Dame i gospodo narodni poslanici, svi smo svesni činjenice da aktuelna Vlada Republike Srbije, koja je i predlagač ovog zakona, vodi prilično restriktivnu politiku kada je reč o objavljivanju odgovarajućih pravnih i političkih akata u „Službenom glasniku Republike Srbije“.
Pre nekoliko dana, vladajuća koalicija u ovoj skupštini je usvojila Zakon o izmenama i dopunama Zakona o Vladi i tim zakonom je predviđeno da Vlada Republike Srbije samo neke svoje akte mora obavezno da objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, dok neke druge akte može da objavi samo ako to želi.
Ovih se dana, a to smo govorili i mi iz Poslaničke grupe SRS-a, spominju nekakvi zaključci Vlade na osnovu kojih, navodno, policija u pojedinim opštinama u Sremu pokušava da pomogne DS-u prilikom nasilnog preuzimanja vlasti. Ti akti Vlade nisu nigde objavljeni. Sad se susrećemo sa novom pojavom, da se odluke Ustavnog suda Srbije donete po ustavnoj žalbi, takođe, ne objavljuju u „Službenom glasniku Republike Srbije“.
Gospodine ministre, dozvolite mi da vam ukažem na veliku opasnost koja se krije iza ovakvog rešenja koje je sadržano u Predlogu zakona. To, praktično, znači da funkcionisanje države danas u Srbiji postaje gotovo tajno, ilegalno, da građani neće imati mogućnosti da se upoznaju s tim šta radi Vlada, šta radi Ustavni sud i kakve akte donosi.
Da vas podsetim, gospodine ministre, da je sve do Prvog svetskog rata bila praksa da se međunarodni ugovori, odnosno ugovori koje su sklapale suverene države, nigde ne objavljuju. Građani nisu imali pojma kakve međunarodne ugovore zaključuju vladari, zaključuju vlade u njihovo ime. Tek u toku Prvog svetskog rata, eto, neka vam to, možda, bude primer za ugled, tadašnji predsednik SAD-a Vudro Vilson založio se da se svi međunarodni ugovori objavljuju javno, tako da građani mogu da budu upoznati kakva prava i kakve obaveze je Vlada preuzela u njihovo ime.
Gospodine ministre, pošto pripadate stranci vladajuće koalicije koja, izgleda, ima monopol na uvođenje Srbije u Evropsku uniju i koja se kiti svojim evropejstvom i svojom demokratskom ideologijom, da vas podsetim da, po članu 44. stav 3. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, sve pravosnažne odluke Evropskog suda za ljudska prava i slobode u Strazburu moraju biti javno publikovane.
Nije mi jasno, kad stalno govorite o Evropskoj uniji, o nekakvim evropskim standardima, svetskim standardima, kako vam to nije primer za ugled?
Odluke Ustavnog suda donete po ustavnim žalbama donose se, po prirodi stvari, u izuzetno delikatnim pravnim situacijama, kada ili nema drugog pravnog mehanizma da građanin zaštiti svoja prava i slobode, ili su svi drugi pravni mehanizmi iscrpeni.
Možemo da pretpostavimo da će Ustavni sud da se bavi, povodom ustavnih žalbi, izuzetno osetljivim stvarima. Kada bi se odluke donete po ustavnim žalbama javno objavljivale, to bi bio i te kako važan putokaz i sudovima i organima uprave kako da u budućnosti rešavaju iste ili slične slučajeve, kako se ne bi dešavalo da građani ponovo izjavljuju ustavnu žalbu.
Dakle, javno objavljivanje odluka Ustavnog suda po ustavnoj žalbi može da bude, na neki način, korektiv, modelator sudske prakse i administrativne prakse u Srbiji.
Mi smo danas čuli od predstavnika vladajuće koalicije nekakva prilično nategnuta obrazloženja o tome zašto odluke po ustavnoj žalbi ne treba objavljivati. Navodno, eto, kao, građani koji su uložili ustavnu žalbu, pa se odluka doneta po njihovoj ustavnoj žalbi javno objavi, biće u nekoj neprilici itd.
Građanin je, samim tim što je uložio ustavnu žalbu, unapred svestan da će njegov slučaj da postane javan i da će Ustavni sud, povodom te njegove žalbe, morati da se oglasi, morati da donese neku odluku. Ko kaže da građani beže od tog publiciteta?
Možda građani baš namerno hoće da se odluka Ustavnog suda po ustavnoj žalbi objavi, da ukažu na to kako rade sudovi, kako rade organi uprave, na koji način krše zakon, na koji način dovode u pitanje osnovna ljudska prava i slobode.
Ovako, vi, praktično, krijete delatnost države od građana. Akte Vlade ne objavljujete, sad nećete objavljivati ni odluke Ustavnog suda po ustavnoj žalbi, još malo, ko zna, možda vam padne na pamet da se i zakoni ne objavljuju.
Vodite računa, gospodine ministre, za običnog čoveka je ponekad važnije da se objavi odluka po ustavnoj žalbi nego neki zakon. Objektivno, da li običan svet u Srbiji mnogo zanima Zakon o ratifikaciji Kjoto protokola?
Ne kažem da to nije bitno, ali za običnog čoveka verovatno i nije, dok odluka doneta povodom njegove ustavne žalbe, kad su njegova prava i slobode ugroženi, može za tog pojedinca biti izuzetno važna.
Prema tome, gospodine ministre, razmislite i o ovome o čemu govorimo, nemojte da vraćate Srbiju u 19. i 18. vek, kada je Vlada radila šta je htela a građani o tome nisu imali pojma.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što je rekla moja uvažena koleginica Vjerica Radeta, predloženi amandman nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije. Vlada je dobro uradila što je ovaj amandman odbila.
Oni koji su predložili ovaj amandman kriju se iza ideje autonomije Vojvodine. U stvari, oni žele Vojvodinu kao republiku, žele Vojvodinu koja će biti država i koja će biti nešto drugo u odnosu na državu Srbiju.
Svi oni koji traže zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast za Vojvodinu, a istovremeno kažu da su samo za vojvođansku autonomiju, ili su licemerni, ili ne znaju o čemu govore.
Politički subjekt koji ima zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast nije nikakva autonomna pokrajina, nego je to država. SRS se protiv takvih opasnih ideja bori.
Da su danas živi patrijarh Rajačić, Svetozar Miletić, Jaša Tomić, verovatno bi im se digla kosa na glavi kada bi videli ko danas zastupa ideju autonomije Vojvodine. Oni koji se danas bore za navodnu vojvođansku autonomiju, i to proširenu, sa zakonodavnom, izvršnom i sudskom vlašću, kako oni pričaju više od 15 godina, zapravo, nemaju nikakve veze s izvornom idejom autonomije u Vojvodini.
Izvorna ideja autonomije u Vojvodini nastala je sredinom XIX veka i nju su zastupali najbolji Srbi koji su tada živeli na prostorima tadašnje južne Ugarske.
Smisao tadašnje autonomije je bio da se očuva srpski nacionalni i verski identitet u jednoj tuđinskoj, Habzburškoj monarhiji.
Sam Jaša Tomić je 1918. godine, kada je bilo jasno da će Srbija da pobedi, da će južna Ugarska da se vrati u okvire Srbije, rekao da ideju vojvođanske autonomije treba odbaciti, da je to "austrijska starudija".
Ta ideja je imala smisla u jednoj tuđinskoj državi. Nema smisla zahtevati zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast i boriti se za nekakvu proširenu vojvođansku autonomiju u matičnoj državi Srbiji.
Prema tome, oni koji se danas zalažu za vojvođansku autonomiju su istorijski falsifikatori i, u stvari, iza ideje autonomije Vojvodine krije se jedan vrlo opasan projekat, a to je da se Vojvodina odvoji od Srbije i da postane samostalna i nezavisna država. Da je to tako svedoči i sam lider LSV-a Nenad Čanak, koji je, čak, izdavao i vojvođanske pasoše, pozivao strane države da u Novom Sadu otvore diplomatsko-konzularna predstavništva itd.
Pre dva dana, ovaj gospodin koji je obrazlagao amandman, ovde je za govornicom stavio, valjda, naslovnu stranu Ustava iz 1974. godine. Taj ustav je naneo veliko zlo srpskom narodu, podelio Srbiju, podelio srpski narod i, ako ništa drugo, ispravljena je jedna velika istorijska nepravda kada je država Srbija 1989, odnosno 1990. godine, konačno postala jedinstvena država.

