Dame i gospodo narodni poslanici, pojedinim poslanicima iz DS-a ova rasprava je, izgleda, veoma smešna. Ceo dan spavaju, ne učestvuju u radu, nemaju pojma o čemu se ovde radi, a onda sa mesta dobacuju, a vi, gospodine predsedniče, to tolerišete.
Moram da kažem da mi je zaista nejasno kojim kriterijumima se služio predlagač ovog zakona kada je sistematizovao pravne norme u odgovarajuće članove i kada je iznad tih članova pisao ove podnaslove.
Glava III Predloga zakona o predsedniku Republike nosi naslov ''Nadležnosti predsednika Republike koje su vezane za Narodnu skupštinu''. Onda se sistematizuju članovi 18. i 19. na neki način koji je relativno u redu. Iznad člana 18. stoji podnaslov ''Predlaganje kandidata za predsednika Vlade''. Iznad člana 19. naslov je ''Vraćanje zakona na ponovno odlučivanje''.
Onda se jedno pravo i obaveza predsednika Republike sistematizuje čak u tri člana, sa tri različita podnaslova, pri čemu su tekstovi tih članova skoro identični. Podnaslov iznad člana 20. glasi: ''Raspuštanje Narodne skupštine''. Podnaslov iznad člana 21. je ''Raspuštanje Narodne skupštine na predlog Vlade''.
Sada bi čovek stekao utisak da se u članu 20. radi o raspuštanju Narodne skupštine bez predloga Vlade, a u članu 21. o raspuštanju Narodne skupštine na predlog Vlade. To bi zaključio svako ko prati sednicu Narodne skupštine a da ispred sebe nema tekst Predloga zakona. Međutim, dame i gospodo, nije tako.
Dakle, iznad člana 20. stoji podnaslov ''Raspuštanje Narodne skupštine''. Stav 1. člana 20. glasi: "Predsednik Republike može da raspusti Narodnu skupštinu na obrazloženi predlog Vlade".
Podnaslov iznad člana 21. je ''Raspuštanje Narodne skupštine na predlog Vlade'', pa stav 1. kaže: "Predsednik Republike je dužan da u roku od 72 sata donese ukaz kojim na obrazloženi predlog Vlade raspušta Narodnu skupštinu ili da Vladu i javnost obavesti o tome da ne prihvata predlog Vlade".
Zaista je smešno davanje ovih podnaslova iznad odgovarajućih članova. Ovo unosi dodatnu konfuziju u ionako loš tekst Predloga zakona.
Narodni poslanik Momir Marković predložio je da se u članu 21. briše stav 2. koji glasi: "Predsednik Republike neće razmatrati predlog Vlade da se Narodna skupština raspusti ako je Narodnoj skupštini podnesen predlog da se Vladi izglasa nepoverenje, ako Narodna skupština nije prihvatila Vladin odgovor na interpelaciju ili ako je Vlada podnela predlog da se glasa o poverenju Vladi". Ovo opet nije ništa drugo nego ponavljanje onoga što piše u Ustavu Republike Srbije.
Zaista mi nije jasna namera predlagača ovog zakona. Šta je, u stvari, krajnji cilj ovog zakona - da se postigne što veći broj članova, da se fascinira, valjda, misija OEBS-a u Srbiji kako je donet jedan detaljan i sveobuhvatan zakon o predsedniku Republike, da se fascinira Bela kuća ili ona čuvena Venecijanska komisija, ili da se ima jedan kvalitetan i jezgrovit predlog zakona, odnosno kompletan zakon o predsedniku Republike, koji, u stvari, samo bliže uređuje ono što piše u Ustavu?
Ovako, na jednom mestu imate da se Ustav doslovno prepisuje, a kada narodni poslanici SRS-a predlože da se unese amandman koji, u stvari, opet predstavlja ponavljanje Ustava, onda vi kažete da to već piše u Ustavu. Čak se niste ni potrudili da bukvalno prepišete ono što piše u Ustavu, nego ste potpuno izvrnuli tekst Ustava, uneli neke rogobatne formulacije, neke jezičke novotarije, uneli jednu potpunu konfuziju. Umesto da tekst Predloga zakona sadrži makar i te prepisane ustavne formulacije, vi imate potpuno izvrnute rečenice iz Ustava i onda ono što piše u Predlogu zakona ne samo da je jezički rogobatno, ne samo da je pravnički nekorektno, nego prosto nije u skladu sa Ustavom.
Gospodine predsedniče Narodne skupštine, hteo bih da vam skrenem pažnju na ono što vam je rekla i gospođa Vjerica Radeta.
Očigledno je da svi narodni poslanici u ovoj skupštini nisu u istom položaju. Neki narodni poslanici od jutros, od 10.00 sati, savesno rade na ovim amandmanima. Uložili smo izuzetno veliki broj amandmana. Smatramo da su svi amandmani prihvatljivi, da popravljaju loš tekst Predloga zakona, dok, s druge strane, predstavnici vladajuće većine gotovo uopšte ne učestvuju u radu Narodne skupštine, sem što dobacuju, što misle da su jako pametni kada pričaju sa mesta.
Ovde gledamo ministra koji se jutros negde oko sat i po batrgao da objasni šta je javno, šta je privatno, posle toga je digao ruke od toga da odgovara narodnim poslanicima, šeta se po sali, telefonira, šeta se po hodnicima, nosi neke kese itd.
Dakle, gospodine predsedniče, zaista ne bi bilo korektno da se radi posle 20.00 časova. Mi raspravljamo o izuzetno važnom predlogu zakona. Ovo je materija koja je zanimljiva i za građane Srbije.
A ima još jedna stvar koja bi trebalo da vas opredeli da zaustavite rad u 20.00 časova. Naime, na TV "Foks" je sučeljavanje generalnog sekretara SRS-a Aleksandra Vučića i, da ne upotrebim sintagmu našeg predsednika, ''ustaške kurve Nataše Kandić'', predsednice Fonda za humanitarno pravo. Veliki broj građana Republike Srbije želi da ...

Gospodine predsedniče, samo sam citirao naslov jedne knjige, koja je mnogo čitana. Veliki broj građana Srbije traži tu knjigu – to svedoči o njenom kvalitetu. Niste vi merodavni da određujete kako će koji autor da nazove svoju knjigu. To prepustite samom autoru. Ja sam samo ponovio deo naslova jedne od najnovijih knjiga Vojislava Šešelja – "Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić". E, ta Nataša Kandić u 20.00 sati ...

Dakle, u 20.00 sati ima sučeljavanje sa Aleksandrom Vučićem i narodni poslanici SRS-a, a i građani Srbije bi jako voleli da to sučeljavanje gledaju, pa vas molim da radno vreme zaustavite.

To je naslov knjige.

Dame i gospodo narodni poslanici, na početku moram da izrazim sumnju – da li uopšte ima smisla obrazlagati amandman pred ministrom Milanom Markovićem – zato što je očigledno da on niti je pisao zakon o predsedniku Republike niti je dovoljno upućen u to šta u tom predlogu zakona piše. Da je to tako, mogli ste da vidite kada je ministar obrazlagao Predlog zakona ne dižući glavu. Pročitao je, za nekih pola sata, ono što je neko drugi napisao.
