Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Čiplić nam je ostao dužan neke vrlo važne odgovore koje smo od njega tražili. Prvo, gospodine Čipliću, niste uspeli da objasnite kako je moguće da po ovom predlogu zakona genocid i etničko čišćenje postaju pojavni oblici diskriminacije, kada je genocid jedno od najtežih krivičnih dela propisano Krivičnim zakonikom.
Vi na ovaj način relativizujete pojam krivičnog dela. Vi na ovaj način ublažavate onu težinu koju genocid sobom nosi. Ako bi se ovaj zakon doslovno i bukvalno primenio, može da se desi da neko počini genocid koji može da bude strašnih razmera i da neka slučajno preživela žrtva genocida može jedino da se obrati povereniku za zaštitu od diskriminacije, pa da onda poverenik uputi javnu opomenu onome koji je izvršio genocid - pa to je besmisleno. To je besmisleno, gospodine Čipliću.
Besmisleno je da vi u Republici Srbiji kao oblik diskriminacije propisujete aparthejd. Niti su crnci većina u Srbiji, niti belci progone crnce, niti je Srbija Južnoafrička Republika. Očigledno je da ste vi bukvalno prepisivali neke tuđe tekstove i veštački sada pokušavate da ih nakalemite ovde u Republici Srbiji.
Što se tiče homoseksualizma i što se tiče seksualnih orijentacija, mislim da bi trebalo da se uvažava jedno elementarno načelo građanske kulture. Zašto ne ostavite pitanje seksualne orijentacije ličnom opredeljenju građana, neka to ostane u sferi privatnosti?
Zašto bih morao da javno saopštavam bilo kakvu seksualnu orijentaciju i da slušam kakva je seksualna orijentacija drugih ljudi? To je vekovima bila stvar nečije intime. Zašto država treba da se meša u te najintimnije pore ljudskog života? Ne mrzi SRS homoseksualce, ne tražimo da se oni progone. Ne tražimo da im budu uskraćena bilo koja ljudska prava, ali nemojte homoseksualizam i uopšte nemojte bilo kakvu seksualnu orijentaciju da podižete na nivo društvene norme i društvene vrednosti, jer to ne treba da se radi, gospodine Čipliću.
Vi znate kako postupaju Englezi. Zašto malo niste učili od njih? U Engleskoj zakon nastaje tako što se uvažavaju običaji koji vekovima postoje u jednom narodu. Zakon, koga donosi Skupština, ako hoće da bude dobar zakon, on mora da uvažava socijalne zakone, običaje koji postoje u jednoj sredini, moralna shvatanja jednog naroda - Englezi tek tada donose zakon. Zato su im zakoni dugovečni i zato zakoni u Engleskoj traju vekovima.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo Dragutinović, dobar dan, nadam se da vam je danas bolje. Inače, za vašu informaciju, glavni redaktor za sve ove amandmane i supervizor u SRS bio je moj cenjeni kolega Dragan Stevanović, tako da je to dokaz više da u SRS ima zaista dosta mladih stručnih i obrazovanih ljudi koji mogu vrlo kompetentno da diskutuju o raznim zakonima koji se nađu u proceduri pred Narodnom skupštinom, tako da hajka koja se vodi protiv SRS u jednom delu javnosti, da smo primitivni, neobrazovni itd, da se ne tuširamo tri puta dnevno kao neki drugi, sada je ovo najbolji dokaz da to nije tačno.
Gospođo Kolundžija, možda se ne tuširamo tri puta dnevno kao vi, ali tuširamo se makar jedanput dnevno, tako da se ništa ne brinete. Možda nije ni zdravo tuširati se tri puta dnevno. Možda je to gospođa Dragutinović upražnjavala, pa je sad žena malo prehlađena, pogotovo u ovo zimsko vreme. Dobro, šalimo se malo.
Kod ovog zakona, gospođo Dragutinović, postavlja se nekoliko pitanja koja su problematična. Pre svega, ono što je primetio gospodin Krasić je sasvim tačno. Dakle, u ovom zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji ima i suviše odredaba koje su čisto radno-pravnog karaktera.
U ovoj materiji, kao i u krivično-procesnoj materiji kada smo pričali o zakonu o međunarodnoj pomoći u krivičnim stvarima, tada smo rekli da se pravni sistem dezintegriše. Otprilike, vi sada činite to kada je reč o materiji radno-pravnih odnosa.
Imamo jedan osnovni suštinski zakon koji reguliše tu materiju, a to je Zakon o radu. Uopšte neću da ulazim kakav mu je kvalitet. Činjenica je da je to osnovni sistemski propis kojim se regulišu radni odnosi u Republici Srbiji. Od 2005. godine imamo Zakon o državnim službenicima, a neću da govorim ni o njegovom kvalitetu. Činjenica je da je taj Zakon o državnim službenicima 2005. godine, kada je donošen, najavljivan prilično spektakularno, da je u skladu sa evropskim standardima, da je misija OEBS u Srbiji dala pozitivno mišljenje, da je u skladu sa strategijom reforme državne uprave itd.
Imamo jedan specijalni zakon, Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji, koji sada unosi neke novine i u taj specijalni zakon, kao što je Zakon o državnim službenicima. Dakle, Zakon o državnim službenicima već sadrži neka odstupanja od opštih propisa o radu koja su sadržana u Zakonu o radu. Zakon o državnim službenicima je specijalni zakon u odnosu na Zakon o radu. Napravili ste jedan viši nivo specijalnosti.
Sada u Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji u velikoj meri odstupate od Zakona o državnim službenicima. Kažete da je materija naplate poreza izuzetno značajna za državu. Jeste. Za državu je izuzetno značajna i odbrana zemlje. Da li to znači da ćemo sada dobiti specijalni zakon o radnim odnosima u vojnoj administraciji, da ćemo dobiti specijalni zakon o radnim odnosima u zdravstvenoj administraciji, jer je zdravstvo isto tako važna oblast društvenog života kao i naplata poreza, kao i odbrana zemlje.
Dakle, suviše je mnogo tih specijalnih zakona i na taj način se razbija jedinstvo pravnog sistema. Kolega Krasić je dobro primetio da ste vi u ovom zakonu, ne samo u ovim izmenama i dopunama, nego u osnom osnovnom zakonu iz 2002. godine spojili dve nespojive stvari. S jedne strane materijalno pravo, a s druge strane procesno pravo.
Zakon se zove Zakon o poreskom postupku. Taj deo naziva zakona sugeriše da je reč o jednom procesnom zakonu. Poreski postupak, složićete se, gospođo Dragutinović, nije ništa drugo nego jedan poseban upravni postupak. Onaj drugi deo iz naziva zakona je Zakon o poreskoj administraciji, a to vam je čista materijalno-pravna oblast.
Dakle, to je oblast radnih odnosa u poreskoj administraciji. Sada ste vi u toj oblasti napravili velike izuzetke, ne samo u odnosu na Zakon o radu, nego i u odnosu na Zakon o državnim službenicima.
Ono što je meni posebno zapalo za oko jeste jedna odredba koju niste menjali u Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji, a tiče se izbora direktora poreske uprave. Naime, podsetiću vas, od 2005. godine kada je donošen Zakon o državnim službenicima i kada je donošen Zakon o državnoj upravi, tadašnja Vlada, a te principe su prihvatile sve kasnije vlade, tvrdila je da treba izvršiti profesionalizaciju državne uprave, da treba državnu upravu osloboditi političkih stega i da u državnoj upravi treba da bude što manje tzv. političkih funkcionera.
Ako pogledate Zakon o državnoj upravi koji bi trebalo da se primenjuje i u ovoj materiji, samo su dva politička funkcionera u svakom segmentu državne uprave, a pre svega u ministarstvima. To su ministar, koga bira i razrešava Narodna skupština Republike Srbije, i to je državni sekretar, bivši zamenik ministra, koga postavlja Vlada.
Samo su ta dva subjekta politički funkcioneri, ministar i državni sekretar, a svi ostali, ako bismo dosledno pratili Zakon o državnoj upravi i Zakon o državnim službenicima, trebalo bi da budu subjekti koji su potpuno nezavisni od smene vlasti, potpuno nezavisni od bilo koje političke partije. Dakle, isključivo profesionalci.