Dame i gospodo narodni poslanici, u potpunosti ostajem kod onoga što sam rekao. Ideju o autonomiji Vojvodine u 19. veku zastupali su najveći srpski nacionalisti, oni kojima se diči i današnje srpstvo. Svetozar Miletić, Jaša Tomić, patrijarh Josif Rajačić, dr Žarko Miladinović, oni su bili najbolji Srbi u južnoj Ugarskoj i njih je austrougarska vlast progonila. Svetozar Miletić je zbog srpstva robovao oko 30 godina u Pešti, a vi ste danas, na početku 21. veka, predstavljajući se kao navodni nastavljači te vojvođanske tradicije, u stvari, potpuno izvitoperili i unakazili tu izvornu vojvođansku autonomašku ideju.
Smisao tadašnje autonomije je bio da se zaštite Srbi od denacionalizacije, od gubljenja verskog ili kulturnog identiteta, u jednoj državi koja je otvoreno radila ne samo protiv Srba, nego protiv svih Slovena. Poznati su germanski planovi o prodoru na istok, poznati su planovi, koje je kasnije preuzeo i Hitler, da Sloveni nisu ništa drugo nego, kako su oni govorili, gnojivo za nemačke njive. U takvim uslovima se javila ideja vojvođanske autonomije.
Uskoro će, gospodine Radovanoviću, 25. novembar. Velika narodna skupština u Novom Sadu - Srba, Bunjevaca i drugih Slovena, vodite računa kako se zvala, donela je odluku o prisajedinjenju Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji. Zašto ne zastupate tu izvornu ideju? Zašto ne kažete da je i Baranja deo srpskih zemalja, nego priznajete AVNOJ-evske granice koje je ustanovio Josip Broz Tito, a isti taj Josip Broz Tito je ustanovio i tu autonomiju o kojoj govorite.
Nikakve veze nema autonomija iz 1945, ili iz 1974. godine, sa autonomijom iz 1848. godine. To je velika laž i sve je manji broj građana Vojvodine koji će za tom vašom laži da pođe i koje ćete moći da uverite da ste, tobož, vi, Nenad Čanak i društvo oko vas nastavljači onih slavnih srpskih nacionalista iz 19. veka koji su uspeli, doduše, na kratko, da stvore srpsko vojvodstvo i da, opet za kratko, zaštite srpski narod na prostorima južne Ugarske od gubljenja nacionalnog i verskog identiteta.
Nije SRS, to, takođe, moram da vam odgovorim, štampala pasoše republike Vojvodine. Nismo mi pozivali Nemačku, SAD, Veliku Britaniju da u Novom Sadu otvore svoja diplomatska predstavništva. To je radio Nenad Čanak i čak se time i hvalio. Vi se, u suštini, i danas zalažete za tu ideju, jer šta je drugo nego tražiti zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast za Vojvodinu, u čemu je suštinska razlika između koncepta države i ovoga za šta se vi zalažete i za šta se borite?
Vi tražite, samo je pitanje da li hoćete da priznate ili ne. Vaš politički program je separatistički i on je vrlo opasan po građane Vojvodine. Na svu sreću, Vojvodina je i danas bastion srpstva, a da je to tako potvrđuju rezultati svih prethodnih izbora, gde SRS upravo u Vojvodini postiže najbolje rezultate.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih hteo da kažem nekoliko rečenica vezanih za amandmane koje je podneo narodni poslanik Vladan Batić i za odgovor koji je dao ministar Dušan Petrović.
Što se tiče amandmana na član 8, ja sam i u raspravi, u načelnoj raspravi o Predlogu zakona o Ustavnom sudu, rekao da mi nije logično da se, u slučaju da ne postoje odgovarajuća procesna pravila u zakonu o Ustavnom sudu, primenjuju procesna pravila drugih zakona, a da se precizno i decidno ne navede o kojim procesnim zakonima je reč. Koliko mi je poznato, gospodine ministre, u Republici Srbiji, odnosno u pravnom sistemu Republike Srbije postoji čitav niz procesnih zakona. Neki od tih procesnih zakona su potpuni, a to su - Zakon o parničnom postupku, Zakon o krivičnom postupku i Zakon o opštem upravnom postupku.
Postoji Zakon o upravnim sporovima, koji je, takođe, procesni zakon, ali nije potpun, jer sadrži jednu odredbu koja kaže - da će u slučaju da se pojavi neko procesno pitanje koje nije regulisano Zakonom o upravnim sporovima biti primenjen Zakon o parničnom postupku.
Gospodine ministre, mislim da ste imali pred sobom dve mogućnosti koje ste morali da iskoristite, a vi ste se, eto, opredelili za neku mogućnost koja je, po mom mišljenju, vrlo loša. Naime, kada ste pisali Predlog zakona, naravno, ne vi lično, nego ljudi koji su bili u tom timu koji je pisao Nacrt zakona, morali ste ili da se potrudite da zakon o Ustavnom sudu bude potpun zakon, znači, da ne postoji nijedno procesno pitanje koje tim zakonom neće biti uređeno, ili, ako ste se već opredelili da regulišete samo neka procesna pitanja, onda ste morali da kažete u Predlogu zakona - u slučaju da se javi određeno procesno pitanje koje nije regulisano zakonom o Ustavnom sudu, primeniće se odgovarajuća odredba ili Zakona o parničnom postupku ili Zakona o opštem upravnom postupku.
Malo mi je nelogično da se primenjuju odredbe Zakona o krivičnom postupku. Ako sam dobro razumeo ovo što ste rekli, ispada da to da li će se primeniti određeni procesni zakon zavisi od toga koja pravna stvar je u pitanju povodom koje je izjavljena ustavna žalba, pa ako se ustavna žalba podnese zbog pitanja koje je regulisano opštim upravnim postupkom, onda će se primeniti Zakon o opštem upravnom postupku.
Ako se pojavi pravna stvar koja je regulisana parničnim postupkom, onda će se primeniti Zakon o parničnom postupku. Ta mehanička primena i mehaničko dovođenje u vezu prirode pravne stvari povodom koje je izjavljena ustavna žalba sa primenom odgovarajućeg procesnog zakona ne čini mi se da je mnogo logična.
Vi ste ovako ostavili jednu široku mogućnost sudijama Ustavnog suda da primenjuju odredbe odgovarajućeg procesnog zakona.
To može da izazove u praksi samovolju, može da izazove arbitrarnost, može da izazove to da, jednostavno, ne postoji ujednačena praksa Ustavnog suda.
U jednom slučaju će se, recimo, primeniti Zakon o parničnom postupku, u nekom drugom - Zakon o opštem upravnom postupku, možda čak, kako vi kažete, i Zakon o krivičnom postupku, i tako dalje. Onda tu neće biti ujednačene sudske prakse i postoji mogućnost da se ozbiljno dovede u pitanje - pravo stranaka pred Ustavnim sudom.
Posebno je problematično kod ovog člana 8, ja sam o tome govorio u načelnoj raspravi, stav 2, koji kaže - o pitanjima postupka koja nisu uređena ovim zakonom ili odredbama procesnih zakona, Ustavni sud će odlučiti u svakom konkretnom slučaju. Ovo nije ništa drugo nego davanje zakonodavne vlasti jednom sudskom organu. To, u stvari, znači, ako ne postoji odgovarajuće procesno pravilo iz drugog zakona, onda će to procesno pravilo da ustanovi sam Ustavni sud.
To je, gospodine ministre, ništa drugo nego tribunalizacija našeg ustavnog sudstva. To je praksa koju primenjuje Haški tribunal. Haški tribunal sam sebi utvrđuje pravila po kojima radi. To ne radi neki drugi organ, nego radi sam Haški tribunal i čim vide da ne mogu nekoga po tim procesnim pravilima da osude, oni brže - bolje ta pravila menjaju.
Od 1994. godine, pa do danas, ta procesna pravila su menjana u Haškom tribunalu više od 30 ili 40 puta. Da se to ne bi desilo i sa Ustavnim sudom, ovu odredbu iz člana 8, odnosno stav 2. člana 8, treba da obrišete, jer, prosto, nije u duhu ne samo srpskog pravnog sistema, nego nije u duhu kontinentalnog prava - da sud sam sebi propisuje pravila po kojima postupa. To je presedan koji nema primer u našoj, a ni u evropskoj kontinentalnoj, normativnoj i sudskoj praksi.
Što se tiče amandmana na član 11, meni se čini, uz dužno poštovanje gospodina Batića, da on nije precizno razumeo odredbu člana 11, stava 2, pošto se tu kaže da se, prilikom stupanja na dužnost, polaže zakletva ne pred Narodnom skupštinom, nego pred predsednikom Narodne skupštine.
Stav SRS-a je da sudije Ustavnog suda koje budu izabrane moraju da polažu zakletvu, i to pred Narodnom skupštinom. I te kako Narodna skupština ima veze s Ustavnim sudom, zato što, pre svega, Narodna skupština bira pet sudija, a, s druge strane, s one liste kandidata koju predloži Narodna skupština predsednik Republike bira pet sudija, tako da najmanje 10 sudija Ustavnog suda ima neposredne veze sa Narodnom skupštinom.
