Hvala.
Dame i gospodo poslanici, ovo je set od tri zakona, vrlo bitnih, ali proučavajući ove zakone ništa novo u stvari nije ni doneto, osim samo da bi mogli da postavimo temelje jedne apsolutne građe, građe koja treba da apsolvira i da taj nacionalni srpski identitet još jednom potvrdi.
Čuvari te istorijske građe, moramo biti svesni, su bile naše bake, majke, koje su još svojoj deci, svojim živim spomenicima pevali u kolevci, prenoseći im živo tu istoriju, taj srpski prefiks ljubavi nacionalnog bića. Pitam vas, da li 50 godina, kada smo pod komandom komunizma, kada je uništavano to srpsko biće, u zadnjih 10 godina pokušavamo pa i, nažalost, ovim zakonima hoćemo opet da se približimo i nijedan zakon koji ste do sada ovde promovisali u ovom zdanju nije prošao, a da ne pomenete EU. Pustite nju po strani i jednom krenimo da pokažemo ili da dokažemo taj jedan srpski identitet, da pokažemo tu jednu srpsku istoriju, da pokažemo to srpsko biće.
Ako konstatujemo i ako se vratimo u nazad, možemo reći da onaj narod koji nema svoju prošlost on nema ni svoju sadašnjost, ni svoju budućnost. Plašim se da jednog dana, a taj dan verovatno nije daleko, da Car Lazar ne bude bio sa zapada, odnosno da ne bude nemačkog porekla. Plašim se da, kao što reče ministar, kada govorimo o srpskoj kulturi moramo da se setimo svih ovih parametara koje je naveo, o delima Vuka Karadžića. Plašim se da i on ne bude nemačkog porekla, jer hoćemo ili želimo ili pojedinci to hoće isključivo svoj identitet da bi ga prikazali, oni ga prikazuju u drugačijem svetlu, oni ga prikazuju ne u onom svetlu odakle potičemo.
Nemojmo sada novi model oblačenja da nam bude izazov, sako i pantalone, već ona narodna nošnja, ona je izgleda deo koga se mi plašimo, da li hoćemo da je zaboravimo, a to je taj istorijski prefiks postojanja srpstva, odnosno srpske nacije.
Pitam vas, ovde je decidno rečeno, takoreći sve biblioteke i svi nazivi koji danas figurišu u Srbiji, da li biblioteka na KiM, odnosno biblioteka u Prištini, ona ostaje i dalje model koji govori o identitetu srpstva, o identitetu srpske kulture, o identitetu srpskog bića? Nažalost ne. Moram vam reći, pre 30 godina ta biblioteka i ta istorijska građa je bilo možda najznačajnije istorijsko poreklo građe u Evropi, pa može da se kaže i u svetu.
Ali, danas to nije tako. Taj albanski, da ga nazovemo fašistički, teroristički sindrom uništava sve ono što je srpstvo, a to su srpski spomenici kulture, to je u stvari prva biblioteka srpstva, a da ne govorimo o svim tim, kao što je o istorijskom značenju gospodin Nikola Žutić, moj stranački kolega, vrlo sjajno govorio i o datumima, a i o istorijskom biću, a normalno i o značaju istorijskom koje je sve to postizalo i dovelo do jednog značaja da opstanemo kao srpska nacija.
Danas govorimo o ova tri zakona koji treba da udare temelje istorijske građe, da se sve to sačuva, ali moram vam iskreno reći, kaže gospodin ministar, koga uvažavam zbog svog delovanja i svog rada, ali čini mi se dosta je toga uništeno, dosta toga je prošlo kroz ruke onih, kao što ministar reče, njih nismo uspeli prošle godine da zaustavimo, da sprečimo iznošenje sve te istorijske građe koja nema svoju vrednost.