Vi ste u Zakonu o državnim službenicima uveli jedan značajan princip koji bi trebalo da depolitizuje državnu upravu u Srbiji, a to je načelo da se na sve državne položaje dolazi putem javnog konkursa. Samo se ministar i samo se državni sekretar ne postavljaju putem javnog konkursa i to je normalno.
Ni u jednoj državi na svetu koja je uređena po principu parlamentarne demokratije ministar ne postaje neko na osnovu javnog konkursa niti njegov zamenik. Svi ostali, bez obzira koliko važno mesto zauzimali u toj hijerarhiji, trebalo bi da dođu na osnovu nekog konkursa, na osnovu nekih objektivnih merila, a ne samo na osnovu nečije partijske pripadnosti.
Mi smo od 2000. godine imali mnogo problema kao država zato što su pojedini resori, pojedine oblasti društvenog života, deljeni po sistemu partijskog plena. Ovaj deo pripada DS, ovaj deo pripada G17 plus, obično kada su u pitanju finansije tu su ovi eksperti iz G17 plus, ovaj deo pripada nekom drugom koalicionom partneru itd.
Zakon o državnoj upravi i Zakon o državnim službenicima, a oba su doneta u paketu kao deo jedne jedinstvene strategije reforme državne uprave, u koju ste se vi zaklinjali i zaklinjete se i dalje, i mnogo pričate o njoj, ali ne postupate u skladu sa tom strategijom i to je osnovni problem.
Dakle, Zakon o državnoj upravi i Zakon o državnim službenicima hteo je da depolitizuje državnu upravu i uveo je princip da se na važna mesta u državnoj administraciji, a poreska uprava jeste jedan takav organ, dolazi na osnovu javnog konkursa.
Sada ako čitate Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji u onom delu koji se odnosi na direktora poreske uprave, šta ćete da vidite? Videćete to da on i dalje dolazi ne po principu javnog konkursa, ne po principu stručnosti i objektivnosti, nego i po principu partijske pripadnosti. Niste menjali, ispravite me gospođo Dragutinović, ako grešim, niste menjali odredbu Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji koja predviđa da direktora postavlja Vlada, direktora poreske uprave, na predlog ministra finansija. To je ostalo kao neki relikt nekih prošlih vremena kojih ste vi, navodno, hteli da se oslobodite.
Nigde ne piše da se direktor poreske uprave postavlja od strane Vlade, a po prethodno sprovedenom javnom konkursu, nego samo da ga postavlja Vlada. To znači isključivo po političkim kriterijumima, onako kako se dogovorite vi u vladajućoj koaliciji, takav će da bude postavljen za direktora poreske uprave. Da li je stručan, da li zaista vodi računa o finansijskim interesima zemlje, da li je podložan korupciji, to nikoga nije briga. Bitno je da to bude onaj čovek o kome se dogovorite vi u vladajućoj koaliciji, odnosno šefovi partija koji vode vladajuću koaliciju.
Ako bismo pogledali hijerarhiju, nomenklaturu državnih službenika po Zakonu o državnim službenicima, direktor poreske uprave je službenik po položaju, on ne sme da bude politički funkcioner. Vi ste, gospođo Dragutinović, politički funkcioner, doduše vi lično mnogo manje nego neki vaši podređeni službenici. Izuzetno cenim vašu stručnost, kulturu ophođenja u Narodnoj skupštini, odnos prema narodnim poslanicima koji su podneli amandmane i koji učestvuju u raspravi o predlozima zakona koji stižu iz Vlade. To cenim i poštujem kod vas, a doduše neke vaše kolege se ne ponašaju na taj način, ali vi ste zaista jedan pozitivan izuzetak u ovoj praksi.
Dakle, vi po nekoj definiciji trebalo bi da budete politički funkcioner. Vi dolazite na mesto ministra igrom političkih faktora, sklopile se kockice i sada DS ima priliku da ima ministra finansija i sasvim je logično da tog ministra finansija bira i razrešava Skupština, mimo bilo kakvog konkursa.
Državni službenik na položaju, po Zakonu o državnim službenicima, to nije neka politička želja SRS, to ste vi sami napisali u Zakonu o državnim službenicima 2005. godine, dakle, direktor poreske uprave je državni službenik na položaju. Njega po tom zakonu postavlja Vlada, to nije sporno, ali po prethodno sprovedenom javnom konkursu.
Ovde javnog konkursa nema. To znači da Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji ne samo što derogira Zakon o radu, ne samo što derogira Zakon o državnim službenicima u pogledu prava i obaveza zaposlenih u poreskoj upravi, nego vi derogirate i Zakon o državnoj upravi i Zakon o državnim službenicima u pogledu načina izbora direktora poreske uprave. Ovde se, gospođo Dragutinović, postavlja još jedno pitanje. Koliko ljudi koji rade u poreskoj upravi i u Ministarstvu finansija vode računa o finansijskim interesima zemlje, a koliko vode računa o interesima raznih tajkuna i nazovibiznismena, kojih ima u Srbiji u ne tako malom broju.
Sad namerno ovde, iz kurtoazije prema vama, neću da spominjem ime tog čoveka, ali pre nekoliko meseci, kada ste usvajali izmene Zakona o akcizama, otvorila se ta afera. Čovek je bio državni sekretar u Ministarstvu finansija, sedeo ovde otprilike gde vi sedite, pomagao tadašnjem ministru finansija, a sadašnjem premijeru Mirku Cvetkoviću, pomagao mu da prati izlaganje narodnih poslanika, bio je državni sekretar, nije prošlo nekoliko meseci, otišao čovek da radi u jednu veliku duvansku kompaniju i sad u toj duvanskoj kompaniji zastupa sasvim suprotna shvatanja od onih koje je zastupao dok je bio državni sekretar.
Kad je bio državni sekretar, navodno je brinuo o interesima države, naroda, da državna blagajna bude što punija. Čovek otišao posle tri meseca u tu privatnu duvansku kompaniju, sad brine o interesima duvanske kompanije. Sad više nisu bitni građani Srbije, sad više nisu bitni individualni proizvođači duvana u Srbiji, sad je bitan džep gazde koji ga plaća.
Ko nama garantuje, gospođo Dragutinović, to je osnovni problem koji se postavlja kod ovog zakona, da ljudi koji sada sede u Ministarstvu finansija, kao vaši sekretari, pomoćnici, savetnici itd, već sada ne rade za interes raznih tajkuna, mafijaša, biznismena itd. Ovde se postavlja pitanje - ako to nije tako, zašto vi Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji derogirate i Zakon o radu, i Zakon o državnim službenicima i Zakon o državnoj upravi itd. i dalje zadržavate veliki upliv dnevne politike na funkcionisanje poreske uprave.
Mogu da verujem da se vi lično zaista brinete o tome da državna blagajna bude što punija i da građani Srbije što manje osete teret ove ekonomske krize, zaista mogu da verujem, nadam se da me nećete razočarati u tom pogledu kao neki drugi, ali nisam siguran u ljude koji sede oko vas, koji su došli na ta mesta po raznim partijskim kombinatorikama, da već sad ne rade za interese raznih tajkuna, biznismena itd, koje je baš briga za građane Srbije. Njih baš briga i za probleme sa kojima se vi suočavate kao ministar, kako ćete da napunite državnu blagajnu.
Pune su novine tih velikih biznismena koji sole pamet svima redom o tome kako se vodi ekonomija, puni novinski članci finansijskih problema sa kojima se njihove kompanije suočavaju, prezaduženi, potpuno neracionalno uzimali kredite, prete otpuštanjem radnika itd. Oni se brinu samo za svoje lične interese, za interese svojih kompanija, u kom delu sveta će da naprave vilu, koliko bazen će da naprave, da li će u taj bazen da stave krokodile iz Amazonije ili iz Afrike itd. O tome vode računa.
Baš njih briga što sad gospođa ministar Dragutinović, žena prehlađena, mora da sedi u parlamentu i da se raspravlja sa poslanicima SRS da li prihvatiti ili ne prihvatiti neki amandman. Njih, gospođo Dragutinović, baš briga i za vas, i za nas i za ovu državu.