No, pošto sam podneo amandman na član 2. Predloga zakona o predsedniku Republike, onda hoću da kažem nekoliko reči. U nedostatku sposobnosti da u Predlog zakona o predsedniku Republike unesu suvisle odredbe koje bi na kvalitetan način uređivale ovu materiju, predlagači zakona su jednostavno prepisali stav 1. člana 114. Ustava Republike Srbije, koji glasi: ''Predsednik Republike bira se na neposrednim izborima, tajnim glasanjem, u skladu sa zakonom''.
U članu 2. stava 1. Predloga zakona ponavlja se to isto: ''Predsednik Republike bira se na neposrednim izborima, tajnim glasanjem'', a stav 2. člana 2. Predloga zakona kaže: ''Izbori za predsednika Republike uređuju se zakonom''. Zaista je smešno da se u Predlog zakona o predsedniku Republike unose odredbe o načinu na koji se bira predsednik Republike kada je to materija jednog sasvim drugog zakona, Predloga zakona o izborima za predsednika Republike.
Ono što je takođe pravni nonsens, to je da zakon kaže da se izbori za predsednika Republike uređuju zakonom. To je ustavna formulacija. Ustav kaže da se izbori za predsednika Republike uređuju zakonom. Zaista je smešno da neko predloži zakon u kome se kaže: izbori za predsednika Republike uređuju se zakonom.
Dakle, zakon propisuje da se izbori za predsednika Republike uređuju zakonom. Ovo je neka praksa koja do sada nije bila prisutna prilikom izrade predloga zakona.
Ono što je takođe smešno, jeste obrazloženje Vlade zašto ne prihvata amandman: ''Amandman se ne prihvata. Celovito uređenje institucije predsednika Republike nalaže da Zakon o predsedniku Republike sadrži i kratke odredbe o načinu na koji se predsednik Republike bira, kao i o vrsti opšteg pravnog akta kojim se uređuju izbori za predsednika Republike'', i onda u zagradi piše – ''to je zakon''.
Ja ne znam, gospodine ministre, da li vi smatrate da u Narodnoj skupštini sede đaci osnovne škole ili ljudi koji apsolutno nisu upućeni u pravnički posao. Prvo, gospodine ministre, ne uređujete celovito instituciju predsednika Republike, a da je to tako potvrdili ste vi sami kada ste u Narodnu skupštinu Republike Srbije stavili u proceduru dva predloga zakona – jedan je Predlog zakona o predsedniku Republike, a drugi je Predlog zakona o izborima za predsednika Republike – i onda, u obrazloženju zašto ne prihvatate moj amandman, kažete: zato što celovito uređujete instituciju predsednika Republike.
Pa, ne uređujete celovito, jer ste u skupštinsku proceduru stavili dva predloga zakona, a ne jedan predlog zakona.
Zaista je smešno da se zakon o predsedniku Republike bavi načinom na koji se predsednik Republike bira kada je to materija jednog posebnog zakona. Zaista mi nije jasno i očigledno je da je predlagač zakona selektivno birao koje odredbe Ustava će da prepiše, a koje ne. Predlagač zakona se poziva na to da je prepisao samo neke odredbe Ustava. U stvari, kada uporedite tekst Predloga zakona i tekst Ustava, videćete da je Ustav pogrešno prepisan. Dakle, da nije na pravi način rečeno ono što piše u Ustavu, nego je to sve izvrnuto.
Kada sam rekao da se Ustav selektivno prepisuje, to je sasvim jasno. Vidite, predlagač zakona je prepisao stav 1. člana 114. Ustava Republike Srbije koji kaže: ''Predsednik Republike bira se na neposrednim izborima, tajnim glasanjem, u skladu sa zakonom''. Ali, u tom članu 14. Ustava Republike Srbije propisuje se i tekst zakletve koju će da položi predsednik Republike, stav 4: ''Zaklinjem se da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo...''.
Sada nas, narodne poslanike SRS-a, zanima po kom to kriterijumu Vlada bira koje članove Ustava će da prepiše, a koje će da ispusti. Ako ste već počeli da prepisujete član 114, bilo bi logično da ste ga onda prepisali celog, makar biste bili dosledni tom vašem prepisivačkom metodu pisanja predloga zakona, a ovako, počnete da prepisujete jedan član i završite na prvom stavu, a stav 4, koji kaže da je predsednik Republike dužan, odnosno da se zaklinje da će čuvati suverenitet i teritorijalni integritet Srbije, uključujući Kosovo i Metohiju – to ste ispustili.
I sad, šta mi treba da mislimo? Da će Boris Tadić, ako nekim nesrećnim slučajem ponovo pobedi na predsedničkim izborima, reći: zašto bih se ja borio za Kosovo i Metohiju kada to ne piše u zakonu, mene obavezuje zakon, znate, zakon razrađuje Ustav, a zakon nije razradio tekst zakletve koju ja treba da polažem, prema tome, mene teritorijalni integritet zemlje, kada je reč o Kosovu i Metohiji, ne zanima – jer to, jednostavno, ne piše u zakonu.
Zaista mi nije jasno. Budite dosledni – ili prepišite ceo Ustav kada je reč o predsedniku Republike, sve ustavne norme koje se odnose na predsednika Republike, ili nemojte ništa da prepisujete. Ovako, počeli ste nešto da prepisujete, a ono što je suštinsko za predsednika Republike, da će da čuva teritorijalni integritet zemlje, uključujući i Kosovo i Metohiju, to ste ispustili.
I građani Srbije mogu zaista realno da očekuju da, opet kažem, ukoliko nekim nesrećnim slučajem Boris Tadić bude bio taj koji će da čuva teritorijalni integritet zemlje, on to jednostavno neće hteti da radi jer će uvek moći da kaže: građani Srbije, žao mi je, ali u zakonu o predsedniku Republike ta ustavna norma koja mene obavezuje da čuvam teritorijalni integritet zemlje, jednostavno, nije razrađena.
Na sreću Srbije, to se neće desiti jer Boris Tadić očigledno neće pobediti na izborima za predsednika Republike. Umesto toga, pobediće kandidat SRS-a, gospodin Tomislav Nikolić.

Dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se na osnovu člana 226. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije. Meni, kao narodnom poslaniku, neophodne su izvesne informacije da bih mogao da obavljam ovu važnu i odgovornu funkciju.
Naime, voleo bih da mi predlagač zakona objasni kojom metodologijom normativne tehnike se služio prilikom izrade Predloga zakona o predsedniku Republike i na osnovu kojih kriterijuma je odbio amandman narodnog poslanika Nataše Jovanović.
Naime, član 3. Predloga zakona je, s jedne strane, besmislen, a s druge stane, napisan jezikom koji apsolutno nije jezik prava.
Šta znači da su nadležnosti predsednika Republike određene Ustavom? To je notorna činjenica. To zna svako ko i nije pravnik. To zna svako ko i nije narodni poslanik u Skupštini Srbije.
To je stvar koja se podrazumeva. Zaista je besmisleno normirati stvari koje su opštepoznate. I mala deca znaju da su nadležnosti predsednika Republike određene Ustavom.
Dalje, ovo što piše u stavu 3: ''Ustavom određene nadležnosti predsednika Republike mogu se'' – i sad, pazite, jedan kolokvijalni izraz kome nije mesto u predlogu zakona – ''razraditi zakonom ili drugim propisom samo ako to Ustav izričito dopušta ili ako nalaže njihova priroda''.