Mi želimo da podignemo autoritet Narodne skupštine u svakom pogledu i smatramo da ne postoji nijedan državni organ u Republici Srbiji, nijedno drugo političko telo pred kojim sudija Ustavnog suda treba da polaže zakletvu, osim pred Narodnom skupštinom. Narodna skupština ima najširi demokratski legitimitet i Narodna skupština je pravo mesto gde sudije Ustavnog suda treba da polažu zakletvu.
Dakle, smatramo da sudije Ustavnog suda treba da polažu zakletvu, ali mislimo da bi bilo bolje da se zakletva polaže ne pred predsednikom Narodne skupštine, nego pred Narodnom skupštinom u plenumu.

Dame i gospodo narodni poslanici, hteo bih samo da kažem nekoliko rečenica vezanih za obrazloženje koje je dao gospodin Dušan Petrović.
Obrazloženje koje ste dali, gospodine ministre, meni se ne čini logičnim, posebno sa stanovišta vaše partije. Zar se vi ne zalažete za raskid sa mračnom prošlošću iz devedesetih godina? Kako to da je odjednom jedini vaš argument ono piše i u postojećem zakonu, koji je donet 1991. godine, a mi od 1. oktobra 2000. do danas iz usta funkcionera DS-a i drugih partija DOS-a jedino slušamo da treba raskinuti sa svim onim što je bilo tokom devedesetih godina?!
To što je pisalo u Zakonu o Ustavnom sudu iz 1991. godine i pravnom dejstvu njegovih odluka, koji je kasnije više puta menjan i dopunjavan, ne znači da je to rešenje bilo dobro. Vi uporno, gospodine ministre, da li svesno ili nesvesno, činite jednu grešku.
Nije ustavna žalba novi pravni institut, kada je reč o postupku pred Ustavnim sudom. Republika Srbija je pravni sledbenik Savezne Republike Jugoslavije i državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Vidite ovako, što se tiče suđenja u razumnom roku, to je samo jedan mali fragment i mala pravna sekvenca o kojoj bi Ustavni sud povodom ustavne žalbe mogao da odlučuje. Hoću da vam kažem da smo mi ustavnu žalbu kao pravni institut poznavali i po Ustavu Savezne Republike Jugoslavije iz 1992. godine i Savezni ustavni sud, tadašnji, bio je i te kako ovlašćen da razmatra pitanja koja su pokrenuta povodom ustavne žalbe, a to isto ovlašćenje imao je i Sud Srbije i Crne Gore, koji je formiran 2003. godine.
Prema tome, niste vi sada, gospodine ministre, izmislili nešto što nikada do sada nije postojalo u našoj pravnoj praksi. Ali, pokušavam da vam skrenem pažnju na to da vaš način rezonovanja vezan za primenu procesnih zakona nije dobar i da u praksi može da izazove vrlo velike probleme. Nije isto, prosto, nisu ista procesna pravila kada se odlučuje.
Najpre, ustavna žalba je žalba i onda ste morali jasno da kažete - kada se odlučuje o ustavnoj žalbi, primenjuju se pravila Zakona o Ustavnom sudu, kao prvo.
Drugo, ako ta pravila nisu sadržana u zakonu o Ustavnom sudu, onda će se primeniti ili Zakon o parničnom postupku ili Zakon o opštem upravnom postupku ili, eventualno, neki drugi procesni zakon. Ovako, vi ostavljate izuzetno širok prostor da sudije Ustavnog suda, od kojih se mnogi ne bave pravom na praktičan način, od slučaja do slučaja, odlučuju koji će procesni zakon da primene.
Prvo, stavljate samim sudijama Ustavnog suda vruć krompir u ruke, da oni sami moraju da lupaju glavu koji procesni zakon će da primene.
Šta ako sada u Ustavnom sudu dođe do preglasavanja o tome koji procesni zakon valja primeniti, pa umesto da se sudije Ustavnog suda upuste u meritum pravne stvari povodom koje je izjavljena ustavna žalba, oni će da rešavaju prethodno pitanje - koji procesni zakon valja da se primeni.
Onda, umesto da se smanjuje broj predmeta po ustavnim žalbama, on će da se povećava, jer sudije neće ništa drugo da rade nego će da se bave time koje pitanje i koji procesni zakon valja primeniti.
Vodite računa, gospodine ministre, o još jednoj stvari. Zakon o Ustavnom sudu spada u javno pravo, sadrži imperativne pravne norme. U imperativnim pravnim normama nema mesta slobodnom odlučivanju, slobodnom tumačenju, tumačenju od slučaja do slučaja. Tu mora biti jasno propisano koji procesni zakon se primenjuje i povodom kojih procesnih pitanja.
Dakle, najbolje bi bilo da je tim ljudi koji je pisao Nacrt zakona o Ustavnom sudu u potpunosti i do tančina razradio svako procesno pitanje koje može da se javi, i povodom odlučivanja o ustavnosti, zakonitosti, i povodom odlučivanja o ustavnoj žalbi, i povodom svakog drugog pitanja koje može da se nađe pred Ustavnim sudom, ili, kad već niste to uradili, onda je trebalo jasno da kažete – u slučaju da ne postoje jasna pravila, primeniće se procesna pravila tog i tog procesnog zakona. To bi bilo pravnički najispravnije.
Ovako, vi uvodite u našu sudsku praksu praksu rešavanja predmeta od slučaja do slučaja i tu više neće biti nikakve ujednačene prakse. Stvoriće se problemi samim sudijama Ustavnog suda, koji će raspravljati ne o meritumu stvari, nego o prethodnom pitanju – koji procesni zakon valja primeniti.
Onda, umesto da imamo efikasan ustavni sud, opet ćemo dobiti jedan državni organ koji će postojati samo na papiru, a građani Srbije neke realne koristi od svega toga neće imati.

Dame i gospodo narodni poslanici, predložio sam amandman na član 16. Predloga zakona o Ustavnom sudu, tako da se stav 2, stav 3. i stav 5. brišu.
Naime, ustavne norme iz člana 173. stava 1. Ustava Republike Srbije kažu da sudija Ustavnog suda ne može vršiti drugu javnu ili profesionalnu funkciju, niti posao, izuzev profesure na pravnom fakultetu u Republici Srbiji, u skladu sa zakonom.
Vlada je, u obrazloženju zašto ne prihvata ovaj amandman, rekla da se ovim članom zakona samo razrađuje norma iz člana 173. Ustava Republike Srbije.
Međutim, ne radi se o tome. Prvo, Vlada se, čak, nije ni potrudila da doslovno prepiše član Ustava koji ovo pitanje reguliše. Postoji očigledna terminološka neujednačenost između stava 1. člana 16. Predloga zakona i stava 1. člana 173. Ustava Republike Srbije.
Član 16. kaže - sudija Ustavnog suda ne može vršiti drugu javnu ili profesionalnu funkciju, niti posao, izuzev profesure na pravnom fakultetu u Republici Srbiji.
Član 173. stav 1. Ustava Republike Srbije kaže - sudija Ustavnog suda ne može vršiti drugu javnu ili profesionalnu funkciju, niti posao, izuzev profesure na pravnom fakultetu u Republici Srbiji, u skladu sa zakonom.
Prema tome, to obrazloženje da ne prihvatate amandman zato što, navodno, samo razrađujete odredbu iz Ustava Republike Srbije, jednostavno, nije tačno. Ja smatram da stav 2. člana 16. Predloga zakona o Ustavnom sudu bez ikakve potrebe opterećuje tekst Predloga zakona i da zbog toga ovaj stav treba brisati.
Prvo, smešno je da se javnom ili profesionalnom funkcijom ovde smatra funkcija u kulturno-umetničkom društvu, humanitarnom, sportskom ili nekom drugom udruženju.
Ustav je hteo da kaže da ne može sudija Ustavnog suda da vrši neku javnu ili profesionalnu funkciju koja može da dovede u pitanje njegovu samostalnost i nezavisnost kada rešava pitanja koja se nađu pred Ustavnim sudom.
Kakva veze ima to da li je neko član KUD-a ili sportskog društva s odlučivanjem o pitanjima koja se nađu na dnevnom redu Ustavnog suda Srbije?
Vi ste, u stvari, izgleda hteli da postignete nešto drugo. Hteli ste da kažete, doduše na jedan uvijen način, da sudije Ustavnog suda mogu da budu članovi nevladinih organizacija. Mislim da je to smisao onoga što piše u stavu 2. člana 16. Predloga zakona o Ustavnom sudu.
Znate vi jako dobro, kao što znamo i mi iz SRS-a, da ne može na nezavisnost sudije Ustavnog suda da utiče to ako se on bavi folklorom u nekom KUD-u, ali može da utiče ako je član neke nevladine organizacije.