Garantujem vam da takvih ima i dalje u Ministarstvu finansija i vi, umesto da makar zakonom, makar formalno sprečite da takvi sutra pređu u rad kod privatnih poslodavaca koji samo misle o svojim privatnim interesima, vi i dalje poresku upravu ostavljate onako široko otvorenu za upliv raznih partija, vlasnika kapitala itd, u vreme kada je evidentno da Srbiju drma ekonomska kriza koja već više od godinu dana potresa ceo svet.
To su problemi, gospođo Dragutinović, koji se postavljaju kod ovog zakona. Ti problemi će i dalje ostati otvoreni. Ono što je vrlo nezgodno za građane Srbije, to je da će ti problemi radnih odnosa, upliva političkih partija, tajkuna, biznismena itd. posebno eskalirati u 2009. godini, u godini koja će izuzetno biti ekonomski teška, a biće još teža, jer vi sad ostavljate i prostor u zakonima, da razni sumnjivi tipovi u Srbiji rade šta im je volja.

Dame i gospodo narodni poslanici, ako sam dobro razumeo intencije ove vlade, mi ćemo ući u EU, pod uslovom da iscepkamo i da atomizujemo naš pravni sistem.
Već sad imamo jednu zbrku u krivičnom zakonodavstvu. Postoji čitav niz zakona koji uređuju ovu materiju, a Vlada nam kaže da s tom atomizacijom treba da nastavimo dalje, jer je to uslov za brže priključivanje Srbije EU. Ako je to već tako, a nemam razloga da sumnjam u ovu poštenu i odgovornu Vladu, koja je građanima Srbije obezbedila takvu blagodet i koja je, čak, uspela da svetsku ekonomsku krizu pretvori u svoju korist i da svetska ekonomska kriza u svim državama sveta izaziva štetne posledice, samo će u Srbiji, zahvaljujući poštenjacima i ekspertima u ovoj vladi, da donese neke dobre posledice.
Kad Vlada kaže da je atomizacija pravnog sistema uslov za brže priključivanje EU, ja to podržavam i predlažem gospodinu Homenu i ministarki pravde, koja trenutno nije ovde, da započnu pripreme za donošenje zakona o krivičnoj prijavi, zakona o optužnici, zakona o pritvoru, zakona o dostavljanju u krivičnom postupku, zakona o žalbi, zakona o zahtevu za zaštitu zakonitosti itd., pa da onda ova oblast bude zaista uređena s hiljadama različitih zakona. Što budemo imali više zakona, što ti zakoni budu lošiji, međusobno sve manje usklađeni, Srbija će, verovatno, krupnim koracima da nagrne u EU.
(Isključen mikrofon.)

Dame i gospodo narodni poslanici, u sali trenutno nema, gospođo Đukić-Dejanović, ni ministra pravde, a ni državnog sekretara. Možda bi ljudi prihvatili moj amandman, a ne mogu da čuju moja obrazloženja, odnosno obrazloženje SRS, pa vas molim da privremeno prekinete sednicu i da obezbedite prisustvo ovlašćenih predstavnika Vlade, kako narodni poslanici ne bi pričali u vetar. Reč je o izuzetnom važnom amandmanu.
Inače, gospođo Đukić-Dejanović, za vašu informaciju, zli jezici kažu da gospodin Homen i ovo društvo iz ''Otpora'' nisu prisustvovali ''Biznis forumu'' na Kopaoniku, zato što je prisustvovao Aleksandar Lukašenko, predsednik Belorusije. Budući da su hteli da svoj patent protivustavnog rušenja vlasti, iz Srbije, izvezu i u Ukrajinu i u Belorusiju, a nisu uspeli u Belorusiji, bilo ih je sramota da čoveka gledaju u oči. U Srbiji su uspeli, ne znam zašto sada nemaju hrabrosti da gledaju u oči poslanike SRS-a.
Vi, gospodine Milivojeviću, imate svoj laptop, igrajte se dok traje rasprava o amandmanima, a pustite nas da radimo posao narodnih poslanika.
Ovde se radi o tome da Vlada Srbije sistematski laže građane. Dovoljno je da samo pročitate obrazloženje ovog zakona, odnosno zašto ga treba doneti po hitnom postupku – da bi se izbegle štetne posledice i da bi se ubrzalo priključivanje Srbije EU. Dakle, govore o ZKP-u, jer kada su ga donosili 2001. godine, rekli su da ga baš iz ovog razloga treba...

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je krajnje nehumano od Vlade Srbije, a nehumano je i od poslanika DS-a koji mi upadaju u reč, umesto da saslušaju ono što imam da kažem. Dakle, mislim da je nehumano od Vlade Srbije to što je, prosto, naterala gospođu Dragutinović da sedi ovde. Vaš prethodnik, gospodin Novaković, produžio je radno vreme, očigledno je da ćemo raditi i posle 18 časova.
Gospođa ministar se, očigledno, ne oseća dobro i mislim da je Vlada mogla da bude makar toliko kolegijalna da pošalje nekog drugog ovlašćenog predstavnika. Recimo, mi iz SRS-a bismo vrlo rado videli ovde na njenom mestu gospodina Božidara Đelića, da vidimo da li je i dalje ubeđen da će Srbija da uđe u EU onim tempom kako je on nameravao kada je prošle godine predlagao ratifikaciju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, pa mahao rukama – hajde svi u EU, samo što nismo ušli, podržite Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.
Pre nekoliko dana, on, nažalost, i svi građani Srbije, dobili su vruć šamar od Olija Rena, komesara za priključivanje EU, koji je rekao na jedan, koliko toliko, fin način – znate, gospodo iz Vlade Srbije, a i vi gospodine Tadiću, razumem da želite da uđete u EU, ali prijateljski vam savetujem da ne podnosite zahtev ove godine, zato što nema teorijske šanse da taj zahtev bude usvojen.
Dakle, sve ove priče, gospođo Dragutinović, o tome da se ovi zakoni donose po ubrzanom postupku da bismo brže ušli u EU, jednostavno, nisu tačne. To ne kaže samo opozicija u ovom parlamentu, to ne kaže samo SRS, to, na vašu veliku žalost, kažu vaši prijatelji sa Zapada.
Sada se samo postavlja pitanje, kada ćete vi sami da uvidite da vas EU ne želi? Zašto vas ne želi? Možda vas ne želi zbog toga što predlažete ovakve zakone. Očigledno je da ste pokušali da zamaskirate nečije privatne interese time što ste rekli u Predlogu ovog zakona da korisnici eksproprijacije mogu da budu samo, da tako kažemo, javno-pravne ličnosti, dakle, država, autonomna pokrajina, jedinica lokalne samouprave, javna preduzeća, itd. To bi bilo sve u redu kada bi Srbija bila dobro uređena država. Nažalost, pod raznim režimima DOS-a, od 2000. godine Srbija to, uglavnom, nije.
Svi smo mi svedoci činjenice da su u Srbiji potpuno izmešani javni i privatni interesi, da se više ne zna ko je stvarni predsednik države, a ko formalni, ko su stvarni ministri, a ko samo formalni ministri i ko, u stvari, vlada Republikom Srbijom. Da je to tako, najbolji dokaz je ovaj nedavno održani ''Biznis forum'' na Kopaoniku, gde su uz predsednika države, ministre, predsednika Vlade, sedeli neki ljudi koji su, recimo, u Sremu privatizovali šećerane za tri evra, privatizovali neka druga preduzeća u Srbiji po deset puta nižoj ceni od tržišne i dobrom delu tih ljudi mesto nije ni na kakvim biznis forumima, nego u zatvoru.
Ako sada takvi ljudi treba da određuju smernice ekonomske politike Srbije u 2009. godini, koja će, očigledno, biti izuzetno teška, onda zaista sumnjam da će ta ekonomska politika biti uspešna. Biće uspešna sigurno, ali za tih nekoliko pojedinaca koji vladaju Srbijom. Kakvu korist će imati građani od svega toga? Neće imati nikakvu korist.
SRS je ovde, gospođo Dragutinović, u jesen prošle godine otvorila pitanje plata direktora javnih preduzeća u Srbiji. Ukazali smo da je samo jedan direktor javnog preduzeća, direktor Aerodroma "Nikola Tesla", Bojan Krišto, iz G17 plus, samo u junu 2008. godine uzeo preko 800.000 dinara na ime neke svoje zarade, na ime plate, bonusa, itd.