Meni je žao što ovde nisu ni ministar ni državni sekretar, ali, pošto pretpostavljam da su obojica pravnici, morali bi da znaju da se razrađuje motor koji je nov i kog treba staviti u funkciju, a da se Ustav ne može razrađivati jer nije mašina. Ovde je trebalo da stoji, ako je predlagač zakona već hteo to da kaže: Ustavom određene nadležnosti predsednika Republike mogu se detaljnije urediti zakonom ili – sad, ovo je sporno, da li može da stoji – drugim propisom.
Propisa ima raznih. I zakon je propis, i uredba Vlade je propis, i pravilnici koje donose ministarstva su propisi. Sve su to opšti pravni akti koji sadrže opšte pravne norme.
I sada bi, ako doslovno tumačimo ovo što piše u članu 3. Predloga zakona, moglo da stoji da se Ustavom određene nadležnosti predsednika Republike mogu detaljnije urediti i uredbom Vlade Srbije i pravilnikom nekog ministarstva, a takva je situacija, dame i gospodo, potpuno besmislena.
Dalje, ne znam šta znači ovo ''ako to nalaže njihova priroda''. Praktično bi u svakoj situaciji u budućnosti Vlada mogla da kaže: e, pa to nalaže priroda nadležnosti predsednika Republike i sad to mora dodatno da se uredi, recimo nekim zakonom, ili propisom Vlade i onda, umesto da imate jedan jedinstveni propis koji se odnosi na predsednika Republike, vi ćete imati zakon o predsedniku Republike i recimo deset Vladinih uredbi koje detaljnije uređuju ili, kako se kaže u Predlogu zakona, razrađuju Ustav u onom delu koji se odnosi na predsednika Republike.
Tako da bih voleo da mi se, prema članu 226. Poslovnika, odgovori: kojom se metodologijom predlagač zakona služio kada je pisao član 3. Predloga zakona na ovakav način kakav je predložen?

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Albijaniću, nema uslova za nastavak sednice vezano za amandmane na Predlog zakona o predsedniku Republike jer je grubo povređen član 147. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije koji kaže sledeće: ''Predlagač zakona, nadležni odbori i Vlada, dužni su da, pre sednice Narodne skupštine, razmotre amandmane koji su podneti na predlog zakona i da Narodnu skupštinu obaveste za koje amandmane predlažu da ih Narodna skupština prihvati, a za koje da ih odbije''.
(Predsedavajući: Molim narodne poslanike da ne izlaze iz sale, nastavljamo rad.)
Dobili smo samo izveštaj Zakonodavnog odbora, i to izveštaj koji je manjkav, gde Zakonodavni odbor u stvari pokušava da preuzme nadležnost matičnog odbora.
Zakonodavni odbor nije matični odbor za Predlog zakona o predsedniku Republike. Zakonodavni odbor može samo da iznese svoje mišljenje, odnosno svoj stav o tome da li je amandman u skladu sa Ustavom, odnosno u skladu sa drugim propisima ili nije. Ne može Zakonodavni odbor meritorno da se upušta u suštinu amandmana i da predloži Narodnoj skupštini da ga prihvati ili odbije. To može samo matični odbor.
Gospodine Albijaniću, danas je 28. novembar, 16.00 časova, a mi nemamo izveštaj matičnog odbora o amandmanima koje su predložili narodni poslanici na Predlog zakona o predsedniku Republike.
Postavlja se pitanje koji je matični odbor nadležan. Moram da priznam da je Poslovnik po ovom pitanju nedovoljno dorečen, ali dolaze u obzir samo dva odbora. Da je jedan ili drugi od tih odbora podneo izveštaj, ne bi bilo greške.
Moguće je da je nadležan Odbor za ustavna pitanja zato što se u članu 44. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine kaže, između ostalog, da Odbor za ustavna pitanja razmatra ''načelna pitanja primene Ustava''. Predlog zakona o predsedniku Republike direktno uređuje ovu instituciju na osnovu Ustava i moglo bi pod ovu odredbu Poslovnika da se podvede da je upravo Odbor za ustavna pitanja matični odbor.
Ili, iz člana 48, Odbor za pravosuđe i upravu, gde se kaže da ''Odbor za pravosuđe i upravu razmatra predlog zakona, drugog propisa i opšteg akta i druga pitanja iz oblasti organizacije i postupanja pravosudnih organa i organa za prekršaje'', pa da ne citiram sve redom, između ostalog, ''organizacije vlasti, izbornog sistema i udruživanja građana''.
Dakle, ili Odbor za ustavna pitanja ili Odbor za pravosuđe i upravu mora da se sastane i da da meritorno mišljenje da li prihvatiti amandmane koje su podneli narodni poslanici na Predlog zakona o predsedniku Republike ili ne.
Ovako, ova rasprava koja se vodi nije u skladu sa Poslovnikom, nema izveštaja matičnog odbora i, bude li usvojen zakon o predsedniku Republike, budite sigurni da postoji osnov za pokretanje postupka pred Ustavnim sudom jer je grubo povređen Poslovnik Narodne skupštine Republike Srbije.
Ponavljam još jedanput: nema izveštaja matičnog odbora, a Zakonodavni odbor nije matični odbor.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Albijaniću, pošto vi niste pravnik, možda ne razumete u čemu je suština problema. Nema procesnih uslova, nema proceduralnih uslova iz Poslovnika Narodne skupštine da se nastavi rasprava o amandmanima.

Nema. Skandalozno je, gospodine Albijaniću. Donosi se zakon ne o ribolovačkim društvima (neću nikog da potcenjujem), donosi se zakon o predsedniku Republike.
Gospodine Albijaniću, u rukama predsednika Republike je, po Ustavu, vođenje spoljne politike, odbrana zemlje, Vojska itd. Skandalozno bi bilo, sa političkog aspekta, da mi razgovaramo o amandmanima na Predlog zakona o predsedniku Republike a da nema izveštaja matičnog odbora.
Skandalozno je, gospodine Albijaniću. Vodite računa o dostojanstvu Narodne skupštine. Na kraju krajeva, vodite računa i o dostojanstvu institucije predsednika Republike.
Neće uvek predsednik Republike biti Boris Tadić. On verovatno i ne zaslužuje da se mi ovde mnogo zamaramo oko toga da li su amandmani u skladu sa Poslovnikom ili ne, ali mi u SRS hoćemo da zaštitimo integritet institucije predsednika Republike, a ne integritet ovog ili onog pojedinca.
Prema tome, apsolutno nema uslova da se nastavi rasprava po amandmanima dok se matični odbori ne izjasne. Prema ovome što ste vi kazali, ispada da Narodna skupština treba da pređe preko izveštaja Zakonodavnog odbora jer je Zakonodavni odbor rekao da izvestan broj amandmana treba odbiti, a vi sad kažete: o svim amandmanima ćemo da pričamo.
Ili ste u pravu vi, ili je u pravu predsednik Zakonodavnog odbora. Mislim da niste u pravu ni vi, ni on, nego Zakonodavni odbor nije mogao da predloži Narodnoj skupštini da se pojedini amandmani odbiju. Prosto, to je prekoračivanje njegove nadležnosti.
On može samo da kaže: amandman je u skladu sa Ustavom i zakonom ili nije. Ne može da kaže: predlažemo da ga Narodna skupština odbije. Šta to znači? Amandman jeste u skladu sa Ustavom i zakonom, ali, eto, mi smatramo da ga treba odbiti.