Ono što je takođe vrlo bitno jeste, svi ovde govorimo kako i na koji način ta istorijska građa treba da se sačuva ili treba da se zaštiti. To je jedan veliki posao. Nažalost, mislim da je trebalo ranije delovati, jer i tamo gde nema ili tamo gde su Srbi proterani sa svojih ognjišta, proterana je i istorija i istorijsko biće, proterani su, nažalost i uništena određena dokumenta o tom postojanju.
Ovo što pričamo o nacionalnim manjinama, slažem se sa gospodinom ministrom da su to u pitanju bila i biće i ostaće ta jezička pisana ili nepisana reč, koja govori da još u ta vremena nisu postojale nacionalne manjine, ali kako i na koji način se vremenom to sve menja vidite i sami, nažalost, politika je ta koja ulazi u pore svega, pa i u pore ove bibliotekarske, da kažem muzejske građe, koja treba da sačuva ovo naše srpsko biće. Kako ćemo i na koji način govoriti svojoj deci, govoriti svojim potomcima o svom biološkom opstanku? Vi dobro znate da jedan čovek koji je napisao "Ideologiju srpskog nacionalizma" to je prof. dr Vojislav Šešelj, knjiga koja obiluje jednom velikom istorijskom građom, koja govori o ovom biću, o čemu danas svi mi treba da govorimo, da pričamo, da iznosimo.
Da li će čitav ovaj putopis, da li će sva ova građa koju su naši preci ili određeni ljudi koji su na neki način žrtvovali sebe, hteli da ostave nama, potomcima, da možemo s kolena na koleno tu građu prenositi, govoriti odnosno zaštititi je od uništenja, a kada zaštitimo građu od uništenja, zaštitili smo i uništenje svog nacionalnog postojanja.
Čini mi se da je to jedna najvažnija bit. Ovo sve što je napisano ovde u ovim zakonima, to je u stvari određena modulacija kako i na koji način to sve sprovesti. Ali, pitam vas, kao što reče gospođa Mojović – da li ima dovoljno sredstava da se sve to sačuva, odnosno da ljudi koji se bave ovim poslom, za mene su to kao arheolozi, oni imaju, nažalost, male plate, oni ne mogu da se izbore za svoj socijalni status. Vi dobro znate kako i na koji način je sve to bilo pokriveno, naročito ovim sredstvima, da li iz budžeta ili nekakvim drugim sredstvima.
Da li opet neće stići sredstva iz određenih donacija? Odnosno, vi te zajmove kao pretvarate u donacije, pa, nažalost, zahvaljujući tim donacijama ili sredstvima za zapada mi treba da sačuvamo svoj nacionalni identitet? Toga se ja plašim. Jer, sve ovo što je rečeno, to je apsolvirano u ovim zakonima, odnosno kako sve to po određenim članovima treba sprovesti.
Ovde je SRS dala nekoliko amandmana. Ako Vlada, Skupština ili ministar prihvate te amandmane, sigurno da će i poslanici SRS podržati ovaj zakon koji je od velikog istorijskog značaja. Jer, nažalost, kod nas se sve zasniva da bi moglo da opstane i to prilikom donošenja tih zakona. U stvari, trebalo bi da postoje ti nepisani zakoni koji nas čuvaju, koji nas štite, koji sprečavaju od uništenja svega onoga što je nacionalno, ono za šta se vekovima borimo da dokažemo i da pokažemo ovde u ovoj kući, koja se nažalost nalazi nasred puta, koju hoće svi da okupiraju i svi hoće da je prisvoje. Oni traže one koje, nažalost, hoće da joj sluganskim putem omogući da Srbija zaboravi sebe, odnosno da nema ni prošlosti, ni budućnosti, ni sadašnjosti.
Plašim se da su ti feudi koji hoće da je okupiraju, na ovakav način, bez oružja, da su našli nove saradnike u sadašnjoj vlasti koja, nažalost, će dati sve samo da bi mogla da opstane u sedlu, odnosno na konju na kojem se danas nalazi i na kojem danas jaše, a to je, moram iskreno reći, a to je nad građanima, koje danas ponižava i koje je spustila na najniži nivo.