Vlast je rekla – preduzećemo sve korake da sankcionišemo tog čoveka. Njemu je, očigledno, neko javio da se sprema neka mera protiv njega, pa je pobegao prvim avionom u Nemačku, u Dizeldorf, ostao tamo nekoliko dana, vratio se, verovatno je tamo bio u šopingu, odmarao se; šta je radio, vratio se živ i zdrav.
Sada je 12. mart 2009. godine, nisam čuo da se tom Bojanu Krištu bilo šta desilo, ni da je podneta krivična prijava, ni da je neko podigao optužnicu protiv njega, niti da mu je konfiskovana imovina, apsolutno ništa. Čovek je rekao – ne želim više da budem direktor javnog preduzeća ''Aerodrom Beograd'' i – pojeo vuk magarca, kao što se, inače, u Srbiji često dešava.
Mi smo u Skupštini Srbije, gospođo Dragutinović, često postavljali pitanje, kolike su stvarne zarade direktora javnih preduzeća u Srbiji? To pitanje smo postavljali u kontekstu onih izjava koje su davale vaše kolege u Vladi Srbije i, naravno, predsednik države, da u 2009. godini svi treba da štedimo, zato što su došla teška ekonomska vremena. To bi bilo u redu kada biste vi iz vlasti prvi tako počeli da se ponašate. Nažalost, vi se tako ne ponašate.
Vlada je dostavila odgovor na poslaničko pitanje narodnog poslanika Momira Markovića – kolika su primanja direktora javnih preduzeća u Srbiji, odnosno kolike su nadoknade članovima upravnih i nadzornih odbora javnih preduzeća čiji je osnivač Republika Srbija? To je stiglo 6. marta 2009. godine, dakle, pre šest dana.
Odgovor je potpisao prvi potpredsednik Vlade, zamenik predsednika Vlade i ministar unutrašnjih poslova i ko zna šta sve ne, Ivica Dačić.
Mislim da je Ivica Dačić računao s tim da je narodni poslanik Momir Marković, ipak, čovek u nekim zrelim životnim godinama i da će, verovatno, teško uspeti da pročita ovaj font slova. Pogledajte, gospođo Dragutinović, meni koji sam neuporedivo mlađi od Momira Markovića potrebne su ne naočare, treba mi lupa i mikroskop da bih pročitao brojke koji se nalaze u odgovoru koji nam je dostavila Vlada Srbije, a koji je potpisao Ivica Dačić. Ne znam koji je ovo font, da li šest, četiri itd. Sada se font smanjuje iz stranice u stranicu.
Pogledajte, Javno preduzeće ''Resavica'', vama je smešno, i meni je, ali pogledajte – strana 13, naknade članovima Upravnog odbora isplaćene u 2008. godini. Pogledajte koliki je ovo font slova, odnosno brojki. Izuzetno je mali font. Treba čovek da se, što bi se reklo, izbeči da bi mogao da utvrdi koliko su uzeli direktori i članovi upravnih i nadzornih odbora u Srbiji.
Koliko su uzeli? Evo, gospođo Dragutinović, iako su brojke male, fizički posmatrano, izuzetno su velike u iznosu.
Javno preduzeće ''Skijališta Srbije'', to je ona genijalna ideja Mlađana Dinkića, on je postao, između ostalog, ministar i za skijališta. Evo koliko uzimaju članovi Upravnog odbora Javnog preduzeća ''Skijališta Srbije''.
U januaru, predsednik je uzeo 128.892 dinara. Tako se ponašate vi koji poručujete građanima Srbije da treba da stegnu kaiš. U februaru je uzeo isto toliko, u martu isto toliko, u aprilu isto toliko, u maju toliko, u junu, znate, ne pada sneg u junu, ali verovatno se povećava prihod Javnog preduzeća ''Skijališta Srbije'', u junu je, gospođo Dragutinović, predsednik uzeo 173.000 dinara, u julu, kada je sneg još žešćeg intenziteta nego u junu – 174.000 dinara. U avgustu već počinje da kopni sneg, nešto manje – 166.000. U septembru, izgleda, opet počinju padavine – 171.000. U oktobru, 170.000, u novembru – 160.000 dinara.
Ovo je dokaz kako se ponašate vi iz Vlade Srbije. Vi se ponašate tako kao da vi iz DS-a, G17 plus i ostalih partija koje su na vlasti u Srbiji imate dvoje-troje usta, tri stomaka itd., a onaj građanin Srbije koji je možda dobio platu od 6.000 dinara, a možda i nije, on izgleda ne treba da ima ni ta jedna usta, ni jedan stomak.
Koliko je vama potrebno? Koliko još državu treba da opljačkate, pa da neko ko rukovodi tom vladom kaže – ljudi, sad je dosta? Koliko para još treba da uzmete? Koji je to rok kada ćete prestati da kradete građane? Kažite nam, pa ako je to još godinu dana, da se strpimo još godinu dana, pa će valjda prestati ova muka koju građani Srbije imaju.
Hoćete li da vam pročitam, gospođo Dragutinović? Kažu ovi vaši poslanici da neće, ali šta vredi, građani Srbije hoće da čuju. Znam da su vama ovi podaci poznati, ali građani ne znaju. Znate, ima još uvek neupućenih građana koji misle da Vlada radi sve ono što kaže. Naš narod je pošten, naivan, lakoveran, oni misle da ljudi koji su na vlasti moraju prvi da pruže primer kako se štedi u teškim vremenima. SRS pokušava da razuveri te lakoverne građane da ne veruju ovoj vladi, jer nije bitno šta pričate, nego kako se ponašate.
Evo, kako se ponašate, brojke govore. Što veće brojke u iznosima, to manji fond. JAT – 113.000, 109.000, 113.000, 115.000, 116.000, 117.000. Onda, direktor JAT-a – 315.000 u januaru. Javno preduzeće "Putevi Srbije", direktor, onaj koji je bio direktor tog preduzeća, u decembru 2008. godine uzeo je 153.000 dinara. "Srbijavode" – direktor Javnog preduzeća je završio godinu sa skoro 300.000 dinara plate.
Dakle, to je decembar 2008. godine. Tad se i Božidar Đelić, koliko se sećam, složio da će ekonomska kriza u svetu imati posledice i u Srbiji. U septembru je tvrdio da neće imati nikakvih posledica, da će to imati čak i blagotvorno dejstvo na srpsku privredu. U decembru je, valjda, i on shvatio da će imati negativno dejstvo i u decembru prošle godine, evo, vaši direktori završavaju godinu sa preko 300.000 dinara plate, u vreme kada je pitanje da li običan čovek u Srbiji prima platu i kada penzioneri primaju po četiri-pet ili šest hiljada dinara penzije.
Sad pogledajte, Javno preduzeće "Železnice Srbije", decembar – 216.000. Javno preduzeće "Elektroprivreda Srbije", vidite gospođo Dragutinović, u 2008. godini, u decembru, direktor je zaradio 400.000 dinara platu. To je decembar 2008. godine, dakle, pre tri meseca. Tada ste nam predložili budžet za 2009. godinu. Tad ste nam poručivali da gasimo svetlo kad izlazimo iz stana, da ne stavljamo vruću supu u frižider, da stegnemo kaiš itd. Što niste stezali kaiš vi iz vlasti, nego direktor treba da zaradi 400.000 dinara, a neko u 2009. godini treba da ostane bez posla itd.?
Gospođo Dragutinović, brojke su poražavajuće, brojke su užasne, brojke govore o tome da, nažalost, Vladu Srbije vode rasipnici, potpuno neodgovorni ljudi, koje ništa drugo ne zanima sem njihovog sopstvenog interesa.
Sada ću da se vratim na ovaj zakon o eksproprijaciji, gospođo Dragutinović. Dakle, u uslovima kada je u Srbiji sve izmešano, javno i privatno, tajkuni i ministri, mafijaši i predsednik države, kad se više ne zna ko je ko, vi predlažete izmene Zakona o eksproprijaciji. Zašto? Zato što se, prema podacima kojima raspolaže SRS, budžet puni, od planiranih 100% prihoda, sa 27%. Dakle, očigledno je da državi Srbiji preti bankrot.