Ne može Zakonodavni odbor samom sebi da propisuje nadležnost i da preuzima nadležnost matičnog odbora. Ili je matični Odbor za ustavna pitanja, ili Odbor za pravosuđe i upravu. Ovako niti imamo izveštaj matičnog odbora, a ispada da sada treba da poštujemo izveštaj koji je podneo Zakonodavni odbor. Ovo počinje da liči na cirkus, a ne na ozbiljan rad.
Mesecima slušamo kako Narodna skupština treba da radi, kako su narodni poslanici krivi za to što se ne donose zakoni itd. Mesecima slušamo kako će biti održani izbori za predsednika Republike, kako ministarstva rade punom parom, kako je vladajuća većina spremna u Skupštini da izglasa te zakone, samo, eto, zli, pokvareni radikali to ne dozvoljavaju.
Onda dolazimo do rasprave o predlogu zakona, gde predsedavajući kaže: ma, nema veze šta piše u izveštaju Zakonodavnog odbora, mi ćemo raspravljati o svim amandmanima; nema izveštaja matičnog odbora, ni to nije bitno. Na šta ovo liči, gospodine Albijaniću?

Dame i gospodo narodni poslanici, ne umem jednostavnije da se izražavam, možda je to moja greška, ali, evo, pokušaću ponovo da objasnim gospodinu Albijaniću šta sam hteo da kažem.
Gospodine Albijaniću, nemamo izveštaj matičnog odbora. To je samo po sebi skandal. Skandal je. Drugo, mi nemamo, ako dosledno prihvatimo ono što vi govorite, čak ni izveštaj Zakonodavnog odbora, jer ste vi u stvari nama sada rekli: pređite preko izveštaja Zakonodavnog odbora, nije bitno što je Zakonodavni odbor rekao ''predlažemo da se ti i ti amandmani odbiju'', nego ćemo mi da raspravljamo o svim amandmanima.
Pa, vi, gospodine Albijaniću, suspendujete izveštaj Zakonodavnog odbora. Vi sada kršite Poslovnik. O tome se radi.
Nema, gospodine Albijaniću, uslova za nastavak sednice. Nema zbog toga što niti ima izveštaja matičnih odbora, niti vi sada prihvatate izveštaj Zakonodavnog odbora. Pozivate narodne poslanike da ne usvoje izveštaj Zakonodavnog odbora, odnosno da ga uopšte ne konstatujemo. To je sramota, gospodine Albijaniću. Jednostavno, rad Narodne skupštine pretvarate u cirkus.
Razgovaramo o izuzetno važnom zakonu, o zakonu kojim se reguliše status predsednika Republike. Ponavljam još jedanput: ne govorimo mi ovde samo o ličnosti Borisa Tadića, on verovatno ne zaslužuje da se toliko troši vreme na njega, ali sutra će doći neki normalan predsednik Republike koji će da brine o interesima građana Srbije. Zašto na taj način rušite autoritet institucije predsednika Republike?
Nema uslova za nastavak sednice. Ne može sada Zakonodavni odbor ad hok da se sastaje i da razmatra ko je nadležan, kako izveštaj da se prepravi i da sednica traje.
Dakle, najmanje što vi sada možete da uradite, to je da date pauzu, da se sastane ponovo Zakonodavni odbor, da napravi izveštaj koji je u sladu sa Poslovnikom i da se sastanu matični odbori. Ali, to ne može da se uradi dok sednica traje. Dakle, sednica mora da se prekine i da odbori koji su nadležni odrade svoj deo posla. Ne može to da se radi u toku sednice, o tome se radi.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman gospodina Nenada Prokića je u suštini dobar i trebalo bi ga prihvatiti.
Ostaje ona primedba koju sam izneo vezano za obrazloženje koje je dala Vlada vezano za amandman narodnog poslanika Nataše Jovanović. Naime, smatram da bi bilo više u duhu pravne terminologije da se kaže ne ''razrađivanje Ustava'', nego ''detaljnije regulisanje onoga što piše u Ustavu''.
No, ako zanemarimo ovu terminološku primedbu, ono što je sadržano u Predlogu zakona u članu 3. stav 2, na koji se odnosi amandman gospodina Nenada Prokića, u stvari je protivno Ustavu Republike Srbije zato što član 121. Ustava Republike Srbije kaže: ''O predsedniku Republike donosi se zakon''.
Dakle, samo se zakonom može detaljnije regulisati pitanje nadležnosti predsednika Republike koje su na jedan opšti način uređene Ustavom. Ustav isključuje mogućnost da se podzakonskim propisima to pitanje reguliše.
Gospodin ministar je rekao da i u Poslovniku Narodne skupštine postoje izvesne odredbe koje regulišu nadležnosti predsednika Republike. Ali, i Poslovnik Narodne skupštine je, opet, akt Narodne skupštine, kao što je i zakon.
Za nas u SRS je zaista besmisleno i politički izuzetno opasno da se, recimo, nadležnosti predsednika Republike, koje su uređene Ustavom, detaljnije regulišu, recimo, uredbom Vlade Srbije ili da se detaljnije uređuju pravilnikom ili nekim drugim opštim aktom koji donosi određeno ministarstvo.
Čini mi se da predlagač zakona nije imao dovoljno u vidu šta se sve podrazumeva pod podzakonskim propisima. To nije samo Poslovnik Narodne skupštine, to je još i najmanja stvar, nego su podzakonski propisi i uredbe Vlade, i opšti pravni akti koje donose ministarstva, i statuti javnih preduzeća, i Statut Narodne banke Srbije, i opšti akti organa jedinica lokalne samouprave − sve su to podzakonski akti.
Ako bukvalno i doslovno tumačimo ono što piše u Predlogu zakona, ispadalo bi da nadležnosti predsednika Republike mogu da budu detaljnije uređene ili, kako kaže predlagač – razrađene, i podzakonskim propisima ministarstava, organa lokalne samouprave, javnih preduzeća, ustanova itd. Naravno da je to potpuno besmisleno rešenje.
Predlagač zakona je morao da ostane pri ustavnoj formulaciji, dakle, da nadležnosti predsednika Republike mogu detaljnije da se urede isključivo zakonom, odnosno Poslovnikom Narodne skupštine Republike Srbije, i da tu bude kraj. Nikakav podzakonski propis, jednostavno, ne može da dođe u obzir.
Hteo bih da podsetim gospodu iz vladajuće koalicije da su se pre desetak i više godina smejali vladi Mirka Marjanovića kako sve i svašta u Srbiji uređuje uredbama. To je bilo opšte mesto u političkoj propagandi Demokratske stranke. Smejali su se, a sad otvaraju vrata takvoj istoj pojavi − da Vlada svojom uredbom detaljnije uređuje ili razrađuje odredbe Ustava koje se odnose na nadležnosti predsednika Republike.
Gospodine ministre, to je izuzetno opasna pojava. Je l' treba da vas podsećam da je takvu praksu imala Musolinijeva Italija: nema skupštine, nema parlamenta, nema zakona, Musolini sve stavio pod svoju kontrolu, na čelu je vlade i on vladom uređuje sve oblasti društvenog života. Takvu istu praksu ste imali i u vreme Adolfa Hitlera u Nemačkoj.
I vi sada, praktično, tu praksu uvodite u Srbiju. Nije bitno šta piše u Ustavu, nije bitno ni šta piše u zakonu, možemo mi podzakonskim propisom da detaljnije uredimo nadležnosti predsednika Republike, i to ne samo ako nam Ustav dopušta, nego ''ako to nalaže njihova priroda''. A ko će da tumači da li to nalaže priroda nadležnosti predsednika Republike?