Mi smo u Republici Srbiji imali i te kako negativnih iskustava sa nevladinim organizacijama. Neke nevladine organizacije su vodile pravu hajku, ne protiv ovog ili onog pojedinca, ne protiv ove ili one partije, nego protiv države Srbije i srpskog naroda. Jel treba ponovo da pominjemo ime one gospođe čije se ime navodi u naslovu najnovije knjige dr Vojislava Šešelja, vezano za aferu ''Hrtkovac''?
Neke sudije, odnosno kandidati za sudije Ustavnog suda Srbije u svojoj biografiji ne skrivaju da su članovi pojedinih nevladinih organizacija. Da li to znači da ih to preporučuje da budu sudije Ustavnog suda?
Znači, nije bitno da li je neko kvalitetan pravnik, da li je neko nezavisan, da li će samostalno da obavlja svoju funkciju, da li je čestit i pošten čovek, ali, ako je član neke nevladine organizacije, onda može.
Što se tiče odredbe, odnosno stava 3. člana 16. Predloga zakona, ona glasi ovako: ''O delovanju iz stava 2. ovog člana sudija Ustavnog suda je dužan da obavesti Ustavni sud''.
Opet jedna smešna norma. Zašto bi sudija Ustavnog suda morao da obaveštava Ustavni sud da je član, recimo, nekog kulturno-umetničkog ili humanitarnog, kulturnog, sportskog ili nekog drugog udruženja?
Norma koja bez ikakve potrebe opterećuje tekst Predloga zakona, ali posebno je nepodobna za usvajanje odredaba iz stava 5. člana 16. Ona glasi ovako: ''U slučaju sumnje u postojanje sukoba interesa, sudija Ustavnog suda može se obratiti Ustavnom sudu radi davanja mišljenja''.
Gospodine Dušane Petroviću, gospodine ministre, mi smo maločas pričali ovde o nekim procesnim zakonima koje će sudije Ustavnog suda morati da primene ako zakon o Ustavnom sudu ne sadrži odgovarajuća procesna pravila.
Vi znate, isto kao što i ja znam, kao što znaju svi pravnici koji sede u ovoj sali, da je osnovno načelu iz svih procesnih zakona da niko ne može biti sudija u svojoj sopstvenoj stvari.
Postoji spor oko toga da li je sudija Ustavnog suda u sukobu interesa i onda se ne pita neka druga institucija da li zaista postoji sukob interesa ili ne, nego se pita sam Ustavni sud. Još su rimski pravnici formulisali načelo "Nemo iudex in kausa sua", da niko ne može u svojoj stvari da bude sam sebi sudija.
Vi sve to prenebregavate i kažete - postoji sumnja da je sudija Ustavnog suda u sukobu interesa. Nećemo da pitamo ni Narodnu skupštinu, nećemo da pitamo nikoga, nego ćemo da pitamo sam Ustavni sud, a Ustavni sud je podeljen po partijskim pripadnostima, po partijskim nahijama. Sad, najbolje će onaj sudija Ustavnog suda iz DS-a da kaže - jeste, znate, moj kolega jeste u sukobu interesa i treba ga isključiti iz Ustavnog suda.
To se neće desiti. Ova odredba je, prosto, smešna, ona nema nikakvo utemeljenje ni u pozitivnim propisima, niti u pravničkoj tradicija, koja je stara hiljadama godina.
Ne znam zašto ste formirali onaj republički Odbor za sprečavanje sukoba interesa. Zašto ste donosili Zakon o sprečavanju sukoba interesa prilikom vršenja javnih funkcija?
Već nekoliko godina puni su mediji toga kako je taj zakon neophodan da bismo se približili nekakvim fantomskim evropskim standardima, kako su ljudi koji rade u tom republičkom Odboru za sukob interesa nekakvi apostoli političkog morala, oni treba da odlučuju da li je neko u sukobu interesa ili ne.
Onaj predsednik Republičkog odbora deli lekcije svima redom, soli pamet itd., a gde vam je sad Odbor za sukob interesa? Ne, nego će Ustavni sud da odlučuje o tome da li je njegov član u sukobu interesa ili ne.
Zaista, smešna odredba i u kontradikciji sa svim onim što ste vi sami, kao vlast u ovoj državi, radili u proteklih nekoliko godina.
Dakle, treba ostati pri formulaciji iz člana 173. Ustava Republike Srbije, ona je dovoljna jasna, dovoljno precizna i njen smisao je da se sudijama Ustavnog suda onemogući da obavljaju funkciju koja može objektivno može da dovede u pitanje njihovu nezavisnost, njihovu nepristrasnost i samostalnost kada rešavaju kao sudije Ustavnog suda, a svima je u ovoj sali jasno da, ako je neko član kulturno-umetničkog ili nekog filantropskog društva, to nema nikakve veze sa njegovom funkcijom sudije Ustavnog suda.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo i u načelnoj raspravi o Predlogu ovog zakona ukazivali na to da Predlog zakona sadrži brojne manjkavosti, kako pravne, tako i jezičke.
Sada se susrećemo s jednom odredbom, odnosno s jednom frazom koja zaista nije uobičajena u pravnoj terminologiji i u našem pozitivnom zakonodavstvu. U članu 29. Predloga zakona kaže se da svako po čijoj je inicijativi pokrenut postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti ima status učesnika u postupku pred Ustavnim sudom.
Takva terminologija, prosto, nije pravnička. Svako ko je završio pravni fakultet zna da su subjekti u pravu - ili fizička, ili pravna lica, da ne postoji neka treća kategorija pravnih subjekata koja bi, eventualno, mogla da učestvuje u postupku pred Ustavnim sudom ili u postupku pred bilo kojim drugim državnim organom.
Zaista nam nije jasno zašto ne koristite uobičajenu terminologiju, nego se koristite jednim svakodnevnim izrazom, koji nije pravno osnovan i nema utemeljenje u pozitivnom zakonodavstvu.
Postavlja se pitanje šta znači reč – svako? Da li to znači da i maloletna lica mogu da iniciraju postupak pred Ustavnim sudom? Da li to znači da i lica koja nemaju poslovnu sposobnost mogu da iniciraju postupak pred Ustavnim sudom?
Dakle, nema nikakvih kriterijuma.
Bilo bi dobro, gospodine ministre, da uvažite konstruktivne primedbe narodnih poslanika SRS-a, a mislim da će vam i kolege iz vaših redova ukazati na to da terminologija na brojnim mestima u ovom zakonu nije pravnička terminologija.
Mi govorimo o predlogu zakona. Svaki zakon, uopšte, svaka struka ima neku svoju terminologiju i nije dobro da vi sada, odjednom, menjate standardni način izražavanja i unosite neke svakodnevne reči, neke žargone, reči sa ulice, novinarske fraze itd.
Pravna terminologija ima neke svoje zakonitosti i svi smo mi navikli da razmišljamo u određenim pravnim kategorijama. Pravna kategorija je pravno lice.
Pravna kategorija je fizičko lice, ali reč – svako, prosto, nije pravna terminologija.
Bilo bi dobro da uvažite ovaj amandman. Mi se zaista trudimo da popravimo ionako loše zakonske predloge koje nam šaljete i nije lako pisati amandmane na predloge zakona koji su loši od početka do kraja. Trudimo se da i tako loše predloge zakona, u izvesnoj meri, ako je to ikako moguće, popravimo.
Dalje, kaže se da je zbirni izraz, odnosno zajednički izraz za frazu: "Svako po čijoj je inicijativi pokrenut postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti" – reč: "inicijator". Bolje je, kao što je rekao i gospodin Cvetanović, i u duhu je srpskog jezika da se kaže: "podnosilac inicijative" nego: "inicijator".
Bilo bi dobro kada bismo imali za svaki pojam našu, domaću, narodnu reč. Koristimo taj latinski izraz "inicijativa", ali mislim da je bolje da se ovo, koliko-toliko, prilagodi duhu srpskog jezika i da se ne kaže: "inicijator", nego da se kaže: "podnosilac inicijative".
Dakle, ako u Predlogu zakona ostane da učesnik u postupku može da bude ''svako'', onda to otvara vrata brojnim drugim pitanjima, ko su subjekti u pravu, ko može da učestvuje u postupku pred Ustavnim sudom, da li sutra i neko dete, eventualno, može da podnese inicijativu za ocenu ustavnosti i zakonitosti itd.
Dakle, gospodine ministre, pozivam vas da prihvatite amandman narodnog poslanika Gorana Cvetanovića i da terminologiju iz ovog predloga zakona usaglasite s nekim uobičajenim načinom pravničkog izražavanja.

Dame i gospodo narodni poslanici, narodni poslanik Zoran Krasić predložio je amandman na član 46. stav 1. tačka 3), tako da se posle reči ''izvršenje'' dodaje reč ''konkretnog''.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, sa sledećim obrazloženjem - Vlada ne prihvata amandman iz razloga što je mišljenja da se rešenjem može obustaviti izvršenje i većeg broja pojedinačnih akata, a ne samo jednog određenog, konkretnog akta.