Pitanje je šta će biti s platama u javnom sektoru, sa svim onim korisnicima budžeta na republičkom, pokrajinskom i lokalnom nivou? Šta će biti s penzijama? To je veliko pitanje. U vreme kada se, na jednoj strani, budžet puni sa svega 27% od planiranih prihoda, vama treba neki dodatni izvor prihoda i našli ste u izmenama Zakona o eksproprijaciji. Hajde još malo da otmemo od tih opljačkanih građana, ali ne da državi bude bolje, nego da bude bolje tajkunima.
O čemu se radi? Mi smo vam, gospođo Dragutinović, ne samo vama lično, nego i Vladi Srbije, ovde iznosili primer opštine Stara Pazova. U vreme kada je predsednik opštine Stara Pazova bio gospodin Srđan Komazec iz SRS-a, pojedini tajkuni u opštini Stara Pazova, mafijaši iz belog sveta i ovi domaći tajkuni, kupovali su zemlju od seljaka, poljoprivredno zemljište. Seljacima su nakon potpisivanja kupoprodajnih ugovora isplaćivali 20% kupoprodajne cene, a za onaj ostatak od 80% rekli su – dobićete pare kad mi poljoprivredno zemljište pretvorimo u građevinsko zemljište.
Onda su hteli, kada su na vlasti u opštini Stara Pazova bili srpski radikali, da preko predsednika opštine i Skupštine opštine pretvore to poljoprivredno zemljište u građevinsko, da podignu cenu nekoliko puta i da, naravno, zarade na muci tih seljaka.
Šta će seljak? Država mu ne pomaže, opljačkan je, mleko prosipa u đubre, a, na drugoj strani, država uvozi mleko u prahu, ne pomažete duvandžijama, stočni fond u Srbiji se zatire, a po novinama čitamo da uvozite svinjske glave iz Brazila stare po 20 i 30 godina, zamrznute u nekim hladnjačama itd. Šta će sad seljak, nego da prodaje to svoje poljoprivredno zemljište.
Dok je na vlasti bio SRS, to nije moglo da prođe. Nismo hteli da poljoprivredno zemljište pretvorimo u građevinsko. Kad je došlo do smene vlasti 2008. godine, jedna od prvih odluka koju ste uradili vi u Staroj Pazovi, a to znači DS, zajedno sa svojim koalicionim partnerima, to je da ste ogromne parcele zemljišta, od poljoprivrednog, pretvorili u građevinsko.
Ti tajkuni su kupili jeftino poljoprivredno zemljište, sad su postali vlasnici građevinskog zemljišta, ali seljaci nisu dobili obećani deo od 80% od tog preostalog iznosa. Građevinsko zemljište je došlo u ruke mafijaša i tajkuna. Šta ćemo sad? Ništa, ponovo pojeo vuk magarca, kao sa Bojanom Krištom. Tako stvari idu, od jedne do druge opštine.
Uopšte nije slučajno, gospođo Dragutinović, što se ovih dana u Srbiji sprovodi otimačina opština gde su na vlasti srpski radikali. To je zato što mi poštujemo Ustav i zakon i zato što se ni u jednoj opštini radikali nisu obrukali.
Možete vi da proizvodite neke zvuke, možete da se mrštite itd., ni u jednoj opštini se radikali nisu obrukali, iako im od 2000. godine uopšte nije bilo lako, jer u svakoj opštini gde je SRS bio na vlasti bili smo prepušteni sami sebi. Nismo imali ni svoje ministre u Vladi, niti smo imali svoje izvršno veće, kada je reč o opštinama u Vojvodini. Nismo imali svog predsednika države. Radili smo sami, kako smo znali i umeli. Nismo imali ni pomoć iz inostranstva, ni silne kredite, ni donacije itd., i nismo se obrukali.
Ne možete da nađete nijednu opštini u Srbiji u kojoj je na vlasti bio SRS da je bilo lopovluka, da je bilo kriminala, da je bilo korupcije.
Zato sada treba srušiti radikalske opštine. Zato sva vlast u Republici Srbiji treba da bude ''žuta'', od republičkog nivoa, preko pokrajinskog, do nivoa opština, gradova i mesnih zajednica.
To bi bilo u redu, gospodine Milivojeviću, kad bi se to desilo na izborima, ali to se ne dešava na izborima, to se dešava tako što, recimo, u Leskovcu kupujete i kidnapujete jednog odbornika SRS-a, u Zemunu se dešava tako što Skupština grada Beograda, na predlog Gradskog veća, koje još uvek nema Poslovnik i koje održava telefonsku sednicu, mimo Zakona o lokalnoj samoupravi i mimo Zakona o Glavnom gradu, raspušta Skupštinu gradske opštine Zemun. To se dešava tako što na Kosovu i Metohiji Vlada hoće jednim aktom da raspusti sve skupštine opština gde je na vlasti SRS.
Tako se to dešava zato što sledite logiku naših ljudi –imamo mi naše ljude u Vladi, možemo na lokalu da radimo šta hoćemo, mogu građani da glasaju kako hoće, tu je naša vlada, tu su naši ministri, oni će nas da zaštite, mi ćemo da raspustimo sve skupštine opština koje nam ne odgovaraju i onda će u Srbiju da bude definitivno uvedena politička diktatura.
To je prava istina zašto sada kidišete na opštinu Zemun, zašto kidišete ovih dana na Leskovac, zašto kidišete na opštinu Odžaci, zašto kidišete na sve opštine na KiM-u, a ima ih, hvala Bogu, dosta u kojima je na vlasti SRS. To je prava istina, da bi u Srbiji bila zavedena diktatura na svim nivoima i da bi građani Srbije imali samo jednu partiju koja treba njima da vlada, a to je Demokratska stranka sa svojim raznim satelitima.
Gospođo Dragutinović, znam da vam zdravstveno stanje nije baš najbolje, imate moje lične želje da se što pre oporavite. Mislim da ste, uprkos činjenici da sedite u Vladi s takvim ljudima, da ja sedim pored njih, sedeo bih zašivenih džepova i gledao bih da nemam na rukama skupocene satove, vi jedna čestita dama, stručna, kulturna i zaista ne želim više da vam oduzimam vreme.
Pre neki dan su novinari na RTS-u pitali gospodina Dragana Todorovića, zašto SRS nema program za izlazak Srbije iz ove krize? Postoji taj program i reći ću vam da je taj program vrlo jednostavan. Ima dva dela, jedan je ekonomski, a drugi politički. Ekonomski deo programa, gospođo Dragutinović, glasi: kriminalce u zatvor, a politički deo programa glasi: sloboda Vojislavu Šešelju i sloboda Srbima.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Đukić-Dejanović, mislim da ste povredili član 104. Poslovnika Narodne skupštine, verovatno ne namerno, ali, prosto, radi faktografije i radi dobrog obaveštavanja građana Srbije, nije tačno da je SRS podnela preko 100 amandmana koji glase – briše se.
Dakle, mi sada govoriomo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji. Podneli smo kao poslanička grupa 9 amandmana i samo jedan amandman, gospodina Mirka Munjića, na član 7. stav 3. glasi – u članu 7, stav 3. briše se. Dakle, nikakvih stotine amandmana, 9 amandmana i samo jedan gde se član 7. stav 3. briše. Ne bih voleo da građani Srbije ovo što ste sada rekli shvate kao neki naš hir, eto, poslanici SRS-a nemaju šta da rade i podnose amandmane koji glase –briše se. Dakle, prosto je nemoguće podneti na Predlog zakona koji nema 100 članova, 100 amandmana. To nije moguće.
Molim vas, gospođo Đukić-Dejanović, razumem da niste bili tokom celog dana ovde, mogli ste da pitate vaše kolege. Podneli smo 9 amandmana i, od tih 9 amandmana, samo jedan glasi – briše se, a taj amandman je podneo gospodin Mirko Munjić. Inače, svi amandmani su smisleni, osnovani i kamo lepe sreće da ih je Vlada prihvatila.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je današnjoj raspravi o ovoj tački dnevnog reda trebalo da prisustvuje i ministar prosvete, zato što stanje u našem obrazovnom sistemu, u velikoj meri, prevazilazi kadrovske promene u Nacionalnom prosvetnom savetu.
Mogu da se složim s onim što je rekao poštovani kolega Šami, da je Nacionalni prosvetni savet značajna institucija. Na papiru je to zaista tako, međutim, ako posmatramo rezultate rada Nacionalnog prosvetnog saveta u poslednjih nekoliko godina, zaključak je, nažalost, sasvim suprotan, kao da taj Nacionalni prosvetni savet nije ni postojao.