To će u praksi da znači: ako interesi vladajuće koalicije budu dovedeni u pitanje, ako bude doveden u pitanje interes predsednika Republike koji je iz našeg tabora, onda ćemo mi da pozovemo u pomoć Vladu, ministarstva, Narodnu banku Srbije, javna preduzeća, opštine u kojima smo na vlasti... Pišite, ljudi, podzakonske propise kako da razradimo odredbe Ustava i to će u praksi na to da se izvrgne. Takva pojava je izuzetno opasna.
Dakle, ja vam skrećem pažnju da ćete, ukoliko odbijete ovaj amandman i ukoliko odbijete amandman narodnog poslanika Nataše Jovanović, prekršiti odredbu Ustava.
A ovu gospodu iz DS-a, koja sebe smatra jako pametnom, pozivam da izađu za govornicu Narodne skupštine i da svim narodnim poslanicima i građanima Srbije objasne pravničke bisere koji su sadržani u Predlogu zakona o predsedniku Republike.
Lako je dobacivati sa mesta. Izađite ovde, podelite muku koju ima vaš ministar. Čovek ne zna kako da objasni nesuvislosti sadržane u ovom predlogu zakona. Nekako se batrga, trudi se, iz malog mozga izvlači nekakva rešenja − a vi sa mesta dobacujete. Nije lako braniti predlog zakona koji niste pisali i koji niste baš detaljno čitali.
I sam gospodin ministar, pre izvesnog vremena, umalo da napravi lapsus. Kaže – u obrazloženju zakona koji je dao S, i umesto da kaže – Sekretarijat za zakonodavstvo, kaže – Vlada. Kao mi ne znamo da je Predlog zakona o predsedniku Republike pisao Zoran Balinovac.
Naravno da znamo, kao što znamo da je pisao i Predlog zakona o državnoj upravi i Predlog zakona o Vladi i Predlog zakona o državnim službenicima i da je ministru Milanu Markoviću jednostavno dopala ta nezahvalna dužnost da obrazlaže predloge zakona u čijoj izradi nije učestvovao.
Razumem da je ta pozicija prilično delikatna, da je teška, da čovek zaista treba da bude vispren pravnik pa da brani ovakva rešenja, ali onda, gospodo iz DS-a, pomozite svome ministru, izađite za govornicu, pa kažite – jeste, gospodine ministre, u pravu ste, ovo što pričaju narodni poslanici iz SRS-a nije tačno.
Ovako, dobacujete sa mesta. Lako je tako. Izađite ovde da vas vidi cela Srbija, pa objasnite kako to da Ustav kaže da se nadležnosti predsednika Republike određuju samo zakonom, a vi ovde u Predlogu zakona kažete: može i nekim podzakonskim aktom.
Dakle, izađite, kao što kaže vaš predsednik – na crtu, i objasnite kako su ovakva rešenja mogla uopšte da budu sadržana u Predlogu zakona o predsedniku Republike.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista, još jedanput izražavam svoje saosećanje sa ministrom Markovićem, koji je ovde u prilično nezahvalnoj poziciji, da brani rešenja koja su izuzetno loša, i onda on, čovek, u nedostatku drugih argumenata, stavlja u Predlog zakona ono što tamo i ne piše.
Čuli smo od ministra Markovića da su ta druga lica koja će imati pravo na obezbeđenje isto kao i predsednik Republike, u stvari, lica koja imaju neke veze sa funkcijom predsednika Republike, dakle, da su to lica koja omogućavaju vršenje funkcije predsednika Republike, da su to šefovi stranih delegacija itd.
Međutim, gospodine ministre, tako niste napisali. U Predlogu zakona, u stavu 2. člana 8, kaže se: ''Propisom koji donosi Vlada mogu da se odrede i druga lica koja imaju pravo na isto obezbeđenje kao predsednik Republike''. Nigde ne stoji klauzula da ta lica moraju da imaju neke veze sa funkcijom predsednika Republike.
Ovako, ova formulacija je do te mere široka, da može u praksi da izazove brojne nedoumice, brojne zloupotrebe, da izuzetno širok krug lica, koja objektivno nikakve suštinske veze nemaju sa funkcijom predsednika Republike, mogu da imaju isto pravo na obezbeđenje kao i predsednik Republike.
Dalje, gospodine ministre, hoću da vas podsetim da formulacija, koju ste napisali vi ili već ko vam je pisao obrazloženje zašto ne prihvatate amandman gospođe Vjerice Radete, nije identična formulaciji iz Predloga zakona.
Naime, u članu 8. stav 2. kaže se: ''Propisom koji donosi Vlada mogu da se odrede i druga lica...'', a onda kažete u obrazloženju: ''Propisom Vlade biće određena lica...''. Dakle, ovde se kaže da mogu da se odrede, ali ne moraju, a u obrazloženju kažete da će biti određena lica koja imaju pravo na obezbeđenje kao i predsednik Republike.
Onda stavljate u zagradu: ''(njegovi saradnici, članovi stranih i domaćih delegacija koje borave kod predsednika Republike itd.)''. Takva formulacija je jako široka i zaista ne mogu da razumem šta sve ona može da znači.
Dalje, u članu 8. stav 1. kažete: ''Predsednika Republike i članove njegovog domaćinstva obezbeđuju policija, Vojska Srbije i drugi organi...''. Koji to drugi organi još mogu da dođu u obzir da obezbeđuju predsednika Republike?
Znate, katalog, odnosno lista državnih organa je ograničena. Ako to nisu policija i Vojska, onda da vidimo, evo, nema hiljadu državnih organa, već ih ima nekoliko. Da li može Narodna skupština da obezbeđuje? Pa i te obaveštajne službe, gospodine ministre, nisu van postojećih organa.
Gospodine ministre, vidite kako sami sebi upadate u usta. Maločas ste nam objašnjavali kako su ministarstva samostalni organi, nemaju veze s Vladom, itd., a onda, da biste oponirali gospođi Vjerici Radeti, kažete: pa, znate postoje ministarstva, a postoje i posebne organizacije, agencije koje deluju u okviru Vlade, one takođe mogu da obezbede predsednika Republike.
Dakle, gospodine ministre, očigledno je da je predlog zakona loš, da je Vlada, odnosno vladajuća većina, u jednoj vrlo neprijatnoj situaciji. Predlog zakona je pisao neko drugi, a ne vi. I onda je ministru za državnu upravu i lokalnu samoupravu dopala uloga da brani predlog zakona koji niti je pisao niti, izgleda, razume njegovu suštinu.

Dame i gospodo narodni poslanici, kad god dobijem neki predlog zakona iz oblasti javnog prava, ja se setim Ive Andrića koji je, komentarišući jedno delo jednog svog kolege, rekao da se, dok je čitao tu knjigu, probijao kao ''Njegošev vojvoda Draško kroz mletačku ćeskobu''. Otprilike se i mi tako probijamo kroz redove ova dva predloga zakona, o predsedniku Republike i o izborima za predsednika Republike. Oba predloga zakona su puna različitih kako pravnih tako i jezičkih manjkavosti, i ja ću, po onom dobrom starom običaju, krenuti redom kad je reč o predlogu zakona o predsedniku Republike.