Gospodine ministre, Vlada očigledno nije shvatila intenciju ovog amandmana. Nije reč o tome koliki broj akata može da se obustavi, nego je reč o tome da akt mora da bude donet. Naime, mi smo imali praksu, pre nekoliko godina, da je Ustavni sud obustavio od izvršenja sve pojedinačne akte koji budu doneti povodom Zakona o pomoći licima koja su optužena pred Haškim tribunalom.
Taj zakon nije formalno stavljen van snage, odnosno nije proglašen neustavnim. Postupak se, formalno, još uvek vodi, već četiri godine, ali je Ustavni sud, tadašnji, doneo rešenje i obustavio izvršenje svakog eventualnog pojedinačnog akta koji na osnovu tog zakona bude donet.
Mi u SRS-u smatramo da je takva praksa vrlo štetna i da je treba ukinuti. Narodni poslanik Zoran Krasić je svojim amandmanom hteo da naglasi da Ustavni sud može da obustavi od izvršenja samo pojedinačni akt koji je donet i koji fizički postoji, a ne da se Ustavnom sudu daje generalno ovlašćenje da može da obustavlja od izvršenja i neke, eventualne, pojedinačne akte koji budu doneti povodom zakona čija se ustavnost ispituje.
Mi smo imali vrlo loš primer sa Zakonom o pomoći licima koja su optužena pred Haškim tribunalom. Ustavni sud do danas nije taj zakon stavio van snage, taj postupak se još uvek vodi, ali je Ustavni sud sebi dao za pravo da i pre nego što je doneo konačnu odluku o ustavnosti tog zakona obustavi od izvršenja sve buduće pojedinačne akte koji na osnovu tog zakona budu doneti, a da ti pojedinačni akti nisu stvarno ni doneti.
Mi smo hteli da ovim amandmanom tu praksu ukinemo i to je, praktično, smisao amandmana koji je podneo narodni poslanik Zoran Krasić. Dakle, reč – konkretan, ne odnosi se na broj pojedinačnih akata, nego se odnosi na to da pojedinačni akt mora biti donet, i oduzima se pravo Ustavnom sudu da a priori, unapred obustavi od izvršenja pojedinačne akte koji tek mogu da budu doneti povodom zakona čija se ustavnost ispituje, ali koji još uvek nisu doneti.
Kada sam se već javio za reč, apelujem na budući ustavni sud, koji će biti, verovatno, konstituisan voljom vladajuće većine, da donese konačnu odluku o tome da li je Zakon o pomoći licima koja su optužena pred Haškim tribunalom zaista neustavan ili nije. Mi u SRS-u smatramo da taj zakon nije neustavan, da je apsolutno u skladu sa Ustavom i u skladu sa principima ove države.

Dame i gospodo narodni poslanici, već nekoliko meseci traje ofanziva Demokratske stranke na određene opštine i gradove u Srbiji. S jedne strane, svi smo svedoci pokušaja da se nasilno, protivustavno i protivzakonito preuzme vlast u opštinama gde je na vlasti SRS i gde je biračko telo SRS izuzetno jako. Tu pre svega mislim na pojedine opštine u Sremu, na Rumu i na Staru Pazovu. Očigledno je da postoji jaka politička koordinacija da se preuzme vlast u te dve opštine i da se sa pozicije vlasti dočekaju sledeći lokalni izbori.
Demokratskoj stranci je jasno da u pojedinim delovima Srbije, što se tiče biračkog tela, nema šta da traži. Jedan takav deo Srbije, u kome je SRS izuzetno jaka, upravo je Srem. Rezultati izbora, kako lokalnih, tako i parlamentarnih, pokazuju da DS još dugo u Sremu neće imati jako, stabilno i organizovano biračko telo. Onda ono što ne mogu da postignu na izborima pokušavaju da urade tako što instrumentalizuju državnu vlast, "ministarstvo za državnu upravu i protiv lokalne samouprave" i tako što se ministar ne ponaša kao državni funkcioner, nego kao partijski čovek koji u svemu izvršava naloge svoje partije.
Rekao sam pre otprilike 20 dana za govornicom Skupštine Srbije da je oko 200 policajaca opselo Gradsku kuću u Rumi gde se nalazi SO Ruma i sedište predsednika opštine. Desilo se to da je sa tih 200 policajaca došla i jedna gospođa, navodno iz Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, koja nije htela da se predstavi ni ko je, ni šta je, ni zašto je došla. Ona je uvedena od strane policije u Gradsku kuću sa namerom da traži pečat SO Ruma.
Dobio sam odgovor od ministra Jočića na moje poslaničko pitanje koje sam postavio u Skupštini Srbije 26. oktobra 2007. godine.
Ta gospođa, odnosno policajci koji su došli sa njom, navodno da asistiraju u otimanju legalnog pečata SO Ruma, tvrdili su da postoji neki zaključak Vlade Srbije o tome da policija ima pravo da interveniše u ovakvim situacijama. Koliko je meni poznato, taj zaključak Vlade nije objavljen u "Službenom glasniku Republike Srbije" i mi se susrećemo sa jednom izuzetno opasnom političkom pojavom da Vlada Srbije navodno donosi neke ... Javljam se ponovo po Poslovniku, pošto nisam uspeo da završim izlaganje.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što kažem nekoliko rečenica o kandidatima za sudije Ustavnog suda Srbije, moram da se osvrnem najpre na ono što je rekao gospodin Srđan Milivojević vezano za Slobodana Jovanovića.
Gospodine Milivojeviću, Slobodan Jovanović je rođen 1869. godine i nije počeo karijeru kao univerzitetski profesor, nego je bio sudijski pripravnik u Apelacionom sudu u Smederevu i, koliko je meni poznato, položio je ispit koji je adekvatan onome što se danas naziva pravosudni ispit, tako da ta vaša konstatacija nije tačna.
Doduše, meni je jasno zašto se vi slabo razumete u lik i delo Slobodana Jovanovića. Slobodan Jovanović je bio poznati srpski nacionalista i tokom 1942. i 1943. godine, kao predsednik emigrantske Vlade u Londonu, zastupnik ministra vojnog generala Draže Mihailovića.
Pre svega, prekršen je, dame i gospodo narodni poslanici, član 9. stav 1. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije. Naime, u tom članu je propisano kada je Narodna skupština trebalo da raspravlja o kandidatima za sudije Ustavnog suda i da donese zakon o Ustavnom sudu. Taj član 9. kaže ovako - izbor, odnosno imenovanje sudija Ustavnog suda izvršiće se najkasnije do kraja prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine. Ovo je, ako se ne varam, Treća sednica Drugog redovnog zasedanja i očigledno je da je povređen Ustavni zakon.
Kada bi političari iz vladajuće koalicije imali imalo političkog morala, kada bi osećali i trunku političke odgovornosti, onda bi neko, u najmanju ruku, morao da podnese ostavku, odnosno da snosi odgovornost, makar političku, zbog toga što je prekršen Ustavni zakon. Tu, pre svega, mislim na predsednika Narodne skupštine i na predsednika Republike Srbije Borisa Tadića, koji nije na vreme, u roku koji je propisan Ustavnim zakonom, Narodnoj skupštini podneo predlog kandidata za sudije Ustavnog suda Srbije.
Što se tiče samog predloga kandidata, ono što pada u oči na samom početku, to je da predlog kandidata ima jednu jedinu stranicu i na toj jednoj jedinoj stranici postoji samo jedna jedina rečenica obrazloženja o kandidatima koji su predloženi. Ta rečenica glasi - smatram da predloženi kandidati poseduju stručne i lične kvalitete, na osnovu kojih mogu obavljati funkciju na koju sam ih predložio, i ništa drugo. Onda mi o tim stručnim i ličnim kvalitetima predloženih kandidata možemo da steknemo neki utisak samo na osnovu biografija koje su priložili uz svoju kandidaturu.
Što se tiče samih biografija, veći deo tih biografija je napisan vrlo amaterski, nestručno i otprilike dobar deo tih biografija ne bi mogao da prođe čak ni kod učenika u osnovnoj školi, po stilu, jeziku itd.
Nenad Trifunović, kandidat za dužnost sudije Ustavnog suda Srbije, pa kaže, pazite rečenicu - po nacionalnosti sam Srbin državljanin Republike Srbije, dakle, bez zareza, bez bilo čega, kaže - Srbin državljanin Republike Srbije. Ovo je izgleda neka nova nacija.
Onda kaže šta ga preporučuje na tu funkciju, obratite sada pažnju - otac mi je bio dugogodišnji opštinski i pokrajinski funkcioner. To je važna preporuka da bi neko postao sudija Ustavnog suda Srbije 2007. godine.
