Poštovani poslanici, javljam se po amandmanu na član 21, ali kao član Odbora za inostrane poslove.
Pre svega, moram napomenuti da je u ovom amandmanu napravljen jedan lapsus. Naime, on glasi: U članu 21. stav 1. posle reči "saglasnost" dodaju se reči "predsednika Republike i", a treba da glasi: U članu 21. stav 1. pre reči "saglasnost" dodaju se reči "i predsednika Republike". Tako bi taj član 21. trebalo da glasi: Vlada na predlog ministra i predsednika Republike i uz saglasnost države prijema, može za počasnog konzula postaviti lice...
Nadam se da ćete u Danu za glasanje imati u vidu ovaj lapsus koji je, pre svega, nepažnjom kod kucanja tako formulisan. Znači bitna je ova jedna reč, znači prije reči "saglasnost" da se dodaju reči: "i predsednika Republike".
Inače, rasprave o Predlogu zakona su na Odboru kratko trajale zbog ministrovih diplomatskih poslova, važnijih od ovih zakonodavnih, pa je amandman odbijen na Odboru. Inače, kao što je rekla koleginica Vjerica Radeta, mali je broj amandmana na tako izuzetno loš zakon.
Amandmani SRS-a na zakonske predloge ne tretiraju se sa uvažavanjem od ove bahate, vrlo klimave koalicije, koja samouvereno nastupa, kao da nikad neće sići s vlasti. Ovaj zakon se donosi umjesto Zakona o inostranim poslovima Srbije i Crne Gore kojim je izbrisan institucionalni osnov uređenja spoljnih poslova. Zašto je iz naziva tog zakona izbrisano ime Ministarstvo, odnosno Sekretarijat za inostrane poslove? Izgleda da je koaliciona država Crna Gora, kao i u mnogim drugim državnopravnim dilemama, nametnula naziv "o spoljnim poslovima" Srbiji kako bi se preko naziva slabile institucionalne, odnosno državne osnove te konfederalne zajednice.
Međutim, nije mi jasno ko je kumovao ovom sadašnjem nazivu - Zakon o spoljnim poslovima - koji se nažalost nalazi i u Ustavu. Ne poštuje se ni činjenica da je Zakon o spoljnim poslovima prvi zakon Srbije od 1886. godine, kada je donesen poslednji zakon Kraljevine Srbije. Valjda je trebalo takav zakon uljuditi, dati mu čak i svečanu formu preko istorijske preambule koju on, kao takav, ipak zaslužuje. Autori zakona morali su da imaju malo više poštovanja prema njemu kada su ga sastavljali. Zašto su se sastavljači zakona bojali da mu daju institucionalnu formu, pa su ga nazvali zakonom o spoljnim poslovima, a ne zakonom o Ministarstvu inostranih poslova?
Dakle, već preko naziva se ovim zakonom razbija srpska državnopravna tradicija, zanemaruju se državne institucije. Ovom civilizacijskom dometu srpske vlade smijaće se generacije budućih teoretičara, istraživača, istoričara i pravnika kada budu upoređivali ovaj nedovršeni zakon sa zakonima o ministarstvima inostranih dela, poslova Kraljevine Srbije, Kraljevine Jugoslavije, pa čak i sa onima SFRJ.
Prije sticanja potpune nezavisnosti, Kneževina Srbija je već 1858. godine, posle uvođenja u politički život Narodne skupštine kao državne institucije, formirala posebno, Inostrano odeljenje u okviru Kneževe kancelarije. Kasnije je ta kancelarija nazvana Kancelarija inostranih dela.
Zakonom o ustrojeniju centralne državne uprave od 10. marta 1862, umesto popečitelja uvedeno je zvanje ministarstava i ministara, pa tako i Ministarstvo inostranih dela. Ovim zakonom je prvi put institucionalno obrazovana Vlada, odnosno Ministarski savet.
Sticanjem nezavisnosti odlukama Berlinskog kongresa 1878. godine Srbija je otpočela sistematičnije da radi na zakonodavnom ustrojstvu Ministarstva inostranih dela. Tako je 18. januara 1879. godine donesen Zakon o diplomatskim zastupništvima i konzulatima srpskim u inostranstvu.
Prvi zakon koji je sveobuhvatno propisao nadležnosti i organizaciju Ministarstva inostranih dela bio je Zakon o ustrojstvu Ministarstva inostranih dela, diplomatskih zastupništava i konzulata Srbije u inostranstvu, koji je donet 1. novembra 1886. godine. Taj zakon je važio do utapanja Srbije u Kraljevstvo Srba Hrvata i Slovenaca.
On je detaljno propisivao nadležnost, odnosno delatnost Ministarstva, ali i organizaciono ustrojstvo, koje ovaj sretni zakon ne propisuje. Vrlo detaljno su opisane nadležnosti dva odeljenja, Političkog i Administrativnog, nadležnost odseka u okviru ovih odeljenja, organizacija i rad diplomatskih zastupništava i konzulata je vrlo detaljno opisan. Taj zakon je predvideo i donošenje podzakonskih akata, pravila za operativne poslove.
U Kraljevini Jugoslaviji nastavljena je slična državnopravna tradicija, kada je bila u pitanju forma normativnih akata vezanih za Ministarstvo inostranih dela. Uredbom o organizaciji Ministarstva inostranih dela, diplomatskih zastupništava i konzulata Kraljevstva Srba Hrvata i Slovenaca iz 1919. na sličan način je regulisana organizacija i nadležnost Ministarstva inostranih dela.