Na početku moram da ispravim predsednika Zakonodavnog odbora Narodne skupštine Srbije gospodina Vlatka Ratkovića, koji je rekao da je Republika Srbija po obliku državnog uređenja republika. Srbija jeste republika, ali to nije oblik državnog uređenja, to je oblik vladavine. To se uči na prvoj godini pravnog fakulteta. Po obliku državnog uređenja mi smo unitarna država zato što u svom sastavu nemamo federalne jedinice.
Prva stvar koja pada u oči su neka zaista loša, čisto jezička rešenja. Član 4: ''Uslove za izvršenje funkcije i nadležnosti predsednika Republike obezbeđuju Vlada, ministarstva i drugi državni organi u skladu s propisima''.
Ne znam zašto je predlagač ovde upotrebio ovaj svršeni glagolski oblik ''izvršenje'' kada predsednik Republike u kontinuitetu od pet godina vrši funkciju predsednika Republike i to je i ustavna formulacija. Ne znam zašto pribegavati jezičkim novotarijama u zakonu kad u Ustavu tako ne stoji.
Član 5. stav 2: ''Rezidencijalni prostor, protokolarne objekte, objekte za boravak ... određuje Vlada pošto pribavi saglasnost predsednika Republike''. U praksi ovo može da dovede do sledećeg. Šta ako se ženi predsednika Republike ne svidi rezidencijalni prostor koji je odredila Vlada? Šta ako se njegovoj deci ne svidi to što su teniski tereni ili bazeni suviše daleko od rezidencijalnog prostora koji je odredila Vlada? Pa je onda Vlada sebe zaštitila tako što će da odredi sve to što treba za stanovanje predsednika Republike i njegove porodice, ali tek ako predsednik Republike prethodno na to da saglasnost.
Dame i gospodo, sami ste tvrdili da je Srbija republika. Ne znam zašto onda unosite u Predlog zakona odredbe koje su pre svojstvene jednoj monarhiji nego republici. Ovo treba da radi Narodna skupština Republike Srbije, dakle da određuje rezidencijalni prostor, protokolarne objekte, objekte za boravak predsednika Republike i članova njegovog domaćinstva, na predlog Vlade. Dakle, Vlada je ta koja treba da predloži, a Narodna skupština je ta koja treba da da poslednju reč i nema tu šta da se pita predsednik Republike.
Dalje, član 6. stav 2: ''Informacije o radu predsednika Republike dostupne su javnosti u skladu sa zakonom kojim se uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja i propisima koji uređuju zaštitu tajnih podataka''. Ova formulacija ''tajni podaci'' nije dovoljno precizna. Može u praksi da izazove brojne zloupotrebe. Na kraju krajeva, to i nije pravnička terminologija. Pravnička terminologija je ''službena, vojna ili državna tajna'' i ništa drugo ne sme da bude tajna kada je reč o predsedniku Republike.
Naravno, postoji izvesna sfera privatnosti koju treba štititi, ali ovakvom formulacijom otvaraju se vrata brojnim zloupotrebama. Građani pod firmom poštovanja tajnih podataka neće moći da dobiju neke informacije koje su izuzetno bitne po interese države i po interese samih građana. Dakle, umesto da stoji ''zaštitu tajnih podataka'', treba da stoji ''koji uređuju zaštitu službene, vojne ili državne tajne''.
Dalje, član 8. stav 1: ''Predsednika Republike i članove njegovog domaćinstva obezbeđuju policija, Vojska Srbije i drugi organi u skladu s potrebama predsednika Republike i propisom koji donosi Vlada''. Ne znam koji bi to neki drugi organi mogli da obezbeđuju predsednika Republike sem policije i Vojske Srbije. Onda se otvara principijelno pitanje.
Prvo, da li predsednika Republike Srbije mogu da obezbeđuju organi stranih država, jer iz ovakve formulacije i tako nešto proizlazi. Drugo, da li predsednika Republike mogu da obezbeđuju neke privatne agencije za obezbeđenje. I jedno i drugo rešenje bi bilo katastrofalno i neprimereno vrlo odgovornoj funkciji koju obavlja predsednik Republike.
Dalje, član 12. Žao mi je što nisu ovde ni gospodin ministar ni njegov državni sekretar. Izgleda da u Vladi ne vode dovoljno računa o tome šta znače pojedini termini koji se upotrebljavaju u sferi javnog prava i ne znaju kakva je razlika između ''biti biran'' i ''biti izabran''. To su dve potpuno različite stvari.
Kaže se u članu 12: ''Niko ne može više od dva puta da bude izabran za predsednika Republike, bez obzira na to koliko su mu trajali prvi i drugi mandat''. U stvari, trebalo je da piše: ''Niko ne može više od dva puta da bude biran za predsednika Republike''. Šta to znači? Ako je neko dva puta već izabran na funkciju predsednika Republike, on uopšte više ne može da bude kandidat za tu funkciju, a ovako, kako ste vi formulisali, ispada da može neko ko je već dva puta bio predsednik Republike da se kandiduje i po treći put. Ali se onda postavlja pitanje šta će biti ako on i po treći put bude izabran, i onda ispada da taj izbor neće biti validan i da se taj izbor ne može priznati.
Član 14. stav 2: ''Mandat predsednika Republike prestaje kad ostavka prispe u Narodnu skupštinu''. Zaista ne znam šta znači ta reč ''prispe''. Da ''ostavka prispe u Narodnu skupštinu''. Umesto toga, mogli ste da se opredelite za dva pravno moguća rešenja: ''kad ostavku primi predsednik Narodne skupštine Republike Srbije'' ili ''kad ostavka predsednika Republike bude zaprimljena u pisarnici Narodne skupštine Republike Srbije''. Ovako je potpuno nejasno kada prestaje mandat predsednika Republike.
Kaže: ''kad ostavka prispe u Narodnu skupštinu''. Može ostavka slučajno da bude bačena na ulaz Narodne skupštine. Da li to znači da je prispela ako se predsednik Narodne skupštine sa njom nije upoznao i ako nije zaprimljena u pisarnici Narodne skupštine Republike Srbije?
Član 16. Zaista, gospodin Milan Marković očigledno ima problem sa kategorijom vremena kao filozofskom kategorijom. ''Predsedniku Republike mandat ne može isteći dok traje ratno ili vanredno stanje, već se produžava po sili Ustava dok ne isteknu tri meseca od dana kada je prestalo ratno ili vanredno stanje''.
Prvo, mandat je vremenski period i niko nema silu da zaustavi vreme. Dakle, mandat može da istekne. Druga je stvar što taj mandat koji ističe može da se produži. Ovakva formulacija je besmislena. Ispada da mandat ne može da istekne, ali čemu onda da se produžava? Pri tome je sam Ustav jasan, odnosno jasno govori da ono što piše u Predlogu zakona nije ispravno.
Naime, pogledajte kako glasi član 116. stav 2. Ustava Republike Srbije: ''Ako mandat predsednika Republike ističe za vreme ratnog ili vanrednog stanja, produžava se...''. Dakle, mandat i te kako može da istekne, to je neka realna vremenska kategorija, ali ukoliko istekne, onda može da se produži. Valjda je Vlada to htela da kaže. Ovako ispada da Vlada ima silu da zaustavi vreme.
''Predsednik Republike kome je mandat produžen zbog ratnog ili vanrednog stanja ima sve nadležnosti kao i pre produžetka mandata''. Jedna potpuno nepotrebna odredba koja samo opterećuje tekst Predloga zakona. Pa jasno je da, ako je predsedniku Republike produžen mandat, on ima ista prava i obaveze kao i pre nego što mu je mandat produžen.