Pazite dalje - kao zamenik okružnog tužioca zastupao sa optužnice za najteža krivična dela, pre svega za terorizam, a od 1999. godine i u slučajevima ratnih zločina, počinjenih na Kosovu i Metohiji, od strane pripadnika rezervnog sastava, pazite sada, Vojske Srbije i Crne Gore.
Čovek je bio 1999. godine zamenik okružnog javnog tužioca, a tada je još uvek postojala SRJ, a on navodno podizao optužnice protiv pripadnika Vojske Srbije i Crne Gore. Takva vojska u to vreme nije postojala. Inače, očigledno je da ovaj predloženi kandidat nema mnogo veze sa ustavnim pravom i sa postupkom pred Ustavnim sudom.
Onda, gospodin Predrag Ćetković, ne želim ništa ružno da pričam o čoveku, ne poznajem ga lično, ali iz njegove biografije se vidi da čovek isto nema nikakve veze sa Ustavnim sudom, niti je ikada radio profesionalno na nekom poslu koji bi imao veze sa postupkom pred Ustavnim sudom.
Onda, biografija prof. dr Milana Vlatkovića. Moram da kažem da je možda degutantno pričati o ljudima koje lično ne poznajemo, ali pošto je biografija jedino sredstvo da se mi upoznamo sa tim njihovim kvalitetima, onda nemam drugog izbora. Čovek je rođen 1946. u mestu Jošani u Lici, završio je Pravni fakultet 1968. godine, tada je bilo ono "Praško proleće" itd, a doktorirao je, zamislite, tek 2004. godine, i to na Privrednoj akademiji u Novom Sadu iz oblasti lokalne samouprave. Kakve veze sada ima ustanova koja se zove Privredna akademija sa lokalnom samoupravom i kako se na takvoj instituciji može steći doktorat iz oblasti pravnih nauka, nije mi baš najjasnije.
Dalje, Dragiša Slijepčević, moje kolege su rekle o tome kako je časno obavljao svoju dužnost, ali pazite, čovek je završio fakultet 1978. godine i sada stekao opet neku titulu koja meni nije jasna. On je, kaže, magistar pravnih i ekonomskih nauka. Ili je magistar pravnih ili je magistar ekonomskih nauka, jer ne može neko da bude magistar i pravnih i ekonomskih nauka. Takva nauka ne postoji, niti se naučna titula magistra pravnih i ekonomskih nauka uopšte može steći.

Izvinjavam se, ali u svakom slučaju biografije nisu ohrabrujuće i navode nas na odluku da mi jednostavno za ovakve kandidate ne možemo da glasamo.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se na osnovu člana 226. Poslovnika Narodne skupštine i tražim nekoliko obaveštenja od gospodina ministra Dušana Petrovića, kako bih mogao na odgovarajući način da vršim funkciju narodnog poslanika.
Vezano za član 86. Predloga zakona o Ustavnom sudu, gospodi iz Demokratske strane je nešto jako smešno, ustavna žalba po pravilo ne sprečava primenu pojedinačnog akta ili radnje protiv koga je izjavljena. Podsećam gospodina ministra Dušana Petrovića da je osnovno pravilo u svim procesnim zakonima da svaka žalba ima tzv. suspenzivno dejstvo i da ulaganje žalbe odlaže izvršenje akta protiv koga je žalba izjavljena.
Nije mi jasno zašto to procesno pravilo, koje važi i u Zakonu o parničnom postupku, krivičnom postupku i opštem upravnom postupku itd., niste ugradili u zakon o Ustavnom sudu, pošto je i ustavna žalba kao i svaka druga žalba, i kao što je Ustavni sud takođe sud. Kada građanin izjavi ustavnu žalbu, gospodine ministre, onda možemo da pretpostavimo da je reč o jednoj izuzetno delikatnoj pravnoj situaciji i da i te kako postoji potreba da žalba koja je izjavljena protiv nekog akta, ustavna žalba, mora da ima suspenzivno dejstvo.
Imam još nekoliko pitanja. Vezano za član 106, kada Ustavni sud utvrdi da nadležni organ nije doneo opšti akt za izvršavanje odredaba Ustava, zakona ili drugog opšteg akta, a bio je dužan da takav opšti akt donese, obavestiće o tome Narodnu skupštinu.
Sada se postavlja jedno logično pitanje, a šta će biti kada Narodna skupština ne donese zakone, odnosno druge akte na koje je obavezna po Ustavu? Narodni poslanici, gospodine ministre, iz SRS su vam u proteklih nekoliko meseci u velikom broju slučajeva ukazivali na to da je povređen Ustavni zakon i da Narodna skupština, odnosno predsednik Narodne skupštine nije poštovao rokove iz Ustavnog zakona i da nije stavio na dnevni red Narodne skupštine predloge zakona na koje je bio obavezan po Ustavnom zakonu.
Onda se postavlja logično pitanje - šta će biti kad je Narodna skupština taj organ koji krši Ustav, odnosno Ustavni zakon, i kada ne donese one akte koje je neophodno doneti po Ustavnom zakonu. Vi, gospodine ministre, takvu odredbu u Predlogu zakona o Ustavnom sudu niste predvideli, a morali ste da predvidite, jer imate predsednika Narodne skupštine, odnosno skupštinsku većinu koja je očigledno neodgovorna i ne vodi računa o rokovima iz Ustavnog zakona.
Izvinjavam se, samo još jedna rečenica. Razlozi za donošenje zakona po hitnom postupku: predlaže se da se zakon usvoji po hitnom postupku zbog rokova predviđenih članom 9. Ustavnog zakona; usvajanjem zakona po hitnom postupku stvoriće se svi neophodni uslovi za konstituisanje i početak rada Ustavnog suda.
Narodna skupština je, gospodine ministre, ovaj zakon morala da usvoji mnogo ranije. Ako se ne varam, ovo je Treća sednica Drugog redovnog zasedanja, a ovo je trebalo da bude usvojeno u toku Druge sednice posle izbora Vlade i ova je odredba u obrazloženju, da je neophodno da se zakon usvoji po hitnom postupku, smešna, jer je Narodna skupština, krivicom predsednika Narodne skupštine i skupštinske većina, prekršila, odnosno pregazila sve razumne rokove za donošenje ovog zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, prošli put sam se javio i sada se javljam na osnovu čl. 225. i 226. Poslovnika Narodne skupštine.
Gospodine Albijaniću, nisam postavio poslaničko pitanje. Iskoristio sam pravo iz Poslovnika da budem obavešten od strane gospodina ministra Dušana Petrovića o pitanjima koja su neophodna za vršenje funkcije narodnog poslanika. U funkciju narodnog poslanika, između ostalog, spada i glasanje o predlogu zakona.
Tražio sam da me gospodin ministar obavesti o nekim mojim nedoumicama vezanim za Predlog zakona, pa ako me ubedi, moguće da ću glasati za Predlog zakona o Ustavnom sudu.
Prema tome, nisam vršio nikakvu opstrukciju rada Narodne skupštine. Jednostavno sam pokušao da iskoristim svoje pravo, da dobijem obaveštenje od gospodina ministra, kako bih mogao u danu za glasanje da donesem pravu odluku.
Što se tiče ovoga što je rekao gospodin Žarko Obradović, moram da kažem, gospodine Obradoviću, niste u pravu. Ako ste juče, kao što je cela Srbija gledala uvodnu reč dr Vojislava Šešelja u postupku pred Haškim tribunalom, mogli da čujete, srpski narod je u Drugom svetskom ratu imao dva antifašistička pokreta, partizanski, odnosno komunistički i ravnogorski. A partizanski pokret je pobedio samo zato što su zapadni saveznici izdali srpske nacionaliste i podržali partizane zbog trgovine sa Staljinom.

Dame i gospodo narodni poslanici, Narodna skupština Republike Srbije je rekla svoju reč o tome ko su bili antifašisti u Srbiji. Narodna skupština je potvrdila da su antifašisti bili i partizani, ali da su bili i četnici, odnosno pripadnici ravnogorskog pokreta.
Ne znam, gospodine Obradoviću, o kakvoj istoriji vi govorite, ako su istorija filmovi Veljka Bulajića, onda mislim da niste u pravu. Istorija je potvrdila, gospodine Obradoviću, da je četnička puška protiv Nemaca u Srbiji opalila pre partizanske i da je tadašnji pukovnik Draža Mihailović došao na Ravnu Goru u maju 1941. godine, kada je vođa komunističkog pokreta Josip Broz Tito sedeo u Pavelićevom Zagrebu.