Pitam vas – da li danas gladan čovek, milion gladnih ljudi u Srbiji ili milion onih koji se danas bore za svoj opstanak, da li mogu i da li im je prva ideja nacionalni idol odnosno nacionalizam, koji treba da im bude prisutan, a to je njihov opstanak? Ne. Da li ti isti ljudi treba da koriste biblioteke koje će biti savremene, univerzitetske, srednjoškolske, osnovne, kao što gospođa Malović reče, čini mi se da ćemo čak imati i biblioteke u obdaništima i u vrtićima, kako ste krenuli? To bi bilo dobro. To bi bilo sjajno. Ali vas pitam – da li danas jedan običan građanin, jedan običan čovek može da koristi ili da se pitamo ovde između sebe kada smo zadnji put pročitali nekakvu knjigu ili knjigu koja govori o biću srpstva? Nismo mogli da pročitamo zato što je borba za opstanak nacije velika, borba da se prehrane porodice, borba da opstanemo kao nacija u onom biološkom smislu, da ne umremo od gladi. To je danas ova vlast u poslednjih 10 godina, nažalost, sprovela u ovoj Srbiji.
Ne vidi se kraj. Ne vidi se kada će to biti zaustavljeno. Jer, mnogi, koji su mnogo obećavali za ovih 10 godina, mnogi koji su govorili o svim onim aspektima svog obećanja u predizbornoj kampanji nisu to ostvarili. Ne. Jer, znate kako je. Čovek da bi mogao da živi, u njemu se nalazi pet litara krvi. Ali, nažalost, za ovih 10 godina u čoveku, u biću, danas je litar i po ili dve, a ostatak, ne znam kako, čovek može i da preživljava, a to je prilikom unosa hrane, a hrana jeste i to nacionalno biće koje o njemu govori, ali, nažalost, danas u Srbiji toga više nema.
Moramo da shvatimo još nešto, ono što je vrlo bitno, a to je da ova vlast sve što god je mogla da uništi u čoveku – ona je uništila. Ona je samo stvorila i stvara samo jedno robotsko biće koje je okrenuto i samo misli prema EU. Nažalost, da li je car Dušan mislio prema EU? Hajde da se vratimo unazad, da pogledamo istoriju pa da vidimo da li je istorija srpstva...
Molim te, nemoj dobacivati, ako imaš šta da kažeš, javi se pa reci.
(Predsednik: Molim vas, nemojte ometati govornika.)
Da li svi ti zakoni koji su još u doba Dušana postojali, kada te zakone, odnosno kada ih pogleda današnja civilizacija, videće se koliko je taj prefiks kulturološki bio iznad današnjeg. Zato se i pitam da li je moguće i da li danas postoji ovo o čemu mi danas želimo da govorimo? Ovo je sjajna ideja. Ovo je odlično. Sve je ovde napisano odlično, osim jedne stavke, gde se govori opet da, nažalost, opet sve to mora da bude pokriveno pod velom EU i sporazuma u Evropi. To je ona šteta koja je sve ovo pokvarila.
Znači, kada pričamo o sebi, kada pričamo o svojoj istoriji, kada pričamo o svom biću, zbog čega pominjemo EU, pustimo, pa mi smo deo Evrope, možda taj deo Evrope kada je civilizacija bila ovde, do jednog vrhunca, možda su nam bili do članaka, možda je tada bio još plemenski sistem rada. To je ono čime sami sebe ponižavamo, što ponekad umemo da spustimo sebe na niske grane.
To je i ono što sam rekao na početku, zahvaljujući onima koji su nas stvorili, zahvaljujući majkama, bakama i svima onima koji su nam pevali pesme u kolevkama, kada nije bilo pisane ili elektronske forme, ali to se prenosilo sa kolena na koleno, da se istorija srpstva, istorija srpskog nacionalizma, istorija srpskog bića, nikada ne zaboravi. To je ono najvažnije i mislim da će određene generacije, naša deca, morati to da shvate. Hvala vam.