Član 17: ''Ako predsednik Republike podnese ostavku, bude razrešen ili sprečen da izvršava svoju funkciju, zamenjuje ga predsednik Narodne skupštine najduže tri meseca''. Pošto se ovim zakonom razrađuju ustavne odredbe o predsedniku Republike, bilo bi dobro da stoji ''kad se smatra da je predsednik Republike sprečen da obavlja svoju funkciju'', dakle koji je to vremenski period kada možemo realno da kažemo da je predsednik Republike sprečen da obavlja svoju funkciju. Da li je to 15 dana, da li je to 30 dana, šest meseci itd. Ovako nepreciznom formulacijom otvarate mogućnost da se ova norma različito primenjuje u praksi, u zavisnosti od toga da li vam odgovara taj koji je predsednik Republike ili vam ne odgovara.
Član 17. stav 2. Tu regulišete kakve ingerencije ima predsednik Narodne skupštine kada zamenjuje predsednika Republike. Ustav je u tom pogledu potpuno jasan. Kada predsednik Narodne skupštine zamenjuje predsednika Republike koji je sprečen da obavlja svoju funkciju, onda ima sva prava i obaveze kao i predsednik Republike. Međutim, u Predlogu zakona stoji nešto drugo. Vi nabrajate koje to poslove može da vrši predsednik Narodne skupštine dok zamenjuje predsednika Republike i time odstupate od člana 120. stav 1. Ustava Republike Srbije koji kaže: ''Kada je predsednik Republike sprečen da obavlja dužnost ili mu mandat prestane pre isteka vremena na koje je biran, zamenjuje ga predsednik Narodne skupštine''. Zamenjuje ga, dakle, u svim poslovima. Odakle vama pravo da kažete da ga zamenjuje samo u tim i tim poslovima? Šta će biti s onim drugim poslovima? Ko će te poslove da radi? A, pri tome, u Predlogu zakona to niste predvideli.
Jedna odredba koja je zaista suluda: ''Predsednik Narodne skupštine koji zamenjuje predsednika Republike dužan je da ... svaki izglasani zakon proglasi ukazom''. Šta će biti ako je očigledno da je zakon neustavan? Zašto terate predsednika Narodne skupštine da na silu boga ukazom proglašava zakon za koji je svima jasno da je protivustavan, a inače predsednik Republike ima pravo da odbije proglašavanje zakona ako ga smatra protivustavnim?
Zašto terate predsednika Narodne skupštine da sam gazi Ustav, a prethodno ste dali pravo predsedniku Republike da ne proglasi zakon ako smatra da nije u skladu sa Ustavom?
Član 19. Vraćanje zakona na ponovno odlučivanje. Između ostalog se kaže: ''Predsednik Republike može, uz pismeno obrazloženje, vratiti Narodnoj skupštini izglasani zakon na ponovno odlučivanje ako smatra da ... pri donošenju zakona nije poštovana procedura koja je propisana za donošenje zakona ili da zakon ne uređuje neku oblast na odgovarajući način''.
Ovo je direktno mešanje u nadležnosti Narodne skupštine Republike Srbije. Narodna skupština je ta koja procenjuje da li su prilikom izglasavanja zakona poštovane odredbe Poslovnika Narodne skupštine ili ne. Odakle pravo predsedniku Republike da on kaže: zakon je u svemu pravno valjan, ali ste prekršili vi u Narodnoj skupštini proceduru njegovog izglasavanja i ja taj zakon neću da proglasim ukazom? Otkud predsednik Republike sme da se meša u jedno čisto procesno pitanje koja mora da bude u isključivoj nadležnosti Narodne skupštine?
Ovaj drugi deo je još smešniji, kaže može da odbije proglašenje zakona ako smatra ''da zakon ne uređuje neku oblast na odgovarajući način''. Šta to znači? To znači da je predsednik Republike slobodan da procenjuje da li je zakon u materijalnom smislu dobar ili ne. Pa, ako mi se zakon svidi – ja ću da ga proglasim, a ako mi se ne svidi – neću, zato što smatram da materija koja je uređena tim zakonom nije uređena na odgovarajući način. Šta ako predsednik Republike nije pravnik? Po kojim kriterijumima će on da procenjuje da li je jedna materija dobro uređena ili nije?
Član 25. Tu opet pravite onu grešku koju ste već napravili kada ste izglasavali Zakon o Vladi, kada ste izglasavali Zakon o Ustavnom sudu. Opet će samo neki pravni akti biti objavljeni u "Službenom glasniku Republike Srbije". Opet će neko samovoljno da odlučuje: ovaj akt hoću da se objavi, ovaj akt neću da se objavi.
Pa kažete: ''U 'Službenom glasniku Republike Srbije' objavljuju se ... i drugi pravni akti za koje predsednik Republike odluči da se objave''. Znači, on je taj koji će da se pita koji pravni akt će da bude objavljen, a koji ne. Gde je tu demokratija, gde je tu javnost rada, gde su tu bilo kakvi evropski standardi na koje se tako zdušno pozivate?
Naravno, oba zakona imaju mnogo manjkavosti. Ne želim da oduzimam dragoceno vreme svojim kolegama iz SRS-a, ali prosto moram da se osvrnem na zakon o izborima za predsednika Republike.
Zaista mi je nejasno zašto pravo izbora predsednika Republike ograničavate samo na državljane koji imaju prebivalište u Republici Srbiji.
Da vas samo podsetim. Pre nekoliko meseci se vaš predsednik DS-a i nažalost predsednik Republike Srbije Boris Tadić u Hrvatskoj izvinjavao Hrvatima zbog navodnih zločina koje su Srbi počinili tokom 90-tih godina. Evo, juče su bili izbori u Hrvatskoj. Svaki Hrvat, odnosno svaki državljanin Republike Hrvatske na kugli zemaljskoj, ma gde živeo, od SAD preko Hrvatske do Australije, ima pravo da glasa za predsednika Republike Hrvatske. Zašto se onda ne ugledate na te kojima se izvinjavate? Zašto ograničavate pravo naših državljana koji žive u inostranstvu, koji nemaju prebivalište u Republici Srbiji, da glasaju za predsednika Republike? Jasno je zašto - bojite se izbornih rezultata.
Na kraju, moram da se osvrnem na ono što je rekao kolega Balint Pastor iz SVM. Prošlo je vreme kada su pripadnici nacionalnih manjina bili plašeni SRS-om. SRS je otvorena za sve građane Vojvodine i za sve građane Srbije. Najjače uporište SRS ima danas u Vojvodini. Mi u SRS smatramo da izbori za predsednika Republike ne smeju da budu popis stanovništva, pa da pravo na mađarske glasove ekskluzivno ima samo SVM ili neka druga mađarska partija.
To što sam ja amandmanom predložio da predlog kandidata treba da podrži ne 10.000 nego 50.000 birača je sasvim u duhu onoga što se zove građanska demokratija. Gde piše da na mađarske glasove pravo imaju samo mađarske partije? Gde piše da predlog kandidata SVM treba da podrže samo Mađari? Zašto se gospodin Pastor za podršku kandidaturi za predsednika Republike, ukoliko je u pitanju Mađar, ne obrati i Srbima koji žive u Vojvodini, pa će nakupiti ne 50.000 nego 100.000 glasova? Zašto praviti nove feude u Vojvodini? Zašto građane po svaku cenu deliti? Ako si Mađar, moraš da glasaš za SVM?
