravo na 100% bolovanja, ne kao za ostale pacijente, za ostale procese koji su na bolovanju da imaju 65%, predlog je da radnici koji boluju od malignih tumora, pacijenti koji boluju od malignih tumora imaju pravo na 100% nadoknade dok su na bolovanju.

Svedoci ste da je život jako skup. Ja kao lekar vam moram reći da sam proces lečenja i potrebe tih ljudi, tih pacijenata, tih radnika u procesu rehabilitacije i procesu lečenja iziskuje i traži da oni unose visokovitaminsku, visokokaloričnu hranu kako bi se operativni, postoperativni tok sproveo uspešno. Zato je ideja da se napravi jedan vid pozitivne diskriminacije i da se ovim pacijentima, ovim radnicima koji boluju od malignih tumora, da se omogući da primaju 100% mesečnu nadoknadu.

Upravo bi im ova finansijska podrška države, tj. Fonda zdravstvenog osiguranja i poslodavca omogućila da imaju prvo podršku države, da vide da imaju podršku države, ali ono što je važnije, da oni imaju finansijska sredstva kako bi mogli da kupe i neke lekove i neke vitamine, ali ono što je važnije, visokovitaminsku, visokokaloričnu hranu koja bi im pomogla za brži oporavak nakon tih operativnih tretmana.

Ponavljam, nažalost, Srbija je u poslednjih 30 godina bila izložena brojnim sankcijama, bombardovanjem, jednom lošem kvalitetu života. Način naše ishrane, velika zloupotreba duvana, velika prisutnost alkohola, sve su to faktori rizika koji dovode do nastanka malignih oboljenja. Apel je da se kroz jedan vid podrške ovim pacijentima, našim građanima omogući da se pristojnije bore u toj jednoj životnoj borbi protiv malignog tumora, da imaju podršku i kroz ovaj vid, gde bi im Fond za zdravstveno osiguranje, tj. država stala iza njih i da imaju pravo na 100% mesečne nadoknade, tj. bolovanja. Hvala puno.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, ovo je jedan od 20-ak amandmana koje sam podneo na ovaj zakon i većina amandmana je upravo usmerena ka poboljšanju zakona i ka jednoj temi koja je više nego aktuelna, a to je borba protiv vršnjačkog nasilja.

Konkretno, ovaj amandman tretira problem edukacije kod kuće dece koja su teško bolesna i pored prava na kućno lečenje ovim amandmanom predlažem da se deci omogući pravo na kućnu edukaciju i obrazovanje u trenucima kada su teško bolesna, kada su postoperativno primorana da idu na neku rehabilitaciju, kada su onesposobljena da pohađaju redovnu nastavu.

Kao lekar i kao profesor mogu da vam kažem da brojna stanja, medicinska stanja kao što su retke bolesti, kao što su onkološki slučajevi zahtevaju duži postoperativni rehabilitacioni proces i vreme koje je potrebno da ta deca prođu kako bi se vratila dnevnim aktivnostima.

Mislim da u mnogim situacijama brojnih tih dijagnoza koje ih onesposobljavaju da pohađaju redovnu nastavu mogu da kroz jedan vid i kućnog učenja i edukacije ne kasne za svojom generacijom i da nastave svoje učenje i kod kuće.

Želim da kažem da je to jedan problem koji postoji u Srbiji. Postoji problem mnogo veći, ne samo što se tiče edukacije, postoji problem i za roditelje teško obolele dece koji su primorani da uzimaju bolovanje ili da čak daju u nekim situacijama otkaz kako bi bili uz svoje dete u toku lečenja, u procesu lečenja. To jedna inicijativa koja nije otišla ka vašem ministarstvu, to je inicijativa NURDOR-A koja je otišla ka Ministarstvu zdravlja odnosno Fondu zdravstvenog osiguranja i mislim da ćemo uskoro imati prilike da promeni i taj zakon i da omogućimo inicijativi NURDOR-a da roditelji imaju pravo da budu uz svoje bolesno dete dokle god traje njihovo lečenje i postoperativni period.

Rekao sam na početku, ovo je jedan od dvadesetak amandmana koje sam ja predložio na ovaj zakon. Vi ste kao resoran ministar usvojili jedan od tih mojih amandmana. Ja se zahvaljujem na tome, ali vas pozivam da pogledate i amandmane koji su vezani za vršnjačko nasilje u narednim članovima zakona. Lično mislim da su dobri i da možemo da nađemo načina da te neke predloge koji su vezani upravo protiv vršnjačkog nasilja uvrstimo u predlog zakona. Hvala vam puno.