Vođa francuskog pokreta otpora Šarl de Gol je 1943. godine odlikovao generala Dražu Mihailovića ordenom "Ratnog krsta", a u julu 1943. godine, kada su po vama četnici već prešli na stranu Nemaca, nemački komandant Srbije objavljuje poternicu za glavom generala Draže Mihailovića. To je prava istina.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne znam da li gospoda iz Demokratske stranke drže do neke svoje političke tradicije. Ako drže, podsetio bih na reči nekadašnjeg vođe Demokratske stranke Milana Grola, koje su upućene 1945. godine u tadašnjoj skupštini Federativne Narodne Republike Jugoslavije.
Kaže - zašto vi komunisti stalno pričate jedno te isto, kažite jedanput to što imate i nemojte više da se javljate za reč. Otprilike po istoj metodologiji vi postupate. Kada nemate šta da kažete, onda Evropska unija, ljudska prava, evropski i svetski standardi itd. Poslanici SRS dokazali su vam i dokazaće vam i kada bude rasprava po amandmanima da je ovaj predlog zakona o Ustavnom sudu daleko od bilo kakvih kvalitetnih pravnih standarda.
Da krenemo redom. Prvo, gospodine ministre, mogli ste da primetite da narodni poslanici SRS kada diskutuju o predlozima zakona vode računa o dve stvari. S jedne strane o materijalno-pravnom kvalitetu predloga zakona, a sa druge strane o jezičkim kvalitetima.
Evo već u članu 1. Predloga zakona mi se susrećemo sa jednom formulacijom koja odstupa od redovne zakonodavne tehnike. "Uređenje Ustavnog suda, postupak pred Ustavnim sudom i pravno dejstvo odluka Ustavnog suda uređuju se ovim zakonom". Ovde, gospodine ministre, treba jedna inverzija, pa bi član 1. trebalo da glasi otprilike ovako - ovim zakonom uređuje se uređenje Ustavnog suda, postupak pred Ustavnim sudom i pravno dejstvo odluka Ustavnog suda.
Ako vam se čini da baš stilski nije lepo da se kaže - ovim zakonom uređuje se uređenje, možda ste mogli da upotrebite sinonim, pa da kažete - ovim zakonom uređuje se organizacija Ustavnog suda, postupak pred Ustavnim sudom i pravno dejstvo odluka Ustavnog suda.
Dalje, u članu 4. kažete da svako lice može zahtevati da mu se omogući uvid u spise predmeta i da mu se dozvoli prepis spisa, u skladu sa zakonom koji uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja. Smatramo da ovakva formulacija nije potrebna i da treba primeniti analogiju iz parničnog postupka, da svako može da traži prepis spisa, odnosno da mu se omogući uvid u spise, bez nekih posebnih uslova koji su propisani Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.
Član 4. stav 2. problematičan je zbog toga što praktično omogućava Ustavnom sudu da, na jednoj vrlo širokoj osnovi, odbije zahtev za uvid u spise predmeta i da dozvoli prepis spisa, jer kaže se - uvid u spise predmeta i prepis spisa neće se dozvoliti ako postoje razlozi za isključenje javnosti, i u drugim slučajevima u skladu sa zakonom.
Nisam pročitao u daljem tekstu Predloga zakona da se ovo pitanje reguliše, što znači da Ustavni sud, odnosno sudije Ustavnog suda mogu slobodno da tumače da li će dozvoliti uvid u spise predmeta ili ne. Mislimo da takvo rešenje drastično dovodi u pitanje prava građana, a pre svega učesnika u ustavno-sudskom postupku.
Dalje, član 5. stav 2 - Službena upotreba drugih jezika i pisama u postupku pred Ustavnim sudom vrši se u skladu sa zakonom koji uređuje upotrebu tih jezika i pisama. Gospodine ministre, ne postoji u pravnom sistemu Republike Srbije zakon koji uređuje upotrebu nemačkog jezika, španskog jezika, japanskog jezika ili kineskog jezika. Postoji Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma i taj zakon propisuje da je u redovnoj upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo, a da se ostali jezici i pisma mogu koristiti u skladu sa tim zakonom.
Dakle, zakon se zove Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma; ne piše, gospodo, ne znam zašto se smejete. Piše - zakon koji uređuje upotrebu tih jezika i pisama. Zakon se zove Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma, a u službenoj upotrebi je srpski jezik.
Član 8, ovo je zaista jedna odredba koja zaslužuje posebnu pažnju. O njoj je govorio gospodin Vladan Batić i mislim da se neće ljutiti ako dam neko svoje tumačenje ovog rešenja. "O pitanjima postupka pred Ustavnim sudom koja nisu uređena ovim zakonom shodno se primenjuju odredbe odgovarajućih procesnih zakona".
Gospodo pravnici iz Demokratske stranke, sigurno znate da u pravnom sistemu Republike Srbije postoji čitav niz procesnih zakona. Recimo, postoji Zakon o parničnom postupku, postoji Zakon o krivičnom postupku, postoji Zakon o opštem upravnom postupku, postoji Zakon o prekršajima i sve su to procesni zakoni, ali rešenja iz tih zakona nisu ista, nisu iste procesne situacije i onda se postavlja pitanje koji od tih procesnih zakona će sudije Ustavnog suda da upotrebe, odnosno da primene ako zakonom o Ustavnom sudu neka procesna pitanja nisu regulisana. Ovakvo rešenje je krajnje problematično, mislim da je amatersko i da prosto ne postoji nijedan pravnik iz vladajuće koalicije koji ovo rešenje može da odbrani.
"O pitanjima postupka koja nisu uređena ovim zakonom ili odredbama procesnih zakona, Ustavni sud će odlučiti u svakom konkretnom slučaju". Šta to znači? To znači da Ustavni sud poprima obrise Haškog tribunala. Tamo Haški tribunal sam sebi propisuje pravila postupka. Otprilike tako isto vi postupate.
Znači, ako je zakon o Ustavnom sudu nepotpun, a jeste, ako niste na precizan način propisali koji drugi procesni zakon će da se upotrebi, onda će lepo sudije Ustavnog suda da preuzmu ulogu zakonodavca i da sami propišu pravila postupka. To, gospodine ministre, ne postoji ni u jednoj demokratskoj državi. Postoji jedino u Haškom tribunalu, ali Haški tribunal nije baš neki primer za ugled.
Onda opet jedna formulacija, član 9: "Ustavni sud donosi opšte i pojedinačne akte većinom glasova svih sudija, izuzev u slučaju propisanim ovim zakonom". Zar nije, gospodine ministre, lepše da se kaže - Ustavni sud odlučuje većinom glasova svih sudija, izuzev u slučaju propisanim ovim zakonom. Ustavni sud odlučuje i kada donosi opšte i kada donosi pojedinačne akte.
Onda član 10 - Ustavni sud je državni organ; nijedan državni organ nema svojstvo pravnog lica. Dakle, nijedan državni organ ne može da ima nikakva prava i obaveze u smislu svojine, a vi kažete - Ustavni sud ima poslovnik o radu Ustavnog suda, kojim se bliže propisuje organizacija, način i javnost rada i postupak pred Ustavnim sudom.
Vrlo traljava i nepismena konstrukcija, umesto da se kaže - organizacija, način i javnost rada Ustavnog suda bliže se propisuje Poslovnikom o radu Ustavnog suda - a ne kako vi kažete - Ustavni sud ima poslovnik. Kako Ustavni sud može da ima bilo šta?
Član 13. stav 2 (Zaista ima mnogo slabosti u ovom predlogu zakona, pa se izvinjavam ako malo odužim sa vremenom.): ''Ako narodna skupština ne donese odluku o zahtevu iz stava 1. ovog člana u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva, sudiji Ustavnog suda dužnost prestaje po sili zakona istekom tog roka.'' Ovo - po sili zakona - nema potrebe da se piše, jer je već samim zakonom to regulisano. Dakle, mi sad govorimo o zakonu. Zašto dva puta naglašavati da je reč o sili zakona. Ako piše u zakonu, podrazumeva se da je reč o sili zakona.
Član 16 - Sudija Ustavnog suda ne može vršiti drugu javnu ili profesionalnu funkciju, niti posao, izuzev profesure na pravnom fakultetu u Republici Srbiji. To da je reč o profesuri, to piše u Ustavu Republike Srbije, ali mi nije jasno zašto pojam profesure vrlo usko tumačite, pa kažete u članu 16. stav 4 - profesurom na pravnom fakultetu u smislu ovog zakona smatra se obavljanje nastave na fakultetu u zvanju redovnog ili vanrednog profesora.
Zašto jedan docent ne bi mogao da bude sudija Ustavnog suda? Ne vidim nikakav razlog. Da vas podsetim, gospodine ministre, da je gospodin Oliver Dulić nama predložio kao jednog od kandidata za sudiju Ustavnog suda jednog gospodina koji nije ni redovni ni vanredni profesor ni docent, nego je saradnik na pravnom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici, inače, čovek, neću da ulazim u njegove kvalitete, niti je docent, niti je vanredni, niti je redovni profesor.