A mi u SRS upravo u Vojvodini, u čisto mađarskim sredinama, osvajamo veliki broj glasova. Imamo i narodnog poslanika Mađara u Skupštini Republike Srbije. Imamo pokrajinske poslanike Mađare u Skupštini AP Vojvodine. Ne treba pripadnici nacionalnih manjina, pa ni Mađari, da se plaše SRS-a. Prošla su ta vremena kada ste pripadnike nacionalnih manjina mogli da plašite SRS-om. Neki od najvernijih glasača SRS-a su upravo Mađari, Slovaci, Rumuni, Romi i drugi koji žive na prostorima Vojvodine. Ovakvim amandmanom se apsolutno ne dira u njihova prava, naprotiv, afirmiše se osnovno demokratsko pravo, a to je da svaki čovek može da glasa za listu, odnosno za kandidata koga sam izabere, a da to ne treba da mu nameću njegovi nacionalni tutori.

Dame i gospodo narodni poslanici, želim da postavim tri pitanja ministru prosvete.
Prvo pitanje: Kakve će mere preduzeti Ministarstvo prosvete povodom najave pojedinih univerziteta u Srbiji da neće poštovati, odnosno da neće primenjivati Autentično tumačenje člana 127. stavovi 1. i 2. Zakona o visokom obrazovanju?
Da vas podsetim, Narodna skupština Republike Srbije je pre kratkog vremena donela Autentično tumačenje Zakona o visokom obrazovanju i zakon je protumačen tako da se licima koja su po ranije važećim propisima stekla odgovarajuće zvanje ta zvanja izjednačuju sa zvanjima koja se steknu po važećem Zakonu o visokom obrazovanju.
Postoje najave da pojedini univerziteti u Srbiji, pre svega u želji da štite svoje finansijske interese, neće da poštuju Autentično tumačenje Zakona o visokom obrazovanju.
Tražim od Ministarstva prosvete da nam odgovori kakve mere će Ministarstvo prosvete da preduzme u slučaju da se zaista dogodi da pojedini univerziteti odbiju da primenjuju Autentično tumačenje.
Drugo pitanje: Da li će Ministarstvo prosvete propisati maksimalni iznos koji fakulteti mogu da naplaćuju licima koja traže da im se u odgovarajućem postupku od strane fakulteta izdaju određene isprave kojima se potvrđuje da je njihovo zvanje, koje je stečeno po tada važećim propisima, jednako sa zvanjima koja se steknu po važećem Zakonu o visokom obrazovanju?
Takođe postoje najave da će pojedini fakulteti gledati da steknu ekstraprofit time što će enormno da naplaćuju odgovarajuće potvrde, odnosno uverenja da lica koja su stekla zvanje po ranije važećim propisima imaju pravo na zvanje po aktuelnom Zakonu o visokom obrazovanju. Smatramo da takva praksa ne bi bila dobra. Ako je Narodna skupština Republike Srbije određenim kategorijama lica dala izvesna prava, ne bi bilo u redu da fakulteti, odnosno univerziteti, propisuju astronomske cifre da bi građani mogli svojim pravima da se koriste.
Treće pitanje: Da li Ministarstvo prosvete priprema nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju, odnosno da li priprema potpuno nov zakon o visokom obrazovanju, pošto postojeći Zakon o visokom obrazovanju izaziva brojne probleme i nedoumice u praksi?
Dame i gospodo narodni poslanici, 2005. godine donet je novi, odnosno važeći Zakon o visokom obrazovanju i jedini argument koji smo mogli da čujemo je da tadašnji zakon o univerzitetu i svi raniji zakoni nisu bili dobri i da mi, u želji da se uključimo u navodne evropske integracije, moramo da prihvatimo tzv. bolonjski sistem obrazovanja, koji je ugrađen u važeći Zakon o visokom obrazovanju.
Mi u SRS-u smo i 2005. godine tvrdili i danas tvrdimo da su naši univerziteti pružali ogroman spektar znanja.
(Izvinjavam se, gospodine Mrkonjiću, pošto je važno pitanje za sve studente u Srbiji, dozvolite još jedan minut vremena.)
Naši univerziteti su oduvek školovali izuzetne kadrove, posebno u oblasti prirodno-matematičkih, tehničkih, medicinskih nauka i svi naši svršeni studenti, koji su završavali naše univerzitete, bili su izuzetno konkurentni sa svojim kolegama u SAD, Velikoj Britaniji, Francuskoj, Nemačkoj i drugim zemljama Zapada.
Zakon o visokom obrazovanju koji je donet 2005. godine predstavlja jedan izuzetno opasan eksperiment koji može i te kako mnogo da košta državu Srbiju, a posebno mlade generacije.
Pozivam Ministarstvo prosvete da, prilikom sastavljanja odgovora na ovo pitanje, razmisli ozbiljno o tome da se pristupi ili donošenju potpuno novog zakona o visokom obrazovanju ili da se ovaj postojeći, katastrofalno loš, Zakon o visokom obrazovanju, promeni.

 Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Rajko Đurić je povredio član 104. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije. Narodni poslanici i te kako imaju pravo da znaju kakvo je zdravstveno stanje predsednika Republike.
Predsednik Republike nije običan građanin. Predsednik Republike ima značajna ovlašćenja po Ustavu i zakonu. Predsednik Republike je jedan od činilaca spoljne politike Republike Srbije. Vode se vrlo neizvesni pregovori oko statusa Kosova i Metohije. Po Ustavu, predsednik Republike ima značajna ovlašćenja u vezi sa komandovanjem vojskom, sa sistemom odbrane.
Postavlja se jedno ozbiljno pitanje: Da li predsednik Republike, ako se ima u vidu njegovo zdravstveno stanje, može na odgovarajući način da vrši svoju funkciju?
Smisao pitanja gospođice Nataše Jovanović je: Šta će biti ako predsednik Republike, u stanju zdravstvene krize, psihičke ili fizičke, donese neku odluku ili potpiše određeni dokument koji može da ima nesagledivo štetne posledice po Republiku Srbiju i njene građane? Šta ako mu neko poturi da, u takvom stanju, potpiše da se Republika Srbija odriče suvereniteta nad Kosovom i Metohijom?
Onda će vam biti kasno da se pravdate, vi iz vladajuće koalicije, kako predsednik Republike nije bio svestan onoga što radi, da nije mogao da upravlja svojim postupcima.
Zdravstveno stanje nijedne javne ličnosti, posebno one koje obavlja najvišu funkciju u državi, ne sme biti tajna za građane Srbije. Elementarni je princip, iz najobičnijeg zakona, da čovek ne može da se zaposli ako nema odgovarajuću zdravstvenu sposobnost.
A vi tražite da Narodna skupština ćuti o zdravstvenom stanju predsednika Republike, čija je odgovornost, čija su ovlašćenja u vođenju države deset puta veća nego običnog građanina.
Narodna skupština mora da zna da li je predsednik Republike u takvom zdravstvenom stanju da može da odgovori svojim obavezama ili nije. Ne sme to da bude tajna.
Pogotovo mi, gospodine Đuriću, nije jasno zašto se vi nalazite prozvanim zbog toga što je gospođica Nataša Jovanović, na jedan vrlo kulturan, civilizovan način, primeren ovoj skupštini, postavila pitanje o zdravstvenom stanju predsednika Republike.