Malo ko u Srbiji zna ko su članovi Nacionalnog prosvetnog saveta, kakva mu je funkcija. Jedini ko se pojavljivao kada je reč o sistemu obrazovanja i vaspitanja jesu razni ministri prosvete, koji su, svaki na svoji način, vršili razne obrazovne eksperimente. Praktično, Srbija je od 2002. godine jedna velika stanica, u kojoj promoteri ''novog svetskog poretka'' u Srbiji isprobavaju nove eksperimente na živim ljudima i, da stvar bude gora, na deci i omladini.
Gospodin Šami je izrazio sumnju da će članovi Nacionalnog prosvetnog saveta biti birani po stranačkom ključu. Mogu da vam kažem, gospodine Šami, da uopšte ne morate da sumnjate u to, to je gotovo izvesno. Vladajuća većina u ovoj skupštini izabraće za članove Nacionalnog prosvetnog saveta ljude koji su po volji režima Borisa Tadića. Zadatak će im biti da potpuno upropaste osnovno i srednje obrazovanje u Srbiji, da ga degradiraju i da srpsko školstvo potpuno izgubi one svetle tradicije koje je baštinilo decenijama i vekovima.
Evo, 2008. godina bila je godina u kojoj smo obeležavali 200 godina od obrazovanja Dositejeve Velike škole u Beogradu. Prošlo je više od 150 godina od formiranja Velike škole, koja je preteča današnjeg Beogradskog univerziteta.
Kakvo je stanje u našem obrazovnom sistemu? Stanje je takvo da se u mnogim osnovnim i srednjim školama u Srbiji dešavaju nemile scene. Učenici kidišu na profesore, pojedini profesori na učenike, ima povređenih, deca iz osnovnih i srednjih škola izlaze sa sve manjim stepenom znanja.
Kakvo je stanje na našem univerzitetu? Od 2002. godine, srpski državni univerziteti su na putu potpunog uništenja. Godine 2002, na Pravnom fakultetu u Novom Sadu održana je jedna javna rasprava povodom nacrta tadašnjeg zakona o univerzitetu. Pitao sam tadašnjeg zamenika ministra prosveta, koji je tada bio Gašo Knežević, mislim da se gospođa zvala Srbijanka Turajlić, šta to ne valja?
Tako je, više gospodin, a ona se predstavljala kao gospođa.
Dakle, šta to ne valja u našem visokom obrazovanju, pa ga treba potpuno uništiti? Naši inženjeri, matematičari, naši lekari, fizičari, hemičari, godinama su, kada su odlazili u inostranstvo, u SAD, Veliku Britaniju, Australiju, Kanadu, Novi Zeland itd., bili najbolji stručnjaci. To znači da je naše školstvo bilo dobro, i osnovno, i srednje, i visoko...

Izvinjavam se, gospođo Đukić-Dejanović, što ste moje reči protumačili kao uvredu za gospođu Srbijanku Turajlić. Samo sam rekao da sam joj postavio pitanje – šta je to što ne valja u našem univerzitetskom obrazovanju, pa ga treba promeniti za 180 stepeni?
Na to pitanje, ni tada, a ni do dana današnjeg, niko u Srbiji nije dobio odgovor. Od 2003. godine, gospođo Đukić-Dejanović, a nadam se da ta problematika i vas tangira kao profesora na Medicinskom fakultetu, u Republici Srbiji se tzv. Bolonjska deklaracija promoviše kao neko čudo neviđeno, koje treba da u potpunosti reformiše univerzitet u Srbiji. Naši studenti i, uopšte, naša javnost, godinama se zapljuskuju dezinformacijama o tome da je ''Bolonjsku'' prihvatio čitav zapadni svet, i da Srbija, ako hoće da se uključi u taj evropski akademski prostor, takođe, mora da reformiše svoje obrazovanje, a posebno visoko, po principima Bolonjske deklaracije.
Vi znate, gospođo Đukić-Dejanović, kao što ja znam, da, recimo, Velika Britanija i Belgija nisu prihvatile nijedan princip iz te Bolonjske deklaracije i da za tu Bolonjsku deklaraciju neće ni da čuju. Francuzi su Bolonjsku deklaraciju maksimalno prilagodili svojim potrebama i svom shvatanju visokog obrazovanja. Samo se u Republici Srbiji bukvalno sprovodi ono što raznim ludačkim umovima na Zapadu padne na pamet.
Danas državni fakulteti, gospođo Đukić-Dejanović, nadam se da se slažete sa mnom, sve teže mogu da izdrže konkurenciju raznih privatnih fakulteta.
U proteklih godinu dana, sa Pravnog fakulteta u Novom Sadu na kome i ja radim, 350 studenata se ispisalo. Zašto? Zato što se ta deca, ta omladina, rukovodi, pre svega, principom svog ličnog interesa. Idu tamo gde će najlakše da završe taj fakultet. Upisuju se na razne privatne fakultete, a na tim fakultetima se uči iz nekih svezaka, iz nekih beležaka, nekih skripti. Na nekim privatnim fakultetima imate slučaj da student u toku jednog dana položi po pet-šest ispita, što je fizički nemoguće, ali na ovim fakultetima je moguće.
Sa tih fakulteta, nažalost, izlaze, formalno, visokoobrazovani mladi ljudi, u suštini, ljudi bez mnogo znanja, ljudi koji su stekli neke diplome, ali s tim diplomama će teško moći da rade. Teško će moći da na osnovu tih diploma obezbede svoju životnu egzistenciju.
Time se u Srbiji niko ne bavi. Nameće nam se reforma po svaku cenu. Državni fakulteti, u potrebi da izdrže konkurenciju s ogromnim brojem privatnih fakulteta, spuštaju svoje kriterijume. Sve se manji broj dece upisuje na državne fakultete, a sve veći broj na privatne fakultete. Na većini privatnih fakulteta, princip je da završi svako ko plati odgovarajući iznos školarine. Ne znam da li se negde desilo da je na nekom privatnom fakultetu student izgubio godinu, ili da nije uspeo da završi taj fakultet. Ako su roditelji dovoljno bogati, ako imaju dovoljno para, dete će da završi fakultet. Šta će posle biti s tim detetom, budućim čovekom, građaninom Srbije, koji će ovde u Srbiji morati da bude pravnik, ekonomista, lekar, inženjer itd.? O tome niko ne vodi računa.
Gospodin Dejan Mirović je ovde pokrenuo jedno vrlo ozbiljno pitanje. Mislim da je ministar prosvete ili neko iz Vlade Srbije, ipak, morao da objasni kako je moguće da jedna takva intelektualna veličina, jedan tako cenjeni profesor, kao što je Mihajlo Đurić, podnese ostavku na članstvo u Nacionalnom prosvetnom savetu.
Mihajlo Đurić je čovek koji je imao hrabrosti, početkom sedamdesetih godina, kada su mnogi ćutali, podržavali Brozove, Kardeljeve i Bakarićeve ideje o preuređenju jugoslovenske federacije, da digne glas protiv jednog naopakog koncepta državnog uređenja, koji je, na kraju krajeva, doveo do razbijanja bivše Jugoslavije i do svih onih užasa koji su se desili tokom devedesetih godina. U vreme kada je Mihajlo Đurić ustajao protiv amandmana na Ustav SFRJ iz 1963. godine, pa onda kada je ustajao protiv ustavnih rešenja po Ustavu iz 1974. godine, mnogi ugledni pravnici, profesori pravnih fakulteta, ćutali su, podržavali su svaki nalog Broza i Kardelja. Neki od njih su i danas aktivni, recimo, Aleksandar Fira, koji je jedan od tvoraca Ustava iz 1974. godine, a danas je rektor jednog privatnog fakulteta u Novom Sadu i jedan od pisaca Statuta Vojvodine.
Tragična je činjenica da su danas na istom poslu razbijanja Srbije oni koji su 1988. godine jogurtom isterivali Boška Krunića i autonomašku kamarilu iz IV Vojvodine i oni koji su ih branili. Danas su i jedni i drugi na istom poslu i obmanjuju građane Srbije da je Statut Vojvodine akt koji treba brže da uvede Srbiju u EU, a, u stvari, radi se o čistom separatističkom i protivustavnom aktu, koji treba da razbije i ovu i ovakvu Republiku Srbiju, zato što je raznim antisrpskim umovima i ovakva Republika Srbija, u avnojevskim, Titovim granicama, suviše velika.