Član 20. stav 3 - Ako je sudija Ustavnog suda, kome je prestala dužnost, bio sa teritorije Autonomne Pokrajine, kandidati za izbor, odnosno imenovanje, moraju biti sa teritorije Autonomne Pokrajine. Ovo, gospodine ministre, nije ništa drugo nego jedno veštačko rešenje kojim se nameće teritorijalna diskriminacija. Nije bitno da li je čovek kvalitetan, da li se razume u pravo, da li će biti nepristrasan, nego mora biti sa teritorije AP, a u njegove druge kvaliteta i predispozicije niko ne sme da se meša.
Gospodine ministre, zaista vam dajem jednu dobronamernu sugestiju da obratite pažnju na jezičku stranu ovog predloga zakona. Član 25. - Ustavni sud ima zamenika predsednika. Kako Ustavni sud može da ima zamenika predsednika? Predsednik može da ima svog zamenika, a ne Ustavni sud da ima zamenika predsednika. Ustavni sud, gospodine ministre, nema pravni subjektivitet, kao ni svaki drugi državni organ i ne može da poseduje bilo šta, a pogotovo ne živog čoveka.
Član 26. stav 2 - Sekretar rukovodi stručnom službom Ustavnog suda i za svoj rad je odgovoran Ustavnom sudu. Ne - Ustavnom sudu. Mora da piše - predsedniku Ustavnog suda.
Član 26. stav 3 - Sekretar Ustavnog suda može imati zamenika. Gospodine ministre, govorimo o jednom imperativnom propisu, o propisu iz oblasti javnog prava. Tu ne može biti formulacija - može, a ne mora. Nego, sekretar ima zamenika ili ga nema, a ne da ostavljate na slobodnu procenu sekretaru da li će imati zamenika ili ne, pa ako nađe odgovarajućeg čoveka iz DS, hajde da imamo zamenika; ako takvog nema, neće imati zamenika.
Član 29, vezano za učesnike u postupku, do te mere je loše napisan, do te mere se ne zna ko je stranka u postupku, ko je neko drugi učesnik u postupku, ko je inicijator, ko je predlagač, da prosto zbog nedostatka vremena ovo neću komentarisati. Podneli smo odgovarajuće amandmane, tako da ćemo u raspravi o amandmanima obrazložiti zašto je naše rešenje bolje od predloženog.
Član 36 - Ustavni sud odbaciće predlog, inicijativu, ustavnu žalbu, zahtev, odnosno drugi akt kojim se pokreće postupak. Onda nabrajate četiri slučaja kada se odbacuje predlog, inicijativa, ustavna žalba, odnosno drugi akt. Gospodine ministre, ovoj listi razloga morate da dodate još jedan razlog, a to je da će Ustavni sud da odbaci predlog, inicijativu, ustavnu žalbu, zahtev, odnosno drugi akt ako nije podnet od strane ovlašćenog subjekta.
To je koncepcija, to je rešenje koje važi u svim procesnim zakonima, i u parničnom postupku, i u krivičnom postupku i u upravnom postupku. Ako neko podnese akt, a nije nadležan za podnošenje tog akta, organ se uopšte ne upušta u meritorno odlučivanje, nego odbacuje taj akt, pa bi, prema tome, ovo rešenje po analogiji moralo da sadrži predlog zakona o ustavnom sudu.
Evo jedan primer jezičke nekorektnosti. Član 37. kaže - Ustavni sud održava javnu raspravu - pa onda ide zapeta - u postupku ocenjivanja ustavnosti ili zakonitosti. Ovu zapetu treba brisati. Kaže - Ustavni sud može odlučiti da se ne održi javna rasprava ako je o istoj stvari već odlučivao, a nisu dati novi razlozi za drugačije odlučivanje o toj stvari.
Gospodine ministre, ovo je opet loše. Ako je ustavni sud već odlučivao o nekoj stvari, onda se primenjuje procesno načelo koje važi u svim procesnim zakonima - ne bis in idem, ne dva puta o istoj stvari. Prema tome, ovde se mora napisati, u članu 37, da se mora odbaciti predlog, inicijativa, odnosno drugi akt, ako je o tom aktu ustavni sud već odlučivao.
A ne kako vi kažete - odbacuje se ako nisu dati novi razlozi. Nema veze da li su dati novi razlozi ili ne. Procesno načelo je da se ne može dva puta odlučivati o istoj stvari i tu je kraj, bez obzira na davanje ili nedavanje novih razloga. Vi sad uvodite neke novine u procesnim normama koje postoje još od Rimskog prava.
Član 42 - Ustavni sud može, radi razjašnjenja stvari u predmetu, održavati i druge sednice, u skladu sa Poslovnikom. E sad vidite - Ustavni sud odlučuje o pitanjima koja su njegovoj nadležnosti. Koje god pitanje da se postavi, Ustavni sud odlučuje na sednici. Pitam vas sad, gospodine ministre, koja je to druga sednica ako nije sednice na kojoj se odlučuje o pitanjima koja su u nadležnosti Ustavnog suda. Nije mi jasna ta koncepcija prve, druge, treće, pete ili neke druge sednice.
Član 45. stav 1. tačka 7) - Ustavni sud odlukom odlučuje o izbornim sporovima za koje zakonom nije određena nadležnost sudova. Juče sam pokušavao da objasnim gospodinu Bošku Ristiću da je i Ustavni sud - sud i da opet pripada sudskoj grani vlasti.
Gospodine ministre, Boško Ristić možda ne razume, ali mislim da ste vi bolji pravnik. Od Monteskijea važi teorija da postoje tri grane vlasti - zakonodavna, izvršna i sudska. Ako Ustavni sud ne pripada sudskoj vlasti, onda vas pitam - kojoj drugoj grani vlasti pripada? Zakonodavstvu ne pripada, možda po vama pripada Vladi, možda biste hteli da to tako bude, ali suštinski ne pripada, pripada sudskoj vlasti. Zato ovde treba da stoji - Ustavni sud odlukom odlučuje o izbornim sporovima za koje zakonom nije određena nadležnost drugih sudova.
Član 49 - Odluke Ustavnog suda, izuzev odluke po ustavnoj žalbi, objavljuju se u Službenom glasniku Republike Srbije. Gospodine ministre, odluka o ustavnoj žalbi mora obavezno da se objavi u Službenom glasniku Republike Srbije.
Ne podnosi se ustavna žalba tek tako. Radi se o jednoj vrlo delikatnoj pravnoj stvari, da ne postoji drugi pravni mehanizam da se zaštite elementarna ljudska prava i slobode. Odluka Ustavnog suda po ustavnoj žalbi ima dalekosežan značaj, ima karakter presedana i jedne odluke koja može da modelira buduću sudsku, odnosno zakonodavnu praksu. Zato je jako bitno da se odluke po ustavnim žalbama i te kako moraju objaviti u Službenom glasniku Republike Srbije.
Član 57 - Ustavni sud će obustaviti postupak kad je u toku postupka opšti akt usaglašen sa Ustavom. Gospodine ministre, ovde se postavlja sledeće pitanje - ko će da procenjuje da li je opšti akt usaglašen sa Ustavom? To može da radi samo Ustavni sud. Kako Ustavni sud to da radi kad ste vi propisali imperativnu normu da on obustavlja postupak? Tamo nekom drugom državnom organu će biti ostavljena sloboda da procenjuje da li je on svoj opšti akt usaglasio sa Ustavom ili ne.
Član 58. stav 2 – Odredbe potvrđenog međunarodnog ugovora za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti sa Ustavom prestaju da važe na način predviđen tim međunarodnim ugovorom i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava. Logično je pitanje, a šta ako potvrđeni međunarodni ugovor uopšte ne sadrži pravila o tome šta se dešava sa odlukom Ustavnog suda kada takav akt nije u saglasnosti sa Ustavom, odnosno na koji način on prestaje da važi.
Ovde bi trebalo da važi isto načelo kao i iz člana 58. stav 1, a to je da potvrđeni međunarodni ugovor prestaje da važi ako nije u saglasnosti sa Ustavom danom objavljivanja odluke Ustavnog suda u Službenom glasniku Republike Srbije.
Nema prenosa. Evo završavam.
Gospodine ministre, vi kažete da ustavna žalba nije postojala u našem pravnom sistemu. Postojala je, gospodine ministre, Ustavom Savezne Republike Jugoslavije iz 1992. godine, a koliko znam Republika Srbija je pravni sledbenik i Savezne Republike Jugoslavije i državne zajednice Srbija i Crna Gora, a i Ustavna povelja iz 2003. godine propisivala je mogućnost podnošenja ustavne žalbe. Kažu mi kolege da nema prenosa, zbog naše prakse mi ćemo prekinuti izlaganje i nastavićemo sutra.