Posebno je bio detaljan Zakon o uređenju MIP-a i diplomatskih konzularnih zastupništava Kraljevine Jugoslavije u inostranstvu od 25. marta 1930. godine. Taj zakon je imao ukupno 53 tekstom bogata člana. Isto kao i prethodni zakoni, njime su detaljno razrađeni nadležnost ministra, djelatnost i organizacija Ministarstva, upravo ono što ovaj sadašnji zakon nema.
Pri kraju međuratnog razdoblja, 10. avgusta 1939. godine, donesena je uredba sa zakonskom snagom o uređenju MIP-a, diplomatskih konzularnih zastupništava Kraljevine Jugoslavije u inostranstvu. Podeljen je na četiri glave itd. Dakle, to su vrlo detaljni i sistematični zakoni u odnosu na ovaj zakon.
U državnopravnoj istoriji Srbije i Jugoslavije ministri inostranih djela su bili najbolji dio vlade, obično birani u zrelijim godinama, sa velikim diplomatskim iskustvom, kao na primer u Kraljevini Srbiji popečitelj Ilija Garašanin, ministar inostranih dela Jovan Ristić, u Kraljevini Jugoslaviji Nikola Pašić i Milan Stojadinović, koji su u isto vreme bili predsednici Ministarskog saveta, odnosno Vlade. Mi danas imamo mlađanog ministra koji je vrlo simpatičan, komunikativan, ali bez potrebnog iskustva i diplomatskog obrazovanja.
Međutim, zaposlenima u MIP-u preti se otkazima jer je obrazloženjem ovog zakona propisano da će se primeniti posebne mere za poboljšanje diplomatskog kadra.
U antisrpskoj socijalističkoj Jugoslaviji mesta ministara i diplomatskih predstavnika bila su rezervisana za nesrbe i retke režimske Srbe. Diplomatija je bila rezervisana za ekskluzivni rimokatolički kadar. Ministri su radili od formiranja nove socijalističke Jugoslavije 1945. godine, ali dvadesetak godina zakona o inostranim poslovima uopšte nije bilo - vrlo čudno. Možda se pomešala ona ubrzanost stvaranja konfederalne socijalističke Jugoslavije u kojoj bi svaka republika, buduća država, trebalo da ima svoje ministarstvo inostranih poslova, kako je to Josip Broz svojim federativnim konceptom već od 1945. htio i da sprovede.
Tek 11. aprila 1963. godine donesena je uredba SIV-a o organizaciji i radu Državnog sekretarijata za inostrane poslove, a u julu 1971. godine Državni sekretarijat je nazvan Savezni sekretarijat za inostrane poslove. Pošto je savezna država odumirala i podruštvljavala se prema Kardeljevoj i Brozovoj ideologiji, znači, pridev "državni" je nestao i sada se upotrebljava savez – Savezni sekretarijat.
Možda ovaj sadašnji naziv ovog nesretnog zakona sluti na odumiranje srpske države, odnosno njene državne institucije, pa i ove naše socijaldemokratske, liberalne i socijalističke političke grupacije zasnovane su na takvoj tradiciji socijalrealizma samoupravnog tipa.
Kao član Odbora za inostrane poslove ispred SRS-a predlagao sam da se poslovi Ministarstva vezani za delokrug i organizaciju Ministarstva sveobuhvatno propišu ovim zakonom. Ministar se na Odboru hvalio da je zakon moderan, elegantan i kratak. On nije kratak u odnosu na prethodne zakone, ali je problem što u njemu ima toliko nevažnih odredbi koje su se mogle prebaciti u podzakonska akta Ministarstva.
Da zaključim. Nedopustivo je da u ovom zakonu nema odredbi o strukturi i organizaciji Ministarstva. Upravo su u svim prethodnim zakonima postojale takve odredbe. Zato sam i naveo ovaj istorijat, svetli istorijat razvoja Ministarstva inostranih poslova.
Skandalozno je što osnovni tekst zakona nije usklađen sa obrazloženjem zakona, u kojem jasno stoji odredba da se Zakonom o spoljnim poslovima uređuju delokrug i organizacija Ministarstva. Kao da se ovim zakonom propisuje da se Ministarstvo sastoji od organizacionih jedinica.
Djelokrug rada Ministarstva određen je članom 5. Međutim, propisane organizacije Ministarstva naprosto u zakonu nema, a u obrazloženju ga ima.
Na Odboru za inostrane poslove predložio sam, kao i Zoran Krasić, da se član 6. briše i umesto njega ubace članovi koji bi regulisali toliko važnu organizaciju Ministarstva. Gospodin ministar a i članovi Odbora iz vladajuće koalicije nisu podržali moj predlog da se ovaj nepotpun, konfuzan i nepregledan zakon bar dopuni elementarnim odredbama o organizaciji koju imaju mnogi zakoni diljem Evrope, a i svi prethodni zakoni Kraljevine Srbije, Kraljevine Jugoslavije i SFRJ.
Istorija će ipak suditi jednom ovakvom nakaradnom zakonu preko vrednih istraživača, naučnika i biće svrstan u kategoriju bezvrednih zakona. Oni sigurno neće biti oduševljeni ovakvim zakonom.
U obrazloženju se čak ističe da su na ovom zakonu radili brojni tzv. stručnjaci, naročito članovi Spoljnopolitičkog saveta MIP-a i članovi Udruženja za međunarodno pravo. Ove činjenice govore dodatno, znači, velika ekipa je radila, a maltene nikakvog dobrog rezultata nema. Neprecizan i nedovršen zakon moći će služiti samo onima koji će moći slobodno i nezakonito da sprovode spoljnu politiku Srbije, ali da vode "liberalnu kadrovsku politiku postavljanja i smenjivanja nepodobnog diplomatskog kadra''. Zahvaljujem.