Postavlja se pitanje, to je pitanje postavio jedan aforističar pre mnogo godina, pitanje na izgled duhovito, ali je vrlo ozbiljno, koliko Srbija treba da bude mala, da ne bi bila velika?
Dame i gospodo narodni poslanici, ovih dana se vodi prava kampanja u medijima, u Parlamentu, na Internetu, protiv SPC.
Ta kampanja je počela pre nekoliko dana u Skupštini Srbije, kada su pojedini poslanici rekli da iza povlačenja Predloga zakona o diskriminaciji stoje pojedini velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve.
Ako otvorite "Fejsbuk" ovih dana, videćete da je svakim danom sve veći broj potpisnika nekakve peticije protiv klerikalizacije srpskog društva. Traži se izbacivanje veronauke iz naših osnovnih i srednjih škola. Tvrdi se da je u Srbiji na delu klerofašizam, najgore moguće neistine iznose se ne samo protiv sadašnjih velikodostojnika SPC, nego i protiv vladike Nikolaja Velimirovića. On se definiše kao neki pristalica Adolfa Hitlera, kao čovek najmračnijih pogleda na svet.
Tvrdi se da je veronauka neka kovanica i da ne predstavlja nikakvu nauku u pravom smislu te reči, nego fabriku za proizvodnju novih vernika. Potpisnici te inicijative traže da se veronauka izbaci iz osnovnih i srednjih škola, zato što ona, navodno, služi fabrikovanju vernika koji će biti protiv svih onih evropskih standarda koje prihvata ceo demokratski i civilizovani svet.
Ovih dana se u Srbiji isplati biti homoseksualac i ateista i mrzeti Srbiju. Ako kažete da ste Srbin, da poštujete teritorijalni integritet Srbije, da poštujete SPC, onda ste u opasnosti da vas neko upiše u neke mračne organizacije koje, navodno, ne shvataju svu suštinu blagodeti koje nam donosi civilizacija EU.
Mislim da je krajnje vreme da se ozbiljno povede rasprava o stanju u našem obrazovnom sistemu, i osnovnom, i srednjem, i visokom. Krajnje je vreme da nam ministar prosvete odgovori na pitanje – kako je moguće da najznamenitija ličnost u tom nacionalno-prosvetnom savetu, bez želje da nipodaštavam druge članove, Mihajlo Đurić, tek tako podnese ostavku i da se niko na to ne osvrne?
Mihajla Đurića su u vreme 70-ih godina, to je dobro primetio Dejan Mirović, branili pojedini evropski intelektualci, ali stvarni evropski intelektualci, ne ovi nabeđeni, ne ovi ''bolonjci'', nego intelektualci s renomeom, intelektualci s ugledom, čija su se imena izgovarala sa poštovanjem.
U vreme kada su mnogi domaći intelektualci ćutali i ljubili skute Josipu Brozu i Edvardu Kardelju, a danas su tvorci i Statuta Vojvodine i ko zna kakvih sve zakonskih predloga, u odbranu Mihajla Đurića, to je dobro primetio Dejan Mirović, ustao je čuveni nemački filozof Ernst Bloh, čovek koji se zamerio hrvatskoj inteligenciji, koji se zamerio Univerzitetu u Zagrebu i Matici hrvatskoj, koji se zamerio Franji Tuđmanu, koji je izdao knjigu "Bespuća povijesne zbiljnosti", 1989. godine, a za tu knjigu su neki rekli da predstavlja programski akt Hrvatske demokratske zajednice.
Taj Ernst Bloh je rekao tih 70-ih godina, izgovorio je čuvenu rečenicu, nadam se, gospođo Đukić-Dejanović, da me nećete kazniti, samo citiram ovog velikog nemačkog filozofa – da su svi Hrvati koji žive u Nemačkoj fašisti i da su članovi raznih ustaških organizacija koje rade na razbijanju Jugoslavije. Takav čovek ustao je u odbranu Mihajla Đurića, koji je već početkom 70-ih godina video ono što će se desiti 1991. godine i kasnije, a to je da su ustavna rešenja iz Ustava iz 1974. godine, u stvari, bila tempirana mina celoj državi Jugoslaviji i da je sve to dovelo do onoga što se desilo početkom 90-ih godina.
Sada je scenario isti. Oni koji su pisali Ustav iz 1974. godine, sada pišu i napisali su ovakav statut Vojvodine, isti oni koji su tvrdili da ustavna reforma iz 1974. godine, navodno, treba da ojača Jugoslaviju, u vreme kada je Vladimir Bakarić rekao da je jugoslovenska federacija – federacija koja federira, a to znači – koja odumire; danas ti isti tvrde da će, preko Statuta Vojvodine, Srbija lakše da uđe u EU.
Neće s ovakvim statutom Vojvodine, gospođo Đukić-Dejanović, Srbija ne da neće da uđe u EU, Srbije neće biti, ili će je možda biti, ali u nekim granicama koje su potpuno drugačije od ovih postojećih.
Pre nekoliko dana, šef vaše partije je tvrdio da će vaša partija glasati protiv Statuta Vojvodine, ukoliko čuje mišljenje jednog profesora Pravnog fakulteta da je Statut Vojvodine neustavan.
Skrećem vam pažnju, 1. decembra 2008. godine, na Pravnom fakultetu u Beogradu, održana je naučna rasprava povodom Statuta Vojvodine i mnogi ugledni pravnici i profesori pravnih fakulteta iz Beograda i Novog Sada rekli su da je Statut Vojvodine separatistički, protivustavni akt, da je gotovo 90% odredaba iz tog statuta direktno suprotno Ustavu Republike Srbije, i ne samo Ustavu Republike Srbije, nego da rešenja koja su sadržana u tom statutu ne postoje nigde u Evropi.
Gospođo Đukić-Dejanović, bilo bi dobro kada bi Nacionalni prosvetni savet radio svoje poslove. Nažalost, vladajuća koalicija izabraće partijske poslušnike koji će da slušaju Borisa Tadića i njegove zapadne mentore, a krajnji cilj biće da se potpuno uništi srpsko školstvo i da se mladi ljudi u Srbiji, deca i omladina, pretvore u najamnu radnu snagu zapadnog kapitala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Đukić Dejanović, ukazujem na povredu člana 104. i člana 143. Poslovnika o radu Narodne skupštine.
Poslanicima opozicije je, dame i gospodo, na sednici Administrativnog odbora, na kojoj je raspravljano o Predlogu odluke o izmenama i dopunama Poslovnika o radu Narodne skupštine, predsednik Administrativnog odbora tvrdio da će vladajuća koalicija odredbu člana 143. stav 4. Poslovnika o radu tumačiti tako da vreme od dve minute koje ima svaki podnosilac amandmana ne ulazi u ukupno vreme za raspravu u pojedinostima.
Mi smo ukazali na sednici Administrativnog odbora da će, ako se bude zauzeo suprotan stav, neki podnosioci amandmana, zbog nedostatka vremena, biti u nemogućnosti da brane svoje amandmane. Onda je, u jednom haosu koji je stvoren u Administrativnom odboru, zato što je vladajuća koalicija podnosila amandmane na sopstveni predlog odluke o izmenama i dopunama Poslovnika, protivrečne amandmane, gospodin Konstantinović rekao: "Gospodo iz opozicije, nemojte da se brinete, garantujem vam", to možete da proverite u stenogramu koji je vođen na sednici Administrativnog odbora, "nemojte da se brinete, vlast će da tumači ovu odredbu člana 143. tako da vreme koje ima svaki podnosilac amandmana, u trajanju od dve minute, da brani svoj amandman ne ulazi u ukupno vreme za raspravu u pojedinostima".
Vi sada tvrdite suprotno. To znači, gospođo Đukić-Dejanović, dobro sam razumeo, stvar je u tome što vi varate narodne poslanike; vi ste jedno tvrdili, ne mislim vi, lično, dakle, predsednik Administrativnog odbora je jedno tvrdio na sednici Administrativnog odbora, u ime vladajuće koalicije u ovoj Narodnoj skupštini ...
(Predsednik: Vreme. Upozoravam vas da ja ne varam, nego obrazlažem i govorim istinu.)
... Izvinjavam se. Molim vas, dopustite mi da završim.
(Predsednik: Upozoravam vas, molim vas. Zahvaljujem.)
Dopustite mi da završim.
(Predsednik: Ne možete završiti, prošlo je vreme.)
Niste mi dali da završim.
(Predsednik: Molim vas, ne mogu vam dati duže nego što je predviđeno vreme.)
Da, ali vi ste mi, pre nego što je isteklo dve minute, upali u reč i nisam mogao da završim. Radi se o tome da je vladajuća koalicija prevarila poslanike u Narodnoj skupštini.
Tvrdili su da će ova odredba člana 143. da se tumači na jedan način, a vi je sada tumačite na neki sasvim drugi način. O tome se radi.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, vladajućoj koaliciji ne samo da nije dovoljno to što je maksimalno redukovala prava opozicije, nego i ovako redukovana prava ne poštuje.
Dakle, gospođo Đukić-Dejanović, član 143. kaže, a molim vas da mi ovo vreme ne računate: "Pretres u pojedinostima obavlja se po članovima na koje su podneti amandmani i o amandmanima kojima se predlaže unošenje novih odredaba, pri čemu ukupno vreme za pretres u pojedinostima za poslaničke grupe iznosi isto koliko je iznosilo i ukupno vreme za načelni pretres predloga zakona, odnosno za zajednički načelni pretres više predloga zakona za poslaničke grupe".
Gospodin Milorad Buha je u, trajanju od dve minute, obrazložio svoj amandman. Umesto da pitate da li se još neko javlja za reč, vi odmah prelazite na drugi amandman. Kako da koristimo vreme koje imamo kao poslanička grupa za raspravu u pojedinostima kada vi uopšte ne pitate da li se još neko javlja za reč?
Svaki narodni poslanik, čak i ako nije podneo amandman, ima pravo da diskutuje o amandmanu svoga kolege. Kako da raspravljamo, kako da trošimo ionako smanjeno vreme koje ste nam dali, ako vi ne date reč narodnim poslanicima? Vi prelazite, dajete reč samo podnosiocima amandmana. Znači, kada se završi rasprava o amandmanu od strane podnosioca amandmana, dužni ste da otvorite raspravu i pitate da li se još neko javlja za reč, a ne da prelazite s amandmana na amandman.
Mi, jednostavno, ne možemo da koristimo iovako smanjena prava koja imamo po članu 143, o tome se radi. Drugi narodni poslanici, koji nisu podneli amandman, imaju pravo da diskutuju o amandmanima koje su podneli drugi narodni poslanici. Dakle, omogućite raspravu o amandmanima.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je najbolji dokaz u kakav je haos upala vladajuća koalicija koja ima problem s tumačenjem Poslovnika koji je sama donela. Gospođo Čomić, povređen je član 143. Poslovnika ...

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 100. stav 4. Poslovnika o radu – narodni poslanik je dužan da navede koji je član Poslovnika povređen postupanjem predsednika Narodne skupštine, odnosno predsedavajućeg, i da obrazloži u čemu se sastoji ta povreda, s tim što može govoriti najduže do dva minuta.
Gospođo Čomić, pokušao sam da obrazložim, u skladu s Poslovnikom, zašto smatram da je povređen član 143. Poslovnika o radu Narodne skupštine. Taj član 143. je složen, sastoji se iz više stavova. Hteo sam da ukažem na povredu nekog drugog stava, a ne onog stava na koji sam već ukazao. Zaista vam dajem dobronamernu sugestiju, ne vidim razlog da se podižu tenzije. Gospodina Petra Jojića, kad se javi za reč, morate da pitate da li se javlja kao narodni poslanik, kao i svaki drugi, ili kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe, a ne, kad god se javi za reč, vi tumačite da se javlja kao ovlašćeni predstavnik i skraćujete mu vreme koje kao ovlašćeni predstavnik ima da bi diskutovao u raspravi o pojedinostima.
On ovde ima dva svojstva, on je narodni poslanik, kao i svi mi drugi, ali je i ovlašćeni predstavnik. Kada se javi za reč, može da se javi za reč kao narodni poslanik, kao i svi drugi, i kao ovlašćeni predstavnik. Vi uvek tumačite, kad god se čovek javi za reč, da se javlja kao ovlašćeni predstavnik i tako mu smanjujete vreme koje ima, u trajanju od 15 minuta, da bi učestvovao u raspravi o pojedinostima.
To sam hteo da kažem. Nema potrebe da se ljutite. Duboko poštujem vaše evropske manire i vašu evropsku praksu koju svaki dan sprovodite u ovoj skupštini.

Molim vas, gospođo Čomić, pre nego što počnem svoje izlaganje, ako biste bili ljubazni da mi objasnite koliko minuta imam za reč o ovom amandmanu, pošto mi nije najjasniji član 143. Poslovnika.

Da li je to za sva tri zakona, ili samo za ovaj?

Zahvaljujem, gospođo Čomić, na ovom zaista detaljnom pojašnjenju odredbe člana 143. Poslovnika.
Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče amandmana na član 16. koji je podnela uvažena koleginica Nataša Jovanović, apsolutno ima smisla, pogotovo u onom kontekstu koji je ona pominjala, kada je obrazlagala svoj amandman.
Naime, Vlada se, u obrazloženju zašto ne treba prihvatiti amandmane narodnih poslanika SRS-a, poziva na činjenicu da je potvrđena Evropska konvencija o međusobnom pružanju pravne pomoći u krivičnim stvarima, objavljena u ''Službenom listu SRJ'' iz 2001. godine, Evropska konvencija o ekstradiciji, takođe, objavljena u ''Službenom listu SRJ'' 2001. godine, i Konvencija UN-a protiv transnacionalnog organizovanog kriminala, ''Službeni list SRJ'' iz 2001. godine. Sva ova tri međunarodna dokumenta doneta su, odnosno zaključena su pre 2001. godine.
Vi sada kažete, u članu 16, koja je pretpostavka za izručenje, odnosno, u članu 16. stav 1. tačka 1) kažete – da lice čije se izručenje zahteva nije državljanin Republike Srbije. Vi na taj način priznajete da su vas sve ove evropske konvencije obavezivale i 2001. godine i pre toga, dakle, obavezivale su vas i u trenutku kada ste isporučili Slobodana Miloševića Haškom tribunalu, u junu 2001. godine, na Vidovdan, a tada ste to prećutali.
Sada se ispostavlja da je Slobodan Milošević isporučen ne samo protivno Ustavu Srbije koji je tada važio, dakle, Ustavu iz 1999. godine, niste bili još doneli Zakon o saradnji s Haškim tribunalom, a evo sada vidimo iz obrazloženja Vlade da su vas obavezivale i ove tri međunarodne konvencije da Slobodana Miloševića ne isporučite Haškom tribunalu. Vi ste, ipak, to uradili. Na današnji dan je Slobodan Milošević ubijen u Haškom tribunalu, pre tri godine.
Tužna je činjenica da o tome ne smeju da govore ljudi koji, makar formalno, pripadaju partiji čiji je osnivač Slobodan Milošević, ali narodni poslanici SRS-a, zbog poštovanja istorijske činjenice da se Slobodan Milošević junački borio u Haškom tribunalu da dokaže da Srbija i srpski narod nisu odgovorni za razbijanje bivše Jugoslavije, nego da su odgovorne SAD, Nemačka, Vatikan i Evropska zajednica, na današnji dan, nakon tri godine od sudskog ubistva Slobodana Miloševića, o tome govore.
Ovo je neka, makar, mala satisfakcija njemu i svima onima koji su poštovali njegovu borbu u Haškom tribunalu, da isporučenje Slobodana Miloševića 2001. godine nije moglo da se izvrši, jer su vas na to obavezivali i Ustav Srbije i ove međunarodne konvencije na koje se vi danas pozivate kao na obrazloženje zašto treba doneti ovaj zakon o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima.
Da ne bih trošio vreme mojim kolegama iz SRS-a, završiću, a vas, gospođo Čomić, molim da se u naše ime zahvalite Borisu Tadiću što nam je omogućio da u Parlamentu ćutimo, umesto da govorimo.